Мајка

[Guest]

Богу хвала и хвала свима...

[Guest]

25. децембар 2011.

Епископ ЗХиП Григорије - О мајчинству

Мајчинство није само улога, коју жена мање-више успјешно игра током свог живота, већ однос који значи остварење како ње саме тако и новог бића, које кроз њу од тренутка рођења почиње да поима свијет око себе и стиче прве представе о постојању другог. Лице мајке од тог првог тренутка постаје лице у коме се дијете огледа, и ако бисмо представљали портрет једне личности присуство оца била би позадина и постава, а присуство мајке даје она многобројна освјетљења и сјенке, оне најфиније потезе четкицом који лику дају трајни израз кроз који можемо сагледати љепоту човјекове душе.

Када у својој посланици говори о Св. Тајни брака, Св. Aпостол Петар, обраћајући се жени, каже да је „украс жене у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцјено“ (1Петр. 3,4). Мајка је она животна тишина која даје сигурност ријечима, мислима и осјећањима. Она је у животу своје породице извор саборности и она која конституише заједницу, будући да као квочка пилиће све око себе и у себи окупља, пригрљује и сабира. Овом својом особином она даје основне смјернице ка цјеловитости дјететовог бића.

Икона Божије љубави према човјеку на овом свијету је мајчинска љубав. Она не тражи своје, она живи жртву и њој се радује, у потпуности је окренута дјетету које воли сараспињући се његовим страдањима и дубоко доживљавајући његове радости. Штавише, њена љубав иде до самозаборава: Св. Максим Исповједник дао је диван примјер мајчинске љубави, рекавши да мајка чије се дијете дави инстиктивно скаче у воду да би га спасла, не мислећи притом ни једног тренутка да ли је вода хладна, па чак ни да ли она сама зна да плива. То је љубав која не познаје себичност, љубав која је у цјелости живљење за другога. У само биће жене усађено је то и такво настројење, па чак и онда када није мајка у физичком смислу, она би у себи требало да гаји то што је мајчинско: да буде она која бди и стрепи, она која грли и пружа утјеху, она која прашта и њежно воли, она која прати и подржава. За разлику од бесловесних животиња које тугују кратко а потом настављају живот, на мајци губитак чеда оставља неизбрисив траг.

Осјећајући и живећи ову љубав, дјеца у присуству мајке показују сву своју личност. Нигдје и никада као у њеном присуству, дијете није слободно да буде оно што заправо јесте. Будући да су све маске и игре претварања израз свјесне или несвјесне потребе да се буде вољен и прихваћен са једне стране или страха да се не буде одбачен са друге, у присуству мајке, чија љубав никада и ничим не бива доведена у питање, те маске падају. Будући крв од њене крви и месо од њеног меса, дијете – било да је још увијек дијете или већ одрастао човјек – живи и бива оживљавано управо непорецивим идентитетом те љубави.

Мајка воли без резерве. Љубав према дјетету је њен начин постојања. Она прашта без остатка – све друго, за њу би била издаја. Најскривеније туге дјетета, чак и наговјештаји тих туга у њој буде немир – осјећа их срцем које је неповратно дала на дар. Мајка воли до краја слободно: слободна од себе, том и таквом љубављу она ослобађа и оне које воли.

Цркву Христову која и сама пројављује све ове особине с правом називамо Мајком. Она својим присуством штити и храни, и под своје окриље прима све оне који јој притичу и све гледа као дјецу. Као што Црква, која је Сами Христос, својим Тијелом и Крвљу храни своју дјецу, тако и мајка дојећи дијете на својим грудима, у ствари храни га својим тијелом и крвљу. Јер, у том бијелом млијеку мајчином су и тијело и крв њена. То је велика и неизрецива тајна љубави која је јемство са обје стране: љубав уноси мајку у дијете и љубав уноси дијете у мајку. Веза са мајком несумњиво је једна од најдубљих које човјек остварује у своме земном животу, и она трајно, превазилазећи границе времена и простора, па чак и границе живота и смрти, повезује два бића кроз осјећај јединства. Мајка познаје дијете као што познаје себе саму: свој дах, своју мисао, свој глас, свој очињи вид.

Мајка би требало да буде наш пут ка оцу – по угледу на Мајку Цркву без које нема ни нашег усиновљења Оцу Небескоме. Она је та која у дјеци изграђује и чува ауторитет оца, на коме породица почива. Знајући да су наши односи на земљи слика једне више, духовне стварности, Свети Оци су о породици говорили као о икони Цркве.

Узор материнства свакој жени требало би да буде сама Пресвета Богородица, чија је личност најузвишенија похвала и славослов материнству. Ово је посебно важно да би се на прави начин схватила очигледна повезаност материнства са материјалним свијетом. У саму природу материнског односа усађена је брига за умножавање, растење, јачање и тјелесно очување дјетета, но ова брига је у лику Пресвете Богородице вјером осмишљена, облагодаћена и преображена. У Њој и са Њом, она постаје то што би и требала бити: радосна и радостотворна брига за освећење и преображење тијела и материје уопште, тј. брига за обновљење и преосмишљење живота из смртног у бесмртан, из временог у ванвремен. Дјевојка која своје дјевичанство чува и посвећује Богу кроз монашки позив, постаје, према Aпостоловој ријечи, свештени сасуд Божије благодати. Но, и жена у браку узима на себе једно свештено звање, јер кроз материнство она обавља велику и свету службу старања о дјеци и њиховог васпитања у духу вјере и Предања Цркве. Мајке Светих биле су и саме свете, и неријетко су управо оне својим примјером биле њихов узор и надахнуће. Као први и најважнији учитељ свога дјетета, мајка постаје и остаје нераскидива спона са свијетом који га окружује, надасве благословом Свесвете Тројице Која кроз њу благосиља сваког новорођеног на земљи. Јер кад год се роди нови човјек на земљи, Бог исповиједа своју вјеру у човјека. Но за то му је потребно оно ДA мајчинско, њена воља жеља за рађањем, налик на оно ДA Богородичино.

Мајка воли на начин који је образац вољења и икона оне чудесне љубави пред којом пада логика историјског свијета, љубави која воли не тражећи своје. Као кад птица пјева радосно због изобиља радости у себи, не зато што јој је то потребно, него што својим пјевањем жели да усрећи друге, да све око ње буде радост. Ми често о љубави говоримо, заклињемо се и мислимо да знамо шта је љубав, али ако је само на тренутак упоредимо са мајчинском љубављу видјећемо како је често наша љубав пуко самопотврђивање и самозадовољно вјешто прикривено самољубље.

Најљепше и најтоплије ријечи на сваком језику, најтананији и најдубљи покрети једног срца упућени су мајци. Она је милост и нада, благост и топлина, утјеха и прибјежиште, радост и праштање. У тренуцима најтежег страдања, срце зна за само два вапаја: „Боже мој“, и: „Мајчице моја.“ Зато је мајчинство неизрециви дар милости и љубави Божије, а свака је жена позвана да на дар одговори уздарјем, то јест рађањем, васпитањем и подизањем дјетета у љубави и њежности материнског бића.

Извор: Светигора

[Kovrdzavko]

Prelijep tekst

[tamaris05]

Divan tekst.Moja Andjelija ima sedam i po meseci. Za mene je majcinstvo potpuno novi dozivljaj zivota,dublji i cesto imam obicaj da kazem da mi je zivot pre nje kao u nekoj magli,prosto mi je neverovatno da ranije nisam imala dete,kao da je to bio san.Ali,neretko mi se desava da hvatam sebe kako mi je tesko da radim stvari koje radim za nju (pranje,peglanje,spremanje hrane,nosanje,budjenje nocu,non-stop osecaj da joj trebam ma gde bila i imala makar sat vremena za sebe koje provodim vani bez nje) i da ceznem za vremenom kada nisam imala dete.Prosto i najiskrenije receno,muka mi je od svega.(( I,naravno,rastuzim se na te misli i odmah se podsetim koliko je moja ljudska priroda podlozna kvarenju i koliko sam,jednostavno receno, COVEK.

I odmah pogledam ikonu Bogorodice u nasem malom stanu,neretko se zaplacem i molim je da mi oprosti moju slabost,da me osnazi u ljubavi prema detetu i muzu i zahvalim Joj sto mi je dete sacuvala u utrobi (jer sam imala malo tezu trudnocu u jednom periodu}.

Nadam se da je to sto me povremeno obuzme normalno,cesto se pitam da li sam ja to "sebicnija" i gora majka od drugih majki.A nepotrebno je pricati o tome da li volim i koliko volim svoje dete i sta sam sve spremna za nju da ucinim.

Ako neka sestra u Hristu ima slicno iskustvo,molim je da nesto napise o tome jer mi je jako potrebno da malo razmenim misli o tome sa zenom-majkom koja je verujuca i koja ide u crkvu i pricescuje se i koju ovaj tekst dira u najdublje dubine materinskog bica.

[volga]

Pre 16.dana postala sam majka.Zaista mi vise nista nije potrebno...samo da se molim Bogu da moj sin bude ziv i zdrav!

.smesko. algabacaju

[Ленка*]

Честитамо 1510_baby .smesko.

[volga]

hvala...hvala najlepse!

[Гром]

Жене су својом склоношћу ка неморалу постигле да вреде мање од мушкараца! На послу се сем самог рада тражи и поверење што се од жена не може добити. Погледајмо: женска су пријатељства само док постоју узајамна корист, чим нестане користи нема пријатељства. зато су врло ретка женска пријатељства, Жене једна у другу немају поверења, док је за сваки озбиљан посао неопходно поверење. Зато су мушкарци и траженији и више плаћени. Ево, мајчинска љубав. Каква је то љубав која оцу своје деце гледа кроз прсте кад краде од туђе деце да би задовољио потребе своје деце. Јер свако ко краде друштвено поткрада сву осталу децу.  А мајке благонаклоно гледају на такво понашање очева. То је неморал. Морални мушкарци се препознају и међу собом се цене, такав се чува ко мало воде на длану. Ко је тај ко ће указати поверење жени. Па и жена која им фирму ће за поверљив посао рађе узети мушкарца. За мушкарца у кога се не може имати поверења се каже да је курва, Зато се и каже да су све жене курве, јер се у њих не може имати поверења. Кад би жене могле да се уздигну, да буду моралне и да могу да имају поверење једна у другу мушкарци више не би владали светом, без обзира што су јачи пол. Па, моје даме: ако желите д владате светом, изволте, постаните моралне и биће онако како желите, јер мушкарци ће свуда ићи за вама. Како вас прате у неморал тако ће за вама ићи ка моралу!

[Ромејац]

Брат и сестра, Марко и Маријана Станковић детињство и део младости провели у четири зида. Скривала нас и на Острогу. Нико није знао да постојимо. Веровали смо да нас штити

 

 

СЕСТРА и ја смо били жртве претеране љубави. Заточеници мајчине параноје, деца осуђена на кућну робију. Нико није смео да зна да постојимо. Нисмо ишли у школу, забрањено нам је било да излазимо на улицу. Можда је ружно рећи и срце ми се цепа док изговарам ове речи, али тек када је она умрла, ми смо добили прилику да упознамо спољни свет.

Брат и сестра Марко и Маријана Станковић данас су одрасли људи. Марко има 23, Маријана је две године млађа. Судбина им је наметнула да детињство и рану младост потроше као можда ниједно дете на свету. Заробљни!

Њихова прича почиње када је мајка остала једини стуб породице. Била је у поодмаклој трудноћи са Маријаном када је њу и децу напустио супруг. Био је то први ударац за целу породицу.

- Други ударац уследио је после моје вакцинације - прича Марко. - Није се примила, а ја сам се разболео. Са мојом болешћу и татиним одласком, вероватно је почео мамин патолошки страх да нас може задесети и веће зло. Њен одговор је био да нас сачува међу четири зида. Када о томе сада размишљам, одговор налазим у њеној претераној бризи и љубави, која се граничила или прешла у болест. Није ми лако када ово говорим, јер је мама била наш једини ослонац. И жртва. А ми, нас двоје, жртве таквог њеног стања.

Дани у изолацији које им је наметнула мајка трајали су до њене смрти - пре три године. Три године већ освајају слободу, али је заточеништво оставило ожиљке.

 

МАРИЈАНИН ТАЛЕНАТ

И МАРКО и Маријана су ретко талентована деца коју све занима - каже директор у ОШ „Свети Сава“ Маргарета Секуловић. 
- Обоје имају све петице. Маријана је изузетно талентована за сликање, и ако настави да ради мислим да јој се смеши озбиљна каријера.

 

Затекли смо их испред Основне школе „Свети Сава“ у Пожаревцу. Захваљујући програму „Друга шанса“ покушавају да надокнаде изгубљено образовање. За годину дана са свим петицама завршили су четири разреда. Огромна повезеност, присност и заштитнички однос између њих двоје провејава из сваке реченице, из сваког погледа, додира...

Не избегавају да причају о данима заточеништва:

- Мајка нас је плашила причама да ће напољу да нас киднапује отац или да ће нас, ако будемо гласни, социјални радници украсти и затворити... Говорила је да на сваком кораку вреба опасност. И ми смо јој, наравно, веровали - прича Маријана.

- Јер када је отац отишао она је дала отказ у трафици у којој је до тада радила - надовезује се Марко. - Свакодневно је стајала поред прозора у страху да ће неко доћи да нас отме од ње. Даскама је преградила и врата и прозоре да нас нико са улице не би видео или да се не бисмо усудили да изађемо. Али, ако не рачунамо то што смо живели изоловано, дане смо проводили као нормална породица пуна љубави. Нас двоје смо се играли, али увек у тишини да нас комшије не би чуле, гледали смо телевизију, читали новине...

Маркови и Маријанини баба и деда су неколико пута пријављивали социјалним службама да су деца заточена, али је њихова мајка нашла начин да им доскочи и „сачува“ децу.

- Чим би осетила да ће неко можда доћи да се распитује одводила би нас у напуштену страћару у ромску махалу где бисмо проводили неко време. Неколико пута нас је скривала и на Острогу. Комшијама који су се, такође, распитивали, лагала је да смо код оца у Црној Гори.

Затворени у кући, изловани од спољнег света, брат и сестра, радознали као и сва деца, развили су различите вештине. Научили да говоре енглески, читали су шта год им је падало под руку... Маријана се од малена интересовала за уметност. Професори кажу да је одличан стрип цртач. На десетине њених радова изложено је у просторијама основне школе коју похађа.

 

КОМПЈУТЕР НА ДАР

МАРКО је заљубљен у компјутере, али нема новца да себи приушти један. Када смо му споменули да ће се после текста у „Новостима“ можда јавити читаоци са жељом да му купе рачунар, његове се очи широм отворише. Почео је да замуцкује: - То би за мене био најлеши дан.

 

А Марко је заљубљен у техничке науке. Један мобилни телефон био је његов прозор у свет. Телефон у чијем је именику, додуше, постојао само један број - мајчин.

- Пре шест година се запослила у мртвачници. Купила нам је мобилни телефон - присећа се Марко. 

- Мене је та справица толико заинтересовала да сам ја данима покушавао да прокљувим начин на који она фунцкионише. Године су пролазиле тако што је моја сестра у једном углу цртала, а ја у другом читао о савременим ИТ технологијама.

Живели су тако не сумњајући у истинитост мајчиних речи. Зато се никада нису усудили да изађу напоље. Све док она није преминула 2010. године.

- Мислио сам да ће се свет срушти. Били смо преплашени, нисмо знали шта нас очекује. Уплашени од света изван четири зида.

Баба и деда су их узели под своје окриље. Широм су отворили врата куће, пустили их напоље и упознали са - животом!

- Нико за нас није знао да постојимо. Имали смо документ да смо рођени и ништа осим тога. У полицији нам нису веровали. Морали смо да доведемо сведоке да потврде наш идентитет.

 

 

И онда полако, сваки нови дан био је изазов. Много су пропустили, али се не плаше будућности.

- Корак по корак почели смо да се упознајемо са околином. Упознали смо комшије, почели да излазимо, да се дружимо са другом децом.

Маријана је нашла момка са којим је у вези скоро три године. Марко се озбиљно бави информатиком.

- Обожавам живот, обожавам људе. Ујутру једва чекам да се пробудим. Мени је доживаљај само да шетам улицом, или, неописив је осећај када идем у школу. За неке људе су то мале ствари, али мени је све, некако, ново и због тога уживам у сваком дану - каже Марко.

Без обзира на оно шта су проживели, за мајку и једно и друго имају пуно разумевање.

Обоје кажу:

- Превише нас је волела, али знамо да то није довљно оправдање за њене поступке.

 

Извор

[Raymond Red Reddington]

My mother had a great deal of trouble with me, but I think she enjoyed it.
Mark Twain

[Ненад Р.]

Прво да захвалим Богу , а затим и мајци и оцу што су ми подарили овај живот и велику љубав према мени.

[Биљана]

Мој отац је имао обичај да својој мајци љуби руку, а данас то исто мој син ради мени!

 

Мајка је мајка!

[Драгана Милошевић]

Мајка је мајка, од ње се ништа не може сакрити. Зна како јој дете дише и хвала јој на томе. Мајчина је љубав тек бледи одсјај Божје.

[Караконџула]

Majka je majka , kako vidim ja sam treći koji to ovdje piše , ali to je realnost . Majka je ona koja vas je rodila u pravom smislu te riječi , a ne isključivo bukvalnom . 

Inače , ja sam svojoj majci itekako zahvalan i nemam toliko života da bih mogao sada i ovdje pisati na čemu sve i zašto , dovoljno je samo reći ono što sam napisao na početku posta i što je napisalo još nekoliko članova prije mene - to je to . 

[JESSY]

Мајчинство није само улога, коју жена мање-више успјешно игра током свог живота, већ однос који значи остварење како ње саме тако и новог бића, које кроз њу од тренутка рођења почиње да поима свијет око себе и стиче прве представе о постојању другог. Лице мајке од тог првог тренутка постаје лице у коме се дијете огледа, и ако бисмо представљали портрет једне личности присуство оца била би позадина и постава, а присуство мајке даје она многобројна освјетљења и сјенке, оне најфиније потезе четкицом који лику дају трајни израз кроз који можемо сагледати љепоту човјекове душе.

Када у својој посланици говори о Св. Тајни брака, Св. Aпостол Петар, обраћајући се жени, каже да је „украс жене у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцјено“ (1Петр. 3,4). Мајка је она животна тишина која даје сигурност ријечима, мислима и осјећањима. Она је у животу своје породице извор саборности и она која конституише заједницу, будући да као квочка пилиће све око себе и у себи окупља, пригрљује и сабира. Овом својом особином она даје основне смјернице ка цјеловитости дјететовог бића.

Икона Божије љубави према човјеку на овом свијету је мајчинска љубав. Она не тражи своје, она живи жртву и њој се радује, у потпуности је окренута дјетету које воли сараспињући се његовим страдањима и дубоко доживљавајући његове радости. Штавише, њена љубав иде до самозаборава: Св. Максим Исповједник дао је диван примјер мајчинске љубави, рекавши да мајка чије се дијете дави инстиктивно скаче у воду да би га спасла, не мислећи притом ни једног тренутка да ли је вода хладна, па чак ни да ли она сама зна да плива. То је љубав која не познаје себичност, љубав која је у цјелости живљење за другога. У само биће жене усађено је то и такво настројење, па чак и онда када није мајка у физичком смислу, она би у себи требало да гаји то што је мајчинско: да буде она која бди и стрепи, она која грли и пружа утјеху, она која прашта и њежно воли, она која прати и подржава. За разлику од бесловесних животиња које тугују кратко а потом настављају живот, на мајци губитак чеда оставља неизбрисив траг.

Осјећајући и живећи ову љубав, дјеца у присуству мајке показују сву своју личност. Нигдје и никада као у њеном присуству, дијете није слободно да буде оно што заправо јесте. Будући да су све маске и игре претварања израз свјесне или несвјесне потребе да се буде вољен и прихваћен са једне стране или страха да се не буде одбачен са друге, у присуству мајке, чија љубав никада и ничим не бива доведена у питање, те маске падају. Будући крв од њене крви и месо од њеног меса, дијете – било да је још увијек дијете или већ одрастао човјек – живи и бива оживљавано управо непорецивим идентитетом те љубави.

Мајка воли без резерве. Љубав према дјетету је њен начин постојања. Она прашта без остатка – све друго, за њу би била издаја. Најскривеније туге дјетета, чак и наговјештаји тих туга у њој буде немир – осјећа их срцем које је неповратно дала на дар. Мајка воли до краја слободно: слободна од себе, том и таквом љубављу она ослобађа и оне које воли.

Цркву Христову која и сама пројављује све ове особине с правом називамо Мајком. Она својим присуством штити и храни, и под своје окриље прима све оне који јој притичу и све гледа као дјецу. Као што Црква, која је Сами Христос, својим Тијелом и Крвљу храни своју дјецу, тако и мајка дојећи дијете на својим грудима, у ствари храни га својим тијелом и крвљу. Јер, у том бијелом млијеку мајчином су и тијело и крв њена. То је велика и неизрецива тајна љубави која је јемство са обје стране: љубав уноси мајку у дијете и љубав уноси дијете у мајку. Веза са мајком несумњиво је једна од најдубљих које човјек остварује у своме земном животу, и она трајно, превазилазећи границе времена и простора, па чак и границе живота и смрти, повезује два бића кроз осјећај јединства. Мајка познаје дијете као што познаје себе саму: свој дах, своју мисао, свој глас, свој очињи вид.

Мајка би требало да буде наш пут ка оцу – по угледу на Мајку Цркву без које нема ни нашег усиновљења Оцу Небескоме. Она је та која у дјеци изграђује и чува ауторитет оца, на коме породица почива. Знајући да су наши односи на земљи слика једне више, духовне стварности, Свети Оци су о породици говорили као о икони Цркве.

Узор материнства свакој жени требало би да буде сама Пресвета Богородица, чија је личност најузвишенија похвала и славослов материнству. Ово је посебно важно да би се на прави начин схватила очигледна повезаност материнства са материјалним свијетом. У саму природу материнског односа усађена је брига за умножавање, растење, јачање и тјелесно очување дјетета, но ова брига је у лику Пресвете Богородице вјером осмишљена, облагодаћена и преображена. У Њој и са Њом, она постаје то што би и требала бити: радосна и радостотворна брига за освећење и преображење тијела и материје уопште, тј. брига за обновљење и преосмишљење живота из смртног у бесмртан, из временог у ванвремен. Дјевојка која своје дјевичанство чува и посвећује Богу кроз монашки позив, постаје, према Aпостоловој ријечи, свештени сасуд Божије благодати. Но, и жена у браку узима на себе једно свештено звање, јер кроз материнство она обавља велику и свету службу старања о дјеци и њиховог васпитања у духу вјере и Предања Цркве. Мајке Светих биле су и саме свете, и неријетко су управо оне својим примјером биле њихов узор и надахнуће. Као први и најважнији учитељ свога дјетета, мајка постаје и остаје нераскидива спона са свијетом који га окружује, надасве благословом Свесвете Тројице Која кроз њу благосиља сваког новорођеног на земљи. Јер кад год се роди нови човјек на земљи, Бог исповиједа своју вјеру у човјека. Но за то му је потребно оно ДA мајчинско, њена воља жеља за рађањем, налик на оно ДA Богородичино.

Мајка воли на начин који је образац вољења и икона оне чудесне љубави пред којом пада логика историјског свијета, љубави која воли не тражећи своје. Као кад птица пјева радосно због изобиља радости у себи, не зато што јој је то потребно, него што својим пјевањем жели да усрећи друге, да све око ње буде радост.

Ми често о љубави говоримо, заклињемо се и мислимо да знамо шта је љубав, али ако је само на тренутак упоредимо са мајчинском љубављу видјећемо како је често наша љубав пуко самопотврђивање и самозадовољно вјешто прикривено самољубље.

Најљепше и најтоплије ријечи на сваком језику, најтананији и најдубљи покрети једног срца упућени су мајци. Она је милост и нада, благост и топлина, утјеха и прибјежиште, радост и праштање. У тренуцима најтежег страдања, срце зна за само два вапаја: „Боже мој“, и: „Мајчице моја.“ Зато је мајчинство неизрециви дар милости и љубави Божије, а свака је жена позвана да на дар одговори уздарјем, то јест рађањем, васпитањем и подизањем дјетета у љубави и њежности материнског бића.

 

Извор: Светигора, Епархија захумско-херцеговачка