Архимандрит Лука (Анић) – „Господе прими Цркву Твоју, која Ти, кроз Христа, прилази"

[JESSY]

"Безбројна су дела милосрђа која можемо чинити у свакодневном животу. Једно од необично важних дела које можемо чинити, а које од нас не захтева материјална средства, то је да у овом распамећеном веку, у којем је љубав људска згажена, нашем ближњем подаримо мало нашег времена. Има много усамљених људи, много људи који би у друштву били делатни. Треба им указати мало пажње, мало времена, не понижавати их својом незаинтересованошћу, већ треба у њима гледати образ Божији. У сваком човеку треба гледати вечног сабрата, тако ће се и они што су сами и напуштени, грејући се на нашој љубави, грејати на љубави Божијој."

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

Једно од необично важних дела које можемо чинити, а које од нас не захтева материјална средства, то је да у овом распамећеном веку, у којем је љубав људска згажена, нашем ближњем подаримо мало нашег времена.

Има много усамљених људи, много људи који би у друштву били делатни. Треба им указати мало пажње, мало времена, не понижавати их својом незаинтересованошћу, већ треба у њима гледати образ Божији.

У сваком човеку треба гледати вечног сабрата ... тако ће се и они што су сами и напуштени, грејући се на нашој љубави, грејати на љубави Божијој.

[slovoA]

Лијепо је почео, кад каже, "човјек има само један избор, или је Царство Божије, или себе самог." Али даље од тога је све већ разводњено. Шта је то царство себе самога, као природе коју је човјек присвојио и самим тиме она више није у Божијем власништву? И умјесто тијела као храма Божијег (Христовог), добијаш ту природу као своје тијело и свој храм. Па буди онда бог по природи, што послије отац Лука тачно и наводи као обоготворење природе, али не разјашњава ни узрок ни посљедице тога. Односно, посљедице само донекле разјашњава, а узрока се уопште не дотиче.

[JESSY]

„... Свака људска душа је Тајна и сваки пут ка Богу јесте Тајна. И оно што Бог ради са својом дјецом, човјек може од тога да зна само оно што ради само са њим, али како се то дешава у душама других људи то за све нас остаје тајна. Могу само да кажем то да нема узраста у којем Бог бира човјека, нити тражи увијек некакву зрелост за то, већ једноставно спремност срца за нешто. Опет кажем, нису монаси највећи људи на свијету. Они су само неки који хоће најкристалније нешто да гледају, дакле, да им неке ствари буду најјасније. Барем ја то тако могу о себи да кажем, да ме та нека јасноћа, баш јасноћа живота, ето тако, привукла монаштву...

... Дакле, монах се не постаје случајно, нити се то постаје, тако да кажем, онако непромишљено. Сваки се, ја мислим, ко је постао монах осетио једно време као онај разбојник на крсту баш до Христа, и кад је рекао: „Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме“ (Лк 23, 42). Нико о себи ту не размишља нешто нарочито велико, него се баш осјећа као неки разбојник. У једном моменту открива му се да је промашио живот, не као живот уопште, него као онај који му је Бог био задао. И у том тренутку све се силе ангажују на то да се васпостави тај истински живот који је можда истински САМО за ЊЕГА, НЕ за ДРУГЕ. За неке би монаштво било погубно, а неки у њему процвјетају и заиста неки постану христоносци, сигурно не сви...

... Није лако бити монах, али за онога ко је монах то је много лакше него бити било шта друго. Практично, Бог за оног кога хоће да му у монашком чину послужи, затвори му све друге путеве. И сви други путеви му изгледају као пакао. Не зато што ЈЕСУ ПАКАО, него зато што ХОЋЕ да га ЗАДРЖИ на ТОМ ПУТУ. То се исто и мени догодило. Једина свјетлост коју сам видео било је ово, а нисам баш био млад кад сам се замонашио. Али заиста, сви путеви на којима сам чак имао и неких успјеха били су ми црњи него било каква робија. А сами по себи они нису ни тешки, нити су баш тако ружни као што су се мени чинили, али једноставно Бог је био решио да ја овим путем кренем и моје је само било да кажем: Да! – Дакле, да кажем: Да! Спасење је за мене једино на овом путу, а за остале ја не полажем рачун.

Прича о монаштву јесте мало „тврда прича“. Оно јесте пуно радости, баш те радости васкрсења. Али исто то није прича која може да стане баш у „сваку свеску“.

Знате, кад погледате, ми (монаси) сви прво носимо црно. Каква је сад то боја?! Па сад накнадно кажу – то је да би се упијала свјетлост, боље. Али уствари, једна друга ствар је у питању, чини ми се. Кад се Господ преобразио на Тавору, каже: „... и засија се лице његово као сунце...“ (Мт 17, 2). А нама монасима само лице се и види, остало је прекривено црнином и не пристајемо ни на једну другу боју овога свијета, док се у Царству небеском не обучемо у радост. Док се не обучемо у ону свјетлост којом је Господ засијао на Тавору. Све друге боје овога свијета за нас су само шаренило НЕПОСТОЈАЊА. Ми тражимо ПОСТОЈАЊЕ и тражимо га свом силом...“

[JESSY]

Једно од необично важних дела које можемо чинити, а које од нас не захтева материјална средства, то је да у овом распамећеном веку, у којем је љубав људска згажена, нашем ближњем подаримо мало нашег времена.

Има много усамљених људи, много људи који би у друштву били делатни. Треба им указати мало пажње, мало времена, не понижавати их својом незаинтересованошћу, већ треба у њима гледати образ Божији.

У сваком човеку треба гледати вечног сабрата ... тако ће се и они што су сами и напуштени, грејући се на нашој љубави, грејати на љубави Божијој.

[Ђорђе Р]

Баш недостаје <3 

Извор речи које греју срце, на савремени начин. Христов апостол