Herman Hesse ~ Herman Hese

[Рапсоди]

Степски Вук ( фрагмент )

Ovo građansko, kao stalno postojeće stanje svega čovečnoga, nije bilo ništa drugo nego pokušaj izmirenja, težnja za ujednačenom sredinom između bezbrojnih ekstrema i dvojnih suprotnosti čovečjih postupaka. Uzmimo za primer jednu od ovih dvojnih suprotnosti, recimo, sveca i razvratnika, pa će nam poređenje uskoro biti razumljivo. Čoveku se pruža mogućnost da se potpuno preda duhovnom životu, da pokuša da se približi idealu sveca. I obrnuto, pruža mu se mogućnost da se potpuno preda svojim nagonima, prohtevima svojih čula i da sva svoja stremljenja usredsredi na sticanje trenutnih naslada. Prvi od ovih puteva vodi do sveca, do mučenika duše, do samopredaje Bogu. Drugi vodi do razvratnika, do mučenika nagona, do samopredaje truleži. Građanin pokušava da živi u prijatno temperiranoj sredini između ova dva puta. On se nikada neće predati niti podati ni zanosu ni askezi nikada neće postati mučenik, nikada pristati da bude uništen – naprotiv, njegov ideal nije da se preda, već da održava sopstveno Ja, njegova stremljenja nisu uperena ni prema svetosti ni prema njenoj suprotnosti, sve što je bezuslovno njemu je nesnosno, on hoće da služi Bogu, ali i zanosu, hoće da ima vrline, ali i da mu je dobro i udobno na zemlji. Ukratko, on pokušava da se naseli u sredini izmedu krajnosti, u umerenoj i povoljnoj zoni bez žestokih bura i oluja, u čemu i uspeva, ali na račun onog životnog i osećajnog intenziteta koji pruža život usmeren prema bezuslovnosti i prema krajnostima. Intenzivno se može živeti samo na račun sopstvenog  Ja, a građanin ništa više ne ceni nego svoje Ja (koje je, doduše, razvijeno samo rudimentarno), i prema tome postiže samoodržanje i sigurnost na račun intenziteta. Umesto da sumanuto bude opsednut Bogom stiče mirnu savest, umesto naslade prijatnost, umesto slobode udobnost, a umesto smrtne vatre ugodnu temperaturu. Zbog toga je građanin, po svom biću, stvorenje sa slabim životnim pogonom, plašljivo, te je lako upravljati njime, jer se boji svakog davanja samog sebe. Zato je on namesto moći postavio većinu, namesto sile zakon, namesto odgovornosti postupak glasanja.

Jasno je da se ovo slabo i plašljivo biće ne može održati  ma u kolikom broju postojalo, da ono sa svojim osobinama može odigrati u svetu samo jednu ulogu: stada jaganjaca među vucima koji slobodno krstare. Pa ipak vidimo da u doba vladavine veoma snažnih priroda građanin, doduše, smesta biva pritešnjen uza zid, ali ipak nikad ne propada, a povremeno, prividno, čak i vlada svetom. Kako je to mogućno? Ni veliki broj čopora u kojima živi, ni njegove vrline, ni  njegov common sense, ni čitava organizacija ne bi bili dovoljno snažni da ga spasu od propasti. Onoga čiji je životni intenzitet već od samog početka toliko oslabljen ne može da održava u životu nikakva medicina sveta. Pa ipak građanština živi, snažna je i napreduje. Zašto?

Odgovor glasi: zbog stepskih vukova. Odista, vitalna snaga buržoazije nipošto ne počiva na svojstvima svojih normalnih članova, već na veoma mnogobrojnim autsajderima, koje obuhvata usled rasplinutosti i rastegljivosti svojih ideala. Medu građanštinom uvek živi i veliki broj snažnih i divljih priroda. Naš stepski vuk Hari tipičan je primer za to. On se razvio kao individua daleko preko granice koju može da dostigne građanin. On kome su poznate slasti meditacije, kao i mračne radosti mržnje i samomržnje, on koji prezire zakon, vrlinu i common sense ipak je prinudni zatočenik građanštine i nije u stanju da joj umakne. I tako su se oko stvarne mase pravih građana nataložili široki slojevi ljudi, mnoge hiljade života i inteligencija, od kojih je svaki, doduše, već osloboden građanštine i pozvan za život u bezuslovnom, ali od kojih je svaki nekim detinjastim osećanjima vezan za građanštinu i do izvesne mere zaražen njenim malaksalim životnim intenzitetom, pa ipak nekako ostaje i dalje u njoj, ropski zavisan i obavezan da joj služi. Jer kod građanštine osnovno načelo velikana glasi obrnuto: Ko nije protiv mene, taj je za mene!

Ako u ovom smislu ispitamo dušu Stepskog Vuka, tada nam se on prikazuje kao čovek kome je zbog visokog stepena njegove individualnosti određeno da ne bude građanin jer se svaka visoko razvijena individualnost ustremljuje protiv sopstvenog Ja i naginje njegovom uništenju. Vidimo da je on u sebi nosio jake nagone, kako sveca tako i razvratnika, ali usled izvesne slabosti i tromosti nije mogao da uzme zalet u slobodni, divlji svemir, nego je ostao prikovan za teško materinsko sazvežde građanštine. Ovakav je njegov položaj u svetskom prostoru, ovakva je njegova vezanost. Većina intelektualaca i najveći deo umetnika pripadaju istom tipu. Samo najsnažniji medu njima uspevaju da probiju atmosferu građanske zemlje i da stignu u kosmički svet, ostali se mire sa sudbinom ili sklapaju kompromise, preziru građanštinu, a ipak joj pripadaju, jačaju je i veličaju, jer na kraju ipak moraju da je prihvate da bi mogli da žive. Za ove bezbrojne egzistencije to ne predstavlja tragediju, ali svakako krupnu nezgodu i zlu kob, u čijem se paklu njihovi talenti ispeku i postanu plodni. Mali broj onih koji se otmu nalazi put u bezuslovnost i propada na način dostojan divljenja. To su oni tragikom obeleženi, ali njih nema mnogo. A ostalima, onima koji su ostali vezani, čijem talentu građanština često odaje veliko priznanje, otvoreno je treće carstvo, jedan imaginarni, ali suvereni svet, a to je humor. Nemirnim stepskim vucima, tim stvorenjima koja neprekidno i strahovito pate, njima kojima je uskraćena tragika, kao i sila potrebna za prodor u zvezdani svemir, njima koji osećaju da su pozvani za bezuslovno, a ipak ne mogu da žive u njemu, njima se pruža pomirljiv izlaz u humor, ako je njihov duh usled patnji postao dovoljno snažan i elastičan. Humor uvek ostaje na neki način građanski, iako je pravi tip građanina nesposoban da ga shvati. U imaginarnoj sferi humora ostvaruje se zamršeni, mnogostruki ideal svih stepskih vukova: tu je mogućno zauzeti stav odobravanja ne samo prema svecu nego i prema razvratniku, tu ne samo što se savijaju polovi jedan prema drugom nego se u ovakav stav odobravanja uključuje i građanin. Onome koji je sumanuto opsednut Bogom mogućno je da zauzme stav odobravanja i prema zločinu, a isto tako i obrnuto, ali njima obojici i svim ostalim ljudima bezuslovnosti nemogućno je da odobravaju još i onu neutralnu, mlaku sredinu: građanštinu. Jedino humor, taj divni izum onih kojima je preprečen put ka onom najvišem za šta su pozvani, taj izum onih skoro tragičnih, najdarovitijih nesrećnika, jedino humor (možda najčudnije i najgenijalnije dostignuće čovečanstva) izvršava i ono nemoguće, naime, spaja i sjedinjuje sve oblasti ljudskog bića u zracima svojih prizmi. Živeti u svetu kao da to i nije svet, poštovati zakon a stajati iznad njega, posedovati kao da se ne poseduje, odreći se kao da to nije odricanje sve ove omiljene i često formulisane zahteve visoke životne mudrosti može da ostvaruje jedino humor.

[JESSY]

„Верујем да цветна латица или неки сићушан црв на путу много више кажу и садрже но свеколике књиге из библиотеке. Словима и речима се ништа не може рећи. Понекад напишем неко грчку слово, тету или омегу, и кад перо само малчице заврнем, слово почне да вијуга и претвара се у неку рибу, и за тренутак подсећа на све потоке и реке на свету, на све што је хладно и влажно, на Хомеров океан и на воду по којој је корачао Петар, или се слово претвара у неку птицу, диже реп, костреши перје, кочопери се, закликће, одлети. – Но, Нарцисе, ти без сумње не држиш много до таквих слова? А ја ти велим: њима је Бог написао свет.“