Данина мућкалица

[Данче*]

Али, најбројнији су они...који вас питају како си, а уопште не дочекају одговор. Виче вам тако човек с друге стране улице "како си"? -а ви му одговарате да вам није мајка добро или да морате на операцију у болницу, а он маше и довикује "онда да не кваримо" или диже палац увис "браво!"

Само напред! код нас наиме "како си?" не значи баш ништа....(н.н)

[Данче*]

Објављујем да сам жив!

Чулима осећам сваки чин.
Некад сам пазио да други не говоре лоше о мени
па сам се понашао онако како су други хтели.
Савест ме цензурирала.
Успркос мог исфорсираног доброг одгоја
увек је ту био неко да ме оклевета.
Како сам захвалан онима који су ме научили
да живот није сцена.
Од тада сам се одважио да будем онакав какав јесам.
Ја сам ратник:
ЉУБАВ је мој мач
ХУМОР је мој штит
ДОСЛЕДНОСТ је мој дом
СЛОБОДА је мој текст.

Опростите ми ако се моја срећа покаже неподношљивом.
Мој избор није потекао из мудрости.
Дајем предност машти на индијански начин,
а она подразумева невиност.
Можда је само требало да будемо људи.
Без љубави ништа нема смисла,
без љубави рескирамо поновно окретање леђа светлости.
Због тога је неопходно да само Љубав
инспирира твоја дела.
Чезнем да откријеш поруку скривену иза речи.
Ја нисам неки мудрац већ само заљубљен у живот.
Најбољи начин да друге будимо је да то чинимо
не бринући се.
Ионако све што радимо смета онима који спавају поред нас.
Циљ не постоји.Циљ и пут су једно.
Не треба никуда трчати,само треба закорачити
целим својим бићем.
Када смо већи од онога што радимо,ништа нас не може пореметити али када дозволимо да ствари буду веће од нас,наша неравнотежа је загарантована.
Можда само требамо бити вода која тече
и пут ћемо сами створити.
Не дозволи да корито пороби реку,па да се пут претвори у затвор.
Волим своју лудост јер ме цепи против глупости.
Волим љубав која ме чини имуним пред несрећом
која свуда буја инфицирајући душе и атрофирајући срца.Људи су толико навикли да буду несретни
да их осећај среће чини сумњичавим.
Људи су толико суздржани да им је спонтана њежност неугодна,а љубав их чини неповерљивима.
Не можемо више губити време настојећи учити духовне технике кад смо још увек празни Љубави.
Молим да ми опростите.Објављујем да сам жив!
-Chamali, Indijanac Quechua

 

[Данче*]

Сви кажу да траже истину. Сви желе да их она спаси, али истина те не ослобађа, него лице вољеног с којим се напослетку сусрећеш. Неко самога себе жртвује да би сазнао истину, а неко другога баци на ломачу, али оно што очајнички тражиш, заправо није истина. Тражиш себе којег си оставио у некој кутији. Ако ниси вољен, неће те спасити истина, него насумично одабрана жртва. Како је страшно хватати уже од лажи да би сазнао истину. Страшно је на концу видети голо, окрутно, немилостиво, лице истине, али најстрашније је чак и кад имаш све а ти трчиш, али не за истином, него за успоменом, сном, приказом и сећањем на нешто лепо, на илузију коју ти је живот у једном моменту значила...А све то си у том тренутку назвао љубав....а није била....! (н.н)

[Данче*]

Не плашим се ја толико самоће, колико себе самог, јер постоји самоћа која спасава и самоћа која зна да смрви човека. Зато треба бити опрезан са самоћом.Треба препознати где су њене границе и проценити колико можеш да примиш самоће, оне која може да те оплемени и надогради, а чувати се од оне која може да те уништи и сломи, ако ниси довољно спреман за њу.

Игуман Амвросије

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xtp1/v/t1.0-9/12119050_1056617007691623_4757993869731858966_n.jpg?oh=13be4c4ff392a04278ef117d79b8e3f4&oe=56CFF00F

[javor]

Миш и сир су сами у мишоловци.Миш је очајан и потпуно сам, а и сир је исто сам.

Сви други мишеви су побегли главом без обзира кад је мишоловка шкљоцнула, није им више стало до сира.Ма, какви.Далеко му лепа кућа, нек' само буде довољно далеко.У овим околностима не желе никакву интеракцију са сиром.

Сир је такође сам.Неће бити скоро поједен, вероватно ће се ту и осушити, никоме више није стало до њега.Ех, шта ти је живот...

[Данче*]

Моћ праве жене је тако велика, да верујем да би лепа жена – а то ће рећи лепа духом, понашањем и мислима, лепа у сваком погледу, нека врста богиње – ако би се изненада појавила на земљи, могла да заповеда целим светом.
Никола Тесла

https://33.media.tumblr.com/63e00afc7ec3bb53c84605f5f0537b5a/tumblr_nv5dfzEMb01rs1y0wo1_500.gif

[Данче*]

Sećanje je naručje večnosti, gde najčvršće grlimo one kojih više nema.

[JESSY]

[Данче*]

"Odlazak" - Goran Tadić

 

Ne umem da odem od tebe.
Čak i kada shvatim da su te umorili drhtaji,

ostaću još neko vreme,

samo da ti nešto kažem,

da ti dam sitnicu za uspomenu,

da te podsetim na naš prvi, drugi, šesti susret,

da te nasmejem,

da kažem kako bih morao otići, ali neću zbog tebe,

jer mi se čini da si lepša kraj mene,

da ti zahvalim i da te izgrdim

što sam ti bio drag.

 

Ne umem da pomirim

potrebu da te imam

i potrebu da me nemaš.

Ne razumem razum.

Petlja se u stvari koje ne razume.

Srcu je lakše, ludost mu je opravdanje.

Zato, valjda, stanuje kod mene.

 

Moj odlazak trajaće večno, ako me ne oteraš.

Odglumi ravnodušnost, izbledi obraze šminkom,

skreni pogled ka neznancu kada se sretnemo,

reci da žuriš, da ćemo se čuti,

snađi se, žena si.

 

Lepo zvuči „uvek ću te voleti“, ali to čujem samo ja.

Ne smeš verovati da je moguće.

„Mila moja“ bio je najgrublji način da te oslovim,

al’ ne smeš me zbog radoznalosti

pustiti da ostanem,

jer nema kraja mojoj slatkorečivosti.

Poređenjem sa anđelima bih te uvredio,

pa sam smislio milion nežnosti,

koje moraju ostati zarobljene u meni,

jer ako izgovorim makar deo, zavešću te.

Sebe već jesam.

 

Nauči me kako da odem od tebe,

sa sobom ću lako.

Od sebe sam već odvojen.

https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/originals/7c/6b/65/7c6b65d61c120a246a446ea2111c1b6e.gif

[Данче*]

Božijа prаvdа se retko jаvljа. I to je srećа zа ovаj svet, jer onа dolаzi kаo eksplozijа i rаznese sve zаjedno: krivcа i njegovu žrtvu i sve živo što se slučаjno nаšlo u njihovoj blizini. Ostvаrenje аpsolutne prаvde nа zemlji morаlo bi biti odjednom, potpuno i posvudаšnje. Ondа bi se pod silnim, rаvnomernim i istovremenim pritiskom sve čestice držаle u rаvnoteži. Ovаko, jаvljаjući se retko, mestimično i nа mаhove, onа je isto što i orkаn, kаtаklizmа i trаgedijа.
Ivo Andrić

[Данче*]

Nemoj se nikada igrati sa strpljvim i pažljivim ljudima, onima koji imaju najviše strpljenja, jer kad ti postave liniju da je kraj, skoro nikad više je ne brišu! A meni je tek jesen pokazala koliko su plitke bile moje obmane.
Ivo Andrić

 

[Данче*]

"Bio sam zarobljen, oduzet, iznenađen i osvojen. Ne njenim izgledom, već inteligencijom, hrabrošću, dobrom pričom, smišljenim provokacijama. Svideo mi se njen stav, iako nadobudan, sama činjenica da poseduje petlju da mi se suprostavi - inspirisala me da nastavim. Više nisam obraćao pažnju na njenu lepotu, njeno lice, usne, već me nahranio izazov, probudio onu pritajenu uobraženost u meni, koju sam oduvek skrivao. Nesvesno me je naterala da priznam da smo isti. A to me nerviralo. Mnogo. Mislio sam da tako pozitivnu dozu bezobrazluka imam samo ja. Na trenutak me je naterala da se osetim kao kralj, na trenutak sam postao bednik. Jedini problem je što sam se i kao bednik, pored nje osećao savršeno..."(n.n.)

[Данче*]

Када би Бог за тренутак заборавио да сам ја само крпена марионета и подарио ми комадић живота, могуће је да ја не бих казао све што мислим, али несумљиво бих мислио све што кажем. Ствари бих ценио, не по оном што вреде, већ по оном што значе. Спавао бих мање, сањао више, схватио сам да за сваки минут који проведемо затворених очију губимо 60 секунди светлости. Ходао бих када други застану, будио се док остали спавају. Слушао бих друге када говоре и како бих уживао у сладоледу од чоколаде. Када би ми Бог поклонио комадић живота, облачио бих се једноставно, излагао се потрбушке сунцу, остављајући откривеним не само тело, већ и душу. Боже мој, када бих имао срце, исписивао бих своју мржњу на леду и чекао да изгреје Сунце. Сликао бих Ван Гоговим сном на звездама једну Бенедетијеву поему, а Сератову песму бих поклањао као серенаду у часу свитања. Заливао бих руже сузама да бих осетио бол њихових бодљи и страствени пољубац њихових латица. Боже мој, када бих имао један комадић живота. Не бих пустио да прође ни један дан, а да не кажем људима које волим, да их волим. Уверавао бих сваку жену и сваког мушкарца да су ми најближи и живео бих заљубљен у љубав. Доказивао бих људима колико греше када мисле да престају да се заљубљују када остаре, а не знају да су остарили када престану да се заљубљују. Деци бих даровао крила, али бих им препустио да сама науће да лете. Старе бих подучавао да смрт не долази са старошћу, већ са заборавом. Толико сам ствари научио од вас, људи… Научио сам да читав свет жели да живи на врху планине, а да не знају да је истинска срећа у начину савладавања литица. Схватио сам да када тек рођено дете стегне својом малом шаком, по први пут прст свога оца, да га је ухватило заувек. Научио сам да човек има право да гледа другог одозго, једино када треба да му помогне да се усправи. Толико сам тога могао да научим од вас, премда ми то неће бити од веће користи, јер када ме буду спаковали у онај сандук, ја ћу нажалост почети да умирем

 

Габријел Гарсија Маркес

[Данче*]

Не може мене неко растужити колико се могу ја у Бога поуздати,
нити ме може неко унесрећити колико се ја могу од Бога надати.

[JESSY]