Света тајна свештенства

[JESSY]

др Србољуб Убипариповић о Светој тајни свештенства

 

У парохијском дому храма Преображења Господњег на Видиковцу почео је нови циклус предавања, посвећеним Светим Тајнама Цркве Христове. Данас емитујемо предавање о Светој тајни свештенства, које је одржао др Србољуб Убипариповић, доцент на Православном Богословском факултету Универзитета у БЕограду.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3003/14/11/01.11.14_zbor_-_dr_srboljub_ubiparipovic_-_sveta_tajna_svestenstva_64kpbs.mp3

[JESSY]

Осуђивање свешенства

 

Валаамском старцу; Можда вам пишем ово писмо по свом неверју, али ме је заболело… Са уважавањем се односим према подвигу Ваше братије и све доле написано се односи пре на клир, него на Вас…

Одговор: Ви немате питање, већ читаву науку. То не смете да радите, јер сами уништавате своју душу. Све што пишете, прожето је духом осуде. Наравно да у цркви (земаљској, војујућој) постоје недостаци, и то вероватно доста њих. Али каква год да је она, било крива, било накоса, било још каква, она нам је мајка. А мајке не изгоне и не мењају. Црква никада није поставила себи у задатак (као бољшевици) устројење царства правде на земљи. Ту сте много у заблуди. За нас је ова земља пут у Царство Небеско, и не више од тога. А Патријарха не осуђујте. Знате колико му је тешко? Колико има свакојаких групација, токова… И како све то спојити, да не буде раскола, усмерити тако огроман брод да се не насуче. Наравно, и Свјатјејши има своје недостатке, и он је човек. Али треба судити по плодовима, а они се данас виде – колико је раније људи ишло у цркву, а колико данас; колико је манастира отворено; Црква је добила слободу, већу него при Синоду. У њој постоје сви услови за спасење, а то је најважније. Господ нас неће питати за грехе Патријарха, већ за наше сопствене. О томе треба у првом реду размишљати, за нас је то најважније. А ви о томе ништа не говорите.

Glogovac Monastery

[Guest]

Занима ме веома ово питање.

 

Ја свештеника поштујем због чина ма какав био. Чак ме то и не занима. Но, моје лично  поштовање и моје поверење мора да заслужи. Не могу испред сваког свештеника да се отворим, не могу са њим да разговарам док га не упознам и видим како размишља.

 

Можда много и сам очекујем, вероватно нисам у праву.

 

Шта мислите?

 

 

[Samo Ana]

Занима ме веома ово питање.

 

Ја свештеника поштујем због чина ма какав био. Чак ме то и не занима. Но, моје лично  поштовање и моје поверење мора да заслужи. Не могу испред сваког свештеника да се отворим, не могу са њим да разговарам док га не упознам и видим како размишља.

 

Можда много и сам очекујем, вероватно нисам у праву.

 

Шта мислите?

Pravo zboriš bratac. Neki ti legne odma, a s nekim se natežeš vazdan. 

[Зосима]

Генерално гледано,мислим да српско свештенство има поштовање велике већине верника,овде мислим на литургијске људе,што само по себи није лоше, мада постоји и негативна страна толиког поверења,где смо сведоци да се у више случајева направи чист култ и гуруизам,од појединих отаца.

Лично,да бих баш  готивио неког свештеника,мора да има много више квалитета,него што је ношење мантије...

[зеленизуб]

Шта мислите?

И шта год да мислили... поштовање се данас тешко заслужује а истовремено јако лако губи, а онај којем је то битно, морао би да буде и врло опрезан.

Поштовање свештеника, учитеља и лекара је традиционално у српском народу, или је бар било до прве половине XX века.

[Драгана Милошевић]

Има  по дифолту мањи део мог поверења. Онај већи заслужује живљењем по  јеванђељу, личним односом кроз тајну исповести, кроз саму Литургију на крају крајева......

[Богдан_]

Вл. Николај - Мисионарска писма

писмо 159.

 

Умро Вам стари свештеник, и на његово место дошао сасвим млад богослов. Староме свештенику Ви сте радо целивали руку, али Вам је, кажете, нелагодно целивати руку свештенику много млађем од себе. Зар нисте слушали причу о кнезу Милошу и младом свештенику? Овако гласи та прича: Неки млади поп служио Литургију у Крагујевцу у присуству кнеза Милоша. Стари кнез је био необично побожан. Служба се у Цркви није почињала док он не би дошао. У Цркви је стајао на свом месту као укопан и скрушено се Богу молио. Кад је млади свештеник свршио службу, он изнесе пред кнеза крст и нафору. Кнез целива крст, па појми да целива и руку свештенику. Но младић тргне руку назад, као у стиду да му стари господар земље целива руку. Кнез Милош га погледа и рече: дај руку да пољубим! Не љубим ја твоју руку него твој чин, који је старији од тебе и од мене.

 

Ово је свакако била слика у Србаља, вазда се поштовао свештеник, макар тај чин. Ми ћемо рећи свашта за њега, то није спорно (зар не говоримо и за рођеног брата?). Вишедеценијска борба је трајала да промени то мишљење оним јефтиним паролама попут "попови лопови", јесте то поштовање мало пољуљано, али мислим да се још поштује.

 

Време је такво да за поштовање и љубав није довољан само чин или мантија (имали смо случај свештеника који је потпуно застранио у један порок, зар не?), мора пре свега да се буде човек. И да се поштујемо међусобно.

Будимо људи!

[JESSY]

Несумњиво је да самосвест самог свештенства представља крајеугаони камен за формирање јеванђелског разумевања духовног живота. За то је потребно да га сам свештеник поседује. Такође само свештенство треба да схвата своје место у Цркви.

 

Свештенство не треба да буде нека затворена корпорација или каста. Свештеник пре свега треба да се бави катехизацијом – како пре крштења онога који се оцрковљује, тако и после. У том смислу свештеник не треба да има само неку функцију освећивања у виду служења треба, служечег постављача одређене врсте благодати на одредјена места (крстити, причестити или служити кући јелеосвећење, освећивати станове, кола, банке, ресторане …), већ и способан да посведочи истину у Христу, како у цркви, тако и изван њеног прага.

 

Свештеник Андреј Спиридонов

[JESSY]

Каква је данас улога парохијског свештеника? Колико се она мењала протеклих деценија?

– Услови у којима је Црква са народом живјела одређивали су могућности и дјелокруг рада парохијског свештеника. Подсјетимо се да је Други свјетски рат оставио страшне последице. Црква је просто десеткована на свим пољима – на најзвјерскији начин јој је убијено 32% вјерника, у мучеништву побијена трећина епископа и свештеника, а скоро сва имовина одузета. Атеизам је наметнут за државну религију и вјера проглашена „опијумом за народ”. Рад свештеника се свео на храм и порту. У храмове су долазили само најхрабрији, а и за то се плаћала цијена. Онај ко је очекивао напредовање у послу у предузећима, није могао да се јавно декларише вјерником. Ко је иоле нешто значио у друштву (учитељ, милиционер, службеник...), није смјео да се дружи са свештеником. Свештенички рад је увијек био под присмотром.
Света тајна исповијести, укинута тих послијератних година у појединим крајевима Србије, још се није у потпуности повратила на своје мјесто. Црква и свештеник су били неко домаће зло у којем стално чучи непријатељ и пријети опасност која свакога часа може да искочи. Свакако да у таквим условима свештеник није могао да има превелики утицај на своје парохијане. Великa помоћ за очување вјере у том тешком времену је био јак коријен наслијеђене породичне вјере и још увијек патријархални начин живљења, који је трајао дуго послије рата. До деведесетих година прошлога вијека, Црква се борила за опстанак и покушавала да, када време и услови дозволе, почне своју духовну обнову.

Тих деведесетих година су некако доста брзо почели слабити окови атеизма, и Црква је коначно из порте изашла у јавност. Ми нисмо ни били довољно спремни за тако нагле промјене, и требало нам је деценија, па и више, да ухватимо корак са захтјевима времена. Тек последњих неколико година свештеник слободно улази у школе, болнице, касарне, затворе... и може на сваком месту да дође у контакт са вјерником, како би удовољио његовим духовним потребама.

Колики значај и утицај има парохијски свештеник у породичном дому у својој парохији?

– Парохијски свештеник обично два пута годишње улази у домове својих парохијана и има утицаја у породице чије домове посјећује. У насељима са солитерима и великим стамбеним зградама, око 15-20 породица прима свештеника, а у периферним насељима и насељима са приватним кућама тај број је много већи. Урбанизацију града није пратила градња храмова, па се проценат оних који примају свештеника, услед недостатка храмова и свештенства, споро повећава. Поред просвећења верника и јачања вере, пароси утичу на слогу супружника, поправљање понашања дјеце, спорове у браковима и несугласице у ужим и ширим породицама. Данашње прилике омогућују да Црква, посредством свих врста медија, улази у домове и породице. Штампа, радио и телевизија данас доста простора уступају темама из области вере, а постоје и емисије које уређују људи из Цркве. Црква има неколико радио-станица са својим црквеним програмом. Посебна погодност је интернет програм који нуди мноштво веб сајтова храмова, манастира и црквених установа, који су сваког тренутка отворени за питања и одговоре из области вјере, црквеног живота и духовности.

 

Протојереј-ставрофор Драгомир Убипариповић

[JESSY]

Ово је доба политике. Деценијама затомљивана и потискивана јавна ријеч, сада је покуљала из народа нашег и изгледа да сви, од малог до великог, баве се неком политиком; оснивају своје странке и траже на све стране своје присталице. Много тога се збива под оним знамењима која су десетљећима била забрањивана и загушивана. Није мало збуњених којима је немогуће да се у овој рашомонијади снађу.

Сада нарочито постаје актуелно питање мјеста и улоге Цркве и црквених пастира у свему томе. Црква и црквени служитељи били су ограничавани на најуже могуће поље дјеловања и на њему сметани и ометани, а сад, наједном, многи својатају Цркве па испаде онај ко није са њима није ни уз Цркву. Мене, лично, плаши искључивост и “правовјерност“ појединих политичких вођа те ми то да су они вазда у праву, и да само они воле свој народ, почиње да мирише на нешто што смо, годинама, слушали и крошто смо већ прошли. И они ће морати да схвате и прихвате да Црква није ничија служитељка па ни њихова, и да је она изнад свих политика па и њихове.

“ Царство моје није од овога свијета “, (Јн. 18, 36) рекао је Христос у оном тренутку када је грозна осуда висила над Његовом главом. Ни у том моменту, прије но што ће попљуван и разапет бити, и гвоздени клинци продерати Његово тијело, дакле, по цијену сопственог живота, он није допустио да буде увучен у овоземаљске размирице свога рода. Од овога нема бољег одговора на питање мјеста и улоге Цркве и свештеника у текућој и дневној политици. Није наше да се пачамо у те послове. Наше је да проповиједамо Царство Божије и да упућујемо да се оно најприје тражи у правди Божијој стреми а све остало да ће се додати. (Мт. 6, 33) Колико се од нас захтијева, да будемо изван и изнад овоземаљских тема и дилема, свједочи примјер Христовог окупљања својих ученика. Једнога од њих Господ позва “Хајде за мном“. А он рече: “Господе, допусти ми најприје да идем да сахраним оца својега.“ (Лк. 9, 59) И шта мислите, да ли му је Христос то допустио? Није. Исус му рече: “Остави нека мртви сахрањују своје мртваце, а ти хајде те објављуј Царство Божије.“ (Лк. 9, 60)

[JESSY]

Црква није ничија но Божија. Свештеник је посланик (Аг. 1, 13) и посленик Божији, слуга Бога Свевишњега, (Дап. 16, 17) преносник и објавитељ воље Божије у народу. “И тебе сине човјечији, тебе поставих стражарем дому Израиљеву, слушај, дакле, ријеч из уста мојих и опомињи их од мене.“ (Јез. 33, 7) “Ко вас слуша, мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче.“ (Лк. 10, 16) “Ми смо Божији сарадници – пише свети Павле хришћанима Коринта – а ви сте Божија њива, Божија грађевина“ (1. Кор. 3, 9) Отуда је на свештеном лицу превелика одговорност како ће “располагати“ са повјереним му народом Божијим. Зато, кад ту и тамо чујемо и видимо да поједини између нас злоупотребљавају или недолично “употребљавају“ своје свештеничко призвање, бакћу се тамо гдје им није мјесто, саблажњавају народ Божји и својевољно и недоучено искривљују ријеч Божију, грозимо се и стрепимо над мачем Божјим који нам се над главе надноси. Христос је својом крвљу стекао Цркву своју, и ко сам ја, или било ко други да се према тој Божијој жртви бахато односим. “Пазите – опоменути смо – на себе и на све стадо у коме вас Дух Божији постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога који стече крвљу својом.“ (Д.ап. 20, 28)

По природи свога бића, Црква Божија је мисијска – мисионарска. Њена задаћа је да окупља, васпитава и преваспитава, усмјерава и приводи народ Царству небеском. Своје ученике Христос чини “ловцима људи“ (Мт. 4, 19) У Цркви мјеста има за свакога, за најправеднијега – ако их на земљи уопште има – и за најгрешнијега. Пита ли се доктор кога ће му и каквога ће му болесника у болницу донијети прва хитна кола која градом завијају? Условљава ли он његову расу, боју коже, вјеру, политичка увјерења, старост, моралност или неморалност итд? Па ни Црква, болница наших душа – а сви смо болесни да ни једног здравог нема – не поставља таква питања. Кад сам Господ за себе каже да он није дошао да зове праведнике него грешнике на покајање, (Мт. 9, 13) јер не требају здрави љекара него болесни (Мт. 9, 12) онда и ми, слуге Христове, немамо право да се понашамо другачије од свог Господара. Разумије се само посеби по себи да непровјерени и неувјерени не могу добијати никакве водеће ни почасти ни дужности у Цркви. То је већ друго питање.

[JESSY]

Ово је војујућа Црква, позвана да се бори и војује за сваку људску душу. На небу је торжествујућа Црква и на небу су праведници. Што је неко – па макар и по нашим, људским мјерилима – грешнији, то је тим више “интересантнији“ за Цркву. “Шта вам се чини? Кад има један човјек сто оваца па залута једна од њих, не остави ли деведесет и девет у планини, и иде да тражи ону залуталу? И ако се догодило да је нађе, заиста вам кажем да се њој радује више него оним деведесет и девет што нису залутале. Тако није воља вашег Оца небеског да пропадне један од ових малих.” (Мт. 18, 12-14) каже нам Христос.

Црква није страначка, партијска, не припада ни једном покрету. Свештеник не би смио себе сврстати ни у једну партију, странку, покрет. Он нема право да дијели народ Божји или да се сам сврстава у народне подјеле. Ако се изјаснио за једну странку или партију, тиме се ставио на супрот другима и пресјекао могућност очинског комуницирања са оним својим парохијанима који не дијеле његово политичко мишљење. Свети апостол Павле, сушта доброта људска и оличење најидеалнијег слуге Божијег – зачудићете се – вели за себе: “Свима сам био све, да како год неке спасем. (1. Кор. 9, 22) Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем, онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох слаб, да слабе придобијем.“ (1. Кор. 9, 19- 22) У народу своме међу својим парохијанима свештеник нема и не може имати свој приватни живот и приватни свој став. Нешто мало његове приватности остављено му је и заштићено зидовима његовог дома. Ту је он муж своје жене, отац своје дјеце, пријатељ својих пријатеља. А ни онда, ни хиљадама миља далеко од своје цркве и парохије, он не престаје бити свештеником и слугом Божијим.

 

Василије ПpoтaТомић

http://www.vasilijeprotatomic.com/?p=2829

[JESSY]

У четвртак 02.априла у пуној сали парохијског дома при Храму Св. Јована Владимира гост духовне вечери био је протојереј Милош Орељ, парох Храма Рождества Пресвете Богородице у Дрежници, Епархија горњо-карловачка. Прота Милош је говорио на тему „Свештеник, пастир мој“, а ово веома надахнуто предавање емитујемо благодарећи гђи Зорици Ковачев.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/04/15.04.15_zbor_-_o._milos_orelj_-_svestenik_pastir_moj_medakovic.mp3

 

[JESSY]

О веома важној теми дијалога свештенослужитеља са верним народом, на духовној вечери одржаној током септембра у манастиру Острог, беседио је свештеник Драган Крушић. Ово изузетно слово оца Драгана на тему „Свештеник као духовник“, доносимо благодарећи интернет „Ју-тјуб“ каналу манастира Острог.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/09/17.09.15_zbor_-_o._dragan_krusic_-_svestenik_kao_duhovnik.mp3

 

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-otac-dragan-krusic-svestenik-kao-duhovnik