Herman Hesse ~ Herman Hese

[Тавита]

Herman Hese (nem. Herman Hesse; 2. jul 1877. - 9. avgust 1962.), nemački pisac, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. godine. Pisao je lirske pesme, novele i romane. U početku svog stvaranja bio je romantičar, u proznim delima pod uticajem psihoanalize i orijentalne mudrosti. U Heseovim delima jasno je uočljivo njegovo zanimanje za egzistencijalne, duhovne i mistične teme i veliki uticaj budističke i hindu filozofije. Njegova najpoznatija dela su Stepski vuk (Der Steppenwolf), Sidarta (Siddhartha), Igra staklenih perli (Das Glassperlenspiel).

[Тавита]

Ravena

Sve gospe u Raveni kriju,
uz dobok pogled, ljupke kretnje,
u sebi sećanja na prošlost
tog grada, praznike i šetnje.

A plaču tiho, poput dece,
ko iz dubina bol da klija,
i kad se smeju, to izgleda
uz tužni tekst svetla melodija.

I molitve će, poput dece,
nežno, s uživanjem da kažu,
i ljubavnu reč kazivati,
ne znajući da samo lažu.

I poljupce će hteti da daju
i neobično i predano,
o tom životu znajući samo
da svima nam je umreti.

[Тавита]

Biti sretan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

[Јаков.]

Jedan od ključnih autora u mojoj tinejdžerskoj dobi. Drugi je bio Karlos Kastaneda :cheesy2:

Kastanede se odričem ali Hesea ne.

Ma koliko mislim da sam ga odavno "nadrastao", on je definitivno neko ko je uticao na mene kao ličnost.

Prilično netipičan Nemac, i baš zato mu se divim. Onaj ko štrči iz svoje okoline ili leti ili pada, a Hese je i leteo i padao. Na žalost uglavnom padao.

Bez obzira na to, kroz neke njegove padove i uspone sam prošao i ja, pa mi je i sa te strane poslužio kao inspiracija i učitelj. Čak i više nego Dostojevski sa kojim nemam toliko zajedničkih tačaka u privatnom životu, ili kroz književna dela.

[Тавита]

Увијек је неко Нарцис..

а неко Златоусти.... Или ако је сам, обоје гради у себи.

и на мене је оставио снажан утисак. Понекад му се радо вратим, али са повећаном мјером опреза.

Хесе је специфичан. Даје ми "снагу" од прве реченице.... остале некако клизе. Мада ми треба посебно расположење за њега, да бих читала  :smiley: Али ме улови у некој фази.

Заправо, мени је Хесе био увод за Камија и Сартра.

Кад милошћу мучен снагу скупих

па ти стидљиво с молбом приступих,

ти си се насмејала,

за тебе моја љубав беше

игра и шала.

Уморна, ретко кад игри се предаш,

тамних очију к мени гледаш

из свог јада

и сад би хтела ону љубав

коју ти нудих тада.

Ах, згасле су је одавно кише,

не може да се врати више –

а некад твоја је била!

Сад више ниједно име не зна

И хоће мира.

[Тавита]

'Bio je jedan ljubavnik koji je voleo bez nade. On se povukao potpuno u svoju dušu, i mislio je da će sagoreti od ljubavi. Svet za njega nije postojao, on nije više video plavo nebo i zelenu šumu, potok mu nije žuborio, harfa mu nije ječala, sve je bilo utonulo, i on je osiromašio i postao bedan. Ali njegova ljubav je rasla, i on je mnogo ranije hteo da umre i propadne, nego da se odrekne posedovanja lepe žene koju je voleo. Tada on oseti kako je njegova ljubav sagorela sve drugo u njemu, te postade moćna, i privlačila je i privlačila, i lepa žena je morala joj se povinovati, i došla je i on je stajao raširenih ruku da bi je privukao sebi. Ali dok je pred njim stajala, najedanput se sasvim izmenila, i on sa grozom oseti i spazi kako je privukao k sebi ceo izgubljeni svet. Ovaj je stajao pred njim i predavao mu se, nebo i šuma i potok, sve mu je u novim bojama, sveže i divno, dolazilo u susret, pripadalo mu, govorilo njegovim jezikom. I umesto da dobije jednu ženu, imao je ceo svet na srcu, i svaka zvezda na nebu plamtela je u njemu i rasipala veselost kroz njegovu dušu-on je voleo i pri tome našao sebe samog. Većina njih pak vole da bi pri tome sebe izgubili."

Odlomak iz "Demijana"

[JESSY]

Mudrost se ne može saopštiti. Mudrost koju mudrac pokušava da saopšti, zvuči uvijek kao ludost.

Kad se drvetu potkreše krošnja, iz stabla izbijaju novi izdanci. Tako se često i duša oboljela u cvatu vraća u proljećno doba začetka i djetinjstva prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i nastaviti prekinutu nit života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz stabla, ali je to samo prividni život i iz njega nikad neće izrasti krošnja.

Ozbiljnost nastaje zbog precjenjivanja vremena! Ali u vječnosti vrijeme ne postoji, vječnost je samo trenutak, taman dovoljan za jednu šalu.Svijet je lijep kada se posmatra bez želje za traganjem, jednostavno, kao dijete.

Ništa nije bilo, ništa neće biti, SVE JESTE, sve ima svoje bitisanje i sadašnjost.

Svi grijesi u sebi već nose oproštaj.

 

Ne valja kada čovječanstvo prenapreže mozak i pomoću razuma pokušava da uređuje stvari koje uopšte nisu pristupačne razumu. Tada se rađaju ideali kao što su ideali Amerikanaca ili Boljševika, koji su, i jedni i drugi neobično razumni, ali koji ipak vrše nasilje i pljačku nad životom, jer ga tako naivno uprošćuju. Slika čovjeka, nekada visok ideal, počinje da se pretvara u kliše. Možda ćemo je mi ludaci oplemeniti.

Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Sretni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjega sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

[JESSY]

"'Šta je upravo istinski živi čovek, to se danas svakako zna manje nego ikada, te se zato ubijaju u gomilama ljudi, od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo jedanput. Da mi nismo još nesto više nego ljudi koji postoje samo jedanput, da se može svaki od nas puščanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakva traga, onda ne bi imalo smisla pripovedati priče.
 Ali, svaki čovek nije on sam, nego je on jedinstvena,
sasvim osobita, u svakom slučaju vazna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta
ukrštaju samo jedanput na taj nacin, i nikad vise.

Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje. U svakome je otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.
Malo njih danas zna šta je čovek. Mnogi to osećaju i stoga umiru lakše. Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštavanje jedne staze.
Nijedan čovek nije bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane; poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta. Poneko ne postane nikad čovek, vec ostaje zaba, ostaje guster, ostaje mrav. Poneko je gore čovek, a dole riba.


Ali svako je hitac prirode uperen ka čoveku.
Svima nama je zajedničko poreklo, majke naše, svi mi potičemo iz istog ždrela; ali svako kao pokušaj i hitac iz dubina, teži svojoj vlastitoj svrsi.
Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako kao pokušaj i hitac iz dubina, teži svojoj vlastitoj svrsi.
Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog...''
 

[JESSY]

Kada baciš u vodu kamen, on najbržim putem tone do dna.
Tako je to i kada čovek ima neki cilj, neku nameru.


... jer od svega sam ipak najvise mrzeo, najvise se gnusao i proklinjao stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam gradjanina, to obilno i utesno odgajivanje osrednjeg, normalnog prosecnog ...

... u meni se javlja ceznja za davanjem nekog novog smislacovecjem zivotu, koji je postao besmoslen ...

...svaki covek svoje patnje smatra najvecim ...

... Moje boelsno ja je dozivelo takve paklene dane, da je zadovoljno onim normalnim kao sto je ovaj danasnji ...

Vise volim da u meni gori pravi satanski bol, nego ova povoljnasobna tempreratura.

Ne moglo se i bez kamerne muzikei bez prijatelja, a bilo je smesno izjedati se nemocnom zudnjomza toplinom. Usamljenost je nezavisnost,
a ja sam je prizeljkivao i stekao tokomdugog niza godina.
Nezavisnostje hladna, oh, da, ali je spokojna, cudesno spokojnai prostrana kao i onja hladni tihi prostoru kome se krecu zvezde.

Silnik propadazbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propadasluzeci, a onaj ko trazi nasladu propada od slasti. I tako Stepski Vuk propada zbog svoje nezavisnosti.

Niko nije bio dovoljno sposoban da ucestvuje u njegovom zivotu...

[JESSY]

Sto sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je zivot pruzao i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti prave izvore radosti i smisla. Naucio sam da biti voljen ne znaci nista, a da je voleti sve, da je sposobnost da osecamo, ono sto daje vrednost i i lepotu nasem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije nista, moc nije nista.
Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti.
Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca; bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.
Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, vec onome ko ume da je voli i da joj se divi...


Ova zena koja me je tako savrseno prozrela, koja je izgleda u zivotu znala vise od svih mudraca, postajala je detinjasta, podavala se sitnoj zivotnoj igri trenutka sa tolikom umetnosc, da sam bez pogovora postao njen ucenik.
Bio je to ili visok stepen mudrosti ili najobicnija naivnost,
ali onaj koje mogao da zivi za svaki trenutak, ko je toliko ziveo u sadasnjosti i umeo da ceni svaki mali cvetak na putu i vrednost svakog najmanjeg razigranog trenutka,
tome zivot nije mogao uciniti nista nazao.

Ne ona se jednostavno predavala trenutku, tako da je, primajuci svaku veselu zgodu,
a isto tako i svaku prolaznu mracnu grozuiz dalekih dubina svoje duse, sve to uzivljavala u sebi.

Za igranje covek mora imati sposobnosti koje su meni nedostajale: veselost, cednost, lakomislenost i elan.

Uvek postoji nekolicina ljudi koji od zivota traze ono najvise i koji tesko mogu da pomire sa gluposcu i gruboscu.

Bio sam cas na nebu , cas u paklu, ali vecinom na oba mesta istovremeno.

[JESSY]

Suze su otopljeni led iz duše.

Blagost je jača od strogosti. Voda je jača od stene.

Suprotnost svake istine je takođe istina.

Svaki čovek neminovno postiže ono što je prema svom pravom nagonu prinuđen da traži.

Srećni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjeg sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

Ljubav ne postoji zato da nas usreći. Ja verujem da postoji zato da nam pokaže koliko možemo izdržati.

Deca nipošto nisu blažena. Ona su sposobna da osećaju mnoge sukobe, rastrzanost i patnju.

Svaka inteligentnija vrsta humora započinje time da čovek samoga sebe ne shvata ozbiljno.

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš je se bojati. Moraš voleti. Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time.

Kad se drvetu potkreše krošnja, iz stabla izbijaju novi izdanci. Tako se često i duša obolela u cvatu vraća u prolećno doba začetka i detinjstva prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i nastaviti prekinutu nit života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz stabla, ali je to samo prividni život i iz njega nikad neće izrasti krošnja.

Bog nam ne šalje očaj da bi nas ubio, već da bi nov život u nama probudio.

Zlo koje jedno drugom nanosimo vreme briše i srce zaboravlja, ali časovi sreće ostaju – njihov sjaj je u nama.

Moći dati sebe za jedan trenutak, moći žrtvovati godine za osmeh, to je sreća.

Što više ljubimo i darujemo se, to više naš život dobija smisao i vrednost.i uprkos patnji, prihvatiti sa zahvalnošću svaki zrak sunca i ni u bolu ne zaboraviti na osmeh – taj nauk svake prave poezije nikada neće zastareti i danas je, više nego ikada, potreban i dobrodošao.

Postoji neko zlo među ljudima koje ih sprečava da se udružuju i nagoni ih da između sebe otvaraju ponor. Jedino ljubav može da ih natjera da taj jaz premoste.

Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propada služeći, a onaj koji traži nasladu propada zbog slasti.

Heroj je onaj ko ima hrabrosti za svoju sudbinu.

Ništa na svetu nije čoveku odvratnije nego da pođe putem koji ga vodi njemu samome.

Samoća je put kojim sudbina želi čoveka dovesti sebi samome.

Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je priželjkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, ali je i spokojna.. čudesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.

Ozbiljnost nastaje zbog precenjivanja vremena. Ali u večnosti vreme ne postoji, večnost je samo trenutak taman dovoljan za jednu šalu. Svet je lep kada se posmatra bez želje za traganjem, jednostavno, kao dete.

Mudrost se ne može saopštiti. Mudrost koju mudrac pokušava da saopšti, zvuči uvek kao ludost.

Ljudi koji imaju hrabrosti i karaktera drugim su ljudima uvek neugodni.

Ako nekoga mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja. Ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Nas – one sa znakom, možda je svet s pravom smatrao čudnim, štaviše i bezumnim i opasnim. Mi smo bili probuđeni ili oni koji se bude i težili smo da uvek budemo sve savršenije budni, dok su težnje i traženja sreće drugih išle ka tome da svoja mišljenja, svoje ideale i dužnosti, svoj život i sreću vežu sve tešnije uz krdo.

Imamo u duši sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi Bogovi i đavoli koji su ikada postojali… svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.

Svako od nas je samo čovek, samo pokušaj, samo neko na proputovanju. Ali treba da putuje onamo gde je savršenstvo, treba da teži ka središtu, a ne ka periferiji.

Nije naš cilj da postanemo kao drugi, potrebno je da se međusobno razlikujemo, da naučimo da vidimo drugačije ljude od sebe i da ih poštujemo zbog toga što su.

[ines]

"Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom, kao što se ne sastaju ni Sunce ni Mjesec, ni more ni kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, Sunce i Mjesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, već da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna."

[JESSY]

"Lepo je to, biti zadovoljan, ne osećati bol, lepi su ovi snošljivi, pritvorni dani u koje se ne usuđuju da kriknu ni bol ni naslada, u koje sve samo šapuće i sve se na prstima šunja. Ali sa mnom, na žalost, nije tako, ja teško podnosim osećanje zadovoljstva, ono
mi ubrzo postaje mrsko i odvratno, tako da, sav očajan, moram da bežim u druge temperature, po mogućnosti pomoću naslade, a po potrebi i pomoću bola. Ako sam neko vreme proveo bez naslade i
bola, udišući mlaku, bljutavu smešu takozvanih dobrih dana, tada u svojoj detinjastoj duši osećam razmetljiv i kukavan jad, tako da liru zahvalnosti bacam sanjivom bogu zadovoljstva u sanjivo lice, i više volim da u meni gori pravi satanski bol nego ova povoljna sobna temperatura. Tada u meni gori divlja žudnja za snažnim osećanjima, za doživljaji ma, gori bes prema ovom ufitiljenom, plitkom, normiranom i sterilizovanom životu i besomučni prohtev da nešto razbijem u paramparčad, kao na primer neku veliku trgovacku kuću, ili katedralu, ili samoga sebe; da počinim neku smelu glupost, da nekim poštovanim idolima zderem vlasulje, da neke buntovnicke đake snabdem priželjkivanom voznom kartom za Hamburg, da zavedem neku devojčicu ili da nekolicini predstavnika građanskog poretka, u svetu, zavrnem šiju. Jer od svega sam ipak najviše mrzeo, najviše se gnušao i proklinjao to stanje zadovoljstva, zdravlje, udobnost, taj negovani optimizam građanina, to obilno i uspešno odgajanje osrednjeg, normalnog, prosečnog."

“Stepski vuk”, Herman Hese

[JESSY]

JEDINI PUT KOJI VODI NAPRED

Jedna neobična ali jednostavna tajna mudrosti svih epoha uči nas da i najmanji čin altruizma, svaka ljubaznost i davanje obogaćuju, a da svaki napor da se osvoje bogatstvo i moć slabi i osiromašuje.

To su znali i o tome nas učili hiljade mudraca i pesnika čija su dela preživljavala epohe u kojima su živeli, dok su kraljevstva i kraljevi njihovog doba nestali i zaboravljeni. Svuda vrhovna mudrost uči nas da nisu ni moć ni bogatstvo ono što nas čini srećnim već samo ljubav.

Svaki altruizam, svako odricanje u ime ljubavi, svako saosećanje, svako davanje sebe izgleda kao gubljenje vremena, kao lišavanje, ali nije: to je obogaćivanje i uzdizanje i jedini put koji vodi napred.

[Млађони]

Brvo za temu moj omiljeni pisac