Мајка

[JESSY]

Мајчинство није само улога, коју жена мање-више успјешно игра током свог живота, већ однос који значи остварење како ње саме тако и новог бића, које кроз њу од тренутка рођења почиње да поима свијет око себе и стиче прве представе о постојању другог. Лице мајке од тог првог тренутка постаје лице у коме се дијете огледа, и ако бисмо представљали портрет једне личности присуство оца била би позадина и постава, а присуство мајке даје она многобројна освјетљења и сјенке, оне најфиније потезе четкицом који лику дају трајни израз кроз који можемо сагледати љепоту човјекове душе.

Када у својој посланици говори о Св. Тајни брака, Св. Aпостол Петар, обраћајући се жени, каже да је „украс жене у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцјено“ (1Петр. 3,4). Мајка је она животна тишина која даје сигурност ријечима, мислима и осјећањима. Она је у животу своје породице извор саборности и она која конституише заједницу, будући да као квочка пилиће све око себе и у себи окупља, пригрљује и сабира. Овом својом особином она даје основне смјернице ка цјеловитости дјететовог бића.

Икона Божије љубави према човјеку на овом свијету је мајчинска љубав. Она не тражи своје, она живи жртву и њој се радује, у потпуности је окренута дјетету које воли сараспињући се његовим страдањима и дубоко доживљавајући његове радости. Штавише, њена љубав иде до самозаборава: Св. Максим Исповједник дао је диван примјер мајчинске љубави, рекавши да мајка чије се дијете дави инстиктивно скаче у воду да би га спасла, не мислећи притом ни једног тренутка да ли је вода хладна, па чак ни да ли она сама зна да плива. То је љубав која не познаје себичност, љубав која је у цјелости живљење за другога. У само биће жене усађено је то и такво настројење, па чак и онда када није мајка у физичком смислу, она би у себи требало да гаји то што је мајчинско: да буде она која бди и стрепи, она која грли и пружа утјеху, она која прашта и њежно воли, она која прати и подржава. За разлику од бесловесних животиња које тугују кратко а потом настављају живот, на мајци губитак чеда оставља неизбрисив траг.

Осјећајући и живећи ову љубав, дјеца у присуству мајке показују сву своју личност. Нигдје и никада као у њеном присуству, дијете није слободно да буде оно што заправо јесте. Будући да су све маске и игре претварања израз свјесне или несвјесне потребе да се буде вољен и прихваћен са једне стране или страха да се не буде одбачен са друге, у присуству мајке, чија љубав никада и ничим не бива доведена у питање, те маске падају. Будући крв од њене крви и месо од њеног меса, дијете – било да је још увијек дијете или већ одрастао човјек – живи и бива оживљавано управо непорецивим идентитетом те љубави.

Мајка воли без резерве. Љубав према дјетету је њен начин постојања. Она прашта без остатка – све друго, за њу би била издаја. Најскривеније туге дјетета, чак и наговјештаји тих туга у њој буде немир – осјећа их срцем које је неповратно дала на дар. Мајка воли до краја слободно: слободна од себе, том и таквом љубављу она ослобађа и оне које воли.

Цркву Христову која и сама пројављује све ове особине с правом називамо Мајком. Она својим присуством штити и храни, и под своје окриље прима све оне који јој притичу и све гледа као дјецу. Као што Црква, која је Сами Христос, својим Тијелом и Крвљу храни своју дјецу, тако и мајка дојећи дијете на својим грудима, у ствари храни га својим тијелом и крвљу. Јер, у том бијелом млијеку мајчином су и тијело и крв њена. То је велика и неизрецива тајна љубави која је јемство са обје стране: љубав уноси мајку у дијете и љубав уноси дијете у мајку. Веза са мајком несумњиво је једна од најдубљих које човјек остварује у своме земном животу, и она трајно, превазилазећи границе времена и простора, па чак и границе живота и смрти, повезује два бића кроз осјећај јединства. Мајка познаје дијете као што познаје себе саму: свој дах, своју мисао, свој глас, свој очињи вид.

Мајка би требало да буде наш пут ка оцу – по угледу на Мајку Цркву без које нема ни нашег усиновљења Оцу Небескоме. Она је та која у дјеци изграђује и чува ауторитет оца, на коме породица почива. Знајући да су наши односи на земљи слика једне више, духовне стварности, Свети Оци су о породици говорили као о икони Цркве.

Узор материнства свакој жени требало би да буде сама Пресвета Богородица, чија је личност најузвишенија похвала и славослов материнству. Ово је посебно важно да би се на прави начин схватила очигледна повезаност материнства са материјалним свијетом. У саму природу материнског односа усађена је брига за умножавање, растење, јачање и тјелесно очување дјетета, но ова брига је у лику Пресвете Богородице вјером осмишљена, облагодаћена и преображена. У Њој и са Њом, она постаје то што би и требала бити: радосна и радостотворна брига за освећење и преображење тијела и материје уопште, тј. брига за обновљење и преосмишљење живота из смртног у бесмртан, из временог у ванвремен. Дјевојка која своје дјевичанство чува и посвећује Богу кроз монашки позив, постаје, према Aпостоловој ријечи, свештени сасуд Божије благодати. Но, и жена у браку узима на себе једно свештено звање, јер кроз материнство она обавља велику и свету службу старања о дјеци и њиховог васпитања у духу вјере и Предања Цркве. Мајке Светих биле су и саме свете, и неријетко су управо оне својим примјером биле њихов узор и надахнуће. Као први и најважнији учитељ свога дјетета, мајка постаје и остаје нераскидива спона са свијетом који га окружује, надасве благословом Свесвете Тројице Која кроз њу благосиља сваког новорођеног на земљи. Јер кад год се роди нови човјек на земљи, Бог исповиједа своју вјеру у човјека. Но за то му је потребно оно ДA мајчинско, њена воља жеља за рађањем, налик на оно ДA Богородичино.

Мајка воли на начин који је образац вољења и икона оне чудесне љубави пред којом пада логика историјског свијета, љубави која воли не тражећи своје. Као кад птица пјева радосно због изобиља радости у себи, не зато што јој је то потребно, него што својим пјевањем жели да усрећи друге, да све око ње буде радост.

Ми често о љубави говоримо, заклињемо се и мислимо да знамо шта је љубав, али ако је само на тренутак упоредимо са мајчинском љубављу видјећемо како је често наша љубав пуко самопотврђивање и самозадовољно вјешто прикривено самољубље.

Најљепше и најтоплије ријечи на сваком језику, најтананији и најдубљи покрети једног срца упућени су мајци. Она је милост и нада, благост и топлина, утјеха и прибјежиште, радост и праштање. У тренуцима најтежег страдања, срце зна за само два вапаја: „Боже мој“, и: „Мајчице моја.“ Зато је мајчинство неизрециви дар милости и љубави Божије, а свака је жена позвана да на дар одговори уздарјем, то јест рађањем, васпитањем и подизањем дјетета у љубави и њежности материнског бића.

 

Извор: Светигора, Епархија захумско-херцеговачка

[Данче*]

СРПСКОЈ МАЈЦИ

Шта је то мајка? Мајка је биће најсличније Богу. Питање, које сам често постављао себи и одговор који сам добио приликом једног незаборавног догађаја. Био сам као ђак присутан на стрељању једног разбојника. Осуђен на смрт, везан за колац над ископаном раком, жандарми с пушкама чекају команду за стрељање. У том се појави једна жена, па кршећи руке поче преклињати: „Господо, немојте га убијати, не знате колико је он добар био”. „Наведен је на зло, учинио је једно недело, а ја знам много његових добрих дела”. „Ако ви не верујете мени, питајте комшије, они ће посведочити”. „Преклињем вас, не убијајте њега, ево, убијте мене”.

Овај догађај се дубоко урезао у моју душу. А кад сам доцније учио у богословији, како је Христос дошао у свет да умре за грешнике, да спасе грешнике, ја сам се увек сећао ове мајке.

Зашто је Христос пострадао за грешнике, зашто је у сваком грешнику видео неко добро од пепеловог зла, исто као што мајка, и само мајка, може да нађе нешто добро и у најпропалијем сину и у најпропалијој ћерки својој? Поклонимо се зато материнству, јер су слика љубави Божије. Да није било светих матера, многи Светитељи и Светитељке, и стубови Православља, не би били уписани у наш календар да њихове мајке нису биле свете душе. Кад се сећамо нашег Светог Саве, зар можемо заборавити мајку његову, свету Ану? И како бисмо могли помислити да су се сви они моћни и плаховити владари наши из династије Немањића – Свети Стефан Првовенчани, па Милутин и Драгутин, Свети Стефан Дечански, па цар Урош – посветили без утицаја њихових светих, богоугодних матера? Из светог корена, свето је и стабло!

Сећамо се, мајко, коре родише толике витезове и заточенике истине и правде Божије, и безбројне страдалнике и мученике за Крст Часни и Слободу Златну. И да ли би Марко био онакав делија, ненасит правде Божије, међу људима, да није чуо од мајке Јевросиме ону јеванђељску поруку: „Сине Марко, мој очињи виде, боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу”. А без онакве, несравњиве јунак-мајке, зар би Југовићи пошли у смрт свесно и драговољно, под Крсташем барјаком? О, па Милица, она истинска царица, и за време царства и по пропасти царства? Царица у порфири, царица у монашкој ризи, увек царица, јер је царица по духу. Телесна мајка кћери и синова, али и духовна мајка многе сирочади српске после слома Косовскога. Царица у Крушевцу, царица у Љубостињи, царица на земљи и, верујем, царица у Царству Небескоме. Па, зар да се не сетимо мајке Ангелине, коју баш мајком зове сав српски народ? Мајка која је изродила свеце и војводе, док се и сама није посветила. Ми се данас сећамо и кнегиње Љубице Обреновић, која је многим врлинама превасходила свога великога мужа, а у ратном јунаштву није му уступала. Како да се не сетимо краљице Марије, мајке нашег краља Александра Карађорђевића, за којим је народ наш толико плакао да је, мислим, заувек сузама осветио и своју белу престоницу и сву земљу своју.

Може ми неко замерити, да ја овде само говорим о краљицама, кнегињама, не о мајкама сељанкама и сиротицама. Нећу се ја огрешити о мајке сељанке, не заборављам ја да сам дете са села, једног китњастог села Ваљевског. И моја мајка је сељанка, као чист тамјан пред Богом, као свећа пред Богом. Ја похваљујем у нашим владарским женама и мајкама баш што је у њима вечно сељачко, неизгубљено, а профињено. И наш календар и наша историја били би сиромашни без сељака, без тежачких матера које су родитељке и прародитељке свих оних чије су слике постале иконе и чије су главе круном крунисане. И чија су бедра мачем опасана била и чији су подвизи ушли у црквене стихире, или у гусларске певаније. Ај, браћо моја, ми се морамо данас сетити матера коморџија. То су оне оштре Српкиње које су на својим леђима носиле коморе синовима на бојиштима, из рата у рат, из рода у род, из века у век, кроз векове. Ја не могу да се отргнем томе сећању јер сам их лично негде, са дивљењем, гледао у рату, широм отаџбине. Сетимо се, браћо, и матера коритара. То су оне сироте удовице које су у кориту туђе платно прале, да би децу своју усхраниле и школовале. Заиста није мален број високих службеника државних који памте, кад им је мајка, иза туђих корита, сапуњавом руком давала новчиће за буквар и читанке.

Ја сам навео само неколико славних српских матера и жена по имену, премда је број њихов огроман. Но, до сада су историју српску писали само мушкарци, и о мушкарцима. Али доћи ће време, надам се, када ће се историја српскога народа писати пажљивије и праведније. Тада ће се изнети и разјаснити и велика улога и благотворан утицај српских мајки на цело ткиво наше славне историје. Ај, браћо моја, поштујмо зато мајке, и своје и туђе. Јер свака је мајка по природи, као мајка слична Христу Спаситељу, тим пре мајка Хришћанка. Страдања матера за децу њихову, телесна и душевна, заиста су слична страдањима Христовим за сав род људски, и тешко да можемо схватити љубав Христову према људима, ако не познајемо љубав материнску, којој је она најсличнија.

Поклонимо се светим мајкама и женама српским, и помолимо се са блогодарношћу Господу Богу: „O, Свевишњи Господе, Боже, хвала Ти што си даровао српском народу такве и толике матере, које остадоше верне закону Твоме. Уведи их, Господе, у Царство Твоје вечно, тамо где се у вишњој и вечној Србији сија лик Светога Саве и Свете Петке српске, и Духом Твојим Светим, Господе благи, испуни, оснажи и управи садашње и будуће мајке, овога Твога крстоносног поколења, које ће Теби служити и Тобом се прослављати. И помози нам, Оче наш небесни, да се и ми, као деца Твоја, вежемо уз Тебе љубављу деце према родитељу своме, а Ти се вежи уз нас љубављу родитеља према деци својој, да Ти будеш наш и ми Твоји, на век века. Амин.”

Свети Владика Николај Велимировић

[*Blue*]

Predivno, dirljivo... Nema zaista nista lepse od majcinstva!

[Ненад Р.]

Хвала ти мајко до неба на великој љубави који си ми пружила .

[Arsenija]

  Majka.

Mama,Mamica,Mami,Mamče,Mam....

[ines]

...ja sam mamina maza, moja mama je meni moja najbolja prijateljica, strašno mi fali kada nekuda otputujem i kada sam odsutna neko vreme..

 

.Anđeo jednog djeteta


Bilo jednom jedno dijete koje se pripremalo doći na svijet.
Jednog dana ono upita Boga:
- "Gospodine, rekli su mi da ćeš me sutra poslati na Svijet, ali ja sam tako sitan i nemoćan, kako ću živjeti tamo?"
Bog odgovori: 
- "Od svih anđela izabrao sam jednog za tebe. On će te čekati i štititi. Svaki dan će ti pjevati i smiješiti se. Tako ćeš ti osjetiti njegovu ljubav i biti ćeš sretan."
- "Dobro, kako ću ih razumjeti kad mi nešto kažu, kada ne znam njihov jezik?" - zapita dijete. 
- "Anđeo će ti govoriti najljepše i najslađe riječi koje ćeš moći čuti na svijetu i pažljivo i sa ljubavlju naučit će te pričati."
- "Čuo sam da na Zemlji ima dosta loših ljudi, tko će me štiti?" - zabrinuto nastavi dijete. 
Bog se nasmiješi i kaže: 
- "Tvoj će te anđeo uvijek štiti, pa bilo to i po cijenu njegovog vlastitog života."
Dijete pogleda Boga i molećivim glasom kaže: 
- "Ali ja sam veoma tužan što Te više neću moći vidjeti."
- "Tvoj će ti anđeo uvijek pričati o meni i naučit će te putevima koji vode do mene."
Tada u raju nastade tišina i glasovi sa Zemlje dopriješe do njega. Dijete shvati da treba ići pa postavi posljednje pitanje:
- "Gospodine, ako sad moram ići, molim Te, reci mi kako se zove moj anđeo"

Bog odgovori s velikim osmjehom:
- "Nije važno kako se zove, ti ćeš ga zvati MAMA!

[Данче*]

Тешко да је икада ико довољно добро описао особу у којој је дисао и пре него што је ваздух овог света удахнуо,пре него што си се први пут у свом малом кораку спотакнуо,ту жену која га је подигла сваки пут кад је падао,ту жену која га је родила,у себи носила,одхранила,
себе му даровала,да би се он уздигао.Тешко је мајку дочарати,можда на сваки бисер овог света прст да упериш и да кажеш:
То је она,то је МАЈКА моја.

 

Захвална сам јој на несебичној љубави!

[JESSY]

 

- Део први –

За сусрет са болницом човек никада није спреман. Нарочито ако је млад. А тога лета, када сам се обрела у Звечанској болници, била сам млада и нисам била спремна, али су околности захтевале наше упознавање. Но како сам одувек била авантуристичког духа и вазда отворена за свет око и унутар себе, то је овај период остао јасно урезан у моје памћење, јер сам одатле понела неколике приче и мени једно надасве пријатно познанство, које је прерасло у дивно пријатељство. Можда у догледно време проговорим нешто и о томе, али сада бих хтела писати о нечем другом: о мајкама које су тако други звали, а оне себе како кад. Поред тога што су - све три - биле из околине Београда, заједничко им је било и још нешто...
Прва мајка

Била је зубарски техничар. У болницу је дошла ради операције тумора. Била је млада мајка, са већ преживљеним траумама, које је доживела због мужевљеве несреће, али из које се извукао и он, као и њихов брак, најпосле. Имали су двоје деце: сина и ћерку. Син је био старији и - мајчин миљеник! Ћерку није волела – то је сама говорила – и стидела се тога, али, ма колико се трудила, да је заволи није могла. Патила је она због тога, али патила је и ћерка. Колико год да је син био одличан у свему, толико је ћерка траљавила.

Имала сам ту радост да је упознам и туга ме нека обузе видећи је прекрасну и послушну, како се труди да угоди мајци. А видела сам и мајку како се обуздава у њеном присуству, премда јој се у очима читало да је довољно да се појави и да је бес преплави. Само пар дана касније изашли су из болнице након успешне операције. Али стрес нико није могао да јој одстрани, нити да јој га одузме; отишла је са њим под руку, свесна да би се могла вратити...

Друга мајка

За њу баш нисам сигурна због чега је била на пластичној хирургији. Јер та жена беше у тешкој депресији. И сама је преко леђа носила трауме из брака, у коме је муж био тешки алкохоличар и насилник. А онда, као да ни то не беше довољно тешко, она паде једном са степеница и повреди кичму, након чега је остала инвалид у колицима.

У браку је изродила два сина. Један од њих је био официр, морнар. Други је привређивао негде за радничку плату. Али не лези враже, догоди се дан, те насред улице, док су се бавили неким послом око аута, наиђе путем неки аутомобил и удари сина у униформи, усмртивши га на месту. Са његовом смрћу, почео је да се гаси и мајчин живот. Њој више нико и ништа није било важно и све време је проводила у кући љубећи униформу свога сина. Волела је она и свог другог сина, али смрт љубимца није могла да прежали.

А добар јој беше овај други синак, долазио је да је обилази. Било је ту и приче и речи, али без неког сјаја у њима, као ни радости велике у очима. Бол је родитељки био идол кога се није хтела одрећи, а син га није могао потиснути. Лежала је на кревету у којој је пре ње била једна неисказана глумица...

Трећа мајка

Она је пристигла неколико дана пре мог изласка. Касније сам сазнала да се, јадница, у болници и упокојила. Имала је једног сина. Примљена је ради неке ране на нози. Кажу да је било од уједа паука, мада су махом тамо лежали сви који су имали рак коже. Елем, за разлику од ове две мајке, овде је било да је син гледао у своју као у идола. А беше много строга жена. Међутим, из приче њеног сина, са којим сам имала прилике да разговарам – будући да је хтео да сазна што више о мајци, која се полако губила и није била за сувисле разговоре, а сестре баш и нису имале времена – сазнала сам да је била изузетно правична жена, али се видело и да је син много воли и цени. Међутим, оженити се није могао никако, јер мајци ниједна девојка није била довољно добра за снају. Ово нам је једном приликом сама нагласила и то са прстом подигнутим у вис! А премашио је четрдесету и, по казивању његове мајке, ретко вредан и радан човек, столар по професији, златних руку.

Сада, док се присећам, могу само да се надам да је, коначно, нашао друга спрам себе...

* * *

Прошло је доста годиница од тада. О њима сам често размишљала и о тузи коју су оставиле свету и свет њима. А онда сам једног дана погледала на ТВ-у једну емисију о жени мајци, која је и сама изгубила сина и због губитка упала у тешку депресију. И кад год се сетим ових мајки, ја се присетим и ње. Њеном животном причом желим да, на крају овог првог дела, бар мало одбременим ову започету тему.

Данима није излазила из куће након синовљеве смрти. Нису је никако могли покренути из добровољног мртвила. Све док једног дана не успеше некако да је наговоре да пође са друштвом на пецање. Али то није било обично пецање, будући да се радило о Американцима. Пошли су у лов на сабљарке. Она је седела унутра у кабини. У једном тренутку су је замолили да им скува кафу, како би је бар мало приволели да изађе на зрак. Пристала је и, кад је кафа била готова, изнела је тацну са шољицама на палубу. Још није почела ни да сипа, кад се један од штапова поче дрмусати и то жестоко. Неко је затражио од жене да донесе камеру, како би сликом овековечили призор. И овог их је пута послушала. Но тек што беше додала камеру мужу, кад из воде излете огромна сабљарка и, од свих људи на палуби, она се дохвати несрећне мајке и уједе је за бедро. Жена је пала доле, а око ње се разлила локва крви. Позвали су екипу RISK 911. Неким чудом, жени је дато да преживи.

И од тог тренутка она почиње да се враћа у живот!
Своју тешку несрећу, она је доживела као лек, као средство за препород, чудо од Бога јој послато и сина вољеног. После дуго времена, могла је да дише и дисањем да врати живот својим умртвљеним удима. Радост је поново нашла своје место на њеном мајчинском лицу...

 

http://pricalica.blog.rs/blog/pricalica/lepota-zivota/2008/11/25/majka

[Жедни]

Данас сам имао јако тежак али и јако пријатан разговор са својом мајком. Причао бих вам о њој али мислим да нећу имати довољно речи којима бих могао да опишем њен живот. Прошла је брда и долине. Оно најгоре је никада није спутавало. Живот увек гледа очима добра и у сваком проблему види смисао. Све што је годинама падало на њена плећа дан данас поносно носи са осмехом. Да. Оним чистим, само њеним осмехом који утешује и смирује. Сваког она зна да утеши и смири. Срце испуњено љутњом, њене топле речи преобразе у смирено срце, које је на крају захвално Богу за све што је прошло, како добро тако и лоше. Данас смо се сећали нашег заједничког детињства. Родила ме је јако млада. И сама је била дете када је родила дете. Ја данас нешто џангризав и незадовољан собом. Мајка ко мајка то примети. Ништа не морам да јој кажем. Зна. Мајка је то.Седнемо причамо. Ваоо! Шта смо све прошли. Боже хвала ти! Добро је! Хвала јој за то што јесам данас. Можда није нешто много по мерилима света, али је и превише по мерилима моје душе. Кроз пакао кроз који је сваки дан пролазила како би мене и мог брата подигла и показала нам прави пут заузела је велико место у мом срцу.

 

Ову тему посвећујем њој.

 

Какви су ваши односи са мајкама? Мајка је за вас? Мајку волим јер?

[мирођија]

    Деца су сидро које мајке држи везане за живот.

    Софокле

[Никола Поповић]

Волим моју мајку јер уме да се појави ниоткуда када ми је заиста неко потребан. Нараво, љубав је присутна. Она права. Поверење. Мајка је мајка. 

[Ђорђе Р]

У овој емисији гост монаха Арсенија (Јовановића) је његова мајка госпођа Нада Јовичић.

О Богу и животу и о томе како је бити мајка једног монаха, говори нам госпођа Нада.

 

http://www.svetigora.com/node/15192

[brana]

Моја мајка се упокојила на Ђурђевдан,ове године, после кратке и тешке болести. изузетно ме погодило,

желим вам рећу свима који имате мајке, волите их и поштујте.

Ја сам своју бескрајно вољела и поштовала, и не могу пуно писати, јер ме гуше сузе.

[Данче*]

Мој покојни дека је говорио:" када кажеш мама уста се лепи, када изговориш тата има луфта". Е сад има ту неку мудрост ко ће га знати.

[Жедни]

За њу

 

Једна је жена што увек разуме.

Што грли нежно,

воли бесконачно,

брине немерљиво,

саветује анђеоски.

Непоновљива попут тренутка прошлог,

јасна као ведро небо,

што усељено у њеним очима,

утешује чисто.

Снажнија од грома,

нежнија од руже.

Срца лава,

очију срне.

Има их пуно,

али само је она,

мог усмерења пут.

Једна је мајка,

што брине,

што воли,

што живот даје,

што увек је ту.

 

Стефан Л. (Жедан да се о вери збори).