Архимандрит Лука (Анић) – „Господе прими Цркву Твоју, која Ти, кроз Христа, прилази"

[JESSY]

Блаженопочивши архимандрит Лука Анић: Бесједа уочи Недјеље православља 2002. године

 

 

Бесједа Блаженопочившег архимандрита Луке Анића на Духовној академији у Зетском дому на Цетињу уочи Недјеље православља, 23. марта 2002. године

 

Данас је празник победе Светих икона-Недеља Православља. Обичај је да се у овај дан изговори слово у одбрану Светих икона.

Почео је пост. У почетку Великог поста по манастирима постоји диван обичај да се монаси скупе и заједно прочитају житије Свете Марије Египћанке, једне пустинољубиве грлице. И каже се у том житију за неког Авву Зосиму да је Бога ради, дошао у неки манастир преко Јордана, где братија имађаше свештени обичај да се после прве недеље поста повуче у пустињу. Предлажем да се и ми попут ових пустинољубаца повучемо у пустињу поста да бисмо се дружили са једном другом Пустинољубком-са једном иконом. Јер то и значи њено име- fil erimo.

Али шта је то што човека вуче пустињи? Није ли и само њено име пустиња, пустош, нешто што изазива страх? Ако је пусто, онда тамо нема ништа. Како то волети? Како бити пустинољубац?

То- ништа- значи да је Бог у човека ставио све. И када оци одлазе у пустињу, не чине то да би тамо видели то- ништа- него да би угледали то- све.

Пустиња има и други квалитет. Светитељ наших дана отац Пајсије Светогорац каже да се у пустињи опусти од страсти. Страсти замрачују наш вид духовни и ми не видимо да је Царство Небеско-унутра у нама. Да је у нама то све. Ово изван нас, ова природа, она је ту само да помогне. Она је поема Божја да би се Дух радовао гледајући оно што не створи човек и да би се радовао човек гледајући себе међу делима руку Божјих.

Уморише ме, рече ми један пријатељ, дела руку људских. Уморише ме, а браћу моју опустошише и обезбожише. Јер ходећи између солитера, уз заглушујућу буку возила и дим, покушаше да виде небо-и не видеше. Од дима и смога не видеше дела Божја него само дела руку људских. И помислише да су и они дела руку људских. Тражише небо и не видеше, тражише звезде и од уличне расвете не видеше. И небо у себи не видеше јер им нико не указа на лик.

Чудно је то-тек кад видимо неки лик, и у нама се формира лик. Образујемо се по образу који видимо. Ето доказа за вечноусавршавајући живот у Царству Небеском, јер Бог нас тако створи, да када видимо лик све се у нама покрене да га достигнемо. Како ће бити када угледамо анђеле? Зато на земљи правимо лик. Да наше угледање већ овде почне. У овој пустињи од небодера који деру небо у облацима, деру небо и у души, тражимо лик. Да се пробудимо, препознамо. Да видимо откуда смо пали и у какав нихилистички мозаик смо се распали. Пролазећи поред нас, људи гледају разбијене комадиће и мисле- то је човек. И будући да не знају за боље, налазе у тим комадићима неку вредност, некакву естетику, исповедајући тиме, у ствари своју сопствену, још страшнију разбијеност. Није чудо што је корифеј Новога у уметности, Пабло Пикасо, обележио почетак крвавог двадесетог века разбијањем људског лика, и телесног и духовног, у наказне облике афричких маски у „Госпођицама из Авињона“, нагнавши потом опустошену европску цивилизацију и културу да у томе виде лепоту. Да ли су страшнији ови ликови или тражење лепоте у њима? И ко су они који се у њима препознају?

Такви, у парампарчад разбијени ликови, не изизскују напор да се достигну, већ пад. Они не подстичу. Додир са њима не преображава. То је и доказ да нису ликови-да нису по Образу. Лик који је по образу бруји ванвременом мелодијом безбрижног детињства. Као што једном рече песник-да се у лику препознамо као онај индијански ратник, који је, опљачкавши караван нашао музичку кутију и кад ју је отворио и чуо мелодију сетио се да он није рођен у вигаму него у кући где је свирала та мелодија, док нису дошли Индијанци, отели га и научили да буде Индијанац. И нас су отели неки мислени Индијанци и намазали нам ратничке боје па изгледамо и понашамо се као људождери док негде не искрсне нека музичка кутија, неки лик, нека икона.

И ево ту, близу нас, налази се први лик урађен руком првог свештеног ликописца, апостола и Јевађелисте Луке. И ако се неко пита како то да Свети Лука није прво насликао лик Христов него Пресвете Богородице Филеримосе, треба му објаснити смисао иконе. Јер јаснијег и страшнијег доказа да је Бог сишао на земљу нема од иконе Мајке Божје. Она у икони, Њена икона- значи да је небо сишо на земљу. И још више-она је доказ да смо се ородили с Богом. А прости народ немушто изражава најдубље тајне православне теологије када је назива Мајком својом. А ову пустинољубку, ко ће боље разумети од пустињака. Послушајмо шта каже Авва Доротеј Палестински: „Икона нас учи да постимо очима“. И заиста икона је једина представа пред којом се пости очима. Она је позив на усхођење, а усхођење је увек пост. Све друге представе, макар колико  успешне биле, нису плод поста и не призивају на превазилажење овога и улазак у виши свет.

Заиста је, међутим, чудно и необјашњиво, да неко ову икону над иконама жели да има да би је гледао не спреда него отпозади, и то зато да би преко ње гледао лица оних који је посматрају. И још се не либи да лицемерно исповеди Оваплоћење Логоса називајући је Пресветом Богородицом, а Бога у страну бацајући. А само због Бога Она је Богородица и само онај ко у Бога верује сме је звати Богородицом, а одвајањем од Бога хоће од Ње да направе идол. Кажу да хоће да је изложе погледима, а ја кажем да хоће да је изложе порузи. Тамо где јој је припремљено освештано место, у Параклису Светог Јована Претече, била би поред дела Часног Крста поред којега је и телом била на Голготи. Тамо, где је сада спутану воде, чека је њена голгота. Да пролазе поред ње заинтересовани и докони, да пљуште по њој блицеви. И шта очекују? Да се осмехне као филмска дива, као анти-лик? Да се диве њеном лику исти они, и на исти начин, који се диве анти-лику Пикасових блудних „Госпођица из Авињона“? Да их заједно сврставају у „уметничко благо? Ето то је поруга. Т се зове скрнављење. Није ли доста било што су стотине икона у овом граду, на бијеналу, оскрнављене и тиме од црногорске престонице направљено ђубриште горе од америчког Бронкса, него и ову, најсветију од свих икона, баш њу хоће да поругају.

Ми данас празнујемо празик победе Светих икона, Недељу Православља, празник победе над иконоборцима. Али изгледа да иконоборство није само ствар прошлости. И уместо да данас у Литији на челу буде икона Пресвете Богородице Филеримосе, она ће остати да чами негде у мраку док се напољу слави њена победа.

У икони је садржана сва православна теологија. У лику Христовом садржано је целокупно Откривење. Зато се и дан победе Светих Икона зове Недељом Православља. Данас је јасно да је православље једина вера која истински поштује икону. Све друге, и римокатоличка и протестантска, су је, или занемариле или потпуно одбациле. Шта значи поштовати икону? То значи имати пред њом трепет. Све је у Цркви Христовој у свештеном трепету, јер је Он ту. Он је у иконама, Он је у Светим Тајнама, Он је у свакој молитви која Му се упућује. И Дух Божји даје да верни осете трепет. Знам много људи, који у том трепету, исецају из дневних новина неку икону која се ту појави, да не би била поругана бацањем. Знам и једнога Цетињанина, који сваког лета, око манастира тражи није ли који од посетилаца манастирског музеја бацио улазницу на којој је мала фотографија манастира јер би на тај начин слика манастира била поругана. Знам и неке који из старих новина пажљиво ваде страну са ликовима упокојених да не би случајно стали на њих. Ето, то је трепет пред ликом, то значи поштовати икону.

А шта значи уништавати? Каже на једном месту Оливије Клеман, православни теолог, да уништавати икону значи уништавати доказ да човек надилази овај свет зато што је човек икона Божја. Ради ли се ту само о физичком уништењу? О ономе које су огњем и мачем спроводили иконоборци пре хиљаду и две стотине година?

Мислима да су ови данашњи иконоборци опаснији, они који хоће икону да издвоје из пуноће Цркве. Шта је икона? Она је показатељ да је неописини, превечни Бог, постао описив. А иконе Светитеља-доказ да се тај лик превечног Бога осликао и на онима који су пошли за Њим. Али нови иконоборци то не верују. И пошто своје неверовање хоће да наметну онда се боре против иконе на нов начин -извлаче је из пуноће Цркве. Изучавају је као што изучавају инсекте и фосилне остатке. Траже у њој естетику-да би порекли њену истинску лепоту, поштују је због старине-да би потпуно омаловажили смисао свештеног предања. Војнички постројавају иконе по галеријама и музејима да би одрекли да су оне део пуноће Цркве, да оне имају једну другу реалност од реалности свих музејских зидова или још сивљих „плавих капела“. Речју -скрнаве лик. И одвајају свет од иконе као призива на истински живот.

Није ово једини план на коме нови иконоборци бију битку. Један други, много моћнији удар задају они истинском људском лику и тајни његовој. Ево погледајмо како приказују милионе ликова по часописима, детерџентима и сапунима. Са свих страна на нас се смеше неки несрећни имбецили и хоће да нас убеде да је то човек. Да је то лик. Колико море ликова они користе да у њему утопе и загуше људски лик. Колики милиони сматрају за највећу срећу да учествују у овом васељенском скрнављењу човека тиме што ће и њихово насмејано лице, са неког сапуна, сведочити да не верује да је човек створен по образу Божјем.

Откуда и те идеје о клонираним људским бићима ако не отуда што је прави људски лик потпуно заборављен? Да ли они који хоће да клонирају мисле да можда могу да унможе, да понове неког пророка Божјег, или пустињака, искуственог познаваоца небеских тајни, или мученика за веру Христову? Не, него они хоће да клонирају исте онакве имбециле какви нам се смеше са насловних страна, униформисане у својој имбецилности, оне који немају лик. Лик не могу да клонирају јер је лик непоновљив. Он се даје једном, у времену и за вечност.

Али нови иконоборци, или назовимо их својеликоубице, хоће да истисну тај лик из свести и из стварности. Јер, како неко рече, копија тежи да уништи оригинал., да би сама била оригинал. И ружно не воли да види поред себе лепо, да би само мислило да је лепо и да се не види његова ругоба. И хоће да наметну духовно опустошени лик као планетарни императив. И да сасеку сваки онај који и мало вири из ове минијатурне прокрустове постељице, прављене по мери мајмуна а не човека.

И не треба бити неки пророк да се види да ће ови што клонирају прво пробати са клонирањем мајмуна, пре него што крену са клонирањем човека. Да би показали да је то једно исто. Да не постоји лик.

И пошто ова васељенска лаж о непостојању лика и непостојању истинског живота захтева свеопште поклоњење, или идолопоклоњење, у њој се не штеде ни читави народи.

Ето баш данас је три године од када су светски претварачи људи у насмејане жвакаче гума и испијаче кока-коле пожелели да наш народ сатру, јер се није уклапао у ту слику идеалног имбецила новог доба, јер није имао исти лик. Никад нећу заборавити како нам је амерички публициста и пријатељ српског народа Томас Флеминг, на годину дана пред бомбардовање говорио: „Људи бомбардоваће вас! Ви нисте свесни колико сте им трн у оку са вашом паријахалношћу, са вашом побожношћу, са вашим ликом који вам не дозвољава да се уклопите у програме новог човека и новог друштва. Они могу да одахну тек кад буду видели да вас више нема, духовно или физички“.

Очигледно је да је бомбардовање престало само на физичком плану. На духовном оно ће трајати све док постоји лик, све док и једна икона буде позивала на усхођење, све док се и једној филеримоси буде борило за божански, а не неки други идентитет.

Тонски прилог Радија Светигора

 

 

 

© 1219-2014 Православна Митрополија Црногорско-Приморска

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Радости моја, Христос Васкрсе!

 

Протојереј Сергије Храпицки

 

Први утисак од сусрета с оцем Луком је извор светлости и љубави, што понекад недостаје нама, који смо уроњени у испразност. Наизглед, монах, настојатељ манастира, такав молитвеник, али с људима је био заиста као преподобни Серафим Саровски: „Радости моја, Христос Васкрсе!“ У овом стању се налазио свештеник и духовно смо се разумели. Наравно, имам мање такве љубави, али сам од њега добијао импулс радости, подржавао ме је.

Отац Лука је увек тежио ка томе да дође код нас у Белорусију, увек се трудио да борави и овде у обитељи. Човек је могао да дође код њега на чај, да поприча. То је велика милост Божија, што је такав човек постојао и остаје у нашем животу. Не осећам да је отишао заувек. Јасно ми је да се у овом животу више не можемо срести, али се духовно свеједно осећамо, заједно смо.

Сећам се како га је гануо филм „Божић“, који се налази на нашем сајту >>> . Этот фильм о моей семье был снят 5 лет назад. Посмотрев его, отец Лука прислал мне sms: «О, это удивительно!» Это было последнее sms от него.

Прошло је пола године откако је отишао. И јуче, на Успење праведне Ане читало се Јеванђеље: Нико, пак, свеће не поклапа судом кад је запали, нити меће под одар, него је метне на свећњак да виде светлост који улазе (Лк. 8: 16). И ову светиљку је Господ узео како би била на другом месту, како би светлела свима заједно с другим светиљкама. Надам се томе.

Обећао сам да ћу ове године доћи код њега у Црну Гору. Отац Лука ме је све време звао у свој манастир, а ја сам му стално обећавао да ћу доћи, али ми је било тешко да кренем са својом великом породицом. Он је говорио: „Оче, направићу ходочаснички дом за све Русе код нас у Црној Гори, доћи ћете с целом породицом, сви ћете се одморити.“ Али, Бог је уредио другачије.

Првих дана сам осећао тугу, чак сам и плакао. Он је заиста био мој ближњи, а не само свештеник-познаник, монах, већ друг. Његов живот је био испуњен, није седио у келији, био је мисионар, до саме смрти је путовао. С једне стране је био пун љубави, а с друге – строг свештеник. И желео бих да блажено сећање на њега постане за нас извор светлости, љубави, радости и трезвености, да не будемо раслабљени, већ да се трудимо да се молимо једни за друге. И тада ће нас можда Господ удостојити да се сретнемо у Царству Небеском.

 

http://www.obitel-minsk.by/_oid100101031.html

[JESSY]

„Минск посриједи нас!“ (успомена на блаженопочившег архимандрита Луку).

Диван октобарски дан 2012. године, ја уобичајено презаузета педијатријским послом. Стиже ми порука на телефону: „Хитно се јави, о.Лука је.“ Позовем га, он ме поздравља уобичајено: „Минск посриједи нас“, одговорих: „Јест и биће.“ Каже ми да сједнем, да има тако невјероватно радосну вијест, која се сједећи мора примити. Рекох: „Амин,“ сједох. И о.Лука каже: „Идем у Минск, митрополит Амфилохије благословио!“ Обрадовала сам се, много. Додаје о.Лука: „Чим стигнем у Минск, одмах ћу да загрлим манастир свете Јелисавете... И онда идем код о.Андреја, нећу га из загрљаја пустити. У ствари, хоћу мало, да се о.Сергеј не наљути. Биће Пасха, права!“ Вјерујем Вам,“ рекох, „све је могуће, па и Пасха више пута годишње. Знам да ћете с њима прослављати васкрслог Христа...“ Оде о.Лука последњи пут у Минск, и врати се у свој Дајбабски манастир да попије чашу која никога не заобилази...

Данас, 8. августа, на панихиди име о.Лука чита ђакон Артемије, болно, радосно, све се мијешају осјећања. Овог љета о.Лука није дошао у Минск, сад сам ја ту, у манастиру, на труду, његовим молитвама. А радост јер је међу нама сваког дана војник Христов, мудри, опитни ава, достојанствен у патњи и болести, трпељив као Јов...

Пео се на Голготу, ми нијесмо могли знати колико страда, јер нам је увијек давао јеванђељску, радосну ријеч. То је, чини ми се, најтеже. Да не пожалиш себе, а за другог да положиш душу. Мој поклон је зато била фотографија о.Луке, свим сестрама за утјеху. Осјећамо да нас „посматра“... И помаже... И мој последњи сусрет с њим је била прича о Минску, како ће то бити мој стални, нови дом. О.Лука је волио цијели манастир и то је било узајамно. Кад сам срела (сад већ покојну) инокињу Ирину, видно слабу, изнемоглу, предајем јој фотографију о.Луке, са њежношћу и поштовањем је на њу погледала, цјеливала је као икону. Схватила сам да јој је он тада „телефонирао“ из Царства Небеског и рекао је: „Спремај се, чекам те!“

Оче Лука, чувај нам мјеста у Царству Небеском, има нас много,

Заувијек твој Минск.

 

http://www.obitel-minsk.by/_oid100101092.html

 

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Митрополит Амфилохије служио парастос архимандриту Луки Анићу

6. Фебруар 2016 - 15:42

Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 6. фебруара 2016. године, на празник Преподобне Ксеније Римљанке, са свештенством у манастиру Дајбабе код Подгорице свету службу Божју са трогодишњим парастосом блаженопочившем архимандриту Луки Анићу, дугогодишњем игуману ове светиње, Цетињског манастира и манастира Савина Главица у Грбљу.

У литургијској бесјеи након читања Јеванђеља Владика је рекао да је и данашње сјећање на оца Луку једно од свједочанстава да је Бог – Бог живих, а не Бог мртвих. „И он је живи свједок нашег времена како је диван Господ у светима својим. И он, дотакнут силом Духа Светога, – сјећамо га се и као студента и као боготражитеља по Београду и на другим мјестима, – и он се дотакао Господа и заволио га свим срцем“, рекао је Владика.

Владика је рекао да се отац Лука свим срцем наслонио на Господа и на свете Његове. „Нарочито је волио свете из Ирске, древне светитеље, па је чак њихова житија читао, и Серафима Роуза, обраћеника који је један од много значајних духовних личности савремене Америке. Све је то њега привукло. И баш ти људи, који су се дотакли Господа и којих се дотакао Господ – они су њега привлачили. Отуда није чудо што је у своје вријеме, када је дошао код ћивота Светога Петра Цетињскога као млади монах, подсјетио и мене да Руку Светога Јована Крститеља и дио Часнога Крста, које су наши људи овдје који се клањају култури били пренијели у Цетињски музеј, да их пренесемо у Цркву“, казао је Митрополит црногорско-приморски. „Обновљен звањем ангелским, монашким, одмах је видио и схватио да је то скрнављење светиње да она сједи тамо у неком музеју“, рекао је митрополит Амфилохије.

Након причешћа вјерних служен је парастос на гробу архимандрита Луке. Митрополит Амфилохије је казао да је данашње сабрање показатељ да је жив отац Лука и да је жива душа његова. „Црква Христова од памтивијека до данас рађа Божје људе, богочежњиве и христочежњиве, христоносце и богоносце, какав је био и наш отац Лука“, казао је митрополит Амфилохије.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

• Епархијске вести

[JESSY]

„Ко добије Царство небеско-шта њему више треба?

Какве су, у ствари људске потребе?

Шта нама треба?

Треба нам мир и радост у Духу Светом.

Треба нам познање Бога и онда све знамо.

Треба нам Царство Божије у коме нисмо господари а господаримо тиме ако га задобијемо. Онда са њим имамо све“ – говорио је отац Лука.

[JESSY]

предавање блаженопочившег архимандрита Луке (Анића), игумана манастира Дајбабе, које је на тему "Литургијска песма града и пустиње", одржао у Београду 20. марта 2007. године

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/16/06/15.06.16_zbor_-_o._luka_anic_lliturgijska_pesma_grada_i_pustinje.mp3

[JESSY]

 

[JESSY]

Одломак из емисије "Питајте свештеника" радија Светигора. Одговоре на питања слушалаца давао је блаженопочивши архимандрит отац Лука Анић. 

 

 

 

 

 

 

 

Водитељка: Слушалац пита како се борити против присилних помисли, које су обично негативне.
 

Отац Лука: Па право да вам кажем, мислим једино молитвом. Мислим да једино ту молитва може да помогне.  Присилне помисли, то су ђавољи прилив и ту је борба заиста тешка, али  је најбоље, чини ми се, молитвено препуштање вољи Божијој.  

Водитељка: Да ли се треба присиљавати на молитву чак и ако нисмо нарочито расположени за њу, или чекати да се молитвено расположење само појави?
 

Отац Лука: Ако га чекамо никада се неће појавити. Ако себе присиљавамо на молитву, са нама заједно ратују и анђели и светитељи, и они умољавају Бога да се то наше молитвено расположење поправи и да ми можемо да дамо прави принос. Док само чекање молитвеног стања, одлаже се у бесконачност, и никад нисмо довољно сигурни да баш то чекамо, све... једно друго, а она стара црногорска пословица (каже): Што се одгађа то се не догађа, тако може да постане и наш промашај. 

 

 

 

 

 

 

Водитељка:  У једној од посланица Апостол каже: "Гњевите се и не гријешите. Сунце да не зађе у гњеву вашем." Слушаоца занима да ли то значи да ми Православни смемо да падамо у стање гнева и да се љутимо.

Отац Лука: Не мора баш тако да се формулише, али је очигледно да у овом палом стању ми тај гнев тешко можемо да избегнемо. Пошто, гнев је како кажу оци подвижници, присутан у човеку као нерви, и да треба човек да пази на шта га употребљава. Једнио би требало, у ствари, да га употреби на демоне, на страсти. А по слабости нашој то иде на брата, на човека, који постаје мета тог нашег излива тела. Али предвиђајући то, Апостол онда каже да се ми ипак тог гнева оставимо за времена. Дакле, да не пустимо да сунце зађе у том гневу, да се неопроштени растанемо са ближњима. Већ да, ето, спознајући своју немоћ и немоћ ближњега, и то да смо у палом стању, да човек себе тера на нормалан живот онакав какав је Богом установљен, дакле на љубав, на поштовање, мора човек себе на то да тера. Дакле то је подвиг. И да се таквим подвигом ми практично лишимо тога гнева.       

 

 

 

 

 

 

Водитељка:  Слушалац пита како ускладити разум и срце и шта је главна препрека на том путу?

Отац Лука: Главна препрека на том путу је наша воља. Разум и срце, па и та воља, карактер и дух, и душа и тело, све је то разбијено човековим отпадањем од Бога, још у лицу праоца Адама. И онда, све то треба ујединити. Оваплоћењем Христовим дата је могућност да се све то сабере у једно, да човек заиста зазвони у том једном истинском животу, приносећи себе Богу као принос. Међутим, за то све је потребна воља, дакле дивно каже она историја монаха у Египту, па тамо на крају имају поуке аве Антонија и поговор који мислим да је писао отац Јустин, ако се не варам, и ту каже: Шта нас одваја од светог Антонија Великог? Да ли образовање, каже се, па да је он неписмен отишао у пустињу. Да ли нас одваја нека његова мудрост, па каже се о томе ништа у житију нема речи. Да ли нас одваја, чак, и обиље благодатних дарова од њега. Па каже се у историји Цркве, добијали су се благодатни дарови можда и већи него што их је имао свети Антоније. Али, шта нас онда осваја од светог Антонија? Каже, само једна ствар, а то је решеност да творимо вољу Божију. Та решеност, та воља то је оно што човека заиста може да уподоби светом Антонију и његовом приносу. 

 

 

Водитељка:  Која дела милосрђа у свакодневном животу можемо чинити као Хришћани?

Отац Лука:  Небројена су та дела која можемо чинити. А једно од необичних дела која можемо чинити, које не подразумева да морамо имати материјална средства, то је да у овом распамећеном веку у коме је љубав људска згажена, да подаримо свом ближњем мало слободног времена. Има много усамљених људи. Много људи који би заиста много боље, да тако кажем, функционисали да су у неком друштву, али ето тако, треба њима указати мало пажње, мало времена. Да их не понижавамо тиме, већ да гледамо у њима образ Божији, да гледамо свог вечнога сабрата који, ето тако, ту уз нас мало се огреје на Љубави Божијој.  
 

 

Водитељка: Шта значи осуђивати друге?

Отац Лука: Па значи сматрати себе бољим од њих. То је један од најчешћих грехова, нарочито садашњице, садашњег века, ми га зовемо као осуђивање, Грци то зову критиковање. Али се у ствари своди на исту ствар. Мерила вредности која ја постављам, не смеју да буду нарушена од некога другога. Дакле, мој осећај, моје осећање тих вредности не сме да буде нарушено, али се, у главном, ту моја нарушавања не доводе у питање. Зашто сам себи да судим кад је то болно, а могу да судим другоме. Тиме ћу изгледати и сам себи праведнији. Ето, то је та окосница тог греха осуђивања.

Колико год ту има и греха, има ту и позоришта у том осуђивању. Знате, неки пут људи, свесно или несвесно, праве од себе некакве глумце који, рецимо баш када је у питању Православна вера, осећајући да нису дубоко загризли у веру, и да се не темеље потпуно у томе, почињу да осуђују друге као недорасле Православној вери, у ствари само ради осећаја сопствене несигурности, да би себе тиме некако утврдили. 

То вам је рецимо и питање ових савремених "зилота" који све осуђују да нису Православни, и да нису по канонима, и по светим оцима, а у ствари је у питању једна дубока несигурност у себе самога и онда се тај мач окреће на другога. Осуђујући другога они се онда осећају да су утемељени у Православљу, али баш као што дивно рече један човек: осуђивање је увек повезано и са мржњом. Па зар може да се човек темељи у Хришћанској вери ако је метод за то мржња.      

[JESSY]

Специјал: Годишњица упокојења архимандрита Луке (Анића)

•   ЗВУЧНИ ЗАПИС

Поводом годишњице упокојења блажене успомене архимандрита Луке (Анића), игумана манастира Дајбабе, који се упокојио 09. фебруара 2013. године, у наредним минутима сећамо се животописа и речи овог духовника наше Помесне Цркве из Митрополије црногорско-приморске. У сећање на оца Луку, благодарећи радију "Светигора", емитујемо његово предавање на тему “Сећање на оца Серафима (Роуза)” које одржао у манастиру Подмаине у Будви 3. септембра 2012. године, након свог повратка из Платине са обележавања 30 година од упокојења оца Серафима. У наставку прочитајте и животопис оца Луке.

*

Отац Лука (Анић) рођен је 17. септембра 1959. године у Дубровнику. Седму београдску гимназију завршио је 1977. године, а студије историје уметности на Философском факултету у Београду 1983. године. Већ наредне,1984. године, изабран је за асистента проф. др Миодрага Миће Јовановића, на одсјеку за историју уметности на Философском факултету у Београду. Професор Јовановић предавао је на катедри Историја уметности југословенских народа новог века – раздобље 18. и 19. век.  Код професора Јовановића је и магистрирао 1991. године на тему “Живот и дело вајара Ђорђа Јовановића”. У јулу 1991. године дошао је у Цетињски манастир и постао искушеник. Митрополит Амфилохије је у Цетињском манастиру искушеника Уроша Анића замонашио на Ивањдан 1993. године и дао му монашко име Лука.

Владика Амфилохије га је, такође у Цетињском манастиру, рукоположио у јерођаконски чин на Крстовдан 1995. године, а у чин јеромонаха неколико месеци касније у цркви светог Луке у Котору 22. октобра. Митрополитовом одлуком отац Лука је постављен за намесника Цетињског манастира на Лучиндан 1995. године. У том звању остаће све до 31. јануара 2010. године. У чин игумана митрополит Амфилохије га је у Цетињском манастиру произвео на Петровдан 2000., а у чин архимандрита на Лучиндан 2008. године.

Решењем од 13. јануара 2010. године постављен је за оснивача и игумана манастира светог Саве на Савиној Главици у Доњем Грбљу. Након формалне примопредаје са новим цетињским намесником Методијем (Остојићем), из Цетињског манастира у Доњи Грбаљ одлази 31. јануара 2010. године. Решењем од 1. априла 2011. године постављен је за в.д. настојатеља манастира Дајбабе код Подгорице.

Земни остаци оца Луке Анића сахрањени су на манастирском гробљу у Дајбабама код Подгорице 10. фебруара 2013. године. Свету заупокојену Литургију и опело служили су Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Преосвећена Господа Епископи, Будимљанско-никшићки Јоаникије, Захумско-херцеговачки Григорије, Рашко-призренски Теодосије и Липљански Јован, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва и молитвено учешће многобројних верника из Црне Горе, Србије и Републике Српске.

Вјечнаја памјат архимандриту Луки (Анићу)!

•    Преузимање

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18337