Данина мућкалица

[Данче*]

...a razlikovao se po tome što je umeo da mi nedostaje u jednom danu više nego neki celog života

 

 

[Данче*]

Izgurali smo i ovu godinu.
I kako život kroji, a kroji svakome kako mu šnit padne, neko je prošao široko, neko usko oko vrata i jedva ali prošao je..
Otrcala se nekako ta čuvena reč - NADA ..
Šteta za nju, lepa je to reč.
Lepa misao, obećavajuća . Lako zagolica maštu , pa se nasmeši čovek i zamisli nad svojim željama .
Da li sam dovoljno skroman ?
Želim li previše ? Ili možda premalo ?
Ne pitajte se , slobodno želite ! Želite sve, jer imate prava na sve !
Samo još želje nemaju granice, ne pitaju za uslove, ne zanima ih realnost, jer od nje ne žive.
Žive od mašte koja ih hrani, popunjava mršave prostore svakodnevnice, boji u neke lepše tonove i daje snagu.
Želje su srazmerne sa njom.
I zato budite snažni, veliki, neustrašivi pred željama !
Vole one to, uživaju dok im vi pravite krila .
Jednom rođena, rođena iz istinske ljubavi , ona je spremna da uzleti i stigne do cilja vaših htenja.

D.M.

Želim vam snagu, mir u duši, ruku koja će vas grejati i srce puno nade!

Ps.Gde vam je srce.. na isto mesto budite i vi!

 

 

[Данче*]

 

[Данче*]

Благословен нека је свако ко у нама пробуди љубав. Онај ко то учини, учинио је највише. Свако нас може натерати да се расрдимо, али тек ретки нас својим постојањем или поступцима натерају да заволимо себе, друге људе, све што постоји. Због таквих бића заборавимо жеље и научимо лекцију захвалности. Није наше оно што држимо чврсто, већ оно што пуштамо на слободу.

"Рукопис мога брата"
Бранкица Дамјановић

 

 

[Данче*]

Pričanje sa samim sobom nije ludilo, već samo konsultacija sa sebi ravnim.

[Данче*]

Прочитала сам ову причу малочас и много ми се свидела. ♥

БОЛЕСНО СРЦЕ МОЖЕ ДА ИЗЛЕЧИ ЈЕДИНО СРЦЕ КОЈЕ ВОЛИ

Владимир Алмазов, истакнути руски кардиолог, у свом кабинету држи посуду с људским срцем очуваним у алкохолу. Сви његови студенти знају позадину те приче са срцем.

У раним 50-им, када је др Алмазов још увек био студент четврте године на медицинском институту у Ст. Петербургу, у клинику је довезена млада жена са дијагнозом субакутног бактеријског ендокардитиса.

Чак и данас, ова застрашујућа болест има врло висок проценат смртности, а тада је фаталан исход био готово сигуран.

Сматрало се да девојци нема помоћи – срце јој је постајало све слабије, уз константно повишену тремпературу.

Девојку су прегледали сви најбољи професори, али без позитивног учинка. Током тих прегледа уз професоре је био и читав низ стажиста. Један од њих је био и колега др Аламазова, тада на гласу као врло вредан и талентован студент.

Он није предложио никакву револуционарну методу за лечење ендокардитиса, нити било шта слично,он се једноставно заљубио у умирућу девојку.

Стажиста ју је посећивао сваки дан и доносио јој цвеће. Временом се и она заљубила у њега и полако, али сигурно почела да се опоравља.

Венчали су се, добили децу, и позвали докторе који су је лечили на њихову сребрну свадбу.

Након много дугих и срећних година када је она лежала на самрти, оставила је своје срце медицинском инстуту у Ст. Петербургу.

Тамо ће остати заувек очувано као подсетник да болесно срце може да излечи једино срце које воли.

 

[Данче*]

Priča kaže da je Franc Kafka sreo
devojčicu u parku gde je svakoga dana
šetao. Plakala je. Izgubila je lutku i bila je
neutešna. Kafka se ponudio da joj pomogne u
traženju lutke, pa su se dogovorili da se
nađu na istom mestu sledećeg dana. S obzirom na to da nije našao lutku, sastavio je pismo u lutkino ime i pročitao ga devojčici.
,,Molim te, ne žali za mnom. Krenuh na
put da vidim sveta. Pisacu ti o svojim
dogodovštinama.”
Bilo je ovo prvo u nizu pisama. Kada bi se
sreo sa devojčicom, Kafka joj je čitao ova
pažljivo osmišljena pisma o izmišljenim
avanturama voljene lutke. Devojčici je to
pružalo utehu. Kako je susretima došao kraj, Kafka je devojčici doneo lutku.
Ona, naravno, nije bila slična izgubljenoj.
Na prikačenoj poruci pisalo je: ,,Putovanja su me izmenila…”
Mnogo godina kasnije, sada već odrasla devojka, našla je skriveno pismo u lutki.
Sažetak tog pisma bi glasio:
‘SVE ŠTO VOLIŠ ĆEŠ JEDNOG DANA IZGUBITI,
ALI NA KRAJU, LJUBAV ĆE SE VRATITI U NEKOM DRUGOM OBLIKU.’

Tekst preuzet od Vesne Puaca

[Данче*]

"Ležim, a moji prozori su žute boje. I, kukavan i bolestan,
ja vidim kako iz mračnih podrumskih prozora viri zima.
A ovo žuto lišće puno snega prati me već tri godine i
pada mi na grudi i ubija me. Ležim i vidim samo drveće
kroz prozor. Razgovaramo. Lišće mi njiše zbogom i pada.
A zar nije ljubav samo lišće? Ja tako malo volim ljude, a
lišće me tako dobro umiri. Moj život zavisi od njega.
Umoran sam. Otišao bih nekud daleko i ne bih se osvrnuo.
Otišao bih nekuda u žuto lišće, ko zna kuda: a kad bi neko
plakao za mnom, ja bih napisao kartu:
Zbogom, idem da ozdravim."
M. Crnjanski

[Данче*]

Koliko sam samo puta umrla u ovom životu. Baš mnogo. Useli se u mene tišina, sve potopi, sve prekrije, a iz ogledala me posmatraju beživotne oči. Ništa ne traže, ničemu se ne nadaju, nikog ne čekaju.
Ranije sam se bojala ovakvog stanja; danas ne, jer mnogo sam se put već vračala sa saznanjem da nisam umrla ja već zablude, očekivanja, sumnje, strahovi... Sve više verujem, usled ovakvih iskustava, da ne umiremo posle života nego da, nakon mnogo tih malih smrti unutar nas, počinjemo istinski da živimo!

"Rukopis moga brata"
Brankica Damjanović

[Данче*]

Ništa više i ništa manje.

[Данче*]

Omiljena mi je priča o tri stabla. Na nekom proplanku rasla su tri stabla i, kako to u mladosti biva, mastala o budućnosti. Prvo je stablo snevalo o tome da od njega jednoga dana naprave kovcezic u kome ce biti čuvano blago. Drugo je želelo da bude brod i prevozi kraljeve, a treće je imalo zelju da ga nikad ne poseku i da moze da poraste toliko da dotakne nebesa. Prolazile su godine, bejahu to sad vec ogromna stabla, sjajnih mogućnosti, pa drvoseče dođoše po svoje. Posekli su sva tri stabla. Od prvog stolar ne napravi škrinju već jasle, od drugog ne bi raskošan brod već skroman čamac, a od trećeg tek dve grede, bačene u neku ostavu. Pusti snovi. Da l se ikome ostvare, pitamo se katkad. Da. Uvek. Dobijemo i malo preko. U te iste jasle jedne je noći položeno tek rođeno muško dete. Vozeći se onim skromnim čamcem, godinama potom, jedan je čovek oluju zaustavljao pokretom ruke, a nešto kasnije...i one su grede dočekale svoj dan, kada ih je, u obliku krsta, na svojim leđima, ka Golgoti, nosio On...zbog nas. Ljubavlju svojom otkupio je naše grehe. Budimo dostojni žrtve Njegove.

[Снежана]

"Udisao sam svježu majsku noć, mladu i iskričavu, volim proljeće, mislio sam, volim proljeće, neumoreno i neotežalo, budi nas vedrim i lakomislenim zovom da počnemo iznova, varka i nada svake godine, novi pupovi niču iz starih stabala, volim proljeće, vičem u sebi uporno, prisiljavam se da povjerujem, krio sam ga od sebe ranijih godina, a sad ga zovem, nudim se da me obuzme, dodirnem cvijet jabuke kraj puta, i glatku novu grančicu, sokovi žubore njenim bezbrojnim žilicama, tok im osjećam, neka mi kroz jagodice pređu u tijelo, jabukov cvat da nikne na mojim prstima, i prozirno zeleno lišće na mojim dlanovima, da budem blagi miris voćkin, i njena tiha nebriga, nosiću ocvjetale ruke pred zadivljenim očima, pružaću ih kiši hraniteljki, u zemlju ukopan, nebom hranjen, proljećima obnavljan, jesenima smirivan, dobro bi bilo početi sve iz početka.''

(Derviš i smrt)

 

 

[Данче*]

"Skratili ste kosu", više kao konstataciju nego kao pitanje uputila mi je komšinica. "Jesam!", rekoh radosno, praveći se da ne primećujem prekor u njenom glasu. Nije odustajala: "To je, IPAK, prekratko!" U odnosu na šta, pitala sam se, dok se udaljavala. U odnosu na njen ideal dužine kose jedne žene. I uvek je tako. Sa svim stvarima i pojavama je tako. Procene: prekratko i predugačko, premalo i preveliko, prenisko i previsoko..., uglavnom nisu odraz objektivne stvarnosti, već subjektivni doživljaj drugog bića. Preširoko je sve što u preuske okvire ne može da stane. I ne vredi napor. Cipelu neće boleti ako na silu pokušamo da je obujemo, a čak i ako uspemo, dobićemo bolne žuljeve. Zato, kratite kosu, suknju i sopstvene muke, kad god osetite potrebu za tim. Svetu niko nije ugodio, osim onih koji su ugodili sebi, pa tako rasterećeni, rasteretili svet za jedno lčno nezadovoljstvo.

"Rukopis moga brata"
Brankica Damjanović

[Данче*]

"Pre neki dan razmišljao sam o svetu bez mene. Svet tera i dalje po svome i radi ono što radi. A mene nema! Jako čudno. Zamisli kamion za smeće koji dolazi i kupi smeće, a mene nema. Ili novine bačene pred vrata, a mene nema da ih pokupim. Nemoguće! Ili još gore, kad prođe neko vreme posle moje smrti, tada će me neko istinski otkriti. Svi oni koji su me se bojali ili su me mrzeli dok sam bio živ, najednom će me prigrliti. Na sve strane biće moje reči. Stvoriće se klubovi i udruženja. Biće odvratno. O mom životu snimiće film. Predstaviće me daleko hrabrijim i talentovanijim nego što jesam. Daleko hrabrijim i talentovanijim. Biće tu dovoljno toga da i bogovi povrate. Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj. Kopilad! Eto, sad mi je bolje. Prokleti ljudski rod.
Eto, bolje mi je."
 

Bukowski

[Данче*]