Архимандрит Лука (Анић) – „Господе прими Цркву Твоју, која Ти, кроз Христа, прилази"

[Ignjatije]

  "Монаштво и Васкрсење" била је тема духовног разговора који је на Недјељу раслабљеног (18. маја) 2008.  у манастиру Подмаине код Будве, са окупљеним посјетиоцима водио блаженоупокојени Архимандрит Лука Игуман Игуман манастира Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори код Подгорице.

У свом предавњу отац Лука је тада рекао ја је монаштво пуно радости васкрсења, и те ријечи свједочио цијелим својим монашким животом. Ту радост Васкрсења могли смо да осјетимо сви ми који смо јуче и данас дошли у манастир Дајбабе да узмемо последњи благослов од нашег духовног оца и пастира, гдје нас је, иако на посмртном одру, дочекао наш отац Лука, онако како нас је увијек дочекивао, са осмјехом, љубављу и надом на живот вјечни.

Једном је отац Лука рекао да праведне душе као стијела иду ка Господу. Христос Васкрсе оче и хвала ти за све.  Господе наш Исусе Христе упокој душу нашег оца Луке у Царству Твом небеском, коме је тежио цијелог свог живота, тамо гдје праведници почивају и гдје у вјечне вијекове сија свјетлост лица Твога.

 

 

Архимандрит Лука: "Монаштво и Васкрсење"

[Guest - . . .-]

http://www.svetigora.com/audio/download/12330/10.02.2013_Opijelo%20i%20sahrana%20oca%20Luke.mp3

 

На манастирском гробљу у Дајбабама код Подгорице у недјељу 10. фебруара 2013. године сахрањени су земни остаци Архимандрита Луке (Анића) Игумана манастира Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори, који је уснуо у Господу у ноћи између 7. и 8. фебруара у 54. години земаљског живота.

Свету заупокојену Литургију и опијело блаженопочившем оцу Луки служили су Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије, Преосвећена Господа Епископи: Будимљанско-никшићки Јоаникије, Захумско-херцеговачки Григорије, Рашко-призренски и Косовско-метохијски Теодосије и Липљански Јован уз саслужење свештенства и у присуству великог броја вјерног народа који се сабрао да узме последњи благослов од нашег драгог оца Луке.

"Има ли кога ко је познавао оца Луку а да у овом моменту не осјећа да сахрањује дио себе. Отац Лука је био заљубљен у Христа и Цркву Његову, био је човјек који је живио љубављу", рекао је у бесједи на опијелу Преосвећени Владика Будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

"Нека му Господ подари оно за чим је чезнуо овдје на земљи- нека му подари радост вјечног живота.  Благодарни смо Господу што нам га је подарио и послао међу нас, и молимо се да нас он и дочека кад ми, свако у своје вријеме, будемо кренули овим путем на који је Господ данас призвао оца Луку", рекао је Митрополит Амфилохије на сахрани земних остатака оца Луке.

 

Извор: Светигора

 

http://www.svetigora.com/audio/download/12330/10.02.2013_Opijelo%20i%20sahrana%20oca%20Luke.mp3

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Срђан Ранђеловић]

Минск - Белорусија - Архимандрит Лука (Анић)

 

 
Имао сам благослов и срећу да седам дана боравим у једној бајци. Прича о Белорусији је толико бајковита да сасвим оправданом сматрам сумњу коју може да изазове ово сведочење. Најпре треба знати да је Белорусија од Русије одвојена само административно, да је то исти народ и да проблем идентитета у онаквом облику какав је у Украјини тамо не постоји.
Беларус не значи бела Русија него чиста Русија, то је Русија која је без татара. У Руском царству је било татара. Достојевски је говорио:'' загреби помало сваког Руса - наћи ћеш Татарина'', што наравно није тачно, али говори о њиховом присуству.
Народ се у Белорусији хвали да су они прави Руси, царска Русија. Ја нисам био у Русији, али ово што сам видео у Белорусији је толико чудесно да сад разумем све русофиле свих времена. Прво, сам град Минск, престоница Белорусије, који је за мене дотле представљао само тачку на карти у географском атласу. Оно чиме започиње бајковитост приче је то да у двадесет првом веку, у овом двомилионском граду нема регистрованог криминала. Затим улазимо дубље у бајку. Кажу вам, одмах по доласку, да се не бисте препали, да се сва светла у граду гасе у једанаест сати увече. Да ноћног живота у граду нема. Наш је авион слетео у Минск негде у 11:15 и ми смо прошли и кроз центар и још десет километара кроз град, јер је Светојелисаветски манастир, наше одредиште, сасвим на другом крају града - ни једног човека на улици нисмо видели, нити једно светло упаљено по домовима, осим светлећих реклама на зградама.
Био је то шок за нас. Минск је величине Београда, метропола у којој у току дана има заиста живог и живахног живота. Следеће изненађење је био податак да у граду нема незапослених. Углавном је све то делатност председника Лукашенка који је од тог града направио једну мирну, али милионску оазу у овој џунгли савремене цивилизације. Минск је иначе град широких булевара због чега нема саобраћајних гужви. За седам дана тамо нисмо чули сирену аутомобила. Нема ни буке ни вике и све је тако некако благообразно и пријатно.
Шетате се градом без икаквог страха да ће се нешто догодити. Мене су заустављали по граду зато што су свештеници изузетно поштовани. Једном ме неки младић зауставио тражећи да му покажем где се нешто налази у Минску. Рекао сам му да нисам Рус, а он ме је запањено погледао и упитао одакле сам. Сад да му кажем да сам из Црне Горе, неће знати, помислио сам, ипак је то много далеко, него сам рекао да сам из Србије. А он викну - Косово је Србија! Народ ми је гурао цвеће у руке на улици. Минск је град бројних цркава и све су оне препуне. Због великог броја људи у њима недељом се у свакој од њих служе две Литургије, а празником буде и трећа Литургија и све је опет пуно. Зато се граде нови храмови, често поред старих. Управо је у току градња једне од највећих цркава у Православљу - цркве Пресвете Богородице Утехе свих жалосних, која ће бити висока око сто метара.
Тамо свештеници на свакој служби проповедају, па била то Литургија или вечерња. Служили смо у неколико тих нових цркава направљених у старом стилу, по петнаестовековном обличју, без трунке примесе модерне архитектуре, са прелепим фасадама и куполама. Каква лекција нашим архитектама који се данас стиде Византије и ''модернизују'' Православље, прилагођавају га духу времена, европског времена, а какво је то време? Што се евроамеричке цивилизације тиче, скоро да кажемо антихристовске. И све те цркве препуне народа, предивног, побожног народа! Њихову побожност и богопреданост је немогуће описати - то треба да се доживи.
При изношењу путира цела црква пада доле на земљу, не на колена. Причећује се цела црква. Мала деца, често не старија од 3-4 године, причешћују се као одрасли, са скрштеним рукама на грудима казујући при том своја имена - али све хришћанска - раб Божији Артемије, раб Божији Силуан... Нема световних имена. После Свете Литургије народ нас салеће са многобројним питањима и својим проблемима - причају као да нас одувек знају, гурају нам у руке мноство папирића са именима и прилозима. Овде још влада стари светски поредак. Осећате се ванвремено.
Што се свештеника тиче, мислим да у животу нисам видео побожнији људе. Сат времена пре почетка Свете Литургије они су, већ обучени, само су  о томе причали, како ће да служе, да то Богу буде угодно. Али и ван Литургије они су причали искључиво о Јеванђелским темама. Њима ништа што је за Христа и цркву није тешко да ураде. Већина их по неколико сати дневно исповеда. Њих служење Јевандјељу не умара. И то код верног народа ствара један диван осећај да су они увек на располагању. Ипак, највеће изненађење, круна овог пута, чудо над чудима, је тек следило - Јелисаветин манастир. То није манастир - то је читав град, а стар је само 11 година. Пре тих 11 година, а по благослову старца Николаја Гурјанова, основан је овај манастир. О оцу Николају је и књига објављена на српском језику, зове се ''Православље је волети'', а појавио се иу филму ''Храм'' пре неку годину, тако да се и код нас зна за њега.
Он је чудо Русије, није живео у Белорусији него одмах преко границе, али знате та граница Русије и Белорусије не постоји ни у физичком смислу - дакле нико вас нигде не гледа ако прелазите из Белорусије у Русију и обратно, нити у духовном погледу - то је заиста једна земља. Јелисаветин манастир је направљен по старчевом благослову пре 11 година тиме што је једном Божијем човеку Андреју, сада свештенику тамо, отац Николај рекао да иде у Минск и да тамо поред психијатријске клинике на крају града на голој ледини подигне манастир. Дао му је скромни прилог од десетак рубаља. То је баш изгледало бајковито, али данас тај манастир има 87 монахиња, 350 милосрдних сестара, подворје са стотинак људи и хиљаду радника који раде за манастир. Овај пчелињак богољубивих пчелица је једна од највећих православних заједница на свету. Љубав и служење су основ ове породице, како је то установила њихова заштитница Света Јелисавета Романова, којој је манастир и посвећен. Они служе Богу и свима који су у невољи. 350 сестара милосрђа обучених у беле мантије служе у психијатријској болници, у болници за децу са посебним потребама и још у једној болници.
Пет свештеника је тамо стално, по цели дан не излазе из ових установа. Кад сам упитао једну од тих сестара да ли оне за свој рад добијају плату, она се замислила и одговорила: ''Па, неке од нас добијају неку награду, а остале раде за славу Бозију''. Има ова света породица још једно дело. Прича о напуштеним људима из Минска, бескућницима покупљеним са улица и сабраним у манастирско подворје изван града и у неке вагоне придружене манастиру је прича која може да уђе у Житија Светих. У људима који су живели на рубу постојања, презрени од свих, неко је препознао браћу створену по образу Божијем и удахнуо им већ заборављену радост живљења. Живљења Христом. И довео их на Гору Преображења, на лишај гору, у ово подворје да се тамо душе њихове преобразе покајањем кроз рад и молитву и да гледају на овој гори Таворско Преображење.
Сведочим да сам видео људе који светле, људе спасене. Док смо им служили Литургију, на којој су се сви причестили - жеђ за Христом код њих је много већа него код осталих Хришћана - рече ми отац Андреј: "Погледај их! Они ништа немају! Они само Христа имају!'' Чак и нама монасима није лако да поверујемо да прича о покајницима из тамнице Св. Јована Лествичника није само ствар прошлости. Али највише од свега, оно што је пленило душу, је сам Светојелисаветин манастир и његови небоземни житељи. Кад смо путовали до Минска, неки наш сапутник, поморац, рече: ''Знам ја за манастир. Мој друг је њихов комшија, он је био 12 година на броду и кад се вратио кући мислио је да сања - видео је град испред куће''. И заиста је застрашујуће видети какве су грађевине настале за само десет година! И то какве! Манастир толико личи на руске манастире из КСВ века да сам морао да додирнем фасаду, да осетим материјал, толико је то верно направљено. Сигурни сте да сте у манастиру који је 500 година стар. Испод манастира имају неколико подземних цркава и крстионицу у облику цркве у којој је све у скулптури урађено. Нема практично ниједног метра зида ходника којим пролазите да није нечим украшен. У манастиру су две цркве - стара, настала пре 11 година и нова, настала пре 6 година, коју користе за празнична богослужења. Њихов дочек гостију је такав да посрами и најгостољубивије нације. Далеко је Минск и ретко ко тамо зна где је Црна Гора, а поготово Цетињски манастир, те ми осим уобичајеног дочека нисмо друго очекивали. А дочекали су нас као да су само нас чекали. Свих 87 монахиња је дошло да се поздрави, да се упозна. Свуда су нас пратиле, све нам показивале. Поражавале су нас својом љубављу на сваком кораку. Као неко објашњење говориле су: "Нама је баћушка Андреј дао благослов да умножавамо љубав и смирење. Осим тог, друго ништа није помињао''. Андреј, духовник манастира, Божији човек, човек у којем нема граница, свуда отворен, заједно са мати Ефросинијом, игуманијом, чини од ове свете породице икону Царства Божијег. Међусобна љубав монахиња је таква да помислите да сте ушли у Житија Светих или да сте се неким чудом обрели у четвртом веку, златном добу египатског монаштва. Гледао сам их како се радују кад се нека сестра врати са пута, како се радују једна другој. Њихово опраштање на повечерје траје двадесетак минута, свака се са сваком лично опраста, трипут љуби. Гледао сам их како сваке вечери иду у литију око манастира, пуне радости. Како се радују новом дану. Дану који је испуњен молитвама на прелепим дугим богослужењима, послушањима у многим манастирским радионицама и свесрдним помагањем ближњима, браћи створеној по образу Божијем. Много тога доживљеног у овом казивању није обухваћено, јер се не може обухватити речима. Остаје забележено да сведоци о могућности остварења Јеванђеља и у овом нашем распамећеном веку. Минск је један од много градова на овом нашем земаљском сару, али њега се дотакла благодат Божија и учинила његову причу бајковитом нама, отврдлим у ''реалности'' живљења у 21. веку. Јер што је нама бајка, некоме је реалност.


http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/blog-post_11.html?spref=fb

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest - . . .-]

 

 

Све велике и значајне појаве зачињу се у тишини, далеко од очију и ушију овога свијета. Све велике жртве, сви големи трудови остају дубоко испод површине јавног мњења.

Оно, готово никада, није свјесно колико је суза, суза за свијет, проливено да би и такво, несвјесно, несловесно и недостојно, остало у шанси покајања, у прилици новорођења. Оно је кадро само да конзумира плодове тишине, али не и да их залива, његује, обрезује и чува од грабљивица.

Једна таква појава, голема, васељенска, догодила се у келији пустиње, на периферији Подгорице, надомак наших топлих домова. Кажем пустиње, како је то говорио отац Лука: “…таква, као одрицање живота, раста и рађања, она постаје одушевљени домаћин и колевка и плодоносно тле онима који су се одрекли испразног и сујетног живљења ради задобијања суштине живота… тамо где је бесплодна пустиња, тамо Христос постаје Земља Живих… једнолични фон пустиње њима постаје као један једнолични фон фресака пред којим се одиграва не земаљска радња него драма задобијања вечности…” Прије три дана, у монашкој тишини манастира на Дајбабској гори, упокојио се у Господу монах, архимандрит, наш отац и брат, игуман Лука Анић. Још као младић, овај човјек се одрекао славе овога свијета, блиставе каријере научног радника, неприродног свјетла сцене, дипломатског педигреа, велеградског комформизма и пошао за Господом. Наравно да је ова тиха смрт само још један у низу догађаја који су креирани давнога дана када је храбри младић Урош Анић узео крст свој и крочио на Пут Истине и Живота. Али трагедија живљења овога свијета није, дакле, у начину одласка једног монаха, већ у нашој немогућности да препознамо догађаје који јесу вододелнице, појаве које јесу истинске револуције, рођења и губитке након којих ништа на земљи више нећ бити исто.

Када би неким кантаром могли да измјеримо колико је ко од наших савременика заслужан што у оку брата не видимо само трун, што у комшији не доживљавамо само земљокрадицу, у пријатељима не читамо само задњу намјеру, што у нашим историјским приликама и неприликама нисмо изабрали увијек и само освету, што земаљски шар нисмо свели на јефтину црно бијелу представу, што смо човјеку и портрету почели да приступамо као икони Божијој… онда би такав кантар непогрешиво показао снагу, величину и историјски значај игумана Луке Цетињскога, Дајбабскога, Свесрбскога, Свесловенскога и Васељенскога. Да смо кадри сагледати и измјерити дубину и висину таквих појава, онда би најприродније било, када нас видљиво напуштају такви људи, са врхова, кровова, јарбола и катарки прогласити дане најдубље жалости. Не ради њих, будући да су се давно одрекли свега и прешли преко себе, већ због нас који се тако фатално држимо пијеска што нам се отима и осипа кроз прсте.

Ових дана нас је напустио пастир који је свој народ називао светитељима, а себе сматрао достојним само да му служи. Архимандрит, учени игуман највећег и најзначајнијег престоног манастира древне Митрополије који је пролазнике дочекивао као да је прости монах, боник који је своју тјелесну слабост и бол задовијека остављао у својој келији, а грозницама процијеђену радост Васкрсења и осмијех приносио на гозбу и окријепљење многима. Јуче понесосмо онога који нас је носио и бодрио, јуче, касно, почесмо да ридамо за оним који је непрестано проливао сузе за нас. Положисмо на чување тијело човјека који је као ријетко ко у екумени осјећао и објашњавао тајну иконе и Богородичиног осмјеха, да би и сам постао цјеливна, предолтарска икона Господа. Погребосмо пустињака који није умио да замисли православље без божјака Миланка и божјакиње Невенке, који је њежним длановима велеградског дјечака мајчински гријао жуљеве горских тежака.

Отац Лука нас је учио, а говорио је само оно што је свједочио и сам чинио, учио нас је да увијек дајемо. Нарочито данас, када је велика материјална оскудица, да још више удјељујемо и чинимо доброчинства. Питали смо се како још више када је свега све мање, а он је додавао да умножавамо и дијелимо Љубав и Пажњу. Острвљеност и одбаченост, поред свих данашњих несрећа и искушења, највеће су болести савременог друштва. Много је, нарочито старих и немоћних, мале браће Господње који нијемо ишту само једну ријеч утјехе, једно слушање, један осмијех и братски загрљај.

Хвала Ти велики и непоновљиви, оче Лука, на свему што си говорио и чинио, што си горио, видљиво и невидљиво, што си Господњом љубављу чувао свој народ и васељену трагично самораспету “на ово и оно”. Опрости нам, људима од овога свијета, што за тобом остајемо тако недоречени и недостојни као увијек када се у нашој близини развијају крупне, големе ствари. Као никада прије, тако чврсто се држимо оног обећања над обећањима, у које си тако непоколебиво вјеровао, да ћемо се срести у Твом непоновљивом гласу и очима!

Богић И. Булатовић

Извор: ИН4С

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Ignjatije]

 У сусрет Недјељи православља, из архиве нашег Радија, доносимо бесједу блаженопочившег Архимандрита Луке (Анића) изговорену на Духовној академији у Зетском дому на Цетињу уочи Недјеље правослаља 23. марта 2002. године.

У својој бесједи Архимандрит Лука говорио је о значају Светих икона и о икони Богородице Филеримосе.

 

Архимандрит Лука: Икона је једина представа пред којом се пости очима

[Volim_Sina_Bozjeg]

FANTASTICAN NASLOV!

[Ignjatije]

FANTASTICAN NASLOV!

 

И предавање је такође. Али наслов говори много. Одушевио сам се кад сам прочитао.

 

Одслушао сам га синоћ пред спавање преко мобилног, и рекох себи : чим устанеш и упалиш комп постави га на ЖРУ

 

 

 

Архимандрит Лука је заиста био Божији човек. Вечна му слава и помен !

 

 

 

[Снежана]

И предавање је такође. Али наслов говори много. Одушевио сам се кад сам прочитао.

Одслушао сам га синоћ пред спавање преко мобилног, и рекох себи : чим устанеш и упалиш комп постави га на ЖРУ

Архимандрит Лука је заиста био Божији човек. Вечна му слава и помен !

Hvala Ignjatije.

[Ignjatije]

Hvala Ignjatije.

 

Хвала Богу, оцу Луки и радију Светигора. Ја сам само копирао.  

[Снежана]

Хвала Богу, оцу Луки и радију Светигора. Ја сам само копирао.  

I to je trud

[Ignjatije]

Отац Лука – Радост и љубав

 

 

Сви космоси и сви светови сабрани, не могу човеку дати радост као само једно људско лице, јер се у том лицу човек присаједињује са вечношћу, оно постаје вечност онолико колика је наша жеља за вечношћу. Колико имамо смрти у себи толико то лице за нас нема живота. За Светитеље је свако лице извор живота. И као што човеково усавршавање у Христу има један крај а то је бескрај, тако ће се и у вечном животу људи усавршавати у љубави једних према другима, у радовању једних другима јер је и радост категорија која расте у вечности. У том вечном радовању Богу и ближњем, човек ће моћи да каже исто оно што је још старозаветни Бог рекао и што је у Новом завету Христос поновио, моћи ће да каже: Ја јесам!

Овако нас је учио наш духовни отац, сада блаженопочивши јеромонах Лука, све то нам показујући на свом личном примјеру.

Тешко је говорити о неком ко је заиста прави и истински човјек, у онако оствареној мјери као што је то отац Лука. А био је и остао: сав радост, и љубав, она безгранична... не од овог свијета. Живи свједок и преносник љубави Божије. Био је апостол љубави Божије наших дана. И хвала Господу што га је послао баш међу нас, у ово наше вријеме, да нам покаже онај уски животни пут који води у живот вјечни.

Када сам добила прилику да упознам оца Луку, био је то духовни дар, дар Божји. Препознајући у њему пастира своје душе, осјећала сам радост - као мало дијете када се одједном поново нађе у наручју родитеља, заштићено. Као неко ко се после дуго лутања вратио у дом оца својега. Пронашла сам човјека пред чијим би савјетима, молитвама и љубављу нестајале све моје бриге, свака патња и бол.

А онда сам пожељела да то што „имам" подијелим са другима. Жељела сам да оца Луку приближим и онима који нису имали ту срећу да га упознају. Да уз његову помоћ, на неки начин, и они налазе свој пут ка спасењу.

Тај начин на који је наш мили отац говорио - а о чему год да је говорио, говорио је о Богу и нашој небеској отаџбини, о Царству небеском - препознала сам као личан, јединствен. И жељела сам да остане забиљежен, још док је отац Лука био овдје са нама.

Зато сам га као водитељ често позивала у емисију "Питајте свештеника". Морам признати да је он и мени, а и многим нашим слушаоцима био омиљени гост. Видјело се то између осталог и по рекордном броју преузимања и слушања тих емисија на сајту Радио „Светигоре". Кад бих одлазила на Свете Литургије у Цетињски манастир, обавезно бих са собом носила снимач, да ми ни случајно не промакне ни једна његова бесједа. И тако добих од њега чак и надимак. Не знам колико лијеп, али свакако драг -Архидавеж... А знао је и да каже: „Где су ови примерци побожности с Радија..."

А он, прави монах какав је био, није желио да се њему придаје неки велики значај, па су тако бесједе знале да почну и овако: „У име Оца и Сина и Светога Духа... -губи се с тим снимачем-... драга браћо и сестре, славимо данас..."

Хвала Богу, после смо пронашли начин да се то снима а да он и не примијети. Као да сам предосјећала (иако никад нисам ни помислила на тако нешто) да ће он овако кратко бити са нама. Ипак, сваки тренутак проведен са њим био је обојен вјечношћу и сачуван дубоко у нашим срцима, баш онако како и отац Лука рече: "За ту истинску љубав у Духу, ни временска ни територијална дистанца не значе много".

Почела сам тако да сакупљам његова предавања и бесједе и да их прекуцавам. Доносила бих њему да преписе прегледа. Узме он и погледа, и одједном каже: „Е није ово овде добро, ту ниси ставила: -Овде је отац Лука уздахнуо-, или... -овде је погледао у верни народ-..." ...И насмијао би се оним својим осмјехом дјетета. Али схватићете ви који једном будете читали или слушали све ово, зашто сам то просто морала да радим.

Одржао он тако једно предивно предавање у Косовској Митровици, „Раздјељење Црвеног мора", негдје 2006. године. Ми добили снимак тог предавања. И сад, ја га питам (ипак је он мој духовник!), да ли да то емитујемо на Радију? Он узео снимак, да провјери. После преслушавања ми каже: „Знаш, може ово да иде на Радију, то је добро за ове који пате од несанице. Ја сам слушао негде до петог минута и заспао."

Ја бих му онда објашњавала да само желим да све то помогне и другима, који буду слушали или читали. Да пронађу Бога. Као што је помогло мени. А он би онда говорио: „Добро, биће од тога једна књига, постхумно ће да излази". Кад бих га погледала уплашено (зар тако нешто њему да се догоди?!) он би онда, утјехе ради, рекао: „Добро 'ајде, онда кад се ти упокојиш". И мени је то бивала утјеха у односу на оно прво, што се, ево, и десило.

А увијек је говорио да за монаха смрт није ништа: „Mонах се игра том тајном смрти. Не боји се смрти јер је гледа кроз призму Васкрсења, што не значи да она сама по себи није страшна. Али како може ишта бити страшно, ако очима душе видите Васкрслога Христа, а то је оно што монаси покушавају да виде сваког тренутка свога живота. И зато они покушавају да живе што простијим начином живота да би се што више усредсредили на ту тајну. Монасима је Бог отворио нека врата. Опет кажем, нису монаси већи од неких људи, али су, на неки начин, ето, да тако кажемо, усредсређенији на  нешто, нешто их мало више занима, нешто су баш наумили да остваре. Дакле њима је Бог отворио нека врата кроз која се заиста види смисао, види се суштина. И онда, све што смета тој суштини јако погађа оног који жели да живи том суштином. Дакле то појавно почиње да личи на неку шминку, неки оклоп, на неку љуштуру - то је овај свет. А монах зна да оно што је унутра, у тој одаји која је њему отворена, тај смисао и суштина, иако се он налази у овом паломе свету, да ће то у њему Васкрснути. И зато је шчепао то што је добио, јер зна да то има вечну вредност и да то васкрсава. Све ово около, ти оклопи, љуштуре, шминка, како хоћете да назовемо све ово остало појавно, оно неће васкрснути. Умире  и једно и друго, али ово једно не васкрсава а друго васкрсава. Дакле тај осећај који монах задржи у себи он с њим иде у вечност и то је оно с чиме ће се он појавити пред Богом. То је на неки начин његово Васкрсење", - говорио је отац Лука.

Нико, кога ја познајем, није тако волио људе. Баш све људе. Нико тако није имао лијепу ријеч о сваком и за сваког као наш отац Лука. Учио нас је да волимо ближње своје, да волимо Бога, да је једино битно спасење душе, јер ово овдје и онако није наша истинска отаџбина, овај пали свијет, долина плача. Говорио је да је нама овај живот на земљи задат а не дат, и да тај задатак морамо да испунимо на прави начин. Наша отаџбина је „горе", говорио је, и показивао на небо...

Наш драги отац Лука је сад у својој истинској отаџбини, којој је стремио цијелим својим бићем. И моли се он за нас, иначе ми не би ни могли да поднесемо овај привремени растанак. Ако се удостојимо да растанак буде само привремен.

Неких пола године пред његово упокојење, након једне исповијести, причао ми је тако дуго о Божјој љубави, о томе како Отац наш небески прашта све наше гријехе онолико, колико се ми за њих кајемо. А мени  некако Бог дао да у том тренутку „видим" да испред мене сједи човјек који стварно није од овог свијета, па му рекох, кроз сузе: „Оче, кад бих се само једног дана удостојила да сагледам границе Ваше љубави и праштања, за мене би било више него довољно, а камоли Божје љубави..."

Кроз дијалог Малог принца са лисицом, уз оца Луку смо научили шта значе оне ријечи: „Само се срцем добро види. Суштина је очима невидљива." Као и то, да ћемо заувијек остати „одговорни за оно што смо припитомили". Све нас је "припитомио" својом љубављу. Као кад она лисица каже Малом принцу: „Сједи овдје поред мене да ћутимо, ријечи су извор неспоразума", отац Лука би често знао да каже да ријечи често сметају разумијевању. Кроз „Бајку о себичном џину" објаснио нам како је пусто срце без љубави, и говорио да ова бајка у себи садржи тајну Царства, које вјечно  постоји, у које ће ући само они који Бога љубе, јер је љубав Светиња која се клечећи узима.

„Љубав је и »квалитет« нашег вечног живота, живота у Богу. У палом стању у коме се сада налазимо, у овом нашем земаљском странствовању љубав нам је заповеђена, да би нас излечила од гордог самољубља, да би нас преобразила, како би ушли у истинску, вечну  стварност, без које нема истинског преображења у Христу.

На вишем нивоу, оваква љубав је непроменљиво стање које постаје свеобухватни призив нашег бића. Овом љубављу ми верујемо, њоме живимо, њоме, што каже апостол Павле - јесмо. Заборављајући често да је љубав биће Божије, осетивши је, ми заборављамо да је Он Сам у тој љубави. Видимо љубав а не видимо њен извор, као што видимо реку не видећи јој извор. Чини нам се сувише малим, као тихи глас он остаје у некој пукотини и ми не видећи њега ипак видимо силну реку која из њега истиче", - говорио је.

Учио нас је да волимо Бога и ближње. Да праштамо. Да се радујемо. Да у сваком лицу брата свога, и у свему, видимо Бога. Како да Му се молимо...Говорио је да Богу треба "досадити" молитвом, као кад мало дијете нешто упорно тражи од свог оца. Свему нас је учио осим... како да поднесемо растанак, кад једног дана до њега дође. Све што је отац Лука са нама дијелио било је радост и љубав, док је своје муке и болести остављао у својој келији. Знао је понекад да нас подсјети да је овако нешто неизбјежно. Једном је рекао: „Па ето, кад се духовник упокоји, духовна дјеца могу слободно да долазе на његов гроб и причају му своје муке. И он ће их чути и молити се за њих, као што је то говорио свети Серафим Саровски."

Увијек нас је све дочекивао са радошћу, са оним његовим осмјехом и ријечима „Добродошао, рођени мој". Тако нас је дочекао и оног дана на самртном одру: опет са осмјехом, и могли смо осјетити неки мир, и тиху радост. Могли смо осјетити његово живо присуство.

Наш отац Лука је сада у својој небеској отаџбини којој је тежио цијелог живота. А ми, браћо и сестре, можемо да одлазимо у манастир Дајбабе, код свог духовног оца. Да му на његовом гробу причамо све своје радости и туге. И он ће се молити за нас. Ми смо сада добили једног великог заступника пред Престолом Божјим. А колико значи његова молитва, многи од нас су имали срећу и благослов да осјете. Не би отац Лука волио да се ми сад осјећамо као неки духовни сирочићи, већ да се трудимо на оном путу који нам је он показао. Једино тако ћемо моћи да се удостојимо да нас, кад се једном заврши и наш живот овдје на земљи, он дочека у заједничкој небеској отаџбини.

И како сам отац Лука рече „...Е то значи: ко добије Царство небеско, шта њему више треба? Какве су у ствари људске потребе? Шта нама треба? Треба нам мир и радост у Духу Светом. Треба нам познање Бога и онда све знамо. Треба нам Царство Божје. И у Царству Божјем, у коме нисмо господари, а господаримо тиме ако га задобијемо. Онда са њим имамо све..."

Ја вјерујем, и молим Господа нашег да наш и Његов отац Лука сад заиста „има све". Христос васкрсе радости наша и хвала ти за све!

 

http://www.svetigora.com/node/12582

[Guest - . . .-]

 

 

 У четвртак 8. августа навршило се шест мјесеци од упокојења нашег духовног оца и пастира блаженопочившег Архимандрита Луке (Анића) Игумана манастира Успенија Пресвете Богородице на Дајбабској гори код Подгорице, игумана манастира Светог Саве на Савиној главици у Доњем Грбљу и дугогодишњег игумана Цетињског манастира.

 

 

Тим поводом Свету заупокојену Литургију и парастос нашем драгом оцу Луки служили су свештеник Предраг Шћепановић дигиректор Радио Светигоре и јеромонах Рафаило (Бољевић) Игуман манастира Подмаине у присуству духовне дјеце и поштовалаца нашег оца Луке.

 

 

http://www.svetigora.com/audio/download/13318/08.08.2013.%20Pomen%20ocu%20Luki.mp3

 

 

Извор: Светигора

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

Оцу Луки с љубављу

18 среда сеп 2013

Posted by radiosvetigora in Најављујемо

≈ Оставите коментар

 

 

 

[Срђан Ранђеловић]

Оцу Луки с љубављу

 
 

 
 

 
 
У суботу 21. септембра, на празник Рођења Пресвете Богородице, у Цетињском манастиру  одржано је вече сјећања на  блаженопочившег архимандрита Луку (Анића) -  Оцу Луки с љубављу.
 
О нашем оцу Луки говорили су Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, јеромонах Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине,  јереј Предраг Шћепановић, директор Радио Светигоре, разредни старјешина оца Луке, професор Седме београдске гимназије  Љубомир Никчевић, професор Предраг Вукић са Цетиња, Илија Глоговац, а стихове посвећене оцу Луки читали су пјесник Коста Радовић и Марина Кусовац са Цетиња.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Svetlana Pecin-Saraguda]