Шекспир

[JESSY]

Čovek, koji nema muzike
u sebi,
Kojeg ne uzbudjuje sklad
nežnih tonova,
Sklon je izdajstvu,
razbojništvu i podlaštvu
Njegova duša je mračna
kao noć
Njegove namere tamne kao
Erebus:
Ne veruj takvom!
Slušaj muziku!
 

 Mletački trgovac

[JESSY]

Djevojke su poput jabuka na stablima.
Najbolje se nalaze na vrhu stabla.
Ljudi ne žele doći do najboljih, jer se boje da će pasti i ozlijediti se.
Umjesto toga, uzimaju trule jabuke koje su pale na zemlju, i koje, iako nisu tako dobre, do njih lakše dođu.

Zato jabuke koje se nalaze na vrhu stabla, misle da s njima
nešto nije u redu, dok su zapravo one veličanstvene. Jednostavno moraju biti strpljive i čekati da pravi čovjek dođe, onaj koji je tako hrabar da se popne do vrha stabla zbog njih. Ne smijemo pasti da nas dohvate, tko nas treba i voli napravit će SVE da dođe do nas. Žena je izasla iz rebra muškarca, a ne iz nogu da bude gažena, niti iz glave da bude nadmoćna. Nego sa boka da bude jednaka, ispod ruke da bude zaštićena, i blizu srca da bude voljena.

[Снежана]

[Снежана]

[Снежана]

[Снежана]

LVI

 

Љубави, снагу обнови и воли,

Да ти оштрица не постане тупља

Од глади, која храном се утоли

За данас, а већ сутра бива шупља.

Љубави, буди и ти таква; мада

Гледањем - очи за данас су пуне,

Гледај и сутра опет као сада,

Нека ти љубав дремањем не труне.

Да би имали љубв много већу

Нек овај прекид наличи - на луку

И морско жало где се жељно срећу

Зарученици раширених руку;

        Или на брижну зиму што нас дели

        Па се лето у њој јаче жели.

[Снежана]

LVII

 

Пошто сам твој роб - шта да радим друго

Него ћудима да угађам твојим?

Драгоцено је моје време дуго

Само кад тебе дворим чином којим.

Не смем да корим тужни час и дуги

Кад тебе нема, о мој суверене;

Ни да размишља ниј дано слуги,

Кад кажеш збогом и напустиш мене;

Не питати те не смем љубомоморно -

Куд си нестао и шта радиш сада;

Као роб, морам да чекам покорно,

Док твоја дружба другима припада.

        Луда је љубав, ма шта да се збива

        По твојој вољи - ту зло не открива.

[Снежана]

LVIII

 

Не дао бог, што створи ропско стање,

Да истражујем како се проводиш,

Ни да од тебе тражим оправдање;

Ја сам твој вазал кога вољом водиш.

Док га не зовнеш, твој ће роб да пати,

Јер сам без тебе као у казамату.

Никад ме неће стрпљење издати;

Ја те не кривим за увреду дату.

Буди где хоћеш и с првом учини

Да ти кривица и опроштај има.

     Док чекам - ја тад ко у паклу живим,

     Ал твоју вољу ни тада не кривим.

[Снежана]

LIX

 

Ако новога нема усред људи

Већ се понавља што је било давно:

Да као ново роди - староставно.

Кад би памћење могло да се врати

Уназад за пет хиљада година

Прадревној књизи где се твој лик злати

Да у њој читам мисао давнина,

Да видим шта је прастари свет реко

О савршенству твоме, пуном чари,

Да ли смо бољи - ми, ил - други неко;

Ил је нови циклус ко и стари.

        О, мислим да су ти песници давни

        И горима још пев певали славни.

[Снежана]

http://static.tvtropes.org/pmwiki/pub/images/RosencrantzAndGuildensternAreDead_8410.jpg

 

[Снежана]

LX

 

Као што вали јуре жалу своме

Тако нам журе свом крају минути:

Сваки заузме место предходноме

И полако се у вечност упути.

Чудо, кад једном са светлошћу сине -

Пузи зрелости, а кад ј заима:

На њега стреми страшна коб судбине

И време свој дар свету - одузима.

Време - потамани лепоте и згоде,

На сваком лепом челу бразде ствара,

Прождире дивне реткости природе

И својом косом све живо обара.

         Ал овај стих ће вечно да преноси

         Хвалу твом лику, упркос тој коси.

[Снежана]

LXI

 

Да л то по твојој вољи твој лик мени

Не да у ноћ да склопим очи мале?

Желиш ли да не заспим, да би сени

Твом лику сличне - мој вид исмејале?

Шаљеш ли дух свој из даљине незнане

Да моја дела уходи полако

И сазна како трајем лоше дане?

Ох, не! Јер твоја љубав није тако

Велика, мада нагиње дубини;

То моја љубав мени не да ни то

Што сном зовемо и будног ме чини

Да ради тебе стражарим вечито.

         Због тебе ја бдим, док си ти с другима

         Негде далеко, где мене неима.

[Снежана]

LXII

 

Грех самољубља вид ми обузима

И влада у мом делићу свакоме;

А за грех овај, знам, лека неима,

Јер је у срцу укорењен моме.

Лице је моје лепше него свако,

На свету нема часнијег од мене:

И своју вредност оцењујем тако

Ко да све људе видим надмашене.

Ал кад лик видим, свој, у огледалу

Како ме зборан, сив, на старост сети,

Тад самољубље корим и сву хвалу:

О, грех би било таквога волети.

      То тебе - моје друго ја - тад славим

      И свој лик сари твојим ликом правим.

[Снежана]

LXIII

 

За црн дан кад ће мој драги друг бити

Скршен временом, као и ја сада;

Кад ће му сву крв часови попити,

А лепо чело стати да пропада;

У стару ноћ кад младо јутро доспе

И сва лепота догори ко свећа,

А неки касни, црни час му проспе

Сво сјајно благо његовог пролећа;

За такав дан се уврђујем сада

Против сечива којим старост прети,

Да чар мог драгог не сруби никада

Из мог сећања, ни када је мрети.

         Биће леп у тим црним редовима;

         Живеће она и он млад у њима.

[Снежана]

LXIV

 

Кад видим како рука временита

Руши све оно што време сазида,

И видим пале куле од гранита

И рушевину тучанога зида;

И видим гладно море како кљује

Област где земља краљеваше дуго,

А чврсто копно море савлађује -

Те једно губи док добија друго;

Кад видим тако размене тих стања

И моћна царства скоро на самрти,

Општа ме пропаст на мисао гања

Да ће и моју љубав време стрти.

        Мисао ту - ко смрт ја плачем примам -

        Јер изгубити морам то што имам.