Данина мућкалица

[Јелина]

Данас сам промашила распоред у школи, договор је био да променимо неке дане (у четвртак да радимо по распореду од уторка), а ја сам мислила да то важи тек следеће недеље те сам отишла на последње уместо на прве часове. Мало се јесам изненадила када су ми рекли, али не претерано, фино ми је ионако било да попричам и видим се са неким колегама, деци која су ме узалуд чекала сам се извинила - рекли су ми да ми не замерају нимало због тих изгубљених часова Онда сам кренула кући, успут се предомислила и сишла код Ушћа те отишла у неку раније планирану а нереализовану куповину. У међувремену сам се чула са ћерком па је и она изразила жељу да ми се придружи, али је требало да је сачекам да јој се заврше предавања на факултету. Није ми то био проблем, ионако сам уживала  у разгледању, купила и неке поклоне, а онда села у Мек на шејк да се одморим и да је сачекам. Батерија на телефону се у међувремену  скоро скроз испразнила, па сам морала све време да останем на том договореном месту.

И сад долази оно што хоћу да кажем: не сећам се да сам икада била тако спокојна. Пази, у сред тржног центра, у Меку, седим и разгледам околину и  - мени бајка. Нити ми је сметало што сам направила ту грешку на послу, нити што сам чекала ћерку много дуже него што сам очекивала, нити што нисам имала шта да радим, нити што сам била сама у ресторану, најмање што сам била на том прилично неромантичном месту. Потпуно сам била растерећена и са радошћу ка свему што сам примећивала.

Поента: није ништа у планирању, већ у начину како се прихвата оно што се дешава , ово јесу ситнице које ја наводим, али ширина тог новоокушеног мира је више него велика.

[Данче*]

На сваких сто година , роди се по једна која ће у сваки сумрак палити лампу, и у одразу прозорског стакла проматрати свој лик, чекајући да угледа његов одраз.Чекање је сурова игра, коју ће она примити мирно .
Као да прима саучешће.За некога , до кога јој није стало.
Што и није лаж.До себе јој није стало, стало јој је само до њега.
Ето тако се троше фитиљи..
д.м.

 

[JESSY]

Поента: није ништа у планирању, већ у начину како се прихвата оно што се дешава , ово јесу ситнице које ја наводим, али ширина тог новоокушеног мира је више него велика.

facenew22222222  :good2: bravo za tebe i koji je toliko milostiv.....

[Данче*]

Слабог човека ломе сваки дан, и хтео не хтео он се томе прилагоди, навикне се да скупља срчу и од срче поново гради себе. Сваки дан изнова. Јаки се ломе само једном, ненавикнути, тешко подносе поглед на оно што је остало од њих. Обично се никада више не саставе. То су они људи, које после називамо чудацима..
д.м.

 

https://www.youtube.com/watch?v=s74ooZHru6E

[JESSY]

Sometimes it lasts in love but sometimes it hurts instead...

[JESSY]

 

 

[Данче*]

АКО МЕ ЗАБОРАВИШ - Пабло Неруда

Хоћу да знам
једну ствар.

Знаш како је то
ако гледам
кристални месец, црвену грану
споре јесени у мом прозору,
ако дотакнем
уз ватру неопипљив пепео
или изборано тело кладе,
све ме одводи теби
као да је све што постоји,
мириси, светлост, метали
попут барчица што плове
ка острвима твојим која ме чекају.

Е, па добро,
ако мало-помало престанеш да ме волиш
и ја ћу престати тебе да волим
мало-помало.

Ако ме одједном заборавиш
не тражи ме
јер бих те ја већ заборавио.
Ако сматраш дугим и лудим
ветар застава
што пролази кроз мој живот
и одлучиш
да ме оставиш на обали
срца у коме имам корена
запамти
да ћу тога дана,
тога часа
дићи руке
ишчупати своје корене
у потрази за другим тлом.

Али
ако сваки дан,
сваки сат,
пристанеш да ми будеш судбина
с неумољивом слашћу,
ако се свакога дана попне
један цвет до твојих усана тражећи ме
о љубави моја, о моја
у мени се сва та ватра понавља,
у мени ништа није угашено ни заборављено,
моја љубав се храни твојом љубављу, љубљена,
и све док живиш биће у твојим рукама
не напуштајући моје.

[Данче*]

Хоћу да те љубим,

да прође све лоше,

што су ти икада рекли.

И кад по тебе опет зли месец дође,

без страха се мојом љубављу прекри. 

Хоћу да те грлим

за сваки онај пут

кад није имао ко да стане уз тебе

кад ти је хладан

и сасвим крут посеко снове младе,

још пре бербе.

Хоћу да љубим све ожиљке твоје

сваки који су икад ти задали.

Да чувам те,

од оних што ти сету кроје,

и који су твоју љубав

вечито поткрадали. 

 

РАТКО ПЕТРОВИЋ

[Данче*]

Тишина је престол свих емоција. И то у сваком облику.У тишини се воли најдубље, у тишини се доносе велике одлуке, у тишини се пакују кофери, у тишини се чак и враћају залутали.Тишина је и савезник и судија. У њој нема места лажима.. јер на крају , свако од нас када остане у тишини , гледа себе у огледалу....
 

 

Д.М.

[GeniusAtWork]

 

 

[Данче*]

@@GeniusAtWork,

 

 Прави избор...Хвала! :good2:

[Данче*]

Тишина је престол свих емоција. И то у сваком облику.У тишини се воли најдубље, у тишини се доносе велике одлуке, у тишини се пакују кофери, у тишини се чак и враћају залутали.Тишина је и савезник и судија. У њој нема места лажима.. јер на крају , свако од нас када остане у тишини , гледа себе у огледалу.... Д.М.

 

 

[JESSY]

Na sve spremna budi. U noci nekoj
kao devojcici pricacu ti bajke i skaske.
Drugi put cu zazeleti da odem daleko, daleko.
Do Aljaske.
Nekad jednostavno necu ti doci
i na stolu uzalud cekace me tvoje ruke i caj.
U drustvu s brezama setacu u noci
a ti ces misliti da je zauvek prosao nas maj.
Na sve spremna budi, na smeh i na suze.
U zivotima nasim mozda tek prvi cin je gotov.
Da bih bio muzej, ako zelis da budem taj muzej,
prethodno moram da budem Ljermontov.
Prethodno moram da napisem stotine ovakvih
redaka.
Jer u stihu nista se drugo i ne desava sem ljubavi
i vere.
Tako je bilo u doba predaka.
Tako ce biti i hiljadu godina posle nase,
posle tvoje i moje ere.
Pa ipak, na sve spremna budi
jer zajedno nam je
i da cekamo i da spavamo.
Da strahujemo za sunce, za srne, za snove.
Preostaje nam jos toliko toga a u nasim glavama,
na zalost, mesta nije samo za stihove.
Nekad mozda necu ni primetiti bore na tvom licu,
ni bele epolete snega na tvojim ramenima kad
udjes s ulice.
Nekad tvojim kcerkama zaboravicu da ispricam
Snezanu i Crvenkapicu.
I cetiri zida nase sobe ucinice ti se kao cetiri
beznadezna zida tamnice.
Ponekad pomislices da odumirem, kao drzava.
Ni Danton, ni Goran, ni Kosevoj Oljeg.
I to ja, koga si za besmrtnog drzala,
za najboljeg.
Na sve spremna budi, na psovke i na madrigale,
na suze i na pisma sto preklinju i prete,
ali ruke koje su mi se jednom predale
te ruke su svete!


(Izet Sarajlic

[Данче*]

МОЈА МОЛИТВА

Будите свети!... Христову распећу
Ступајте смјерно на лицу са маском!
Славите оца са безбожном ласком,
Али ја с вама молити се нећу!
Молитва моја празан говор није,
Ни лажна кротост што пред крстом клечи;
Молитва моја није број ријечи,
Но освештени огањ што ме грије.

Кад у дну поља јутро ме затече,
Па чујем топло појање са грана,
И гледам како, преко родних страна,
Ријека покрај златних жита тече;
Ил' када тихо по брдима плавим
Вечери миле блага црвен плане,
Ја у те часе, знам, господа славим!

Примиш ли у дом онога што грца
У сињем јаду под студеним небом,
И утјешим га са сољу и хљебом,
И огријем му ране ватром срца;
У светом чувству када силно горим,
Па руке ширим да загрлим свијет,
Све људе, земљу, сваки грм и цвијет,
У ове часе, ја знам, с богом зборим...

Будите свети!... Христову распећу
Ступајте смјерно на лицу са маском!
Славите оца са безбожном ласком,
Али ја с вама молити се нећу!
Молитва моја празан говор није,
Ни лажна кротост што пред крстом клечи;
Молитва моја није број ријечи,
Но освештени огањ што ме грије.

Мојој Мајци која ме је оваквој молитви учила...

 

[Снежана]

"ОЧЕНАШ"

 

Ноћ нас је зазидала

на земљи цветају лампе

 

Бдење између четири зида

посвећујем цвећу осаме

на позни долазак

излишан

 

Окречени зид мисли осушени

можда ћу схватити да је моја намена била погрешна

- Створи нам Ништавило, нареди осмех

и насушни хлеб

дај нам данас.

 

Јон Винеа