Православни играни филмови

[marko_13]

Контраверзан је само онима који историју гледају ружичастим наочарима. Филм је фантастичан и што је још важније врло аутентичан.

[Срђан Ранђеловић]

Филм је феноменалан!

[Berkut]

Dobar je film,samo je Mamonov ipak izvukao film,mada ono sto je uradio u Ostrvu je neponovljivo!

[Boba]

Meni se film dopao,mada mi je na momente bio tezak.

[Срђан Ранђеловић]

Управо се сетих овог филма, али још увек нема са нашим преводом и нема нигде урађен превод.

[Trifke]

Voleo bih da odgledate ovaj film.  Cudesna prica. Duboka. A la Dostojevski  Nemogu jos da se opasuljim od njega.

Ruski genije.

Voleo bih kada ga odgledate da malo popricamo o njemu. Voleo bih vase reakcije i razmisljanja na temu filma.

 

 

http://www.youtube.com/watch?v=dYAeb7-2pr0

 

 

[Trifke]

Jos uvek sam pod utiskom ovog filma. Zaista nikada neznamo kolike su granice ljubavi. Koliko ona moze duboko i daleko da ide.Sta je sve covek spreman da ucini u ime ljubavi?

[Trifke]

https://www.youtube.com/watch?v=MBO9Ed290_U

 

Film je prilicno realistican i zasnovan je na istinitom dogadjaju. Film postavlja mnoga pitanja i ukazuje na mnoge probleme koji postoje danas kako u drustvu tako i u crkvi.

[Nebojš.a]

Koja nebuloza. Neverovatno. Ne mogu ovo drugačije da shvatim do kao podsmeh istinskoj duhovnosti.

[Trifke]

  On 12. 9. 2014. at 20:06, Nebojš.a рече

Koja nebuloza. Neverovatno. Ne mogu ovo drugačije da shvatim do kao podsmeh istinskoj duhovnosti.

Pa verovao ti ili ne ,brate moj, u mnogim manastirima je slican sistem (makar koje ja znam).

[Дејан-Марковић]

Андреј Звјагинцев, режисер филма који је Русија предложила као свог овогодишњег кандидата за награду „Оскар“, за „Руску реч“ говори о стању у друштву, филмској уметности и свом најновијем филму „Левијатан“.

Филм „Левијатан“ познатог руског режисера Андреја Звјагинцева ове године је добио награду за најбољи сценарио на Канском филмском фестивалу, а недавно је проглашен за најбољи филм на међународном филмском фестивалу у Лондону. Овај вишеструко награђивани филм биће и овогодишњи руски кандидат за „Оскара“. У интервјуу за „Руску реч“ Андреј Звјагинцев објашњава зашто је Русија ове године за „Оскара“ предложила баш његов филм, каква је разлика између духовности и законитости и чему треба да тежи идеална држава.

Сценарио Вашег „Левијатана“ се заснива на истинитој причи о сукобу Американца Марвина Химејера са државним апаратом. Како сте се заинтересовали баш за ту причу и зашто сте је пренели у савремену Русију?

„

Једина разлика [између државе и разбојничке банде] је постојање или непостојање законитости. Дакле, ако у држави престану да се поштују закони, она се претвара у разбојничку банду.

Власник цементаре је хтео да од Марвина Џона Химејера откупи радионицу. Марвин није желео да је прода. Пошто никакав договор није постигнут, фабрика му је једноставно одузела радионицу. У потпуном очајању Марвин је сео у булдожер, порушио неколико фабричких зграда, а затим извршио самоубиство. Када сам 2008. чуо ту причу, зачудио сам се да је нешто тако могло да се догоди у САД. Зар је и у Америци, која важи за уређену правну државу, где свако може да докаже своја права пред судом, могућ бунт против неправде коју власт наноси обичном човеку, зар је могућа обесправљеност какву је доживео јунак ове приче? Можда ни тамо није све идеално?

То ме је навело на мисао да су све државе мање-више исто уређене и свугде има обесправљених. Та банална, једноставна мисао ме је просто запрепастила. Недавно сам прочитао врло паметно питање које себи поставља блажени Августин у књизи „У Граду Божјем“: у чему је разлика између државе и банде разбојника? И једно и друго настаје удруживањем људи. И једним и другим управља вођа. И држава и разбојничка банда заснивају се на тачно утврђеном систему. Једина разлика је постојање или непостојање законитости. Дакле, ако у држави престану да се поштују закони, она се претвара у разбојничку банду. Ако човек увек може да рачуна на то да ће га заштитити суд, ако се закон примењује независно од друштвеног положаја и звања и ако су пред њим сви једнаки, то је идеалан облик државе. Сматрам да је Томас Хобс у трактату „Левијатан“ у потпуности погрешио идеализујући државу. На папиру је могуће створити идеалан модел државе, али чим се умеша фактор личности са свим њеним пороцима и манама, сваки идеал се лако претвара у своју супротност. То више није друштвени договор, већ уговор са ђаволом. Уговор према коме човек даје своју слободу у замену за тобожњу социјалну сигурност.

У Русији се сада много говори о њеној сопственој духовности и одсуству духовности на Западу. Шта мислите о томе?

Лакше би било говорити о духовности када би у нашој земљи беспрекорно функционисала владавина закона. Духовност је метафизички појам и на основу њега се много тога може измислити и оправдати. Тако се поново враћамо на идеју правне државе. Само човек који је заштићен има здраво тело и здрав дух, и осећа се добро. Ако пак стално мора да се брани излазећи на улицу, јер зна да га полиција неће заштитити, не може бити речи о душевном здрављу и духовности.

 

Сцена из филма „Левијатан“ (2014). Извор: Кинопоиск.

Одабравши филм „Левијатан“ руска комисија за номинацију за награду „Оскар“ донекле је променила тактику: раније је кандидовала грандиозне, епске филмове, а сада је предложила камерну, социјалну драму. Како то објашњавате?

Ја сам, наравно, „заинтересована страна“, али ако говоримо објективно, дошло је до извесног помака: државна номенклатура је изгубила ову рунду. Избор кандидата за „Оскара“ је био непристрасан. Пре свега зато што се продуцент „Левијатана“ Александар Родњански озбиљно и врло одговорно потрудио да што више чланова комисије филм погледа на великом платну. Осим тога, комисија за номинацију за „Оскара“ сада је знатно проширена. У њој има људи који су мање ангажовани и не зависе од високих државних званичника. Дакле, они могу да независно одлучују и слободно изнесу своје мишљење.

Ви правите филмове који нису намењени широкој публици и од којих се не очекује комерцијални успех. Међутим, Ваша сложена, паметна остварења која поседују све одлике арт-хаус филмова освајају широк круг гледалаца. Где Ваши филмови имају више успеха, у Русији или у иностранству?

У Америци има 40 хиљада биоскопа, међу којима је и 400 специјализованих за озбиљне, ауторске филмове. У њујоршком биоскопу „Филм Форум“ истовремено су приказивани „Велика илузија“ Жана Реноара и мој филм „Јелена“. За мене је то била велика част. Код нас нема довољно биоскопских сала, нема ни специјализованих биоскопа у којима би се приказивала озбиљна ауторска остварења. Практично не постоји развијена филмска индустрија са перспективом за будућност. Зато не треба кривити гледаоце што су све мање заинтересовани за ауторски филм. Када је филм „Јелена“ приказан на телевизији, изазвао је огромно интересовање гледалаца, рејтинг гледаности је био изузетно висок. У Русији већина одраслих више не иде у биоскопе. Биоскопска публика је млада, а њима су потребни филмови пуни атрактивних сцена. Ипак искрено верујем да и млађа и старија публика са нестрпљењем очекује приказивање „Левијатана“ у руским биоскопима и да ће доћи да га погледа.

 

Sumorna  društvena drama “Levijatan” ruskog režisera Andreja Zvjaginceva nominovana je za Oskara za najbolji strani film, ali je u Rusiji izazvala žestoku debatu i optužbe pojedinaca da narušava imidž Rusije.

Film “Levijatan” u Rusiji će biti prikazan tek idućeg mjeseca ali to nije spriječilo salve kritika podsjetivši mnoge na sovjetsku šalu na račun kampanje protiv “Doktora Živaga” Borisa Pasternaka - “Nisam ga čitao, ali ga osuđujem”, piše AFP.

“Oni koji su vidjeli film i oni koji nisu već su se upleli u žustru raspravu”, piše sajt Gazeta.ru. “Vjerovatno zbog toga što nemaju suprotstavljena mišljenja o filmu, već o zemlji”.

Ostvarenje nagrađeno Zlatnim globusom i nagradom za najbolji scenario u Kanu, je sumorni portret borbe čovjeka protiv neograničene moći ruske države. “Levijatan” je priča o automehaničaru u jednom malom mjestu na sjeveru zemlje koji se bori protiv planova korumpiranog gradonačelnika da mu uzme imanje.

Ministar kulture Rusije Vladimir Medinsk je u intervjuu listu Izvestija, objavljenom na dan kada su saopštene nominacije za Oskara, napao i režisera i njegovu viziju. Filmom preovladava raspoloženje “egzistencijalne bespomoćnosti” i ne postoji nijedan “pozivitni heroj”, rekao je on. Istovremeno, nastavio je ministar, likovi nisu “pravi Rusi” bez obzira na to koliko votke popiju na filmu. Ministar je optužio režisera da cinično eksploatiše antiruske snage kako bi dobio nagrade po festivalima.

“Koga on to voli? Zlatne statue i crvene tepihe, to je bar očigledno”, rekao je Medinski i dodao da je film “u svojoj trci ka međunarodnom uspjehu, nevjerovatno opurtunistički”.

“Levijatan” je djelimično finansiran državnim novcem a zbog zakona koji je donio Medinski, film u Rusiji može da se prikaže samo sa cenzurisanim psovkama i u bioskope stiže petog februara.

Zvjagincev se sa optužbama da nije dovoljni patriota bori još od svog filma “Povratak” iz 2003. i velikog uspjeha na Zapadu zbog čega mu mnogi u Rusiji zamjeraju, podsjeća francuska agencija.

Neki pravoslavni fundamentalisti, piše AFP, pozvali su čak na zabranu filma u kome su i neki sveštenici umiješani u korupciju.

“'Levijatan' je zlo, a u filmu nema mjesta zlu”, rekao je listu Kiril Frolov, predsedavajući Asocijacije pravoslavnih eksperata. Analitičar Sergej Markov tvitovao je da je film “filmski manifest protiv Putina”.

Film o sadašnjem trenutku

Mnogi kritičari i umjetnici međutim hvale  film  i kažu da su optužbe i napadi na  film  neosnovani.

“Nema svrhe raspravljati se sa naivnim, neprofesionalnim teorijama da je Zvjagincev natopio svoje likove votkom i da kritikuje vlasti kako bi išao na zapadnjačke festivale”, napisao je Stas Tirkin, kritičar lista Komsomolskaja pravda i “Levijatan” nazvao filmom “o sadašnjem trenutku”.

“Umjetnici ne postoje kako bi lijepo prikazivali ruske breze, šumarke i jezera. To je apsurdno”, naveo je popularni pozorišni režiser Konstantin Bogomolov u izjavi za novinsku agenciju Ura.ru. “Zadatak ruskog umjetnika je da stvori veliko djelo.

http://www.vijesti.me/caffe/ruski-levijatan-zlo-ili-remek-djelo-815236

 

Stoji da je Levijatan najnoviji rediteljski rad autora koji nam je ranije podario dva odlična („Povratak“ i „Izgon“) i jedan vrlo dobar film („Elena“). Stoji i da je isti taj Levijatan aktuelni ruski predstavnik u trci za Oskara, a ruski film se u novom milenijumu definitivno vratio na staze stare slave. Da, stoji i da je Levijatan dosad požnjeo desetak prestižnih filmskih nagrada.

Sve to stoji, ali sva ta (doduše, izrazito laskava i pohvalna) puka faktografija slabo bi kome značila da Levijatan nije naprosto odlično-izvanredno-sjajan film. I teško da se može naći i najokoreliji i najostrašćeniji mrgud-filmofil da iole argumentovanim tvrdnjama dokaže suprotno. Jer Levijatan je vanserijski uspelo delo, čak i ako njegove domete posmatramo sa tačke gledišta usko shvaćenih filmskih aršina, a pritom uspešno komunicira i sa gledateljstvom kadrim da isprate tako zahtevan i inspirativni filmski izazov.

Već se nalazi na mnogim godišnjim listama kao jedan od najboljih filmova u 2014. godiniVeć se nalazi na mnogim godišnjim listama kao jedan od najboljih filmova u 2014. godini

U Levijatanu Zvjagincev niže uspeh za poduhvatom, tako da ovaj film funkcioniše i kao ubedljiva porodična drama i kao jetka kritika neveselog stanja stvari u postrtranzicionoj Rusiji. Zvjagincev oba cilja postiže bez posezanja za senzacionalističkim, brzpoteznim i ziheraškim postupcima. Fatumska teskoba koju proživljavaju naoko borbeni i ne tako pomirljivi junaci ove njegove priče naprosto se preliva sa ekrana na gledaoca, a oštrina njegove polemičnosti ne biva ništa manje silovita i ubedljivo samo zato što je izneta mirnim glasom i zauzdanim i promišljenim filmskim jezikom promućurnih i staloženih.

Levijatan - ruski kandidat za OskaraLevijatan - ruski kandidat za Oskara

Priču o nevoljama sitnog piona koji usled krupnih marifetluka lokalnih moćnika gubi sudski spor i svoj posed, da bi se ubrzo pod silama sudbinskih neumitnosti u opasnosti našao i njegov kakav-takav bračni i porodični mir ispričana je uz dosta sinkopa i nepoznatih na nivou narativa. Tako nešto smo, dakle, sretali i u njegovim prethodnim filmovima, a čini se da je tu reč o vrsnoj aproprijaciji onoga što pamtimo kao jedan od najznakovitijih karakteristika u pristupu pokojnog Balabanova. Ni samim akterima ove njegove priče nije posve jasno šta im se zbiva i šta ih je zadesilo, te nepouzdanost tačke gledišta filmskog pripovedača i ovde skladno korespondira sa varljiviošću zbilje unutar koje se isti ti junaci kreću i bore, jedni sa drugima i naretko – sami sa sobom.

Uz to, Levijatan je i čedo naglašeno ambicioznog vizuelnog pristupa savremenom filmu, te briljira i na ovom planu. Zvjagincev vrlo brzo u filmu postiže to savršenstvo priče, dominantnog tona, vizuelne suptilnosti i prikladnosti i u širem smislu. Ako se tome doda glumački niz izvanrednih kreacija bez ijedne slabe karike. Koga bi još i moglo da začudi što se u danima svođenja računa i pravljenja listi, Levijatan nameće kao siguran favorit za titulu najboljeg filma godine, barem u tim svojim divno bistrim arthouse i neanglosaksonskim vodama.

http://citymagazine.rs/clanak/filmska-recenzija-levijatan/

 

Metafora vlasti

Andrej Zvjagincev poput komete je ušao u svjetski film kad je 2003. kao zakašnjeli debitant u 39. godini osvojio Zlatnog lava za svoj film “Povratak”. U prva četiri filma, Zvjagincev se polako mijenjao i od tipično ruskog art redatelja punog metafizičkih i mitskih referenca postajao postupno politički osviješteni socijalni filmaš. Film koji je prikazao ovdje u Cannesu sadrži i jedno i drugo. “Levijatan” je, naime, osuvremenjena verzija biblijske priče o Jobu, ali i oštri film o stanju Putinove Rusije.

Junak “Levijatana” je sredovječni automehaničar iz grada na Sjevernom ledenom moru. Junak filma uđe u sukob s korumpiranim lokalnim gradonačelnikom koji uspije sudski izvlastiti njegovu kuću da bi se na njoj sagradila zgrada telekoma. Kako ne želi izgubiti očevu kuću, junak uzima moskovskog advokata koji priprijeti gradonačelniku da će njegove korupcijske afere odati velegradskim novinama. Lokalni “šerif”, međutim, uzvraća udarac, i to strašno. Junak filma gubi i kuću i imetak i suprugu, a na koncu i slobodu.

Iako je Zvjagincev u najavnim intervjuima naglašavao kako je naslovni levijatan metafora svake vlasti, nije teško odčitati Zvjegincevljev film kao politički protest protiv stanja u Rusiji. Politika je potpuno korumpirana, lokalni moćnici kontroliraju i policiju i sud, a pohlepni načelnik dogovara zataškavanje afere u uredu s Putinovom slikom. “Levijatan” je oštra kritika i ruske politike i sudstva, no najžešća oštrica redateljeve polemike uperena je protiv institucije koju on prikazuje kao jezgro truleži - a to je Ruska pravoslavna crkva. Crkva je ta koja u “Levijatanu” legitimira lokalnog moćnika, jer je “vlast od boga”.

Pussy Riot

Lokalni vladika savjetuje načelniku da “stvari sredi sam”, jer će “ljudi inače misliti da je slab”. Na kraju filma, nevini junak završi u zatvoru, a na mjesto pokraj njegove kuće niče nova crkva u kojoj isti taj vladika drži misu. Vladika na prodici govori o bogohulništvu Pussy Riot te o tome kako samo “istina” može spasiti. Istodobno, u prvom je redu u novosagrađenoj crkvi gradonačelnik koji je upravo u zatvor strpao nevina čovjeka i oteo mu kuću. Raznježen obredom, političar ljubi vlastita sinčića koji frapantno nalikuje Vladimiru Putinu.

http://www.jutarnji.hr/-levijatan--andreja-zvjaginceva-politicki-najpapreniji-naslov-festivala-i-kandidat-za-nagradu/1193702/

 

РОМАН НОСИКОВ

Желео је да Русија буде боља, да је заплаши како би постала и лепа и паметна. Али, уместо тога, оправдао је геноцид

Филм руске производње Левијатан добио је једну од најважнијих филмских награда на планети, а затим је укључен у најужи избор и за ону најважнију. Велика је могућност да ће добити и „Оскара“.

Као база за филм, као што сви знају, послужила је срцепарајућа прича америчког бизнисмена нежење. У пролеће 2008. године Звјагинцеву су испричали причу америчког заваривача Марвина Химејера, коме је локална цементара покушала да одузме кућу, због чега се затворио у булдожер, срушио зграду цементаре и још неколико објеката а затим покушао да се убије. Звјагинцева је тема одушевила и он је одлучио да о томе направи филм у САД, али је убрзо потом прочитао и новелу Хенриха фон Клајста Михаел Колхас, чија је тема била слична првој. Закључио је да је тема ипак вечити мотив, те је одлучио да радњу филма пребаци у данашње доба, али из САД на Русију.

Читав интернет затрпан је задивљеним и пламеним рецензијама што нам, рекло би се, поручује да је, све у свему, филм догађај који никог не може да остави равнодушним. Дланови либералне јавности су се зацрвенели од радосног пљескања, као да су видели баш згодну подлост. А патриотска јавност се разбеснела.

Према патриотском делу корисника интернета филм је, благо речено, русофобно ђубре јер, када се одгледа, човек би хтео само да се убије зато што је једино осећање које остаје код гледаоца потпуна безнадежност живота у Русији.

Они проклињу Министарство културе и Филмски фонд – филм је добио подршку државе. Али то је могло да се претпостави и од самог почетка, требало је само погледати списак консултаната.

Немам ништа против да опозиција снима филмове. Али сам против тога да за то плаћа држава. Категорично сам против тога.

ЗАШТО ЗВЈАГИНЦЕВ ДОБИЈА МЕГА-НАГРАДЕ?

Укратко, много је разлога за бес. Потпуно праведно – ја тако мислим – ауторе филма критикују због „конјуктуршчине“, односно због подилажења западној русофобији, због жеље да им се нађу. И све је то, сматрам, чиста истина.

Али ја желим да се борим за нешто друго. Ево шта желим да свако схвати. Ево шта је неопходно да се зна када се дискутује о наведеном „тријумфу руске кинематографије“.

Зашто Звјагинцев добија мега-награде? Већ неколико година њих нема, али одједном – изволите! У чему је разлика између Звјагинцева и осталих љубитеља голицања западњачке позадине?

Овако: да подсетимо и први пут да то јасно покажемо. Јер је суштина баш у овоме.

Ово је Полина Сладкова, четири године. Убијена је.

И у овоме.

Арсениј Данченко, пет година. Убијен.

Запад је тренутно стварно заузет. Никако не може да прекине посао. Већ годину дана Запад нас убија у Украјини и спрема се да нас што више поубија. Важно је да се Руси убију. Перспективан посао, потребан. А добит прилична.

Само је проблем како да се објасни и ово:

Вања Јермилов. Убијен!

И ово:

Ово? Како ово да се објасни?

Само уметност, њена чаробна снага може да помогне у овом тешком, али важном послу. Треба да се свету једноставно објасни шта је Русија, односно: Русија је бескрајно, безнадежно зло, лишено било какве наде, препуно греха, зло које се од очајања гуши. Треба да се покаже и да је Русија гора од саме смрти.

КРВ НА ЊЕГОВИМ РУКАМА

И тек ће тада да се схвати да је носиоцима идеје о „руском свету“ дозвољено баш све.

Зато што се само чини да је она ово:

Убијена!

А уствари њу су спасили живота у руском паклу. У паклу који се зове Русија. Спасили су је!

И њих су спасили. И њега. И још много њих може да се спасе. Мора да се спасе.

Па како да се тако нешто не награди? Ма какав „Глобус“, „Оскар“. Видећете – добиће, да се кладимо?

Уопште више није важно на шта је режисер Звјагинцев мислио док је снимао овај филм. Није важно ни о чему је размишљао када је бирао консултанте. Можда је желео све најбоље.

Можда… Дешава се. Хтео да нахрани зеца, али је издао партизане… Нити је зеца нахранио нити је испало баш добро са партизанима. Желео је да Русија буде боља, да је добро заплаши како би се запањила и постала и лепа и паметна. Али, уместо тога, оправдао је геноцид.

Важно је шта је испало. А испало је – саучествовање.

Уметник је сада саучесник у политичкој кампањи против сопствене Отаџбине. Сада је он тај који је дозволио и оправдао. Он је тај који је оправдао сваки злочин против Новорусије и њених људи. И сваки нови леш је крв на његовим рукама.

Он је убица. Само изгледа да је режисер. Он је сада најобичнији комесар батаљона Азов.

Можда је бившем режисеру интересантно како је дошло до тога? Тако је једноставно: не сме се лагати.

Ни због кога. Не треба се крити иза „уметничке истине“. Треба само да се говори најобичнија истина. Тако се остаје режисер. Али си ти сада – убица. За кога није надлежан обични суд. Али јесу очи сународника. Јесте и права реч.

Премијера филма је заказана за 5. фебруар. Сада сви знате којим ћете речима поздравити радни колектив који је снимао филм.

http://standard.rs/svet/30940-звјагинцевљев-левијатан-или-зашто-је-оправдано-убијати-русе

 

 

 

http://onlinefilmovisaprevodom.com/leviafan-leviathan-2014-online/

[JESSY]

https://www.youtube.com/watch?v=AJGsp0dgPHA

[JESSY]

https://www.youtube.com/watch?v=GpMukkSzOl0

[JESSY]

[JESSY]

https://www.youtube.com/watch?v=nboMzI3jAik