Herman Hesse ~ Herman Hese

[JESSY]

Iz Sidarte i Demijana

-Svet je lep,kada se posmatra bez zelje za traganjem,jednostavno i kao dete.
-Pisati je dobro,razmisljati je bolje.Mudrost je dobra,strpljenje je bolje.
-Mudrost se ne moze saopstiti.Mudrost,koju mudrac pokusava da saopsti,zvuci uvek kao ludost...Saznanje se moze saopstiti,ali ne i mudrost.Ona se ne moze naci;u njoj se moze ziveti i biti ponesen njome,sa njom se mogu stvarati cuda,ali se ne moze iskazati i nauciti.
-Mogu da volim kamen,a takodje i drvo,ili komad njegove kore.To su stvari,a stvari se mogu voleti.Zato razna ucenja nisu za mene,ona nemaju cvrstinu,ni mekocu,nemaju boje,ni rubove,niti miris ili ukus,ona sadrze samo reci.Mozda je mnostvo reci to sto te sprecava da nadjes mir.Jer su izbavljenje i vrlina a i sansara i nirvana samo puke reci,Govindo.Ne postoji stvar koja je nirvana,postoji samo rec nirvana.
-Mozemo razumeti jedan drugoga;ali tumaciti svako moze samo sebe.
-Kada se nekog bojimo,to dolazi otuda sto smo tom nekome dozvolili vlast nad sobom.
-Ptica se probija iz jajeta.Jaje je svet.Ko zeli da se rodi,mora razoriti svet.Ptica leti ka bogu.Bog se zove Abrokasas

[JESSY]

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

...

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

 

''Umetnost dokolice''

[Џуманџи]

“If you hate a person, you hate something in him that is part of yourself. What isn't part of ourselves doesn't disturb us.”

[JESSY]

Ljubav ne postoji zato da nas usreći. Ja verujem da postoji zato da nam pokaže koliko možemo izdržati.

 

Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je priželjkivao i stekao tokom dugog niza godina. Nezavisnost je hladna, ali je i spokojna.. čudesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.

 

Bog nam ne šalje očaj da bi nas ubio, već da bi nov život u nama probudio.

 

Postoji neko zlo među ljudima koje ih sprečava da se udružuju i nagoni ih da između sebe otvaraju ponor. Jedino ljubav može da ih natera da taj jaz premoste.

 

Svaka inteligentnija vrsta humora započinje time da čovek samoga sebe ne shvata ozbiljno.

 

Ozbiljnost nastaje zbog precenjivanja vremena. Ali u večnosti vreme ne postoji, večnost je samo trenutak taman dovoljan za jednu šalu. Svet je lep kada se posmatra bez želje za traganjem, jednostavno, kao dete.

 

Suze su otopljeni led iz duše.

[JESSY]

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja. Ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

 

Svaki čovek neminovno postiže ono što je prema svom pravom nagonu prinuđen da traži.

 

Suprotnost svake istine je takođe istina.

 

Silnik propada zbog sile, gramzivac zbog novca, pokorni propada služeći, a onaj koji traži nasladu propada zbog slasti.

 

Kad se drvetu potkreše krošnja, iz stabla izbijaju novi izdanci. Tako se često i duša obolela u cvatu vraća u prolećno doba začetka i detinjstva prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i nastaviti prekinutu nit života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz stabla, ali je to samo prividni život i iz njega nikad neće izrasti krošnja.

 

Blagost je jača od strogosti. Voda je jača od stene.

[JESSY]

Ništa na svetu nije čoveku odvratnije nego da pođe putem koji ga vodi njemu samome.

 

Srećni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjeg sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

 

Zlo koje jedno drugom nanosimo vreme briše i srce zaboravlja, ali časovi sreće ostaju – njihov sjaj je u nama.

[JESSY]

Mala zvezdo na letnjem
nebu!Kako je dobro i istinito to što si mi pisala,i kako bolno odjekuje
tvoja ljubav,poput večitog jada,poput večitog prekora.Ali ti si na
dobrom putu kada meni a i samoj sebi,priznaješ svako osećanje svog
srca.Ali nemoj nijedno osećanje nazvati malim,ne nazivaj nijedno
nedostojnim!
Dobro je,veoma dobro svako,pa i mržnja,i zavist,i ljubomora,i
svirepost.Ne živimo ni od čega drugog doli od naših
bednih,lepih,predivnih osećanja,i ako bilo kome među njima nanosimo
nepravdu,to je zvezda koju smo ugasili.
Ne znam volim li Đinu.Zapravo, sumnjam.Zbog nje ne bih podneo nikakvu
žrtvu.Ne znam umem li uopšte da volim.Znam za požudu,i da tražim sebe u
drugima,da osluškujem odjek,da tražim ogledalo,umem da tražim slasti i
sve to može da bude nalik na ljubav.
Nas dvoje,i ti i ja,lutamo istim lavirintom,zamršenim stazama naših
osećanja,koja su oštećena u ovom svetu zla i zato se,svako na svoj
način,svetimo tom opakom svetu.Ali ostavimo jedno drugom snove,znajući
kako je rujan i sladak ukus vina snova.
Samo su valjani,bezbedni ljudi načisto sa svojim osećanjima i sa
"dometom" i posledicama svojih postupaka,oni koji veruju u život i ne
preduzimaju nijedan korak koji ne bi odobravali i sutra i prekosutra.Ja
nemam tu sreću da se ubrajam među njih,osećam i postupam kao čovek koji
ne veruje u sutrašnjicu i svaki dan smatra poslednjim.
Draga vitka ženo,bez mnogo sreće pokušavam da izrazim svoje
misli.Izražene misli su uvek mrtve!Ostavimo ih da žive!Duboko i
zahvalno osećam da me razumeš,da je nešto u tebi srodno meni.Kako se to
knjiži u knjizi života,da li su naša osećanja
ljubav,pohota,zahvalnost,sažaljenje,da li su ona materinska ili
detinja-to ne znam.Često žene gledam kao stari prepredeni razvratnik,a
često kao dečačić.Katkad je najčednija žena za mene najprimamljivija,a
katkad najbujnija.Sve je lepo,sve je sveto i sve je neizmerno dobro što
smem da volim.Zašto,dokle,do kog stepena-to je neizmerljivo.
Ne volim samo tebe,ti to znaš,ne volim ni samo Đinu,sutra ili
prekosutra voleću i slikaću druge slike.Neću se kajati ni za jednu
ljubav koju sam ikad osećao,kao ni za mudrost ili glupost koju sam zbog
nje počinio.Tebe možda volim zato što si slična meni.Druge volim jer su
sasvim drugačije no što sam ja.
Pozna je noć,mesec stoji nad Saluteom.
Kako se samo smeje život,kako se smeje smrt!
Baci ovo glupo pismo u vatru i baci u vatru tvog Klingsora.

[JESSY]

Moja vera
Pogled volje je necist i izoblicen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje cisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu vec samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novcaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li “bez misli” u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Covek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije covek vec samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: “Da li je pristupacan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?” S hiljadu takvih pitanja najcešce se odnosimo prema drugim ljudima koje susrecemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom nacinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, vecina politicara i ucenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, cisto videnje i predanost, sve postaje drugacije. Covek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobican kao i sve ka cemu se okrece cist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacije nego inace. Oni nisu više ogledala ili delici naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, cvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, znacajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvacen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i covekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguca, svuda pripremljena, svuda naslucivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod coveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.

[JESSY]

Herman Hese - Odlomak iz dnevnika (Razmatranja, pisma, eseji)

Patnja zadaje bol samo zato sto je se bojis. Patnja zadaje bol samo zato sto je grdis. Ona te proganja samo zato sto bezis od nje.
Ne moras bezati, ne moras grditi, ne moras se bojati. Moras voleti!
Ti sam znas sve to, ti u dusi sasvim dobro znas da postoji samo jedna jedina carolija, jedna jedina sila, jedno jedino izbavljenje i jedna jedina sreca i da se ona zove ljubiti.
Dakle, voli patnju!
Nemoj joj se odupirati, nemoj bezati od nje! Samo tvoja mrznja je to sto ti nanosi bol, inace nista drugo.
Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne nacinis time!
Patnja je najvelicanstvenije muzika - ukoliko je slusas. Ali ti je nikada ne slusas, ti imas drugu, sopstvenu, upornu muziku i ton u uhu, ti nju neces da ispustis, a muzika patnje nije s njom u skladu.
Cuj me! Cuj me i seti se: patnja nije nista, patnja je zabluda. Samo ti je sam stvaras, samo ti sam nanosis sebi bol!

[Данче*]

Sto sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je zivot pruzao i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti prave izvore radosti i smisla. Naucio sam da biti voljen ne znaci nista, a da je voleti sve, da je sposobnost da osecamo, ono sto daje vrednost i i lepotu nasem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije nista, moc nije nista.
Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti.
Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca; bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.
Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, vec onome ko ume da je voli i da joj se divi...

 

Herman Hese

[JESSY]

BITI SREĆAN

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je srećan,
kada u sebi ima sklada,
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Herman Hese

[JESSY]

Pogled volje je necist i izoblicen. Tek tada kada ništa ne želimo, tek tada kada naš pogled postaje cisto posmatranje, nastupa duša - lepota. Ako posmatram šumu koju želim da kupim, zakupim, u njoj želim da lovim, opteretim je hipotekom, tada ne vidim šumu vec samo odnos prema svojoj volji, svojim planovima i brigama, prema svom novcaniku. Tada se ona sastoji od drveta, stara je ili mlada, zdrava ili bolesna. Ali ako ne želim ništa od nje, gledam li “bez misli” u njenu zelenu dubinu, tek tada postaje šuma, priroda, rastinje, tada je lepa.
Tako je i s ljudima i njihovim licima. Covek, koga ja sa strahom, s nadom, požudom, s namerom, sa zahtevom gledam, nije covek vec samo mutno ogledalo moje volje. Gledam ga, svesno ili nesvesno, s puno ustezanja, s pogrešnim pitanjima: “Da li je pristupacan ili ponosan? Poštuje li me? Može li se prevariti? Razume li nešto o umetnosti?” S hiljadu takvih pitanja najcešce se odnosimo prema drugim ljudima koje susrecemo, i mi važimo za poznavaoce ljudskih duša i psihologe ako nam pode za rukom da razjasnimo u njihovoj pojavi, njihovom izgledu i ponašanju ono što služi našim namerama i odgovara nam. Ali, ta predstava je siromašna, i u tom nacinu poznavanja duše najpromišljeniji su: seljak, skitnica, nadriadvokat, vecina politicara i ucenih.
U trenutku kada volja miruje i javlja se posmatranje, cisto videnje i predanost, sve postaje drugacije. Covek prestaje da bude koristan ili opasan, interesantan ili dosadan, prijatan ili neobrazovan, jak ili slab. On postaje priroda, postaje lep i neobican kao i sve ka cemu se okrece cist pogled. Jer pogled nije istraživanje ili kritika, on nije ništa osim ljubavi. On je najviše i najpoželjnije stanje naše duše: bespožudna ljubav.
Ukoliko smo postigli to stanje, makar i na nekoliko minuta, sati ili dana (zadržati ga zauvek u sebi bila bi potpuna duhovnost) tada ljudi izgledaju drugacije nego inace. Oni nisu više ogledala ili delici naše volje, oni ponovo postaju priroda. Lepi ili ružni, stari ili mladi, dobri ili loši, otvoreni ili zatvoreni, cvrsti ili meki, nisu više suprotnosti, nisu više mera. Svi su lepi, znacajni, niko više ne može biti potcenjen, omražen ili neshvacen.
Sa stanovišta mirnog pogleda priroda je samo promenljiv oblik uvek prisutnog, besmrtnog života. Tako je i covekov najvažniji zadatak i dužnost da razvije dušu. Beskorisno je raspravljati da li je duša nešto ljudsko, ne nalazi li se i u životinjama, u biljkama! Duša je sigurno svuda - svuda je moguca, svuda pripremljena, svuda naslucivana i poželjna. Ali, kao što ne smatramo da je kamen izraz pokreta, vec životinja (iako je i kamen pokret, život, stvaranje, propadanje), tako dušu tražimo pre svega kod coveka. Tražimo je tu gde se najsigurnije nalazi, boluje, postoji.

[JESSY]

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

[Mini Mi]

"Ох, тешко је наићи на траг Божији усред живота какав ми водимо, усред овог тако задовољног, тако изразито грађанског времена, без икаквог духа, с погледом на овакву архитектуру, овакве послове и овакве људе. Како да не будем степски вук, олињали пустињак усред света чији циљеви нису моји, чије ми радости ништа не значе! Не могу да издржим дуго ни у позоришту, ни у биоскопу, једва сам у стању да прочитам новине, ретко кад модерну књигу, и не могу да разумем какве то насладе и задовољства људи траже у препуним железницама и хотелима, пренатрпаним кафанама са наметљивом и спарном музиком, по баровима и варијетеима елегантних, раскошних градова. Шта траже по светским изложбама, по корзоима, на предавањима за оне који су жељни образовања, на великим спортским игралиштима - ја све те радости, које би ми, најзад, биле приступачне и ради којих се хиљаде труде и тискају, не могу да разумем и да учествујем у њима. А оно што се у мени догађа у ретким часовима радости, што је за мене сласт, доживљај, екстаза и узвишеност, то свет воли и тражи можда једино у песничким делима, а у животу сматра лудошћу. И одиста, ако је свет у праву, ако су та музика по кафанама, те масовне забаве, ти американизовани људи, задовољни тако ситним стварима, у праву - онда сам ја крив, онда сам луд, онда сам одиста, како сам себе често називао, степски вук, животиња која је залутала у туђ и неразумљив свет, која више не налази своју постојбину, ваздух и храну." 

[JESSY]

Oh, sve sam shvatio, shvatio Pabla, shvatio Mocarta, čuo sam negde iza sebe
njegov užasni smeh, znao sam da se u mom džepu nalaze svih stotinu hiljada
figura životne igre, naslućivao sam, potresen, njihov smisao, bio sam voljan da
još jednom otpočnem igru, da još jednom iskusim sve njene patnje, da se još
jednom zgrozim nas njenom besmislicom, da još jednom i još mnogo puta
prođem kroz pakao svog unutrašnjeg bića.
Jednom ću naučiti da bolje igram figuricama. Jednom ću ipak naučiti da se smejem.
Čekao me je Pablo. Čekao me je Mocart.