Шекспир

[Снежана]

XLIV

 

О, да је тешко суштаство мог тела -

Мисао, даљ ме спречавала не би,

Јер ја бих онда, преко свих предела,

Па ма где да си - долетео теби.

О, свеједно је где бих тада био

И међу нама каква даљина је;

Хитром бих мишљу море прескочио

Чим смисли где би она хтела да је.

Мисао нисам, па тужим ко нико;

Многих је миља између нас сена.

Саздан од земље и воде, толико,

Препуштам сусрет ћудима времена.

       Спори састојци мог тела су уза

       И исти извор наших горких суза.

[Снежана]

XLV

 

Друга два састојка - ваздух, ватре плам -

Ма где ја био, код тебе су они;

Први је мисао, други - жеља, знам;

Час ту, час тамо - брзом лету склони.

Али ови бржи елементи кад

Оду ка теби у посланству нежном,

Живот се мој, саздан од четри, а сад

Са два, покрије - сетом неизбежном.

Животног суштаства мени нема, не,

Док весници се од тебе не врате.

И ево - баш сад се врћају и гле -

Причају да те добре среће прате.

       Док ја то слушам - радујем се јако,

      А кад их пошаљем натраг - ја бих плако.

[Снежана]

[Снежана]

XLVI

 

Око ми и срце бију стални бој

Око тог да те поделе начисто.

Око не да срцу да гледа лик твој,

Срце пориче оку право исто.

Да у њему лежиш срце тврди, час -

И да си тамо невидљив за око;

А око пориче ту тврдњу, уз глас -

Да је твој изглед у њему дубоко.

Сазваше пороту да реше спор тај

Све мисли, што су срца становнице;

Њиховом пресудом учини се крај,

Поделише се тако деонице:

       Мом оку - спољни твој изглед припаде,

       Љубав твог срца - моме срцу спаде.

[Снежана]

XLVII

 

Око и срце чине дивне споне

И једно и друго рад услуге има;

Кад су ми очи твом погледу склоне

И кад се срце гуши уздасима,

Тад ми се очи твојом сликом хране

И на ту гозбу срце се позива;

Други пут око срцу гост постане

И у мислима о теби ужива.

Путем те слике или мисли ове -

Увек си са мном, јер не можеш ни ти

Од мојих мисли - у пределе нове,

А оне увек са тобом ће бити.

       Кад мисли заспу, твој лик у мом оку

       Пробуди срце у радост дубоку.

[Снежана]

XLVIII

 

На пут кад кренем - пажљиво, без буке

Своје ситнице ја сам закључавао

У тешке шкриње, да нечасне руке

Моје богатство не додирну право.

Али ти, скупњи од свог мога блага,

Утехо моја, мој највећи јаду,

И најмилија моја бриго драга,

Оставњен јеси свима који краду.

У шкрињу тебе нисам закључао;

Осећам да си ти у нежној кући

Овога срца, одакле би знао

Кад год зажлиш утећи и ући.

      Али и из њега украшће те, вала,

     Такав би плен и - сама част - украла.

[Снежана]

http://youtu.be/kl_NSWwdnGU?list=PLEC31EA4F4858DC8F

[Снежана]

XLIX

 

За оне дане, који можда следе,

Кад намрштиш се ради мојих мана,

Кад твоја љубав задњи рачун сведе

Разликом нашом на то изазвана;

За дан - кад незнан проћи ћеш крај мене

И једва ме тим сунцем обасјати,

Тим твојим оком; кад љубав што вене

Пронађе разлог и хладно ме схвати;

За тај дан ћу се знањем опкопати

Да недостојан ја сам, и по страни,

Дигнутом руком заклећу се, знати -

Разлози твоји да су оправдани:

       С правом ћеш јадног мене да оголиш

       Јер не знам разлог зашто да ме волиш.

[Снежана]

L

 

На путу ми је тешко, јер ће мени

На крају овог труда одмор рећи:

"Од пријатеља твога, растављени,

Толико миља сад је размак још већи!"

Коњ што ме носи, тром од мога јада,

Спор је, с теретом што у мени спава,

Као да слути да му јахач сада

Не воли хитрост - јер нас удаљава.

Ни мамуза га на хитрост не трза

Која му гневом боцну кожу нему;

Он на то само - јечањем зарза,

Оштријим мени, но мамуза њему;

        Јер оно буди мисао о тамном:

        Мој бол је - испред, моја радост - за мном.

[Снежана]

[Снежана]

[Снежана]

[Снежана]

[Снежана]

[Снежана]