Евхаристијски утопизам - Pijte iz nje svi vs. džaba ako ne tvorimo Njegovu volju

[Милан Меденица :)]

ја и причам, ниси никад могао да ме видиш да бројим туђе ко неки верометри.

ал ти никако да одговориш што подржаваш манастирско ''спасење'' а ниси сам тамо?

чему страх, чему пецкање стално, а никад кичме да иступиш од спорадичне мисли ту и тамо?

где је ту дело љубави, где је ту вера исповедничка, молитвено или несмирење да одговориш сваком према Истини, па макар и погрешио у начину ?

живиш ли ту ''манастирску'' веру или дело спасоносно?

јеси ли за Анку или камилавку, или нешто треће? 

[quote author=Милан Меденица ака Меда Брутал link=topic=13004.msg409034#msg409034 date=1302477231]

ја тад кренем да се правим луд и глуп, па смислим причицу набрзака како је тај и тај мислио о нечему или некоме нешто а уствари је то мислио због себе или тога и тога.

обично мало интроспективнији укапирају, или обрнем ситуацију ко душко дугоушко - јесте-није, јесте-није, јесте-јесте, није-јесте, није-јесте ...

bangin потпуно си промашио контекст 

ал занимљиво врдаш кад се нађеш стиснут, ко оно кад сам Миљану рекао шта да те пита  klapklap 0442_feel

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,13287.msg415219.html#msg415219

[Милан Меденица :)]

Е мој Медо, ти причаш о...томе што причаш као да је виагра, и на такав начин...човече смањи доживљај кад о Светињи причаш; измијени начин; покажи ПОШТОВАЊЕ, еј...хришћанине.

Какво је то кез-рекламирање-Светиње???

одговарај за своје што видиш, верометру. bangin

не гади моје писање тако што ћеш покушати да га опоганиш својим клеветама и блаћењем ради тога да би ме дисквалификовао као саговорника. 0442_feel

[Милан Меденица :)]

[quote author=Милан Меденица ака Меда Брутал link=topic=14104.msg441599#msg441599 date=1305593092]

[quote author=Милан Меденица ака Меда Брутал link=topic=14104.msg441585#msg441585 date=1305591769]

[quote author=Милан Меденица ака Меда Брутал link=topic=14104.msg441558#msg441558 date=1305590338]

Zašto sanjati o velikim djelima, a stalno propuštati male poslove koje nam Bog svakodnevno šalje da ispunimo: da nekome pomognemo, da nekoga utješimo, da prema ljudima s kojima se u životu srećemo pokažemo znake dobre volje i ljubavi? Bog je tamo gdje čovjek voli, gdje čovjek podnosi žrtve radi drugoga, gdje se čovjek raduje čovjeku.

па да, што сањати о Васкрсу сваке недеље, што се не задовољити емотивним психологизмима?  

па цела поента Распећа је да људи заишту највише на свету - светитељство.

све остало је само успут, држање волана у правом смеру.  

Ovaj moj odgovor koji si citirao uopšte nije odgovor na tvoju prethodnu opasku o Pričešću. Smiri se malo.    

A naravno da je Pričešće važno i potrebno.

управо сам тај и хтео да цитирам, ал изгледа да не разумеш.

сва дела припадају Господу, јер од Њега и долазе.

а свето причешће је НАЈВАЖНИЈЕ и неопходно за сваког верника.

у супротном, нема дела, нема љубави, нема вере, нема наде.

само прелест.

Razumijem itekako. Samo ti izgleda ne razumiješ.

Zašto samo ideš po forumu i grizeš? Spočitavaš ljudima neke stvari koje istovremeno sam radiš. Imputiraš. Izvrćeš stvari. Nemaš razumjevanja, nemaš ljubavi. To se naročito vidi ovih zadnjih nekoliko dana na forumu. Razmisli malo o tome šta i kako radiš, razmisli malo o svojim djelima. Popravi sebe i već je jedan "nevaljalac" manje.

P.S. naravno da je Sveto Pričešće najvažnije i neophodno.

ekstra

а јел се причешћујеш?

видим сестро да си и ти постала верометар - знаш моје мисли, знаш моја дела, знаш моје мотиве, знаш моје емоције, знаш моју љубав  bangin

генијално, нема грђе, нема већег дна него бити критизер кад нестане аргумената, одма се окренути на личност, покушати понизити, дисквалификовати, увредити саговорника   joooj

већ самим тим што ме капираш као наспрам, условљава твоју реакцију да не схваташ да те уједам, већ да покушавам да ти објасним основне ствари.

само потврђујеш моју претпоставку узвраћањем, а ја те ни не ударих нити зло причах против тебе, нити твоју личност поменух.

просто својим понашањем неки људи умеју да покажу на сопственом пластичном примеру да светло на ближњег у тами увек може примити као киселина, ударац, бол, патња ... а ја ти причам о светом причешћу.  

шта год.   :bla: :bla:

Ovo što si napisao nema nikakve veze samnom. Ovo si ustvari sve tačno rekao o sebi, i potvrdio da sam u pravu za ovo maloprije što sam ti rekla i na šta sam ti skrenula pažnju u mom prethodnom odgovoru.

како да не, поготово подебљано.

то је покушала и tavita неки дан да ми објасни, док јој није отац Иван обратио пажњу на очигледно.

а што врдаш сад и ти кад те питам?  klapklap

није ваљда да сам убо питања која не треба да поставим? 0442_feel

[anajrim]

medenica,pokusavala sam sa ti objasnim,bas zato sto me takvim svojim ponasanjem nikako nisi ubijedio da bi' trebala da se pricescujem vise vec sto to i cinim...

i odkud odmah potreba da se nekome nakaci brojanica i da se oporavi u manastir...

ima Svjetlosti i van manastira...evo primjer moje bajke...bila je krstena,ali svoju vjeru nije javno ispoljavala,u smislu da je imala neko molitveno pravilo ili tako nesto,ali je ta zena imala Djela...cijeli svoj zivot je bila zrtva,ne samo za svoju porodicu vec i za cijelo selo,kad je trebalo u selu da se nesto radi znalo se da ce ona najvise da potegne,svaki putnik-namjernik je,kao po nekom automatizmu dolazio pred kucu moga djeda,i tu bi ga docekala ona,kao najrodjenijeg,nemali broj puta je svratio neki pijanica,neuredan,a od nje bi dobio na bighugbighug novo odjelo,prenociste,i torpu punu hrane za put...uglavnom u toj kuci nikad nisu bili za ruckom samo njeni clanovi...i tako je tekao njen zivot,svima je bila sve,samoj sebi nimalo bitna...pred kraj zivota biva bolesljiva,i greskom jednog hirurga dobije trovanje i nepodnosljive bolove...interesantna mi je izjava jednog ljekara koji je rekao da je njemu prosto nemoguce da jedno ljudsko bice tako trpeljivo podnosi bol...a o njenoj sahrani se i danas prica,jer se posjecenija ne pamti,prosto su ljudi navirali,i bila je potresna ta sahrana,mnogo njih je plakalo,kao da su izgubili nekog najrodjenijeg...tako da sam mnogo ponosna na moju bajku,pa makar od nje Hristos nikad nije otisao gladan ni zedan bighugbighug

[Дика Израиљева]

Медо ти је онај "одушевљени" што потпуно исправну догматику еп. Игнтија и мит. Зизјуласа схвата на начин "боје пурпура".

Сви остали, наравно, су осуђивачи.

[-Владимир-]

medenica,pokusavala sam sa ti objasnim,bas zato sto me takvim svojim ponasanjem nikako nisi ubijedio da bi' trebala da se pricescujem vise vec sto to i cinim...

i odkud odmah potreba da se nekome nakaci brojanica i da se oporavi u manastir...

ima Svjetlosti i van manastira...evo primjer moje bajke...bila je krstena,ali svoju vjeru nije javno ispoljavala,u smislu da je imala neko molitveno pravilo ili tako nesto,ali je ta zena imala Djela...cijeli svoj zivot je bila zrtva,ne samo za svoju porodicu vec i za cijelo selo,kad je trebalo u selu da se nesto radi znalo se da ce ona najvise da potegne,svaki putnik-namjernik je,kao po nekom automatizmu dolazio pred kucu moga djeda,i tu bi ga docekala ona,kao najrodjenijeg,nemali broj puta je svratio neki pijanica,neuredan,a od nje bi dobio na vaistinu novo odjelo,prenociste,i torpu punu hrane za put...uglavnom u toj kuci nikad nisu bili za ruckom samo njeni clanovi...i tako je tekao njen zivot,svima je bila sve,samoj sebi nimalo bitna...pred kraj zivota biva bolesljiva,i greskom jednog hirurga dobije trovanje i nepodnosljive bolove...interesantna mi je izjava jednog ljekara koji je rekao da je njemu prosto nemoguce da jedno ljudsko bice tako trpeljivo podnosi bol...a o njenoj sahrani se i danas prica,jer se posjecenija ne pamti,prosto su ljudi navirali,i bila je potresna ta sahrana,mnogo njih je plakalo,kao da su izgubili nekog najrodjenijeg...tako da sam mnogo ponosna na moju bajku,pa makar od nje Hristos nikad nije otisao gladan ni zedan Hristos vaskrse

Да, чудно је то како су те старе генерације биле боље, и колико су били спремнији да стоички подносе све невоље. Да ли је васпитање било другачије, или је било више породица са пуно деце, па научиш још од малена да ниси центар света, и да треба да делиш то што имаш, а можда су тада узори омладини били бољи. У сваком случају, јако је мало данас људи као што је твоја бака.

[Дика Израиљева]

Ова тема је од неких конотирана сасвим погрешно, како би они, ваљда,  исказали себе и свој "двогодишњи труд овде" (ако је труд по слободној вољи је, коме пребацицати за труд који сам желим да уложим?). Ни говора нема о осуђивању, о "жалу за старим временима", о "кукању на нова времена" већ о (само)критичком осврту колико смо ми данас - под утицајем индивидуалистичког друштва - упркос што се трудимо да будемо бољи, и што познајемо основне догмате наше вјере, што живимо у слободии и Црква при пут од пада под Турке има шансу за духовни препород народа дубљих размјера, колико смо ипак индивидалисти, да нас "дух времена" ме знајући ни само како, раззаједничава.

О томе се овдје говорило, али, али велики пропагатири љубави никако да је примијене.

"Турска је била осиромашила српски народ по сваком питању, изузев у вери и моралу. Зато је, да би се стање поправило, у време пре првог рата, жена у Србији рађала све док је утроба за то била способна; за насилно прекидање трудноће, кад би се вештачки уништио плод, кажњавало се затвором. Прво мушко чедо није подлегало војној обавези. Син првенац је помагао родитељима у подизању млађе браће и сестара.

Домаћин куће био је и старешина, и економ, и на један посебан начин свештеник породице. Живело се у кућама чатмарама покривеним шиндром, у земуницама, вајатима, колибама. Мало је било кућа са креветима, спавало се на земљаном поду, на асурама, рогозинама, или на кожама и слами, уз огњишта, ногу окренутих ка ватришту. Оџаклије су биле усред куће, на ватри и ту су преко целе ноћи горели пањеви, главње, иверје. Хлеб се месио углавном од кукурузног брашна, а јели су се пасуљ, кромпир, купус, сир, сурутка, сушено месо, сланина, пастрма. Од времена кнеза Милана Обреновића, скоро свака српска кућа имала је пастрму.

Школе су биле при манастирима и црквама; монаси су учили децу писмености. Ко би се определио да буде свештеник, морао је две године да проведе у манастиру, да се научи честитом и побожном животу, да се описмени и оспособи да самостално врши службу и води црквене књиге.

Народ је био сложан; људи су се испомагали у својој сиротињи. Родбина, старији, кумови, девојке, жене, поштовани су као светиња. Кад би коме био потребан кум, бирао га је међу часним и поштеним људима. Узимао је онога који је радан, уважаван и поштован од већине. Одлазио би том човеку, пао на колена пред њим и рекао: "Кумим те Богом и светим Јованом, крштавај ми и венчавај децу, донеси ми срећу у кућу." Кад би овај пристао, он би устао са земље и љубио би кума у руку, па у груди.

Кум је поштован као светац. Зато је најчешће и биран у другом селу, да не би у честим сусретима долазило до нежељених речи. Кумом је почињало свако весеље у кући, њему је припадала највећа част. Кад би он долазио, сви укућани, од деце до најстаријих, љубили би га у руку и у груди, у срце био он и врло млад човек.

Приликом женидбе и удадбе, старији су се преко људи распитивали о девојци, о младожењи и пријатељима, о девојачком руху и даровима. Мушкарци су се уздржавали од општења са женама у време трајања поста и женине трудноће, а понеки све док дете доји, а дојило је до две пуне године живота. Свирало се у гајде и свирале. Крвне освете у Србији, међу Србима, није било; тај подмукли и нељудски обичај српска хришћанска душа није могла да прими.

Чували су се људи сваког греха и плашили га се, као самог ђавола. Били су уверени да су у ропству азијатском провели пет стотина година због својих грехова и непоштовања Божјих заповести. Зато су се, поред редовна четири поста, уздржавали од хране, пића, полног општења и ружних речи или мисли, још по недељу дана пред празник неког свеца, да би добили од Бога неопходну помоћ.

Мучен вековима од Турака, српски народ је постао свестан да се може спасти само Божјом милошћу, слогом и међусобном љубављу, па је зато био религиозан и моралан, вичан молитви и трпљењу, као мало који народ у свету.

По селима је било и лудих људи. Болнице за њих није било; чувала их је и о њима се бринула породица, или су вођени у манастире на молитве и исцељење. У односима међу људима изнад свега се ценило поштење, исправан живот и рад. Лопову је име било лопов, нераднику нерадник, блуднику блудник. Девојке су носиле дуге хаљине, чланак на нози се није видео од одеће. Велика срамота и укор, резил, брука, за породицу и родбину, па и за цело село, било је ако девојка роди. Зато се, кад је сушна година, шапутало и говорило од ува до ува да је то због тога што се девојка окопилила, а дете сакрила у неки пањ или у шупље дрво у шуми; суша ће потрајати све док копилче не разнесу звери, птице, мрави и црви. Исто се причало и кад окиша: треба сачекати да дете иструли и воде га однесу па ће се време смирити.

Хајдука је било мало; крили су се по шумама, крали су ноћу стоку, или пресретали људе на путевима и пљачкали. Народ их је називао лоповима. Некима од њих била је уцењена глава на преко педесет дуката. Међутим, с њима су се, углавном, обрачунавали жандари; народ је нерадо учествовао у томе, знало се да то није добро. Неког хајдука, Антонија, убио је сељак и за то дело добио новчану награду. Касније, рађала су му се деца сулуда и богаљаста. Народ је на таквим примерима сазнавао, схватао, да Богу није по вољи ако човек убије човека, био он и хајдук, лопов.

До 1912. године коцкари су деловали јавно. За свој "рад" на вашарима, пијацама и по кафанама, плаћали су држави порез. На почетку сваког јавног скупа добошар је опомињао народ да пази, и обавештавао је колико је коцкара присутно. Жандари су били дужни да штите оне који покажу коцкарску легитимацију. Али ако неко ухвати коцкара да вара, и посвађа се с њим, и чак га убије кад жандар није присутан, није одговарао суду за своје дело.

Волели смо своју земљу, свога краља и владу. Држава није пљачкала свој народ. Осамдесет одсто становништва у Србији били су сељаци. У том времену није било великих разлика између богаташа и сиротиње. Ненормалне разлике међу људима појавиле су се тек између два светска рата, са настанком Југославије.

Људи су поштовали просјаке и сиромашне. Сматрали су их Христовом браћом, анђелима, па је свако радо давао потребитом. Не памти се да је у српском народу неки човек умро од глади. Кад би се огласила црквена звона, људи би код кућа и у пољима престајали са сваким радом. Стајали су и, окренути ка цркви, крстили се и погнутих глава молили Богу, све док су се звона чула. А када је свештеник наилазио, сви су остављали посао и излазили пред њега да затраже и добију благослов. Кад грми и кад је невреме, људи су се уклањали од човека за кога су знали да је псовао Бога, да не би у његовој близини страдали.

Моја породица је била богата; поред земље, имали смо воденицу. Отац је давао брашно сиромашнима и помагао им да обраде земљу. Међутим, једном му се десило да је отерао неку сиротицу. Давао јој је брашно два-три пута, а онда је одбио, рекавши јој да треба да ради и да тако заради хлеб за себе и своју децу. Муж те сиротице, Мида, био је код неког газде слуга. Живели су у колиби са ситном децом. Због деце жена није могла да ради, а мужевљева зарада није била довољна да се прехране. Кад је отац, касније, чуо како они живе, покајао се, и до самртног часа га је то пекло; па и на самрти је то исповедио свештенику као свој велики грех.

Мајка је волела људе, помагала им у немаштини или несрећи, и туговала кад се некоме деси какво зло. Сећам се сиромаха Јефте, који је у селу био пример човека нерадника. Његово царство је долазило, благостање настајало, са зрењем дудиња. Хранио се опалим дудињама и лежао у хладу. Тада он ни за какве паре не би хтео ништа да ради. Мајка није могла, од туге, да гледа како гладује и мучи се једући само дудиње па му је нудила храну. Али он незарађен хлеб није хтео да прими; одбијао је милостињу царски, надмено. Безброј пута га је она молила да макар нешто мало уради како би зарадио за јело кад већ неће да прими милостињу. Једва би га кадикад умолила да насече дрва, па да доручкује. И тада, кад је пристајао, чинио је то само зато да би њој помогао, угодио јој и отарасио је се. Моја мајка је била милостива жена. Радовала се и била срећна кад јој се пружи прилика да помогне човеку у невољи".

Миливоје Ј., МООНАХ КАЛИСТ

Одломак:

[anajrim]

Медо ти је онај "одушевљени" што потпуно исправну догматику еп. Игнтија и мит. Зизјуласа схвата на начин "боје пурпура".

Сви остали, наравно, су осуђивачи.

...to i hocu svo vrijeme da mu kazem,jer mi se cini da pogresno tumaci neke stvari...poziva nas Crkva uvjek na pricest,ali ne po automatizmu,i ne da ono samo po sebi bude cilj,vec eto,ako se vec trudimo i sve da se i osmjelimo i slobodno pridjemo Svetinji,jer ona i jeste zbog nas,a nase je da strazimo kad su najbolji 'uslovi' za to...jeste ovo internet,ali mislim da ako nekog uvrijedim u diskusiji vec postaje diskutabilno da li sam dostojna...

[anajrim]

Ова тема је од некиконотирана сасвим погрешно, како би они исказали себе. Ни говора нема о осуђивању, о "жалу за старим временима", о "кукању на нова времена" већ о (само)критичком осврту колико смо ми данас - под утицајем индивидуалистичког друштва - упркос што се трудимо да будемо бољи, и што познајемо основне догмате наше вјере, што живимо у слободии и Црква при пут од пада под Турке има шансу за духовни препород народа дубљих размјера, колико смо ипак индивидалисти, да нас "дух времена" ме знајући ни само како, раззаједничава.

О томе се овдје говорило, али, али велики пропагатири љубави никако да је примијене.

"Турска је била осиромашила српски народ по сваком питању, изузев у вери и моралу. Зато је, да би се стање поправило, у време пре првог рата, жена у Србији рађала све док је утроба за то била способна; за насилно прекидање трудноће, кад би се вештачки уништио плод, кажњавало се затвором. Прво мушко чедо није подлегало војној обавези. Син првенац је помагао родитељима у подизању млађе браће и сестара.

Домаћин куће био је и старешина, и економ, и на један посебан начин свештеник породице. Живело се у кућама чатмарама покривеним шиндром, у земуницама, вајатима, колибама. Мало је било кућа са креветима, спавало се на земљаном поду, на асурама, рогозинама, или на кожама и слами, уз огњишта, ногу окренутих ка ватришту. Оџаклије су биле усред куће, на ватри и ту су преко целе ноћи горели пањеви, главње, иверје. Хлеб се месио углавном од кукурузног брашна, а јели су се пасуљ, кромпир, купус, сир, сурутка, сушено месо, сланина, пастрма. Од времена кнеза Милана Обреновића, скоро свака српска кућа имала је пастрму.

Школе су биле при манастирима и црквама; монаси су учили децу писмености. Ко би се определио да буде свештеник, морао је две године да проведе у манастиру, да се научи честитом и побожном животу, да се описмени и оспособи да самостално врши службу и води црквене књиге.

Народ је био сложан; људи су се испомагали у својој сиротињи. Родбина, старији, кумови, девојке, жене, поштовани су као светиња. Кад би коме био потребан кум, бирао га је међу часним и поштеним људима. Узимао је онога који је радан, уважаван и поштован од већине. Одлазио би том човеку, пао на колена пред њим и рекао: "Кумим те Богом и светим Јованом, крштавај ми и венчавај децу, донеси ми срећу у кућу." Кад би овај пристао, он би устао са земље и љубио би кума у руку, па у груди.

Кум је поштован као светац. Зато је најчешће и биран у другом селу, да не би у честим сусретима долазило до нежељених речи. Кумом је почињало свако весеље у кући, њему је припадала највећа част. Кад би он долазио, сви укућани, од деце до најстаријих, љубили би га у руку и у груди, у срце био он и врло млад човек.

Приликом женидбе и удадбе, старији су се преко људи распитивали о девојци, о младожењи и пријатељима, о девојачком руху и даровима. Мушкарци су се уздржавали од општења са женама у време трајања поста и женине трудноће, а понеки све док дете доји, а дојило је до две пуне године живота. Свирало се у гајде и свирале. Крвне освете у Србији, међу Србима, није било; тај подмукли и нељудски обичај српска хришћанска душа није могла да прими.

Чували су се људи сваког греха и плашили га се, као самог ђавола. Били су уверени да су у ропству азијатском провели пет стотина година због својих грехова и непоштовања Божјих заповести. Зато су се, поред редовна четири поста, уздржавали од хране, пића, полног општења и ружних речи или мисли, још по недељу дана пред празник неког свеца, да би добили од Бога неопходну помоћ.

Мучен вековима од Турака, српски народ је постао свестан да се може спасти само Божјом милошћу, слогом и међусобном љубављу, па је зато био религиозан и моралан, вичан молитви и трпљењу, као мало који народ у свету.

По селима је било и лудих људи. Болнице за њих није било; чувала их је и о њима се бринула породица, или су вођени у манастире на молитве и исцељење. У односима међу људима изнад свега се ценило поштење, исправан живот и рад. Лопову је име било лопов, нераднику нерадник, блуднику блудник. Девојке су носиле дуге хаљине, чланак на нози се није видео од одеће. Велика срамота и укор, резил, брука, за породицу и родбину, па и за цело село, било је ако девојка роди. Зато се, кад је сушна година, шапутало и говорило од ува до ува да је то због тога што се девојка окопилила, а дете сакрила у неки пањ или у шупље дрво у шуми; суша ће потрајати све док копилче не разнесу звери, птице, мрави и црви. Исто се причало и кад окиша: треба сачекати да дете иструли и воде га однесу па ће се време смирити.

Хајдука је било мало; крили су се по шумама, крали су ноћу стоку, или пресретали људе на путевима и пљачкали. Народ их је називао лоповима. Некима од њих била је уцењена глава на преко педесет дуката. Међутим, с њима су се, углавном, обрачунавали жандари; народ је нерадо учествовао у томе, знало се да то није добро. Неког хајдука, Антонија, убио је сељак и за то дело добио новчану награду. Касније, рађала су му се деца сулуда и богаљаста. Народ је на таквим примерима сазнавао, схватао, да Богу није по вољи ако човек убије човека, био он и хајдук, лопов.

До 1912. године коцкари су деловали јавно. За свој "рад" на вашарима, пијацама и по кафанама, плаћали су држави порез. На почетку сваког јавног скупа добошар је опомињао народ да пази, и обавештавао је колико је коцкара присутно. Жандари су били дужни да штите оне који покажу коцкарску легитимацију. Али ако неко ухвати коцкара да вара, и посвађа се с њим, и чак га убије кад жандар није присутан, није одговарао суду за своје дело.

Волели смо своју земљу, свога краља и владу. Држава није пљачкала свој народ. Осамдесет одсто становништва у Србији били су сељаци. У том времену није било великих разлика између богаташа и сиротиње. Ненормалне разлике међу људима појавиле су се тек између два светска рата, са настанком Југославије.

Људи су поштовали просјаке и сиромашне. Сматрали су их Христовом браћом, анђелима, па је свако радо давао потребитом. Не памти се да је у српском народу неки човек умро од глади. Кад би се огласила црквена звона, људи би код кућа и у пољима престајали са сваким радом. Стајали су и, окренути ка цркви, крстили се и погнутих глава молили Богу, све док су се звона чула. А када је свештеник наилазио, сви су остављали посао и излазили пред њега да затраже и добију благослов. Кад грми и кад је невреме, људи су се уклањали од човека за кога су знали да је псовао Бога, да не би у његовој близини страдали.

Моја породица је била богата; поред земље, имали смо воденицу. Отац је давао брашно сиромашнима и помагао им да обраде земљу. Међутим, једном му се десило да је отерао неку сиротицу. Давао јој је брашно два-три пута, а онда је одбио, рекавши јој да треба да ради и да тако заради хлеб за себе и своју децу. Муж те сиротице, Мида, био је код неког газде слуга. Живели су у колиби са ситном децом. Због деце жена није могла да ради, а мужевљева зарада није била довољна да се прехране. Кад је отац, касније, чуо како они живе, покајао се, и до самртног часа га је то пекло; па и на самрти је то исповедио свештенику као свој велики грех.

Мајка је волела људе, помагала им у немаштини или несрећи, и туговала кад се некоме деси какво зло. Сећам се сиромаха Јефте, који је у селу био пример човека нерадника. Његово царство је долазило, благостање настајало, са зрењем дудиња. Хранио се опалим дудињама и лежао у хладу. Тада он ни за какве паре не би хтео ништа да ради. Мајка није могла, од туге, да гледа како гладује и мучи се једући само дудиње па му је нудила храну. Али он незарађен хлеб није хтео да прими; одбијао је милостињу царски, надмено. Безброј пута га је она молила да макар нешто мало уради како би зарадио за јело кад већ неће да прими милостињу. Једва би га кадикад умолила да насече дрва, па да доручкује. И тада, кад је пристајао, чинио је то само зато да би њој помогао, угодио јој и отарасио је се. Моја мајка је била милостива жена. Радовала се и била срећна кад јој се пружи прилика да помогне човеку у невољи".

Миливоје Ј., МООНАХ КАЛИСТ

Одломак:

medenica,pokusavala sam sa ti objasnim,bas zato sto me takvim svojim ponasanjem nikako nisi ubijedio da bi' trebala da se pricescujem vise vec sto to i cinim...

i odkud odmah potreba da se nekome nakaci brojanica i da se oporavi u manastir...

ima Svjetlosti i van manastira...evo primjer moje bajke...bila je krstena,ali svoju vjeru nije javno ispoljavala,u smislu da je imala neko molitveno pravilo ili tako nesto,ali je ta zena imala Djela...cijeli svoj zivot je bila zrtva,ne samo za svoju porodicu vec i za cijelo selo,kad je trebalo u selu da se nesto radi znalo se da ce ona najvise da potegne,svaki putnik-namjernik je,kao po nekom automatizmu dolazio pred kucu moga djeda,i tu bi ga docekala ona,kao najrodjenijeg,nemali broj puta je svratio neki pijanica,neuredan,a od nje bi dobio na vaistinu novo odjelo,prenociste,i torpu punu hrane za put...uglavnom u toj kuci nikad nisu bili za ruckom samo njeni clanovi...i tako je tekao njen zivot,svima je bila sve,samoj sebi nimalo bitna...pred kraj zivota biva bolesljiva,i greskom jednog hirurga dobije trovanje i nepodnosljive bolove...interesantna mi je izjava jednog ljekara koji je rekao da je njemu prosto nemoguce da jedno ljudsko bice tako trpeljivo podnosi bol...a o njenoj sahrani se i danas prica,jer se posjecenija ne pamti,prosto su ljudi navirali,i bila je potresna ta sahrana,mnogo njih je plakalo,kao da su izgubili nekog najrodjenijeg...tako da sam mnogo ponosna na moju bajku,pa makar od nje Hristos nikad nije otisao gladan ni zedan Hristos vaskrse

Да, чудно је то како су те старе генерације биле боље, и колико су били спремнији да стоички подносе све невоље. Да ли је васпитање било другачије, или је било више породица са пуно деце, па научиш још од малена да ниси центар света, и да треба да делиш то што имаш, а можда су тада узори омладини били бољи. У сваком случају, јако је мало данас људи као што је твоја бака.

...da,nema toga vise...uopste im nije bilo lako,ali su bili i puno srecniji...

[Ратко :(]

Господо, има ли неко да је дискутовао са Миланом а да није врдао, био поражен, ''осећао се глупаво''...?

Да ли се родио такав?

Може ли се родити такав?

...

[Дика Израиљева]

Тавита,

Достојан није нико, Светиња се ПРИМА по милости а не УЗИМА по заслузи...али разумијем шта хоћеш кажеш,одлично те разумијем и то је прави приступ "са страхом Божјим приступите". Медин "страх Божји" је да је он постао ПиАр Светиље на саблажњавајући начин...изгледа многих. Олади човјече, олади.

Стављати линкове који "упиру прст" на Свету Чашу, а користи језик, начин, кежења, подсмијавања и шта већ, још пропагирати неку љубав, идеализовати ствари, а оне који не идеализују сматрати осуђивачима, све то своди Чашу на нивое неких женских магазина који пропагирају "срећу" и гола бедра....то нема благе везе ни са покајаљем, ни њубави ни добрим дјелим него са гордошћу.

НАШАВШИ се ПРОЗВАНИМ у ттеми зато и реагује како реагује, јер истина удара право у срце.

Тешко ономе ко ће од Мединих подсмјешљивих смајлова учити о Светом Причешћу...то је тако ружно, али можда је брат јуродив па ето ја "изгубих душу".

Бре, бре, бре...ја и причам господине Медо "инсајд", и јако добро знам шта причам, и не причам што судим него што ме боли што је тако, што није боље, али то не значи да се не РАДУЈЕМ што је и овако!

Не мораш ти да рекламираш Чашу ко виагру, то су мудри, образовани и КУРАЖНИ (Атанасије) епископи СПЦ вођени ДУХОМ урадили на ДОСТОЈАН начин...шта глумиш ти неког Пи АРа Светиње на најомаловажавајући начин? Пусти бре људе да изнесу своје мишљење, мош бити овде не 2 него 222 године.

[anajrim]

Тавита,

Достојан није нико, Светиња се ПРИМА по милости а не УЗИМА по заслузи...али разумијем шта хоћеш кажеш,одлично те разумијем и то је прави приступ "са страхом Божјим приступите". Медин "страх Божји" је да је он постао ПиАр Светиље на саблажњавајући начин...изгледа многих. Олади човјече, олади.

Стављати линкове који "упиру прст" на Свету Чашу, а користи језик, начин, кежења, подсмијавања и шта већ, још пропагирати неку љубав, идеализовати ствари, а оне који не идеализују сматрати осуђивачима, све то своди Чашу на нивое неких женских магазина који пропагирају "срећу" и гола бедра....то нема благе везе ни са покајаљем, ни њубави ни добрим дјелим него са гордошћу.

НАШАВШИ се ПРОЗВАНИМ у ттеми зато и реагује како реагује, јер истина удара право у срце.

Тешко ономе ко ће од Мединих подсмјешљивих смајлова учити о Светом Причешћу...то је тако ружно, али можда је брат јуродив па ето ја "изгубих душу".

Бре, бре, бре...ја и причам господине Медо "инсајд", и јако добро знам шта причам, и не причам што судим него што ме боли што је тако, што није боље, али то не значи да се не РАДУЈЕМ што је и овако!

Не мораш ти да рекламираш Чашу ко виагру, то су мудри, образовани и КУРАЖНИ (Атанасије) епископи СПЦ вођени ДУХОМ урадили на ДОСТОЈАН начин...шта глумиш ти неког Пи АРа Светиње на најомаловажавајући начин? Пусти бре људе да изнесу своје мишљење, мош бити овде не 2 него 222 године.

..znam da nije,to vec ponavljam na svakoj temi,pa sam pomislila da na ovoj mozda nece biti potrebno......bitan je trud,zelja da se mjenjamo i ispravljamo...

[Milan Nikolic]

Сматрам да већина Хришћана данас неме у "хармонији" ово двоје. Да већина има вјеру (има је и ђаво, чак зна Бога) али да њихова дјела, живот није у сагласју са њиховом вјером. Чему дати приоротет и зашто? Како се о одражава на нашу личност?

Прочитај само овај део из Молитава на Језеру од св.вл.Николаја:

LXXXIII

Луде разговоре воде људи чим се удаље од Твога присуства, Мудрости моја. Безверници говоре о делима, а безделници говоре о вери.

И свак поништава оно што нема, а оно што има, телали по пазару.

Докле Ти, Господе, пуниш дом мој својим дахом животворним, ја увек заборавим да питам: шта је претежније - вера или дела? Чим Те увредим, и осетим се остављен од Тебе, ја са гневом улазим у разговоре људи, и подржавам ову страну или ону.

Јер без Тебе сам као ветроказ на димњаку, што чегрта према ветру. Кад се дигне ветар вере у души мојој, ја стојим с онима, који оставише дела и сташе за веру; кад се дигне ветар делатности у души мојој, ја држим страну с онима, што оставише веру и сташе за дела.

Но у твоме свеумирујућем присуству нема ветра, нема колебања, и нема делења ствари. Не осећам ни веру нити видим дела, но само Тебе Живога осећам и видим. Заиста Ти ниси моја вера но моје виђење. И ти ниси моје делање, но ја сам твоје делање. И опет говорим: Ти ниси моја вера но ја сам Твоја вера, и Твоје поверење.

Па учим разговорџије око себе: ко има праву веру у Живога Бога, тај радије ћути. И ко дела право дело Божје, тај радије ћути. А ко својим умом склапа своју веру, тај се радо препире о вери. И ко ради своје дело а не Божје, тај се радо хвали делима.

У човека од вере дубока је тишина у души, дубља од тишине на дну морскоме. Јер Мудрост Божја рађа се и обитава у дубокој тишини.

У делатеља дела Божјег дубока је тишина на језику, дубља од тишине гвожђа у срцу планине. Јер ко дела туђе дело, тај ослушкује наредбе и извршује их, и опет ослушкује, и нема кад да говори.

Говорим верујућим у дела: није ли молитва моја делање и пределавање мене самога? Није ли у мени сав свет од постанка до краја, и сва сиромаштина и нечистота света? Заиста нисам без дела, кад се знојим и плачем у молитви, но сам на тешком послу помагања сиромаха у души мојој, - лечењу болесних и изгоњењу нечистих из душе своје.

Говорим верујућим у веру: не будим ли веру у суседа својих делима добрим, која делам?

Није ли моје дело у свету песма моје вере, псалам спасенога међу неспасеним? Ко ће зауставити песму у грлу препуне душе? Ко ће загушити препун извор да не отиче? Препиру ли се виле, што чувају извор, са вилама у потоку изворском око тога, која је вода кориснија? Заиста, да није извора, не би било ни потока.

Господе мој, не удаљуј се од мене, да не свисне душа моја од празних препирања. Ћутање у Твом присуству гоји душу моју; разговори у Твоме одсуству мршаве је и троше је у поздер.

Ослушнух и последњи пут препирања људи, и махнух рукама, и удаљих се. Гле, то се не препиру истински верујући са истинским делатељима Твога дела. Но то је завада слугу, с мало вере и с много зле воље. То се маловерни свађају са потркушама светским. То се усахли извор свађа са пресушеним потоком.

Док су били пуни, обадва су певали једну исту песму радости, и у радости довикивали се.

То се зловерник свађа са злоделаоцем. Каква је моја заједница с њима? Шта ме веже за њих осим сажаљења, што утекоше од Твога сијања?

Испуни дом душе моје, Животворни Душе, да бих ослепио и не видео гневна лица препирача, и да бих оглувио за њихове луде разговоре.

Утекли су од Тебе, Радости моја, зато воде луде разговоре.

Молим Ти се и поклоним, вежи душу моју кроз хиљаде сунчаних зракова уз Тебе, да не утекне од Тебе, и не сурва се у хладну пропаст.

[Дика Израиљева]

Свети владика наш....да. Нема теме коју људи могу повести да он то није "проварио" по својој Светој души, и богонадахнуто изразио.

Ова тема и начин упрабо одражава оно што сам писао. Наравно овим не оправдавам себе, и ја сам дио тога.

[Данијел Драгичевић]

Ja sam prvi protiv svakog oblika idelizma ali ja se bavim sobom jer sam previse i ovako zakasnio da bih

se bavio nekim analizamа drugih i opsteg stanja.

Zašto sanjati o "velikim" djelima, a stalno propuštati "male" poslove koje nam Bog svakodnevno šalje da ispunimo: da nekome pomognemo, da nekoga utješimo, da prema ljudima s kojima se u životu srećemo pokažemo znake dobre volje i ljubavi? Bog je tamo gdje čovjek voli, gdje čovjek podnosi žrtve radi drugoga, gdje se čovjek raduje čovjeku.

Мислим да су ова два коментара дали прави одговор на постављено питање.

Мени лично, доста је теже да у себи успоставим искрену вјеру (или повјерење) у Бога које ће да траје, него да за некога "подбацим леђа или му дарујем нешто од себе". Неко ће можда да каже да је и то довољно, чињењем добрих дијела аутоматски угађамо Господу, макар и несвјесно. Искрено се надам да је то тачно.

Међутим исто тако сам чврсто убијеђен да неко, ко има искрену и постојану вјеру, никада и неће учинити нешто чиме би наудио ближљем.  А немора значити да човјеку помажемо искључиво залагањем за њега и тако што му поклањањамо ситнице или пажњу. Можда некоме боље помогнемо ако мало захладнимо односе према њему или га игноришемо, искритикујемо.

Можа бисмо могли посматрати овај феномен као пожар у шуми. Постоје људи који неопрезно роштиљају, када букне пламен они донесу воду и угасе ватру. Међутим, постоје и људи који се јако труде да буду опрезни тако да до пожара никада и не дође. Ја се поклањам овим другим, иако нисам један од њих.