Постати неко...

[Иван Ивковић]

Шта значи израз - преображавати свет љубављу?

Можда делује чудно али што више размишљам о овоме одговори ми изгледају све даљи...

Један од одговора је сигурно - преобразити себе. Али шта то значи? Кајати се, молити се, постити, умањити разоноду и чешће се сећати поука, жртвовати се за ближњег...?

Како схватити која је наша жртва узалудна а која не?

Верујем да Бог преображава свет (са) онима који посте тако што намажу главу своју уљем и ходају светлих лица... Али колико је таквих заправо (можда је ово питање сувишно)?

 

Тако... Можда ће многима од вас ова тема деловати разумљива сама по себи и без потребе за неким образлагањем. Ипак бих волео да поделите са мном своје мишљење о томе како (можда би имало смисла запитати се и "колико") доживљавате преображавајућу љубав.

[Zero]

Eto, meni je jedan drugar, dok smo stajali na Liturgiji, okrenuo se i rekao: "Valjda ćemo ovako i gore." (ovo sam već pomenuo na nekoj temi, al ajde). To je mene malo, da kažem, "preobrazilo." Mada, ja gledam da je on meni tada bio pokretač, a ako ja hladno odreagujem na to, onda će ostati na tom toplom osećanju koje vremenom bledi. Davati celog sebe, ali biti mudar u tome, to je moje mišljenje. Nažalost, još uvek ne i iskustvo

[Srdasce]

Шта значи израз - преображавати свет љубављу?

Можда делује чудно али што више размишљам о овоме одговори ми изгледају све даљи...

Један од одговора је сигурно - преобразити себе. Али шта то значи? Кајати се, молити се, постити, умањити разоноду и чешће се сећати поука, жртвовати се за ближњег...?

Како схватити која је наша жртва узалудна а која не?

Верујем да Бог преображава свет (са) онима који посте тако што намажу главу своју уљем и ходају светлих лица... Али колико је таквих заправо (можда је ово питање сувишно)?

 

Тако... Можда ће многима од вас ова тема деловати разумљива сама по себи и без потребе за неким образлагањем. Ипак бих волео да поделите самном своје мишљење о томе како (можда би имало смисла запитати се и "колико") доживљавате преображавајућу љубав.

 

Mislim, da to znači, raditi na sebi. Gledati panj u oku svom. Isključivo gledati šta zameramo drugima, da to najpre u sebi, nemamo i sami. Samim tim, preobražavamo sebe, a to primećuje i naša okolina. Mislim, da je to u onoj, ako promeniš i spasiš sebe, ti spasio si hiljade. Jer ti reflektuješ i na druge ljude, ono sta si, dolazeći u dodir i kontakt s njima. Samim tim, čineći da si ti bolji, zdraviji, što umno što duševno, samim tim, menjaš i svoju okolinu na bolje, jer su i oni pored tebe onda smireniji.

 

Verujem u mogucnost da preobraziš sebe. I promeniš sve. Popraviš se. Učiniš sve drugačijim.

 

Ja mislim da ne treba da se bahćemo, koja je uzaludna ili nije...samim tim, što ti ulažeš taj napor i trud, kako može išta da bude zaludno. Znači, odraziće se u ma kom vidu, obliku, kad tad.

 

Mislim, da treba osluškivati onaj unutrašnji glas. Glas savesti. I onda, nema zime. 

 

Sve to negde pomalo, zajedno, doneće do vidnog boljitka, nadam se.I na duže staze - spasenje. Ako Bog da.

 

[Иван Ивковић]

Код многих се при помену жртвовања за било шта па и на Божју славу и ради добро ближњег јавља страх од умањивања или чак губљења сопственог интегритета. А познато нам је да антитеза љубави није мржња већ страх. Сматрам да ово осећање потиче од недостатка вере и сувишка самољубља.

У чему се по вашем мишљењу састоји процес (=подвиг) лечења ових духовних аномалија? Да ли се Христове речи: "Овај род не изгони се ничим до молитвом и постом" односе и на овакве случајеве или постоји још нешто (и шта би то могло да буде)? Какав то пост треба применити у овом конкретном случају било да смо ми оболели или неко од наших ближњих. Ако је у питању спасавање ближњег и ношење његовог крста сигуран сам да "проповедање" и "поучавање" чак може да има супротан ефекат, тј. да човека одврати од спасења... Можда је кључ у (с)трпљењу...

А шта чинити ако спознамо овај страх у нама самима?

[Ayla]

А шта чинити ако спознамо овај страх у нама самима?

 To bi bio prvi i veliki korak. Sledeći je da ga prigrlimo. Ostalo po inerciji...korak po korak.

[Саша од Москве]

 страх од умањивања или чак губљења сопственог интегритета.

...

А шта чинити ако спознамо овај страх у нама самима?

 

Из мог искуства - овај страх имаш уколико осећаш да немаш довољно ,,сопственог интегритета''.

Чега се све људи плаше? То да ће ,,изгубити своје ја'' - обично је свима лако да кажу, али мени нико то није појашњавао - то је онај изговор који сам себе објашњава...

 

Проблем је што ти ни немаш себе ако немаш другог, па хајд' сад... Ето ти парадокса... Можда је најлепше рећи - ја нисам остварен у односима које имам (да не ширимо причу никад нико и није у потпуности, јер се стално крећемо у развоју, али овде мислим на ону ситуацију кад се вероватно људи ,,уморе'' од (пре)давања себе).

 

Дакле ја мислим да су две ствари у питању - прва колико ти дајеш заиста себе - а колико чекаш за узврат? А друга је шта ти је циљ (у том односу)?

 

Страх може да буде последица увиђања промене - да ли у мени или у ономе преко пута, али то су оне (потенцијалне) промене које су јасне и не могу се више занемаривати без последица. @Ayla лепо каже да то треба пригрлити, односно схватити и прихватити, само док се то не деси ми немамо мира.

То може да се испољи:

 

када се захтева нека истинска потреба које смо се из страха од одбацивања драге нам особе одрицали - тј неко нам нешто брани (нпр исповедање вере)

 

али може бити и нека приземна потреба, (лажно уверење да су нам други нешто дужни) што обично прерасте у међусобно подсећање на ваше дугове и свађу - ,,ти си мени био дужан ово'' - ,,ма немој!?!?! а знаш шта си ти мени све био дужан - па сам ја као ,,великодушан'' то ,,заборавио''??? ево да те подсетим...(па креће набрајање, по правилу ископавање давно закопаних ратних секира)''

 

или она ситуација да ти увиђаш да особа поред тебе ти једноставно не може пружити нешто што је теби потребно - јер просто није таква, не функционише на тај начин.

 

У свим ситуацијама ти имаш неку потребу - али њене суштине и твоје разумевање односа нису на истом нивоу.

 

Кад схватиш једном своју потребу, и са њом си начисто - да она никог не угрожава и још може унапредити твоје односе са другима - тада по правилу страх нестаје и можеш се успротивити том другом. Тад нема ,,повреде интегритета'' - већ напротив само његовог потврђивања. Страх да ће нас неко одбацити потиче од ослонца којег смо имали у неком - е сад је цака одрећи се тог ослонца у другом и пронаћи га у себи. Значи прихваташ одговорност (ризик) за себе у већој мери, али и самопоуздање је веће када се препреке савладају.

 

Егоизам по мени је ова друга ситуација и лакша је за превазилажење од ове треће, јер је обично последица наше слабости (нпр имали смо лош дан, па нас још неко близак занемари), али просто мораш бити спреман да ће твоја залагања и труд бити занемарени највероватније у истој мери као што и ти заборављаш туђа и да мирно покушаш да укажеш да постоји љутња и бес (ако успеш тиме да смириш особу тада има смисла даље разговарати, ако не - наставак је само мучење у оба смера и ваља чекати да бес и љутња прођу) и када се подсетиш свега што други чини за тебе (обично те сама особа подсети) - то може да буде корак ка обостраном отрежњењу и приближавању - јер губитак захвалности другима у нашем животу много нас удаљава. Еее, а кад се после тога смирено обе особе приближавају једна другој - нема ништа лепше... Дакле то је сусрет двеју личности - које се заиста сагледавају, поштују и радују у том сагледавању...

 

Ова трећа ситуација - у којој си ти у позицији да ти је потребно нешто што особа преко пута тебе не може да ти пружи - је много тежа... И не знам њено решење. Тј знам - али ми је најтеже, јер то значи да научиш да цениш праве вредности које та особа заиста има, за разлику од оних које ти претпостављаш и очекујеш (које су већ усвојене и твоје). Е то је по мени оно истинско одрицање себе, тј одрећи се себе (својих очекивања, своје плате) у односу са другим и прихватити неке нове (друге) вредности које та особа (до)носи (у твој живот кроз ваш однос). То је и прихватање одговорности и терета који мораш сам да носиш и да се надаш и верујеш Господу да те неће оптеретити више него што ти заиста можеш. Наравно да то јесте могуће ако ти истински желиш да будеш у миру са том особом, у комуникацији се може осетити олакшање када је свакоме поверен терет који може понети... И то ми је отприлике и плата и подстрек за даљи труд у том односу - кад осетим мир између нас... Везе којима сте везани (да ли је у питању родитељ или познаник нпр) отприлике одређују и ниво одрицања и ниво удубљивања у једном односу...

 

Ако знаш ко си - то ти нико и ништа не може одузети.

[Иван Ивковић]

Из мог искуства - овај страх имаш уколико осећаш да немаш довољно ,,сопственог интегритета''.

Чега се све људи плаше? То да ће ,,изгубити своје ја'' - обично је свима лако да кажу, али мени нико то није појашњавао - то је онај изговор који сам себе објашњава...

...

Дакле ја мислим да су две ствари у питању - прва колико ти дајеш заиста себе - а колико чекаш за узврат? А друга је шта ти је циљ (у том односу)?

...

Ова трећа ситуација - у којој си ти у позицији да ти је потребно нешто што особа преко пута тебе не може да ти пружи - је много тежа... И не знам њено решење. Тј знам - али ми је најтеже, јер то значи да научиш да цениш праве вредности које та особа заиста има, за разлику од оних које ти претпостављаш и очекујеш (које су већ усвојене и твоје). Е то је по мени оно истинско одрицање себе, тј одрећи се себе (својих очекивања, своје плате) у односу са другим и прихватити неке нове (друге) вредности које та особа (до)носи (у твој живот кроз ваш однос). То је и прихватање одговорности и терета који мораш сам да носиш и да се надаш и верујеш Господу да те неће оптеретити више него што ти заиста можеш. Наравно да то јесте могуће ако ти истински желиш да будеш у миру са том особом, у комуникацији се може осетити олакшање када је свакоме поверен терет који може понети... И то ми је отприлике и плата и подстрек за даљи труд у том односу - кад осетим мир између нас... Везе којима сте везани (да ли је у питању родитељ или познаник нпр) отприлике одређују и ниво одрицања и ниво удубљивања у једном односу...

 

Ако знаш ко си - то ти нико и ништа не може одузети.

Браво Сашо! Свидела ми се твоја анализа.

Кад сам постављао питања баш сам имао у виду ситуацију коју наводиш као трећу.

Прихватање вредности које овде помињеш ми изгледа мало дискутабилно. Мислим да је најздравије схватање овог принципа такво да се прихвати постојање других вредности али не и да се оне обавезно усвоје (нпр. ако имам пријатеља друге вере прихватићу постојање те вере као и чињеницу да је он поштује али лично нисам обавезан да је усвојим да би се наш однос даље градио). Убеђен сам да Свето Писмо и за овако нешто има "формулу". У међувремену се присетих ове лепе поуке:

"не будите деца умом, него злобом детињите." (1.Кор.14,20)

 

Сад још само да сазнамо ко смо...

[JESSY]

Сад још само да сазнамо ко смо...

ima sanse i vremena da saznamo....

[Саша од Москве]

Сад још само да сазнамо ко смо...

 

Не знам ко то рече - али ја мислим да ће то тек на суду да се обзнани у потпуности, чак и нама самима - има да се изненадимо - мислим да је то оно ,,човек је дат и задат''

 

Кад сам постављао питања баш сам имао у виду ситуацију коју наводиш као трећу.

Прихватање вредности које овде помињеш ми изгледа мало дискутабилно. Мислим да је најздравије схватање овог принципа такво да се прихвати постојање других вредности али не и да се оне обавезно усвоје (нпр. ако имам пријатеља друге вере прихватићу постојање те вере као и чињеницу да је он поштује али лично нисам обавезан да је усвојим да би се наш однос даље градио).

 

Па јесте врло дискутабилно, мени искрено највише... То ми је највећи изазов, али нисам имала на уму такве врсте вредности - у смислу прихватања система вредности које једна особа усвојила - него вредности које красе једну личност/карактер (имати на уму да сам лаик, па је могуће да не користим праве појмове за оно што желим да искажем). Дакле имала сам на уму различитости у карактеру и личности које се испољавају у једном односу - због којих долазимо у конфликт.

 

Нпр: две особе договоре се да иду на пут заједно, једна је контрол-фрик, значи све воли да испланира, сваки корак се зна и циљ је искористити време да се рецимо што више знаменитости обиђе, планира тај пут данима, пази на детаље, истражујући на интернету туђа искуства, а друга особа је истраживач и друга врста авантуристе, која воли да је баце у један град и да га она попут неистражене области упознаје на лицу места, при чему је води сопствени инстинкт или напросто иде куда јој се свиди и на тај начин може да открије прави пулс и дух града у коме је, да открије неке слатке скривене кутке који остали туристи не знају или домаћини нису знали на прави начин да препознају и промовишу...

Ево ти конфликт у најави - други ће гледати да искористи прву прилику да пође у правцу који се укаже занимљив, а први ће се трудити да испуни тако брижљиво планирани обилазак.

Вредност овог првог је ефикасност и што ће потенцијалне опасности избећи, јер сигурно су се они који су се раније опекли већ негде жалили, и неће сести у ресторан у којем ће му на муфте извући паре - само зато што ресторан делује примамљиво, а домаћини предусретљиво.

Вредност овог другог је што уме да се опусти и ужива и оно што рекох већ - да открије скривене кутке града које обично само мештани знају и крију од навале туриста.

 

Ово је само начин у функционисању који се може кориговати ако се уочи без да ,,изгубиш сопствено ја''. Е сад, то је оно што је на површини и што је лакше препознати и превазићи.

 

Много је теже да се нађеш у истој кући са особом која рецимо нема обичај да се преиспитује, значи интроспекција јој је страна и у вашим сукобима просто ништа ти не гарантује да ће увидети своје поступке/грешке према теби. Што значи да ти мораш да се на неки начин сам трудиш око тог односа и концентришеш на све оно друго што се у вашем односу јавља као добро и да не заборавиш када се десе конфликти... (ово је у случају оних који не умеју да се искључе, ја нисам те среће да умем да се емоционално оградим једном кад ми неко постане драг)

[Иван Ивковић]

...Имала сам на уму различитости у карактеру и личности које се испољавају у једном односу - због којих долазимо у конфликт.

Мислим да се већина људи спори око тих ствари иако нису од суштинског значаја и уз мало добре воље релативно лако се дају превазићи. Ако ћемо се бавити теоријом овде се тражи само κένωσις илити "испражњење" ("Блажени сиромашни духом...", тј. смирени)... У идеалном случају овим подвигом се превазилазе разлике у ставу и кад је вера у питању а камоли не карактерне различитости. На тај начин остављамо простор другом да се слободно изрази. Исто важи и у односу са Богом ("Дај крв и прими Дух"). Ово је још један од мноштва хришћанских "парадокса" -

"Који љуби живот свој, изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овом свету, сачуваће га за живот вечни“. (Јн 12, 25)

Шта рећи после овога...?

 

"Све се човјек брука са човјеком,

гледа мајмун себе у зрцало..."    

[Ljubić Nenad Šone]

Кruna i plod svih vrlina, svakog rasta i napora, jeste ljubav - ona ljubav koju može jedino Bog da podari. To je dar koji je cilj i svrha svih duhovnih priprema delanja. Sve je sabrano i obuhvaćeno završnim delom molitve. Molimo Boga da nam da da uočimo svoja pregrešenja i da ne osuđujemo svoga brata. Jer, krajnja opasnost koja vreba je gordost. Gordost je izvor zla, a sve zlo je gordost. Pa ipak, nije dovoljno samo da uočimo svoje grehove. Čak i ova očigledna vrlina može da se preobrati u gordost. Duhovni spisi su puni opomena upućenih protiv suptilnih oblika pseudopobožnosti koja, pod maskom smirenosti i samoosuđivanja može da odvede u pravu demonsku gordost. Kada uočimo svoja pregrešenja i prestanemo da osuđujemo svoga brata, kada se, drugim rečima, čistota, smirenost, strpljenje i ljubav u nama slivaju u jednu celinu, tada i samo tada biva u nama uništen najveći neprijatelj - gordost.

Protojerej Dr Aleksandar Šmeman

[Ljubić Nenad Šone]

Љубав је јача од свега, премда не изгледа увек тако. Љубав је јача од злобе и од свега и од смрти. Љубав Божија слађа је од меда. Ко њу окуси, опија се њоме занавек и побеђује све.

Свети Владика Николај

[Дуња]

Нашао је начин како би парализована ћерка могла макар мало ходати.

 

 

Овај човек ми је померио мозак.

[Иван Ивковић]

http://spcbatajnica.com/nedelja-23-po-duhovima-2/

 

Како бисте посаветовали неког ко друге доживљава углавном као средства за остварење личних циљева макар они имали и привид побожности?

 

Како препознати другог као личност, јединствену и непоновљиву? Можда смирити се (испразнити се)... И шта онда? Или шта пре? Питања су можда банална али... опростите.  

[Срђан Шијакињић]

Једино што ми пада напамет је трудити се да се ставимо у нечију коже, замишљати како бисмо се осећали да смо у његовим ципелама и молити се Богу да нам да да то и успемо да осетимо...