Данина мућкалица

[Данче*]

Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
Živio sam usput, ko da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici ,dete,
Zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
Zato usput, ko što palim cigarete,
Govorim i šapćem zaljubljene reči.

"Draga moja","mila","znaj, doveka"
A u duši vazda ista pustoš zrači;
Ako dirneš strast u čovekovu biću
Istine, bez sumnje, nikad nećeš naći.

Zato moja duša ne zna što je jeza
Odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
Stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako tražeć neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u seti,
Nikad necu da te ljubomorom gušim,
Nikad necu tebe grditi ni kleti.

Ko sam? Sta sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, ko da sanjam,
Kao mnoge druge na toj zemlji.

 

[Данче*]

You're perfect to me..

 

[Данче*]

!!!

[Данче*]

https://www.facebook.com/monastiriaka/photos/a.170409083018438.43509.159560040770009/929010757158263/?type=1&theater

 

Молитвено уздисање мајке за своју децу

Боже, Творче свих твари!

Додајући милости милост, Ти си ме учинио достојном да будем мајка породице; благост Твоја подарила ми је децу, и ја се усуђујем да кажем: они су Твоја деца! Јер си им Ти даровао живот, оживео их бесмртном душом, препородио их Крштењем за живот, који је у складу са Твојом вољом, усвојио си их и примио у недра Своје Цркве.

Господе, сачувај их у благодатном стању до краја живота; удостој их да буду причасници тајни Твога Завета. Осветљуј их Твојом истином. Нека је свето у њима и кроз њих, свето Име Твоје. Даруј им за то начине, стрпљење и снагу.

Оче Небески, даруј ми благодат да свестрано пазим да не саблазним децу своју мојим поступцима, већ, стално имајући у виду њихово понашање, да их одвраћам од заблуда, исправљам њихове грешке, обуздавам њихову тврдоглавост и самовољу, да се не заносе безумним помислима, да се не погорде у својим помишљањима, да не забораве Тебе и Твој закон, да безакоње не уништи њихов ум и здравље.

Да греси не ослабе њихове душевне и телесне снаге. Пошаљи им Твоју благодатну помоћ у њиховом васпитању за славу Имена Твог и за корист ближњих. Свеблаги Боже, учини ме мајком, која се весели због деце своје, да она буду моја срећа у све дане живота мога и ослонац мој, у мојој старости. Удостој ме, мене која се уздам у Твоје милосрђе, да станем с њима на Страшном Суду Твом и са недостојном одважношћу кажем: Ево мене и деце моје, коју си ми Ти дао, Господе! Да заједно с њима, прослављајући неизречену благост и Твоју вечну љубав, хвалим пресвето Име Твоје, Оче, Сине и Душе Свети, у векове векова. Амин.

[JESSY]

[Данче*]

У сваком животу дође тренутак кад се затвори круг и обруч јасна погледа шкљоцне у човеку. Кад види да је све било могуће и кад дотад немогуће постане само неискоришћена прилика. Тежак тренутак када сиров човек опсује. Крхак се раскриви. Тужан се разболи. Срећан унесрећи. Луд се насмеје, а мудар брже боље побегне у друга размишљања. То је онај тренутак кад судбина стане пред човека и одговори му на оно трајно питање : Има ли је или је нема?

[Снежана]

 

 

Odlazi cirkus iz našeg malog grada
Sirokim drumom sto izlazi na most.
Odlazi cirkus i ja se pitam sada:

ko je domacin a ko je bio gost?

Nestaje cirkus u sirokoj ravnici.
U kisnoj noci za njim se srebri trag.
Odlazi fakir i artisti na zici
i tuzni pajac sto bio mi je drag.

Dal' je sve bilo samo fol?
Dal' je sve samo jeftin trik?
Il' sve te maske kriju bol
i neki sasvim drugi lik?

Pricace deca o svetlima arene,
vezbace krisom kod kuce neki stos.
Ali vec sutra, cim prodje neko vreme
samo ce retko pomisljati na to.

Ostace okrugli trag na mestu satre,
tu gde se hrvao sa tigrom hrabri grk.
I par plakata, na njima gutac vatre
kome ce klinci vec nacrtati brk.

Dal' je sve bilo samo fol?
Dal' je sve samo jeftin trik?
Il' sve te maske kriju bol
i neki sasvim drugi lik?

Laku noc dame i gospodo.
Eto, i ova predstava je zavrsena.
Nadam se da ste uzivali u njoj.
Bilo je zadovoljstvo glupirati se za vas sve ove godine.
Nadam se da cemo se ponovo sresti u nekom drugom gradu,
na nekoj drugoj predstavi,
u nekom drugom cirkusu.

Odlazi cirkus iz naseg malog grada
sirokim drumom sto izlazi na most.
Odlazi cirkus i ja se pitam sada:
ko je domacin a ko je bio gost?

Nestaje cirkus, za sve je bolje tako.
Mnogi su predstavu shvatili do sad.
Nove pajace ce masa naci lako
jer dugi cirkus ce doci u nas grad.

Ma sve je bilo samo fol.
Sve je to samo jeftin trik.
I sve te maske kriju bol
i neki sasvim drugi lik.

[Данче*]

@, 8086.gif

[Данче*]

POSEBNA MAMA
Sigurno ste čuli za decu sa posebnim potrebama. Najneadekvatniji, da ne kažem najgluplji termin koji se koristi. E, ta deca imaju mamu. Posebnu.
To je ona koju gledaš razrogačeno dok joj se dete otima i misliš da ne vidi tvoj pogled. Vidi. Njeno dete ima “posebnu” potrebu da vidi, čuje, razume, trči...al ne može. Ona vidi kad vučeš svoje dete za rukav i šapućeš mu da se skloni. Vidi i kad se praviš da ih ne gledaš u tramvaju. I kad zahvaljuješ Bogu što nisi na njenom mestu. I pravi se da ne vidi. Ona pažljivo bira poklon detetu svog prijatelja. I pita se, naravno da se pita, zašto njeno dete ne može da čita iz te knjige ili trči u tim sandalicama. Ona odavno ne oseća umor. Nikada je ne boli glava. Sve stiže. Smeje se. Voli s*х. Ne potcenjuje život. Nosi sunčane naočare i kad je oblačno. Ne plače. Ne računa se ono kad odvrne sve slavine u kupatilu da je niko ne čuje. Ni ono kad joj suze sprže trepavice pre spavanja. Nju ćeš teško slomiti. Ona ne prezire muža ako ne zarađuje dovoljno jer zna sve životne cene u dinar. Ona je najlepša na susretu generacije. Ona gleda kroz prozor na roditeljskom sastanku dok učiteljica priča jer se ništa ne odnosi na njeno dete. I ostaje posle roditeljskog. Ona je utrenirana kao specijalac. Ne smeta joj kiša. Voli kad sve utihne. Često se pita gde je pogrešila. Ne veruje u srećan kraj. Ona priča sa neznancima kao da ih zna čitav život. Nju je teško voleti. Ona ne zna kad je dosta, al zna kad je kraj. Ona je tebi posebna, a sebi sasvim obična.

Преузето са:

JEDNAKOST.

[Данче*]

Пораз једне звезде

Мој умор потиче од звезда. Над неким кровом, у некој крошњи, на врху неког гребена, видиш како на теби долази сјај удаљених и давно помрлих галаксија те да ништа не почиње од тебе и да се у теби ништа не може завршити.
Оне ти кажу: измисли да твоји океани имају укус соли који није налик на со ових наших океана што су били. Измисли да планине имају другу грбавост, светлост, другу прозирност, земља другу мекоту... Измисли, вичу ми оне својим жутим гласовима обојеним са нешто мало црвеног, измисли, вичу да твоје алге имају другу клизавост, да твоји таласи имају другу боју гласа.
И још ми вичу: зар мислиш да су Гонзало Нодал или Викинзи, Колумбо или ма ко од њих, вадили рукама континенте из мора? Зар мислиш да сте ви на земљи сами стварали боје, укус априла, мирис сна? Зар мислиш да стварно можеш бити нешто друго него што смо ми били од постанка?
Говорим тако са звездама. Као са смрћу. Ја знам да су оне одавно негде умрле, у тим пространствима мога ока.
Кад ухватим њихову светлост у дланове, она се распада као ронђаве светле крпе и кида као пепео. Јер, звезде су одавно умрле. Ово је само светлост која долази до њих, баш као што ће једног дана светлост мојих снова доћи до неког другог и дотаћи му раме или ухо, усне или ону лепоту ока која се назива осмехом.
Говорим тако са звездом. А не могу још да умрем, иако ми свака ствар коју срецем говори као покојнику. Не могу да умрем зато што миришем на рибу, на воду Дунава, на траву која ниче око пањева, на тишину... Стварно, миришем на тишину.
Онда: ухватим себе да је све то већ некад било. Били су цветови, био је април, били су тихи кораци по води, био је смех коза претворен у искеженост, била је доброта и зло, пужеви, шкољке, љигавост рибље коже, све је већ једном тако давно било, као мој лик, мој ход, моје морање, моја усамљеност, моја вртоглавост која се раставља, дише, иде некуда и после ми се мртва враћа.

Заклопим очи. Али то не значи да сам угасио сазвежђе. Небо може бити сиромашније за једну мртву звезду или мртву галаксију, али не и за њену светлост.
Над неким кровом, у некој крошњи, на врху неког гребена једна нова планета која тек расте из прамагле, знам: већ је уморна од мог умора.
Нека нова планета која тек расте из прамагле.
Мирослав Мика Антић

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xfp1/v/t1.0-9/11796258_718517301609119_7525977817008759059_n.jpg?oh=2d321b9f59e5f71c5fc3de179c2de6a5&oe=564A21C6

 

[Драшко]

са мало кашњења желим срећан рођендан Дуњици!!! :msn_cake:

[Данче*]

@@Драшко, хвала у Дуњино и моје име.

[Караконџула]

Честиткама се придружујем, иако Дуњу и не познајем, знам да дјеца много држе до рођенданских честитки, али да их и за разлику од одраслих прихватају и са закашњењем, радо.

[Данче*]

@@Караконџула, хвала на дивној честитки у Дуњино и моје име.

[Данче*]

10 zapovesti pedagoga koji je odbio da ne umre sa svojom decom

Januš Korčak je čuveni poljski pedagog, pisac, lekar i društveni delatnik koji je tri puta odbio da spase sebi život.

Prvi put to se dogodilo kada je Januš odlučio da ne emigrira u Palestinu pred okupaciju Poljske, da ne bi Dom siročadi prepustio sudbini na volju uoči strašnih događaja.

Drugi put – kada je odbio da beži iz varšavskog geta. Treći put beše ovako: kada su svi štićenici Doma siročadi bili već u vozu spremnom da krene u logor, Korčaku je prišao jedan SS oficir i upitao ga:

– Jeste li vi napisali „Kralja Matijuša“? Čitao sam tu knjigu u detinjstvu. Nije loša knjiga. Slobodni ste.

– A deca?

– Deca nisu. Ali vi možete napustiti vagon.

– Grešite. Ne mogu. Nisu svi ljudi nitkovi.

 

Posle ovih reči o Janušu Korčaku se više ne mora ništa reći. Ostaje nam samo da se podsetimo njegovih 10 principa vaspitanja:

1. Ne očekuj od deteta da bude kao ti ili kao što bi ti hteo da ono bude. Pomogni mu da ne postane kao ti, nego kao ono samo.
   
2. Ne traži od deteta nadoknadu za sve što si mu pružio. Dao si mu život, kako bi to moglo da se vrati? Ono će dati život nekom drugome, taj drugi će dati trećem – to je nepovratan zakon zahvalnosti.
   
3. Ne iskaljuj ljutnju na detetu, da ti u starosti ne bi bilo gorko parče hleba. Jer što poseješ to će i da nikne.
   
4. Ne gledaj na njegove probleme kao da su zanemarljivi. Život je svakome dat spram njegove snage i zato veruj da njemu nije lakše nego tebi, a možda mu je i teže pošto ono nema iskustva.
   
5. Ne ponižavaj!
   
6. Ne zaboravi da su najvažniji susreti jednog čoveka – njegovi susreti sa decom. Obraćaj više pažnje na njih – nikad ne znamo koga smo to sreli u detetu.
   
7. Ne muči sebe ako nešto ne možeš da učiniš za svoje dete, samo se seti: za dete nije učinjeno dovoljno ako nije učinjeno sve što se može učiniti.
   
8. Dete nije tiranin koji je zavladao tvojim životom, nije ni samo plod od krvi i tela. Ono je dragoceni pehar koji ti je život poverio da ga čuvaš i da u njemu održavaš stvaralački plamen. To je oslobađajuća ljubav majke i oca koji ne gaje „naše“ dete nego dušu datu im na čuvanje.
   
9. Umej voleti tuđe dete. Nikad ne čini tuđem detetu ono što ne bi voleo da kogod čini tvome.
   
10. Voli svoje dete kakvo god da je – netalentovano, nesrećno, i kad poraste. Raduj mu se u svakom obraćanju jer dete je praznik dokle god je s tobom.
    

http://www.detinjarije.com/zapovesti-pedagoga-koji-odbio-umre-svojom-decom/