Ревност и ревнитељи

[Иван Ивковић]

"Ревност душевна и духовна"

 

http://agapi.mk/interview-igumen-rafailo-boljevic/

 

Предавање јеромонаха Рафаила (Бољевића) Игумана Подмаинског на тему "Ревност душевна и духовна" одржано у недјељу 19. септембра 2010. године у манастиру Подмаине.

 

• Година: 2010
• Величина: 114:04 минута (16.33 МБ)
• Формат: MP3 Mono 11kHz 20Kbps (VBR)
• Преузмите аудио датотеку

[JESSY]

„Имају ревност за Бога, али не по разуму.

Јер не познајући правде Божије

и гледајући да своју правду утврде

не покоравају се правди Божијој“

(Римљанима 10:2-3)

[JESSY]

Најдубљи смисао ревновања, открио нам је Свети апостол Павле у својим посланицама. Он ревност везује за дарове Духа Светог, које добијамо Крштењем, а развијамо их кроз различите службе у Цркви. Ревност је, по апостолу Павлу, пут којим се дарови Духа умножавају, кроз који се узраста ка пуноћи Христовој (1. Кор. 12,28-30 уп. Еф. 4,13). Таква ревност, прожета је слободом и љубављу и има смисао у Цркви и Литургији и с тога је апостол види као ткиво и животну силу Цркве као Тела Христовог (1. Кор. 12,27).
Не без разлога, апостол Павле, Јеврејин по роду и крви, говори тако дубоко о ревности. Јеврејски народ, Стари Израиљ, управо је био познат по свом ревновању у вери, које је, чак, прелазило у фанатизам. На жалост, таква ревност се огледала у механичком и формалном испуњавању верских правила “Закона”. Павле такву ревност одбацује јер она није имала свој садржај и смисао и прелазила је у лицемерје. Управо на то и такво лицемерно ревновање, Господ Исус Христос у се по први и једини пут разгневио, о чему сведочи Јеванђеље, а испуњавајући речи из Псалма – “Ревност за дом твој изједа ме, ружења оних који тебе руже падају на мене” (Пс. 69,9 уп. Јн. 2,17 уп. Рим. 15,3). Лицемерној ревности нема места у Христу и Цркви Његовој.

 

http://crkvauobrenovcu.rs/Misija/o-khrish-ansko-revnosti

[JESSY]

Не можемо ми рећи: Е па немамо силе. Јер и он је човек. Свети Николај је човек, и он је са крви људском, ни он нема већи број чула од тебе и од мене: он нема десет очију, нема десет пари ушију, него два ока, него два ува, једно тело као ти и ја, једну душу као ти и ја. Чиме се он разликује од тебе и мене? Ревношћу својом, вером својом великом, трудом својим, трудољубљем својим.

 

Ми људи шта можемо дати Богу? Шта треба Богу од нас? Све што чинимо, чинимо себе ради, спасења свога ради. Ми, ми можемо дати Богу труд свој, трудољубље своје, а Господ Христос – шта је дао сишавши у овај свет? Показао је Свети Николај: дао нам Вечни Живот, дао нам је Вечну Истину, Вечну Правду, дао нам је Вечну Божанску Силу која побеђује смрт, свакога ђавола, сваки грех, сваку страст. Све то дао је Господ и теби и мени, не само Светоме Николају Чудотворцу. Само, шта треба да чинимо ми? Да се трудимо да негујемо своју веру. Како ћемо неговати веру, питаш ти? Молитвом. Кад се молиш Богу, молиш се што више, што чешће: и кад се молиш Богу ти везујеш себе са Небом, постајеш стуб између земље и Неба. Ко ће те оборити? Нико. Можеш се везати са Господом на Небу и ти добијаш од Њега силе. И та молитва узраста твоју веру, и вера расте молитвом, расте ка небу, ка свима небесима, шири се и јача, постаје бесмртна и силна. 

Свети Јустин Ћелијски

[JESSY]

Ревност Некако неприметно у нашу свест је продрла и учврстила се у њој мисао о томе да јеванђељска проповед треба да рађа само слатке плодове: умиљење, мир, одушевљења са сузама и меко паперје. Међутим, апостол Павле пита Коринћане: Шта хоћете? Да дођем к вама с прутом или с љубављу и духом кротости? (1 Кор. 4, 21). Односно, прут (батина, ако вам се тако свиђа) се подразумева. Иначе, чему и епископу жезал? И како можемо да подразумевамо да га нема ако Сам Христос, Који је Пастир добри, не само да слатко свира проповедничку свиралу, већ носи у рукама и жезал. И њиме напаса народе, брани Своје овце и удара неке непријатеље као глинене лончиће, о чему се много говори и у псалмима и у Откровењу. 221726.p.jpg?mtime=1448404691 Савременом човеку је тешко да ово слуша и чита. Постао је сладострастан и све Јеванђеље се за њега скупило само у слатке и далеке бајковите речи. А све љуто, све пресно и горко, као онај хлеб и траве, с којима Израиљ треба да једе пасху, удаљило се од савременика. Осиромашио је изнутра обогативши се споља. Зато је тешко схватити да је споредни циљ проповеди апостола Павла, могла да буде, на пример, жеља да пробуди ревност у људима. Ревнујте, – каже, – за веће дарове (1 Кор. 12, 31), – и позива верне на подвиге љубави који су изнад мучеништва и говорења језика. Или још: Будући да сам ја апостол незнабожаца, хоћу да хвалим своју службу. Не бих ли како подстакао на ревност свој род и спасао неке од њих? (Рим 11, 13–14). Не ради се о ономе што с «ревношћу» (љубомором) асоцирамо у љубавним стварима, у питањима породичне верности и друго. Ради се о другом. Сам Бог је Бог Ревнитељ. Или мислите да Писмо узалуд говори: «Са суревњивошћу чезне за духом, којега усели у нас»? (Јак. 4, 5) И апостол Павле проповеда како би људи стекли ревност попут пророка Илије. Он као да говори о томе да си био постављен и позван на још више, али си занемарио призвање, улењио си се, опустио си се. А пошто свето место не бива празно, други су заузели твоје место, дакле, други ће добити и твоју награду. Замисли каква срамота – изгубити првородство као Исав некад! Бити позван и не поћи. Али је још горе кренути и вратити се с пола пута. За апостола Павла то је један од извора непрекидног бола. Истину говорим у Христу, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом Светим, да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу моју, сроднике моје по телу, који су Израиљци... (Рим. 9, 1-4). У овој жалости, у мучењу срца и пристанку да буде одвојен од Христа ради браће апостол Павле личи на пророка Мојсија који пристаје да сам погине, само да се народ сачува и да не буде уништен због одступања. А зашто се апостол Павле мучи? Зато што му се срце цепа због контраста између тога какви Јевреји треба да буду и какви су у стварности. И даље пише онима ...чије је усиновљење и славе и завети и закон богослужења и обећања, чији су и оци, и од којих је Христос по телу, Који је над свима нама Бог благословени у векове. Амин (Рим. 9, 4-5). И да би у сродницима подстакао ревност, да би запалио у њима жељу да се устреме ка Христу, он неуморно проповеда незнабошцима. Замислите да неки грчки проповедник видећи (нека Бог то не би допустио) потпуно духовно осиромашење свог народа, оде у сиромашна афричка села и тамо благовести, крсти, служи Литургију и мења обичаје. У том случају би имао права да каже сродницима: «Грци, како сте ниско пали! На вашем и мом језику је написано Јеванђеље, у нашој земљи су проповедали апостоли, међу нама су рођени најпознатији и највећи оци Цркве, богослужење се у свој својој лепоти формирало код нас. Мошти су у храмовима, иконе вас тужно гледају. Богословље је некад текло као река, а сад једва да цури као мали поток! Шта је то? Видећи да сте полумртви, да не желите да васкрснете кроз покајање, проповедам далеким народима и туђим људима. Не само да би се они спасили (то је неопходно и обавезно), већ и да бисте се ви пробудили. Зар вас није срамота? Други добијају ваше венце. Ревнујте за некадашњу славу и поправите се!» Можда се и апостол Павле тако обраћао Јеврејима не желећи да види како први постају последњи. Исто тако је касније говорио новорођеним у Духу хришћанима: Не знате ли да они што трче на тркалишту, трче сви, а један добија награду? Тако трчите да је добијете (1 Кор. 9, 24). Не спавајте, трчите. Угледајте се чак и на спортисте (тркалиште су аналог стадиона за лаку атлетику). Они се зноје, улажу напор због таште похвале, а како ћете ви ући у Небеско Царство ако сте лењи и не борите се? Јер, неиздрживо ће бити касније кад ви, који сте се поносили заслугама предака или другом благодаћу која се испољила у претходним вековима, видите како вас престижу или чак истерују. То је смисао. У истом духу је говорио и Христос, Који се зачудио вери капернаумског капетана: Кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сешће за трпезу с Авраамом и Исаком, и Јаковом у Царству Небеском; а синови царства биће изгнани у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 8, 11-12). Да ли се ово тиче и Руса или само Јевреја и Грка? Тиче се. И нама треба да упада у очи контраст између онога за шта смо призвани и онога како живимо. На нас се директно односе многе речи Откровења. На пример: Сети се, дакле, откуда си пао, и покај се, и она прва дела чини; ако ли не, доћи ћу ти ускоро, и уклонићу свећњак твој с места његовог, ако се не покајеш (Откр. 2, 5). Сећај се А.В.Суворова и сам се челичи. Поштуј преподобног Сергија Радоњешког и немој бити лењ, већ и ти упражњавај појање, бдења, постове. Диви се мудрости светитеља, али и сам стичи мудрост читањем и размишљањем. Гледај, Корејци читају Јеванђеље и Африканци поју псалме, ево у овом делу света усвајају напуштену децу, а у другом не једу месо. А шта ако нас ови аскети, човекољупци и молитвеници далеко престигну – зар нећемо изгорети од стида нашавши се на репу? Ти си наследник великих предака, али ако сам ниси допунио заједничку касицу, већ си само узимао из ње и хвалио се туђом славом – шта те онда чека на Суду? Погледај како су огромна пространства населили и освојили претходни нараштаји, каве храмове су саградили, какве књиге су написали, какве непријатеље с потукли до ногу! Погледај очи сељака на старим фотографијама! Па данас се ни на сваком професорском лицу не може наћи толико мирног ума и истинске племенитости. Сад погледајмо људе данашњице. Не да немамо снаге да развијамо створено и освајамо ново, већ ни да задржимо оно што имамо. Зашто? Због духа раслабљености који је продро у месо и у кост. Треба да се пробудимо и да се потрудимо. Не смемо бити млаки. Млак је одвратан као растопљени сладолед. Вода треба да буде или врела да би се скувао чај, или хладна до студени да би освежила и пробудила. Исто то каже Откровење: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста Својих (Откр. 15–16). Комуниста је био хладан према Богу, али је хладан, каже Господ, бољи од млаког, зато што су тих година и у космос полетели, и БАМ су изградили, и фашистима су кичму сломили. Млак то не може. Људе треба бодрити, а не уљуљкивати. То је апостолски дух – да пробудим ревност...? (Рим. 11, 13). Људи, наравно, често желе да их неко чешка иза уха као маче. И то је свима јасно, јер смо сви «од истог материјала направљени». Свако ће на суду савести рећи: и ја сам такав. Али Бог има другачији суд, другачије мисли и намере. Он каже: Зато их секох преко пророка и убијах речима уста Својих... (Ос. 6, 5). Ето тако – Он сече и убија, а ми се, чак и кад чујемо такве речи о Богу, веома чудимо. Немојте се чудити. Боље се пробудите и ревнујте за Господа Сведржитеља и славу Његову, тражите пре свега Царство Божије и правду његову. Бојте се оних који ласкају и милују, и слушајте упозоравајући звук трубе. Јер главно је да нико не украде наше венце. И за то су потребни духовна бодрост и духовна ревност – истински плодови праве проповеди Јеванђеља. Протојереј Андреј Ткачов Са руског Марина Тодић 25 / 11 / 2015

[Иван Ивковић]

https://scontent-vie1-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xtf1/v/t1.0-9/12311088_887970801272517_7750519811814269444_n.jpg?oh=1bae75f5c7f6d24d565ad45b5414fbcd&oe=56F4B585

 

https://www.pouke.org/forum/statuses/user/4106-%D0%B4%D0%B5%D1%98%D0%B0%D0%BD/?status_id=32801

 

 

@@Дејан, која би тачно писанија овде дошла у обзир, тј. која мирјанину ваља избегавати?

Мислим да то јесу она у којима се подробно говори о благодатним стањима али има ли још неких. Неки наслов?

[Tumaralo.]

Pa sta bi trebalo da citamo kao mirjani?

 

Kad je sve od svetih otaca high level xD

[Иван Ивковић]

Што се мене тиче поштујем став да су мирјанима узор монаси као што су монасима ангели. Јесте ризично читати без неког критеријума. Узмимо Добротољубље као пример. Тамо има поука које су корисне и мирјанима, није све "hi-fi". У "Боготражитељу" су нпр. препоручени неки од отаца Добротољубља чије су поуке довољно прихватљиве свим почетницима. Ништа без расуђивања (ако већ немаш неког ко би то радио уместо тебе ).

[Дијана.]

Ja sam više puta isticala da smatram da tvrda monaška literatura poput Lestvice, Dobrotoljublja, Bogotražiteljai takvih stvari nisu za  nas mirjane, jer one su i pisane za monahe i ljubomorno čuvvane, nisu predvidjeli mogućnost da će doći u široku upotrebu.  

Za nas mirjane su dovoljni vl.Nikolaj, o. Jovan Kronštatski i moderni duhovnici poput Antonija Bluma npr. Korisne su pouke optinskih staraca, oca Jovvana Krestjankina, a to su pouke koje su oni i namjenjivali ljudima u svijetu, ističući opreznost i smirenje kad bi neko da se bavi bogoslovstvovanjem i sozercanjem i sličnim stvarima a živi u svijetu i predaleko je od očišćenja od strasti. Za nas može biti to prelest da težimo višoj duhovvnosti sa manjom duhovnom snagom, kad smo oni kojima je manje dato ali kojima se zato i manje traži. I taj zanos Isusovom molitvom... nije preporučljivo bavljenje ni prvim stadijumom bez blagoslova i vođstva duhovnika..A hajde nađi ga... A kad smo duhovvna dojenčad tako treba i da se duhovno hranimo i izbalansiramo cijelo svoje biće... Čitala sam da od prelesti ljudi zapadnu u duševnu bolest. 

Ja sam pročitala pouke starca Siluana, ali to je poezija.. i nekakve te pouke tih valaamskih staraca.. od tvrđe literature jedino Nevidljivu borbu, i to letimično i površno, prije 4 godine, a to vjerujem da je po promislu kompenzacija toga što u tom momentu nisam mogla naći duhovne pouke od duhovnog lica koje su mi trebale, o borbi sa pomislima i načinu kako se od misli u nama zacare grehovvne riječi i djela...

NI sad nisam na nekom većem nivou, možda ću nekad opet uzeti Nevidljivu borbu da pažljivije pročitam, i vjerujem da će se primiti koliko treba...

[Иван Ивковић]

Čitala sam da od prelesti ljudi zapadnu u duševnu bolest.

Често се стиче утисак да је то правило али на срећу није. Сви смо у прелести, неко мање а неко више.

[Дијана.]

To je tačno, i imamo faze kad smo više u zanosu/prelesti i kad smo mirniji. Neprecizno sam se izrazila: mogu da zapadnu u duševnu bolest. Kao što se i naša duhovnost uobličava spram našeg duševnog zdravlja i mogu i simptomi čiste bolesti uzeti privid duhovne forme. Naročito OK prinude. Ali isto tako moguće je čudesno iscjeljenje i ucjelovljenje, kad patologija otpada kao zmijska koža, ko ima istinsku vjernost Bogu i čisto srce prema ljudima. Ili bar trud i svjesno nastrojenje u tom pravcu... 

[Кратос]

A el mogu od jeresi da zapadnu u duševnu bolest?

[Иван Ивковић]

A el mogu od jeresi da zapadnu u duševnu bolest?

Могу.

[Дијана.]

Ili jeres i svakakva duhovna zastranjenja budu simptom/posljedica, možda i prije nego uzrok... U ljudskoj psihi je sve cirkularno i teško je razdvojiti. 

[Tumaralo.]

Sizofrenija ima svoj osnov u genetici. Nazalost

 

U supotnom egzorcizam bi resavao problem.... al eto jos se niko nije izlecio od sizofrenije. Ni prirodno i natpriodno.