Ваше реакције у различитим животним ситуацијама...

[timjančica]

Jeste, tada je teže. Ali tada ja to žvaćem i žvaćem i žvaćem dok konačno ne progutam . Bude mučno i gorko, ali i to je bolje nego da ga i dalje žvaćem.

hahhahahha Joj, izvinjavam se, izgleda da večeras imam inspiraciju za slikovita objašnjenja !

 

ma ok .! uh...uh! žvaćem i žvaćem ..progutam - super, ako su stvari dobro varljive..inače..

šta da radim..da prepustim Bogu -_-   ..

[timjančica]

+++

[JESSY]

тешко....као и сви, уосталом....све зависи ко је или шта у питању, па су самим тим и нтензитети бола и борбе другачији...

једно време сам мислила, да што сам старија биће ми лакше да све исконтролишем , пре свега на основу животног искуства и  примене стечених поука...али не...сваки пораз и сваки губитак су другачији....не постоји шема ....сваки ти направи тотални џумбус у глави, сваки те избаци из равнотеже, и потребно је много напора да се коцкице опет сложе и све врати , колико толико, на своје место....а у томе и је сте проблем....бар једна коцкица се не уклопи...

наравно да су највећи и тешко савладиви људски губици....то је већ посебна прича......

ипак , мени у свим мојим борбама помаже вера, па макар колико мала била....колико је јачам , утолико ми је лакше...

и на крају , ништа се не може постићи без вољених isus-sinai .Bogorodica. и наших драгих светитеља....наше молитве упућене њима за помоћ никад не остају неуслишене...

[JESSY]

НЕ ПЛАШИ СЕ БОРБЕ

 

Не плаши се борбе и немој бежати од ње. Тамо где нема борбе, нема ни врлине. Тамо где вера и љубав нису искушани, немогуће је бити сигуран да ли оне уопште постоје. Вера и љубав се огледају и откривају у недаћама, то јест, у тешким и озбиљним околностима, како у спољашњим, тако и унутрашњим (за време болести, туге или лишавања).

 

 

свети Јован Кронштатски (+ 1908)
Духовне поуке

 

[JESSY]

Svaki put kada poletim, pitam se: „Kako ću sleteti?“ Obično to biva na glavu, nikada na moj najtapaciraniji deo. Uvek mora da boli: „a kada boli, baš boli (kao što reče majka Rabija svom sinu Iliji u filmu „NOŽ“ – mom omiljenom).

Bez obzira što jedan deo mene pita i odmah odgovara da ovog puta neću dozvoliti da me visine omame, nadjačaju, opiju me potpuno i da ću ostati realna i svesna da u trenutku može da me pogodi suprotan kraj te strele sreće, nekako pobegnem sama od svoje strogoće i odluke i vinem se visoko, visoko.... Nesvesna da sam ponovo u svom ružičastom, nežnom, mekom, plišanom svetu i potpuno otkrivenih bezazlenih osećanja sreće i naivnosti, postajem sve veća meta otrovu. Kao gromovi, grube reči, te tako snažne, ušima dostupne vibracije, razdiru i kidaju u deliće otvoreno srce i dečiji osmeh, sjaj u oku i srce na dlanu. Gledam kako ga gaze, brišu prljave cipele od blata, podsmevaju njegovoj naivnoj prirodi da čak i najveću žrtvu pretvara u čin ljubavi, uzvišenosti.... prirodi da oprašta.

Poletim, verujem.... „Opusti se“, čujem. I želim, kako silno želim. Trebalo mi je mnogo da oklop počnem da skidam i pokažem to u ranama snažno srce, da prestanem da budem sama da ne bih bila povređena, da počnem da mislim na MI, da dozvolim to sebi.... Kao da sam zaboravila da ću tada biti najranjivija, da ću u tišini svoje duše jecati, jer nisam naučila glasno da plačem. Sramota je, tako su me učili. Raspadam se u sebi. Lomljava ne može biti tiša i bolnija. Ne znam kako druge, ali mene kada plačem to toliko boli.

Količina suza, boli, srazmerna je količini sreće zbog jedne te iste stvari gledane sa lica i naličja. Postignuta je ravnoteža. Smisao. Vraćam se na početak. Oprala sam i dobro i loše, istisnula postojanje nečega što me je tako radovalo a u isto vreme i toliko bolelo. Sada sam više svoja. Možda jača, a možda samo iskusnija. Možda još emotivnija ali sa saznanjem da ću uvek pronaći put da se vratim sebi.

Suze su olizale rane, za ožiljke na postoji lek. Nova pukotina se trajno nastanila. Posle svake pukotine, pomislim da na mom srcu više neće biti mesta za još jednu gravuru kao posledicu slepog verovanja. Ali, prostora još uvek ima, on se proširuje i čeka, daje sebi šansu da doživi ono čega se nikada nisam odrekla i u šta nikada nisam prestala slepo da verujem.

 

http://gordanuska.blog.rs/blog/gordanuska

[JESSY]

''Gubitkom nekoga ili nečega do čega nam je stalo, izgubili smo nepovratno deo sebe. Da bi taj gubitak makar prividno vratili, moramo taj izgubljeni deo sebe pronaći u nekome ili nečemu drugom. Jer u protivnom zapadamo u apatiju i beznadje, koje ako potraje može doprineti da nepovratno sebe izgubimo u celosti''

[Johanes de Silencio]

Тако што пораз и губитак постану увек добродошле ствари, подсећајући ме да нисам ништа.

А ништа нема где да буде побеђено, нити шта да изгуби.

[Ћириличар]

A verujem da cesto u "borbi" sa porazima i gubicima vise ucestvuje nasa povredjena sujeta...

Мој највећи проблем, иначе. 

[JESSY]

"Sve se dešava iz nekog razloga.Nakon velikih uspeha potrebno je budemo spremni na velike poraze.Što je uspeh bio veći toliko će mu srazmeran biti poraz.

Ali ponekada je potrebno i da razumemo da je svaki poraz trijumf iz koga učimo.Baš kao što više o voljenom biću naučimo kada se napr.posvađamo sa njim.

Porazi (koji nisu zaslužili takav naziv ali tako ću ih zvati sada u postu) baš kao i suze čiste dušu i kristališu um.Oni nas vode u nove uspehe.Oni su temelj novih uspeha.

I svaki uspeh (naročito se na ljubavi odnosi) je veći stupanj u odnsu na predodni.Ma koliko mi sada ubeđeni bili da nikoga drugog nećemo više voleti od aktuelne osobe grešimo.Volećemo jačim intenzitetom samo na drugačiji način.

Jer sve što smo nismo imali u predhodnoj vezi dobijamo u novoj.

Uspeh kao uspeh.Čini nas velikim kod drugih.Stapa u masu sa drugima.Ali poraz...porazi čine nas.

Zbog njih smo ovakvi kakvi smo.''

[Драшко]

Мој највећи проблем, иначе. 

 

исто такође

 

оно што "девојци срећу квари" је најчешће завист, сујета, песимизам

 

мој случај

 

и то је неки наук ваљда, док се добро не олупаш и не измучиш тим стањима нећеш мрднут напред

 

гледам сад неке слике релативно старе, сумирам, потроших бар 3-4 године не схватајући оно што ми је сад веома јасно и хоћу да верујем да ни сад није касно да остварим што желим, да је можда Господ изабрао тако за мене  да ја се опасуљим у тај моменат кад се опасуљих

 

мора човек да дозволи себи да замисли најбољи тј. најлепши могући исход па како Бог да

 

ко што рече отац Тадеј о мислима, колика је то моћ!, мора мало да се замисли најлепше могуће решење, исход, остварење

 

одох да замишљам па да тегљачим санке

[DankaM]

Tja, najčešće sam u fazonu "ni prvi, ni poslednji put" i "whatevaaaa". Grizem se neko vreme, a posle iskuliram. Šta ćeš...

[JESSY]

''Život je sastavljen od uspona i padova. Ljudi su obično saosećajni kada prepoznaju nečije teškoće, ali nisu svi zainteresovani, dobronamerni, ni skloni da pomognu. Zato treba da otvorimo dušu i podelimo svoja osećanja, brige i probleme sa prijateljima, porodicom i osobama kojima verujemo i koje će nas prihvatiti i moći da razumeju, a možda i da nas posavetuju i pomognu. Jer kada ste okruženi prijateljima, u mozgu raste koncentracija oksitocina i vazopresina, hormona značajnih za učvršćivanje društvenih veza i obezbeđivanje osećaja pripadnosti grupi. Ne odvajati se od sveta, ne pobeći u usamljenost i izolaciju usled osećanja manje vrednosti ili krivice imperativ je u tim slučajevima. Razmena iskustava, nova poznanstva i optimizam pomažu, a treba imati u vidu da dobra stara poslovica "ko zna zašto je to dobro" nije nastala tek tako. Jer, ne samo da se na muci poznaju junaci, nego kada je čovek suočen sa mukom i problemom, aktivira sve raspoložive snage da bi svoj život učinio sadržajnijim i kvalitetnijim.''

[Grizzly Adams]

Пораз је успех ако извучеш поуку.

[Драгана Милошевић]

Ja se uplasim kada mi neki period prodje mirno i obicno ocekujem promenu "srece". Da li je to normalno ? 

[Само Нада]

Док је свети апостол Петар гледао у Господа, без проблема је ишао по води. Оног момента када је скренуо поглед, тонуо је.

Тако и ми...