Света тајна свештенства

[Glisa]

Sta znaci gresnik u ovom kontekstu? Da li su svestenici gresnici? Zabrana pricesca?! Ikonomija ili akrivija mislite? A da li je ljubav ta nebriga svestenika i koliko se bori da izvede vernika na pravi put, on je duhovni otac- i postaviti pitanje sta raditi sa neodgovornim svestenicima koji znaju a narod ne upucuju, koji svojim delima ne potvrdjuju veru itd?? Budimo ostri prema sebi a blagi prema drugima. Najlakse je suditi a ko smo i da sudimo a ovde se govori o takvim stvarima- da li da opojavamo?! Pa moze se postaviti pitanje i da li da krstavamo??? I ne znam ko je napisao ovo gore- neki svestenik?! Vidim da je rec o svesteniku-mozda sumadijska eparhija koji je dobio 10 iz Liturgike, ako se ne varam. Pa eto ja sam zainteresovan tememom... U kanonima se kaze ko ne dodje na tri nedeljne Liturgije da se iskljuci iz zajednice...- da li treba Crkva da iskljuci npr 95% stanovnistva koje se izjasnjava kao Pravoslavno? Svi smo gresni. I svetitelji su gresni. I patrijarh Pavle je bio gresan. Samo je Hristos bezgresan. Ma ima jos puno toga da ne duzim...

[Guest - . . .-]

Да ли си сигуран да си добро разумео питање? Где је овде говорено да ли смо грешни или нисмо грешни? Говоримо о нечем другом. Погледај мало и друге поруке на овој теми свештеника који је учинио грех и потрудио се да добије 10 из Лутургике, па да разговарамо. Толерисање квазицрквеној затуцаности и не исправљању на прави пут нема везе са литургијским животом. То не значи да сви треба да познају халкидонски орос или да тумаче принципе православне еклисиологије, али ако Цркву доживљавамо као сервис где врачаре воде главну реч а ми ћутимо и правимо се шулави то је, бар мени, велики проблем. Можда се ви не срећете са овим проблемима, али у мом крају је то веома изражено.

[Mironosica]

Дакле, да ли је љубав када неком јавном грешнику толеришем и дозвољавам да долази и буде на Литургији (па макар то било једном годишње), да се причешћује, да ли је љубав када дозвољавамо људима који иду код врачара и гатара да се без исповести и свести о Евхаристији причешћују, читамо "молитве за здравље" по налогу истих тих врачара (а оне на тај начин имају на неки начин и заштиту од Цркве) јер нећемо да се замерамо са људима, људе који су јавно псовали и свештеника и Цркву по смрти опојавамо итд, итсл...

Питам, да ли је то заиста љубав или је то ствар небриге нас свештеника. Да ли ту може да се повуче нека граница између икономије (попустљивости) и љубави (која подразумева очински приступ вернику)? Волео бих да се теми придруже и свештеници и ђакони заједно са осталим члановима.

mislim da tu ima svega i ljubavi i popustljivosti

ja sam malo radikalnija i ne bi dozvolila tim ljudima koji se jednom godisnje pricescuju -bez ispovesti

ne znam da li je moguce da odrzite neko predavanje vezano za temu "gatara" i "baba Vangi "

Vi ste dobar predavac i lako Vas je pratiti jer govorite jezikom koji svi razumeju

mozda to da probate

[JESSY]

ја лично мислим да се неки основни принципи морају поштовати и ту не треба попуштати ни по коју цену...из простог разлога, да би и они који нису утврђени у вери добили основне смернице...сматрам да и у целој нашој цркви треба да постоји јединствен став по неким питањима, а не да се верници који иду у једну цркву, имају једног духовника расправљају са онима који иду у другу цркву и имају другог духовника по питању причешћа, поста итд...

мислим да оне , који немају литургијску свест и долазе у цркву из неких других, њима познатих разлога, не треба ''причешћивати једном годишње и то без исповести'', на пр., јер то њима није на духовну корист и спасење...мислим да то није љубав...што се тиче вере, за мене је увек важнија суштина од форме...ако желиш неког да преобратиш, треба да му причаш, објашњаваш и својим примером то што причаш да потврђујеш... mazenje

[Name]

Који су основни принципи? Ако су апостоли се расправљали око нпр. обрезиванја оних који из незнабоштва долазе у хришћанство, можемо ли онда очекивати да данас сви духовници имају потпуно исте ставове и да исто говоре својим чедима?

"tolerisati grijeh nije ljubav,mislim da tako svestenik,ustvari,blagosilja grijeh,i kao da daje zeleno svjetlo da se sa greskama slobodno nastavi... "

строг став, ‎"Ко је без гријеха међу вама нека први баци камен, каквом мјером мјерите тако ће вам се и мјерити, како судите тако ће вам се и судити..." Христос је врло често био благ и попустљив , али и строг ,па пошто нам је Он мјера свега, ми данас знамо да не постоји универзална мјера по овом питању, него свештеник треба да се труди да је у златној средини, да се стално моли Богу да му да снаге и мудрости и да према свакоме поступа другачије (по потреби) онако како му да Дух Свети у том моменту:

[Name]

"Не треба нам квантитет, него квалитет. " Ко може да упре прстом и казе то је квалитет? А квантитет се види голим оком. Можда са квантитетом долази квалитет!? То су клизава питања.

[Баба]

Имам једног човека на парохији који се на мене страшно наљутио јер нисам хтео да читам "врачевске молитве" јер га је на то натерала врачара. Заправо, позвао сам га код мене у кућу да дође да поразговарамо, да видимо у чему је проблем и да покушамо да га решимо. Објаснио сам му да ја нисам тастер врачара па да ми они буду "послодавци" али да проблем можемо решити као људи Цркве и да ће све бити добро ако будемо имали љубави једни према другима. Такође, на брзину сам му објаснио да ништа не бива тако што ћемо ми Бога "приморати" да на Он да ако се молимо аутоматски јер Он није "нека сила" већ Личност.

На крају се све завршило његовим обећањем да ће доћи код мене заједно са породицом што ме је искрено обрадовало. Но, ипак све није било тако. После неког времена тај исти човек је на мене насрнуо да се физички обрачуна са мном јер сам ја никакав поп, "терам народ" у Цркву итд... до сукоба није дошло јер је у тренутку његовог напада на мене на то место ушао један човек који је спречио његов насртај. Касније је тај исти човек на сваком кораку одвраћао људе од Цркве и од мене, а када се десила она подвала једних новина са мојом сликом био је главни промотер тих истих новина у селу говорећи: Ето, јесам ли вам ја причао ко је он?!

Сада постављам логично питање: Да ли је ОНДА боље ићи линијом мањег отпора и попуштати дотле да може да ради свако шта жели или треба држати ред и поредак? Мој Владика Јован стално говори: Бољи је и никакав ред него најбољи неред.

Ја ти могу рећи своје искуство , не као свештеника, него као лаика мисионара.

Па ако ти нешто значи или ако видиш нешто паматно онда прекопирај.

Наиме тога је овде на овим просторима изгледа веома много , тих појава да се иде код врачара и гатара.

Као што велиш оне шаљу људе у Цркву.

Ти људи по правилу тада први пут бану у Цркву и немају благе везе ни ко је поп ни чему служи ни шта је Црква.

Тако онда према њима и треба поступати , као са малом децом.

Сујеверје је сурогат вере , то је такорећи вера али на неком најнижем могућем нивоу.

Имаш две опције као Хришћанин једна је да угасиш сујеверје у човеку а друга је да га развијеш у веру.

Ова прва опција није лака , али друга је десет пута тежа.

Прва опција рађа по правилу атеисту а ретко кад религиозног човека, друга опција има велике шансе ако уложиш велики труд да роди религиозног човека, ако одустанеш на пола пута родиће збрчканог човека квазиверника са свим елементима сујеверца.

Ја нећу говорити о првој варијанти пошто је најређе примењујем .

Друга варијанта је кад ти већ човек дође са сујеверјем у Цркву узми онај материјал који ти је Бог послао и од њега обликуј нешто.

Његов ниво је такав да он неће разумети ништа од онога што му говориш ако није објашњен сујеверјем.

Стога је потребно да му говориш речима сујеверја.

Ово ће секуларним људима звучати као класична манипулација , али она то уствари није, но ја то њима нећу овде објашњавати, барем не овај пут.

Дакле човек је сујеверан, уватио се за речи баба-врачаре и то је све што зна. Оће да му читаш неке молитве које ни не постоје.

О.Ц. узми требник и прочитај му молитву за здравље, али одмах учини један корак напред, реци му да то неће автоматски помоћи ако не дође и у уторак да му се још једном чита молитва.

Кад дође у уторак прочиташ му још једну молитву за здравље и кажеш му да би требао сутра да пости па да дође прекосутра да му даш један освећени крстић који ће да га штити.

После тога ако он истрајава у свом сујеверју а обично већина истрајава , онда му наметнеш још нека правила.

Затим корак по корак га уводиш у веру, мало по мало и неприметно за њега.

После му дај неку лакшу литературу за читање, неке кратке поуке или већ у зависности од његове психе и настројења.

У сваком случају не чини ништа нагло или оштро да га не одвратиш од себе( тј. Цркве) .

Тако га навикни да долази повремено на вечерње, па на јутрење , и на крају на литургију, а затим га испеци.

Нека почне редовно да пости , и да се причешћује, нека се и даље трипује како се то све ваља само нека почне.

А кад му Црквена атмосфера постане домаћа онда у форми савета и поука и разговора га исповедај и на крају обавезно прочитај разрешну молитву.

Затим му после пар месеци објасни неке основне ствари вере.

Када прође годину дана, дај му књигу "људи и демони" па ако преживи он је већ Црквен човек , ако не преживи ( а то се ретко дешава) онда је телетабис.

[Баба]

А сад лепо отиђи код тог човека извини му се за оно први пут и реци да си имао неких озбиљнијих проблема и позови га да му прочиташ те врачевске молитве.

Ако не буде хтео из прве покушај више пута, ако не буде хтео никако него се све више жести , онда знај да га је Бог ту поставио да се смираваш преко њега , а њему Бог нека је на помоћи јер ђаво влада њиме.

[Name]

.hvala.

[anajrim]

Који су основни принципи? Ако су апостоли се расправљали око нпр. обрезиванја оних који из незнабоштва долазе у хришћанство, можемо ли онда очекивати да данас сви духовници имају потпуно исте ставове и да исто говоре својим чедима?

"tolerisati grijeh nije ljubav,mislim da tako svestenik,ustvari,blagosilja grijeh,i kao da daje zeleno svjetlo da se sa greskama slobodno nastavi... "

строг став, ‎"Ко је без гријеха међу вама нека први баци камен, каквом мјером мјерите тако ће вам се и мјерити, како судите тако ће вам се и судити..." Христос је врло често био благ и попустљив , али и строг ,па пошто нам је Он мјера свега, ми данас знамо да не постоји универзална мјера по овом питању, него свештеник треба да се труди да је у златној средини, да се стално моли Богу да му да снаге и мудрости и да према свакоме поступа другачије (по потреби) онако како му да Дух Свети у том моменту:

netolerisati grijeh ne znaci nuzno i osudjivati,suditi,bacati kamen,niti znaci da je takav svestenik bez grijeha...

to samo znaci,ocinski,iz ljubavi,nazvati stvari svojim pravim imenom.,ako je nesto grijeh onda je grijeh.,a opet,mislim,da je to sve moguce na jedan blag nacin...moj duhovnik je bas takav,istovremeno,i blag i strog...evo jedan primjer.,kad sam bila na svojoj prvoj ispovjesti,i kad sam pocela da nabrajam snoozer_11 ....na nesto sto je meni bilo strasno i odvratno,on je odgovarao-dobro,dobro,i tjesio me jer je primjetio da mi je mnogo tesko zbog ucinjenog,ali zato poslije kad sam navela neke druge stvari,i pocela da ih pravdam svim i svacim.,te splet okolnosti,te ovo,ono........e tu je poceo da mi drzi predavanje,i objasnio mi znacaj rjeci 'epitimija' snoozer_11 ali,i dalje blago,bez osude.,jednostavno mi je objasnio kako je pogubno po mene ciniti tako nesto,ocinski.,kao kad roditelj kaze djetetu da ne dira ringlu jer ce se opeci.

[Name]

Одлично ,значи слажемо се! Ствари звати правим именом, али када дође вријеме за то. Прилазити благо и попустљиво, али упрно и са љубављу. Ништа не ломити преко кољена. Уосталом све је Жељко тако дивно и сликовито објаснио , да ме је просто срамота писати после њега.

[anajrim]

Одлично ,значи слажемо се! Ствари звати правим именом, али када дође вријеме за то. Прилазити благо и попустљиво, али упрно и са љубављу. Ништа не ломити преко кољена. Уосталом све је Жељко тако дивно и сликовито објаснио , да ме је просто срамота писати после њега.

da,da, slazemo se...a zasto da vas je sramota,pa to je ''samo'' zeljko algabacaju kad bih tako gledala,ja ne bih nikad nista napisala 4869

[školarac]

recimo jedan od najvecih svetih otaca,sveti vasilije veliki,bio je surovo strog sa svojim epitimijama, sto ne znaci da je osudjivao prestupnika i da nije imao veliku ljubav prema njemu...

[Name]

Да ,али је Јован Златоусти био јако попустљив и шта сад?

[Дејан]

Parohijski sveštenik je u nečemu sličan lokalnom doktoru. Preopterećen, umoran, trči tamo-ovamo, to na pričešće bolesnom, to na sahranu, to na krštenje. Žena ga kući ne vidi, zbog čega s pravom negoduje. Domaćinstvo se zapostavlja. Nema se dovoljno vremena i snage za sve. A posao je važan, i doktorov i sveštenički. Izuzetno važan, ali ne i privlačan. Nije on ni fudbalski golgeter ni popularni pevač. Ali opet, nečija bolesna mašta svaki put predstavlja sebi sveštenika, nikako drugačije, do u „Mercedesu“. Sramota, časna reč. Da li ste mnogo lokalnih lekara videli u „Mercedesu“? Postoje, naravno, i lekari sa skupim automobilima, ali to sigurno nije seoski bolničar ili pedijatar opštinske poliklinike. I pored toga, što postoje i „crni transplantolozi“ i doktori koji pretvaraju „čike“ u „tete“ i obrnuto, ipak, nekako se ne usuđujemo da sve lekare trpamo u isti koš. Pored toga, oni leče, spasavaju, operišu, konsultuju. I skromno žive u velikoj većini slučajeva. Međutim, još kako nam uspeva da sve sveštenike trpamo u isti koš. Zašto je to tako?

Očigledno zato, što lekare češće posećujemo, umrle na pregled dovozimo. Govorimo „A-a-a“ s kašičicom u ustima, izvršavamo komandu „dišite - ne dišite“ itd. Crkva nam je, međutim, poznata iz daleka, po ocu Fjodoru iz predstave „12 stolica“ i po bajci Puškina „O popu i njegovom radniku Baldi“. Zbog toga je većini nevernih sunarodnika nepoznat skromni život većine jereja, koji putuju maršrutkama (kombi-autobus) i autobusima.

Da, zaista, kakve ima veze na čemu putuje doktor, ako sam došao kod njega da se lečim? „Putuj čime hoćeš, samo mi pomogni da prevladam svoju boljku“, - tako razmišljamo. I ovde je sve jasno, jer smo s ličnim bolom i s strahom za život ljubljenih u neku ruku svi upoznati. Ali s bolešću svoje duše, s svojim unutrašnjim duševnim truljenjem nisu svi upoznati. Te, neupoznate, večno nešto vuče da traže svo svetsko zlo van samog sebe. Tim neznalicama, to jest onima, koji ne znaju da svetsko zlo živi u njima samima, nekada je pevao mladi Mamonov: “Ne ubijaj muve! Izvor zaraze si – ti!“

* * *

Za sveštenike žalosno, i uopšte žalosno. To je zato što u narodu nema takvih profesija, na koje bi gledali s divljenjem. Geolog, kosmonaut, naučnik, milicioner, pedagog, doktor… Sve te profesije su nekada bile ovenčane idejom radnog podviga, opštom korisnošću i narodnom ljubavlju. „Ko je rudar? – To je hrabri čovek, koji radi pod zemljom da bi u našim domovima bilo toplo. Ko je učitelj? – To je pametni i dobri čovek, koji otvara pred nama vrata u veliki život“ i tako dalje. A danas? „Ko je rudar? – To je jadnik, koji se za kopejke spušta pod zemlju i bio bi srećan da napusti taj posao, ali nema kud. Ko je učitelj? – To je gubitnik, koji radi za kopejke i koji istresa svoju frustraciju na decu. Ko je milicioner? – To je isti taj bandit koji šeta u uniformi. Ko je stolar? – takođe bandit, ali ne u uniformi, već u radnom odelu.“ i tako do beskonačnosti. Starija pokolenja se ne poštuju, zato što su ona živela u totalitarizmu. Savremenike ne poštuju, zato što su svuda među njima prevaranti i lopovi. Interesantno, kako pri takvom pogledu na svet vaspitavati kod svoje dece poštovanje prema sebi samom, ako niko nikoga „ideološki“ ne poštuje, u principu prezire? Iz kog razloga, pri takvom stanju u društvu koje se upija u krv od detinjstva, čovek neće poslati starca u starački dom, kada za to dođe vreme?

Eto i prva pouka je stigla. Slušajte te, koji vole sve da vređaju, a sebe da hvale! Slušajte te, za koje ništa nije sveto, sem ličnog bankovskog računa! Investirajte u staračke domove, dok nije kasno. Nije isključeno, da ćete tamo da preživljavate poslednje dane. Ili menjajte pogled na svet.

* * *

Mnogo je nevolja i nepravdi oko nas. Ko to spori? Ali, ako samo vidimo tuđe zlo, zar ne shvatamo da čovek gnevno i žarko kritikujući sve i svakog – anđeo, ume još kako da se nađe u gomili grešnika? On je opravdano ljut. On zna, koga i za šta kazniti. Hteo bi da vidim mnogo anđela u ljudskim telima oko sebe i tražim ih ja. Istina ne nalazim ih. Anđelu je svojstveno da se moli, a kritikanti se ne mole. Anđeo ne govori ružno o onima iznad sebe i Mihail Arhangel čak đavola nije smeo da ukori, nego je rekao „Nek ti zabrani Gospod“ (2 Pet. 2:10). Opet dolazimo do toga, da je čovek koji ne vodi brigu o sebi, razdražljiv i zavidan i Reč Božiju ne zna, inače bi pamtio, da je u njegovom oku brvno, a u tuđim očima - samo grančice.

Ali neka i ne zna Pisanije „pravdoljubac“. I Bibliju on ima, ali je loš učenik. Ipak istoriju svojeg naroda on mora znati. Mora, ali ne zna. Ili je zaboravio da su čistodušni maštaoci, koji su srušivši prethodnu nesavršenu carsku vlast, doveli jednim svojim bezumljem i plitkom opsesijom, na vlast takvu retku bandu zlikovaca, koja je milionima ljudi svu krv, kap po kap, isisala. Ili su zaboravili? Ili je pamet kratka? To je bilo sasvim nedavno. Opet drvima k tuđoj peći stremite. A znate li da čovek na svet ne gleda objektivno, već kroz prizmu svog grehovnog iskustva.

U nekom manastiru je monah video kako je, pod okriljem noći, jedan od braće preskočio ogradu i uputio se k selu. „To je bludnik pošao u svet da bludniči“, - pomislio je. Tu istu sliku je ugledao i drugi. „To je lopov među braćom pošao u selo da ukrade nešto“, - pomisli on. Treći je pomislio: „To je neko od rabova Božijih pošao tajno milostinju da deli“. Zašto su na jednu istu sliku tri različite reakcije? Zato što je svako sudio po sebi.

Za bludnika ceo svet bludniči. Za lopova ceo svet krade. Za raba Božijeg ceo svet ugađa Tvorcu. Proverimo mi sebe na taj način. Ako nam se čini da svi kradu, znači, mi smo lopovi po unutrašnjem stanju našeg srca. Ako za nas svi bludniče, znači i mi takođe. I ako bi tebi ili meni danas dali vlast, kao u anegdoti „ja ću ustati, a ti ćeš sesti“ („sjaši Kurta da uzjaše Murta“), oh kako ćemo iznenaditi svet „beskorisnošću“. Ja već sada vidim, kako ćemo mi, današnji borci, da pokažemo primer „vrednoće, čistote i čovečnosti“.

* * *

Kod nas u gradu na Novu godinu, centar su ukrasili predivnim ukrasima. I eto, slušam jednom kako dva muškarca u metrou razgovaraju.

- Sećaš li se, kakav je tužan grad bio na prošli Božić. Ni sijalice ni ukrasa.

- Tako „oni“ misle na narod. Samo ih njihov džep interesuje.

- Zato kako je sve lepo ove godine!

- Znači „oni“ su se toliko nakrali, da sada mogu i ukrase da postavljaju.

Prošao sam dalje. Postalo mi je odjednom i smešno i tužno i neinteresantno.

Kako se kaže, ako je u glavi rupa, onda ni dobrim zakonima, ni poklonima ni parama nju nećeš zakrpiti. Ako je u duši krtica rupu probila ili „žaba“ iz duše radost isisala, onda ako i čitav svet tamo sipaš – duša će, sve jedno, gladna ostati.

I setih se Zlatoustog, koji je rekao: „Svo zlo sveta je zbog neznanja Pisanija (Svetog)“.

Zaista, kada bi ti muškarci znali reči proroka, mudrije bi bile njihove reči, lepši bi bio njihov život. Na primer, takve reči: „Eto, duša nadmena se neće smiriti, a pravedni će svojom verom živ biti“ (Avv.2:4).

Protojerej Andrej Tkačev

IZVOR