Данина мућкалица

[Данче*]

Pesnik čita stihove slepima.
Nije pretpostavio da će to biti tako teško.
Drhti mu glas.
Drhte mu ruke.

Oseća da je svaka rečenica
ovom prilikom stavljena na probu tame.
Da će morati sama da se snalazi,
bez svetlosti i boja.

Opasna avantura
za zvezde u njegovim stihovima,
za zore, duge, oblake, neone, Mesec,
za ribe ispod vode, do tog vremena srebrne,
i za jastreba koji tako tiho, tako visoko leti nebom.

Čita – jer je prekasno da ne čita –
o dečaku u žutoj jakni na zelenoj livadi,
o crvenim, prebrojivim krovovima u dolini,
o pokretnim brojevima na majicama igrača
i o neznanki među odškrinutim vratima.

Hteo bi da prećuti – iako je to nemoguće –
sve svece na stropu katedrale,
oproštajni gest s prozora vagona,
staklo mikroskopa i zračak u prstenu
i ekrane i ogledala i album s likovima.

Međutim, velika je uljudnost slepih,
velika je uviđavnost i velikodušnost.
Slušaju, smeškaju se i pljeskaju.

Neko od njih čak prilazi
s knjigom otvorenom naopačke
moleći za autogram koji neće videti.

Wisława Szymborska, „Uljudnost slepih”

[JESSY]

[Данче*]

@@JESSY,

 

[Данче*]

[Данче*]

[GeniusAtWork]

 

 

[Данче*]

Очију твојих да није - Васко Попа

Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану.

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали.

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле.

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило.

 

http://images.webcafe.bg/2011/05/28/5424252/618x346.jpg

[Чунга Лунга]

Једног је дана Светац имао прилику попричати с Богом те га упита: – Господе, било би ми задовољство знати како изгледају Пакао и Рај. Бог одведе свеца до двоје врата. Отвори једна од двоје врата и дозволи му да погледа унутра. На средини собе, стајао је велики округли СТО. На средини стола, налазила се велика посуда, с јако фином и миришљавом храном. Светац осети како му навире вода на уста. Особе које су седеле за столом биле су изразито мршаве, љубичасте боје и болесног изгледа. Изгледали су сви изгладнело. Имали су кашике с јако дугачким дршкама које су биле причвршчене на њихове руке. Сви су могли дохватити тањир с храном и узети мало, но како је дршка кашике била дужа од њихове руке, нису могли ставити храну у уста. Свети се човек стресао на сам поглед њиховог јада и њихових патњи. Бог рече:- Управо си видео пакао. Бог и човек се упутише према другим вратима. Бог отвори друга врата. Сцена коју је човек угледао била је идентична претходној. Био је ту велики округли СТО, посуда препуна фине хране, која му је опет натерала воду на уста. Особе за столом су исто имале кашике дугих дршака, но овај су пут, особе биле добро нахрањене и срећне те су разговарале међусобно задовољно се смешкајући. Свети човек рече Богу:- Не разумем! – Једноставно је, одговори Бог, све зависи о једној вештини. Ови су научили хранити једни друге, док они други не мисле на ништа осим на себе саме.

 

[Данче*]

[Данче*]

I odjednom sam shvatio:
postoje reči bez usana.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari,
oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene.
Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.

 

[Данче*]

Само једном у животу учиш кораке, и то кад се родиш. Све остало је само саплитање. За то нема оправдања...Д.М.

 

 

 

[Данче*]

ЈОВАН ДУЧИЋ

ПЕСМА ЉУБАВИ

Свој једини живот ти живиш у мени;
да будеш осећај и сан ти се сазда;
не тражим на путу твој лик неслућени-
далеко ван тебе иде твоја бразда.

Очи су ти зато да оплоде звуке,
и глас да молитву у срцима роди;
сав покрет изгледа замах твоје руке;
ти сјаш у стварима као дан у води.

Твој је дах да семе не смрзне у њиви;
твоја љубав да би било побожности;
твоја равнодушност, да може да живи
гордост очајања и горки чар злости.

Ти ниси у себи јер ти нема краја;
твој говор почиње музику свих вода;
речи су ти конци у ткиву свег сјаја;
идеш, ко молитва, од земље до свода.

И ти си начело већма него биће...
Ноћ да блисну звезде замах победника,
да буде победа...Лепота, откриће,
пре него мом духу беше реч и слика.

 

http://ljubavustihu.files.wordpress.com/2012/11/anabel-li.jpg

[JESSY]

[Данче*]

Пробала сам и коначно схватила да се људско срце једнако гуши и од среће и од несреће.

Једино што раздваја та два искуства је онај осећај после...Д.М.

 

[Данче*]

Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар ни твоје
речи сувише мудре:
Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш, а да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;
Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: "Истрај!"
Ако можеш да се помешаш са гомилом а да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико, ни пријатељ ни непријатељ не може да
увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више, тада ћеш бити велики ЧОВЕК сине мој.

-Р. Киплинг