Зоран Ђуровић: Хагиографска историографија Владимира Димитријевића

[коЖељ њацИ]

 

 

 

1. Увод

 

 

Нама драги и надасве плодни православни публициста Владимир Димитријевић објавио је на сајту Борба за веру, 16. 6. 2014, осврт под насловом Sono inconvertibili – поводом једног интервјуа у „Политици“ и поднасловом Хочевар битнији од Светог Јустина Ћелијског.[1] Ја се нећу бавити анализом целог текста, него само једним примером и на основу њега илустровати хагиографску методу коју Димитријевић аплицира у свом покушају да се бави историјом. У строгом смислу речи не бих могао овај мој текст ни назвати хагиографска историографија, јер ако је нешто хагиографија онда није историја. Међутим, ови нивои не постоје као одвојени код нашег аутора, па стога ипак користим речену синтагму. Димитријевићу је далек преврат који је направио блаженопочивши архимандрит Иларион Руварац[2] у приступу историји као науци, јер је управо избацио „романтичарски“ моменат као и „орално предање“, да би могао доћи до објективне историјске истине. Сувишно је рећи да је тада био етикетиран као анти-србин и неправославац. 

Ја ћу се посветити само једном Димитријевићевом параграфу (Из историје србско – ватиканских односа: Средњи век), односно само једном питању, јер би детаљнији одговор на цело његово поглавље захтевало писање једног кратког прегледа историје Србије у средњем веку. Које је то питање, изложићу после ове преамбуле: Димитријевић вели: „папски теолози и њихови ученици на Истоку, попут Јована Зизјуласа“, и „како је наглашавао отац Георгије Флоровски“. Само овај увод говори о хагиографском поступку ВД (за Владимир Димитријевић). За Зизјуласа не помиње митрополитску титулу и одмах га асоцира папским теолозима, а за Флоровског вели да је отац. Зашто? Зато што је Флоровски – јако непријатна фигура за антиекуменисте – био један од православних корифеја у екуменском дијалогу, а био је и ментор будимском епископу Данилу Крстићу, ватреном антиекуменисти и духовнику ВД. Но, заборавља се да је Зизјулас био и ученик Флоровског. Ова нота служи само као упозорење на реторику нашег аутора[3], према чијој главној тези: У историји Срби никад ништа добро нису видели од Рима.

 

 

2. Свети краљеви Милутин и Драгутин између Истока и Запада

 

Почевши од Кулина бана[4], ВД излаже своју визију како су Срби били стално гажени папском чизмом и долази до: „Године 1319, папа Иван[5] Двадесет Други обратио се Филипу Таренском, носиоцу титуле цариградског владара, са жељом да се против краља Милутина покрене крсташки[6] рат – јер је он ‘неверник’, ‘шизматик’ и ‘непријатељ Римске цркве’, а 1320, после ратних успеха Угара у борби против Срба, папа је позивао Немце, Пољаке и Чехе да се удруже са Мађарима како би се ‘шизматичка’ Србија покорила“. То је моје једно једино питање којим се бавим.

Дакле, према Димитријевићевој реконструкцији, папа Јован XXII, покреће крсташки рат против Милутина јер је овај православни бедем надирућем католицизму. Но, да ли је то све баш тако?

 

На сабору у Дежеви Драгутин предаје власт свом млађем брату Милутину, док је за себе задржао области северно од Западне Мораве. Милутин замењује Драгутина у великом савезу, који је формирао краљ обеју Сицилија Карло I са циљем рушења византијског цара Михајла VIII и обнове Латинског царства, које је Михајло срушио 1261. Тај савез, поред Милутина сачињавају: папа Мартин IV, Филип Куртене, син Балдуина II, титуларни латински цар, Јован I Анђео, ванбрачни син епирског деспота Михајла II, владар Тесалије, Георгије I Тертер, бугарски цар, Млетачка република, која је претходно подржавала Михајла, а кога сада папа Мартин проклиње, иако је прихватио унију (sic!). Дакле, са католицима Милутин напада Византију у циљу обнове Латинског царства. Колико је то само далеко до романтичарског тумачења преп. Јустина Поповића који вели: „благочестиви Милутин беше ревнитељ у вери Православној. Јер када у његово време византијски цар Михаило VIII Палеолог (1258-1282. год.) склопи и потписа унију са папом, па настојаше да исту насилно спроведе и међу свима православнима на Балкану и међу Светогорским монасима, краљ Милутин се диже против њега и са успехом ратоваше у одбрану Православља“.[7] Ни не помињу се „православни“ Милутинови саборци: папа Мартин IV, Карло I, Филип Куртене, Млечани… Лепо је читати житија у манастиру и за приватну побожност, али историја је нешто друго.

 

Михајло VIII је 1282. успео да уништи анжујску Краљевину обеју Сицилија и тако онеспособи савез Карла I, док се тешње везују Јован I Анђел и Милутин коме овај даје своју ћерку за жену, јер је Милутин претходно отерао своју прву супругу Јелену. Исте године Михајло умире, наслеђује га његов син, Андроник II, који је на Милутина послао најамљене Татаре, али су они доживели пораз. Милутин са Драгутином наставља да осваја византијске територије, Драгутин се потом повлачи, а Милутин укупно три године ратује са византинцима и мења три супруге; поред поменутих оженио се рођеном сестром мађарског краља Владислава IV Куманца, 1284. жени ћерку бугарског цара Георгија Тертера. Милутин туче и Бугаре (православце), заузима Видин, са Татарима (паганима) склапа мир. Милутинова војска није престајала да упада у Византију, мада су већи освајачки походи престали након 1284, тако да вреди поменути само заузимање византијског Драча 1296. Године 1297. почињу преговори о склапању мира између Милутина и Андроника II, што бива учвршћено склапањем брака између Милутина и петогодишње (осмогодишње?) Андроникове ћерке Симониде, 1299. године. Византинци су на овај брак бацили анатему, зато што је то Милутину био већ пети брак а Симонида дете. Наш, романтични, Јустин вели: „Млада кћи царева, принцеза Симонида… би од самог цара предата Милутину, пошто их претходно у законити брак благослови и венча охридски архиепископ Макарије.“ Јустин неће поменути колико је година имала Симонида (млада), али ће тврдити да је брак законит, мада је против свих канонских брачних одредби.

 

Милутин ће између 1301-1312. водити грађански рат са братом Драгутином. Византинци ће га помоћи, док Угри неће моћи да помогну, и поред добре воље, Драгутина, због својих унутрашњих борби. Ту ситуацију ће искористити брибирски кнез Павле I Шубић да покуша да заузме Хумску област, али се све завршава миром пошто је Милутин заробио Павловог сина Младена II Шубића.

 

Каталонска компанија, сачињена од каталонских најамника, предвођена Рожером де Флором, а којој су се били придружили и Турци Селџуци, ратује са Византијом, да би од 1307. напала и Свету гору, као и сам Хиландар, под игуманом Данилом, кога је тамо сам краљ поставио; Милутинови најамници су спасли Хиландар, као што су одбили нападе 1308. и 1309. године. Карло Валоа, брат француског краља Филипа IV Лепог, постао је 1301. главни претендент на титулу латинског цара и у том смислу се удружује са Филипом Тарентским; прикључује се и Каталонска компанија, Млечани, Византијски управници Солуна (Јован Мономах) и Сарда (Константин Дука Лимпидарис), папа Климент V, који баца анатему на Андроника II 1307, док Милутин преговара за учешће у овом савезу од 1306. Један доминикански изасланик оцењује Милутина као непоузданог, развратног и суровог, док као верног католицима хвали Драгутина. Савез са Милутином зарад рушења Византије се ипак склапа. Једна од одредби споразума обавезивала је Милутина да пређе у католичанство. Зато папа Климент V, 1308. шаље легате у Србију, али Милутин налази неке изговоре да то не уради. Могуће је да се Милутин приближио Анжујцима да би се могао проширити на рачун Византије, али и да би се борио против Драгутина, који је тада био у незавидној ситуацији јер је био у сукобу са Анжујцем Карлом Робертом, који се борио за титулу краља Мађарске.

 

Но, Милутин се ипак окреће свом тасту Андронику II, и шаље му војну помоћ за борбу против Турака, што Драгутин покушава да искористи да би дошао до потпуне власти, а уз њега приступа добар део Милутинове властеле, незадовољне његовим окретањем Византији. Милутин умало не изгуби престо због помоћи Византији. Мир се постиже посредовањем СПЦ. Андронику Милутин поново помаже против Турака, док Милутинова и Драгутинова мајка, краљица Јелена Анжујска умире 1314. као православка, иако је цео живот провела као католкиња, док има више него озбиљних индиција да је Драгутин добар део свог живота био католик.

 

Милутинове муке се настављају и 1314. када на њега устаје његов син Стефан, потоњи Дечански, који је око себе окупио Драгутинове прваке незадовољне провизантијском политиком Милутина. Искусни краљ је призвао сина топлим и пуним патоса речима, овај му је поверовао, а Милутин га баца у ланце, да би касније наредио да га ослепе (Јустин „романтичар“ вели: „Милутин га испочетка прими лепо, но потом, на интриге многих злурадника и непријатеља људског спасења, помете се толико да сина свога затвори у замак у Скопској области и допусти да га тамо ослепе“).

Драгутин умире 12. 3. 1316. што користи Милутин да уђе у његову област (Мачва са Београдом, Браничево и области северно од Западне Мораве), а Драгутиновог сина Владислава, законског наследника, тамничи. Све то доводи Милутина у сукоб са мађарским краљем Карлом Робертом који је добро знао да је део Драгутинове земље само мираз и да му је дат на привремену управу. Карло прави савез против Милутина 1318, у који улазе Младен II Шубић, Филип Тарентски, албанске старешине под браћом Мусаки, а здушну подршку им је дао и папа Јован XXII (1316-1334).

Милутин туче Младена II и додаје својој титули назив краљ Хрватске. Такође бије и Албанце и осваја неке градове на простору данашње Албаније, и поклања сребрни олтар католичкој цркви светог Николе у Барију. Карло Роберт и папа покушавају да прошире своју алијансу позивајући Чехе, Пољаке, Немце и Коруштанце. Но, Милутинова Србија остаје, док он умире 29. 10. 1321.

 

 

3. Закључна разматрања

 

Само ова, у најкраћој црти, набрајања неких савеза, коалиција, довољна су да се разуме да овде нису посреди никакви верски или крсташки ратови. Милутин ратује више са православном Византијом него са католичким Западом. Слијепчевић пише да су у његово време била четири покушаја уније (1291, 1303, 1306 и, најозбиљнији, 1308).[8] Он склапа савезе са папама када се интереси обеју страна поклапају. Папа Јован XXII креће против Милутина не из верских разлога, него због промене карата на столу. Наравно да ће га реторички називати рашким шизматиком и голубом превртачем. А са тим истим шизматиком, чија је мајка била католкиња, склапали су савезе. Исто ради и Милутин. Коалиције нису формиране на верској него на интересној основи.[9] Зато се ВД не може дати за право, као што се не би могло поздравити како је Милутин био католик јер је склапао савезе са католицима. Сам папа Јован XXII, биће назван „папа банкар“, ући ће у жесток сукоб са францисканцима, од којих ће неки завршити у огњу, а које ће искористити Лудовик Баварски и прогласити папу рашчињеним због јереси 1328.

Два би била, како се мени чини, главна мотива који могу објаснити „екуменистичку“ политику Немањића.

 

1) Начелна политика асимилације католичког живља – како оног везаног за латински обред и романске провенијенције, тако и католика који су службу вршили на српском језику – у Српску државу. Краљеви траже од католика да буду лојални, добри „Срби“. Сличну политику имамо у данашњој Кини која је направила своју Католичку цркву која није под папом. Навешћу само један[10] пример: краљ Урош I директно се умешао у сукоб између Бара и Дубровника око митрополитског права требињског католичког владике, па је бенедиктинца Салвиуса, папског легата, који је покушао спровести папине одлуке у корист Дубровника прогнао. Урош I вели за дубровачког надбискупа да би га најрадије убио и да ни он ни папа немају ништа да траже у његовом краљевству јер оно има своје латинске и словенске бискупе и надбискупе и властитог папу, кога и једни и други морају да слушају. Код барских католика је зато Урош био више него популаран; клицали су: Quid est papa? Dominus noster rex Urosius est nobis papa![11] („Ко је папа? Господар наш, краљ Урош, је наш папа!“).

 

Разуме се да је ово била јака, одлична позиција Немањића у преговорима са Римом. Увек су могли изаћи са понудом: пристајемо на сарадњу и можемо вам омогућити да католици у српским земљама буду под вашом влашћу; заузврат тражимо…

 

2) Крв. Добар део крви који је текао венама Немањића био је западног, или ако неко хоће, католичког порекла. Кључна особа је Јелена Анжујска, Урошева супруга и мајка светих краљева Драгутина и Милутина. Она није престајала да се труди на „екуменском“ плану. Ради на обнови угашених католичких епархија па се зато поново намештају стонски и требињски католички епископи, мада ће Милутин опет прогнати требињског епископа, који се више није смео служити ни требињском титулом (надаље је мркански епископ). Јелена је Regina Serviae, Diokliae, Albaniae, Chulmiae, Dalmatiae et maritimae regionis.[12] Дубровчане протежира, издаје им у закуп тргове, потврђује им право на њихове винограде, кумује дубровачком кнезу Марину Бадвари. У центру ових радњи је манастир и плато св. Сергија и Вакха, помаже сиротињу, а из писама папе Климента V Јелени, у којима он образлаже и контроверзно filioque, види се да је она била велики католички агитатор. Нарочито интезивну преписку има са папом Николом IV, који јој 1291. шаље легата да је исповеди и разреши грехова. Допушта јој да узме за свог исповедника фра Николу де Восића или неког другог францисканца. Те исте године Јелена и Драгутин пишу папи Николи IV[13] тражећи да им помогне у борби против богумилске јереси у Босни, да им пошаље способне мисионаре који би знали и народни језик. Папа им шаље францисканце. У Босну смо их ми, Срби, дозвали. Мисија је имала одличне резултате, како сведочи и архиепископ Данило II: „Многе од јеретика босанске земље обрати у хришћанску веру и крсти их у име Оца и Сина и св. Духа, и присаједини их светој саборној и апостолској цркви“.[14] Ово је јако важан моменат јер сведочи о постојању богомила у Босни, чије присуство негира Миодраг М. Петровић, тврдећи да се под богомилима имају разумети римокатолици.[15] Јелена и Драгутин не могу писати папи да им помогне у обраћењу православаца, као што је немогуће да папа шаље францисканце да католике обрате на католичанство (sic!). Дакле, ради се о покрштавању богомила (научници се и данас разилазе шта би заиста били ови јеретици, али је архивирана теза о постојању некакве организоване босанске цркве, а ту је јако битан допринос дао сам М. Петровић).

Јелена ће са барским архиепископом Марином радити на покатоличењу бугарског цара Георгија Тертера, а 1303. папа Бенедикт XI ће примити Јелену са њеним земљама под заштиту папског престола и Св. Петра.

 

Према томе, јасно је да су овоземаљски, али понекад и верски, разлози руководили склапању савеза и вођењу ратова на овом узаврелом подручју. Овоземаљски мотиви су били пресудни. Зато треба посматрати сваки случај засебно. Не може се рећи: Немањићи су били антивизантинци,[16] или пак: љути противници Запада. Бесмислена је и једна и друга теза. Сумарно узевши, више су ратовали са Византијом него са Римом од кога су добили краљевску круну. Са краљевством почиње и стварање једног националног и државног идентитета Срба, које ће ови кроз векове бранити по цену живота. Није ли то једно добро које видесмо од Рима?

Рим 23. 6. 2014.

 

 

 

[1] http://borbazaveru.info/content/view/6880/1/

Пренето и на „Стању ствари“, у оквиру ширег текста, под насловом Хочевар битнији од Светог Јустина Ћелијског: http://wp.me/p3RqN8-1Fq

[2] Видети прегледан уводни текст у Руварчеву методологију:  http://www.istorijskabiblioteka.com/art:ilarion-ruvarac. Када би следио Руварца, Димитријевић би био савршени човек Божији.

[3] Индикативна је и једна друга реченица: „И у Србији је све било јасно – Свети Сава је одвојио Србство од Рима, чији су крижари владали Византијом“. – Сава одвојио Србство од Рима? Кад је СрБство било Римско? ВД показује и шта му је на првом месту: нација, а не вера. То је лајтмотив свих српских националиста. Опет, ВД се не изражава у духу српског језика па вели: крижари. Ни ово није ненамерно; не жели да каже крсташи, него према хрватском крижари, не би ли ове још више огадио слуху српског читаоца. Не може се негирати ВД да је талентовани оратор.

[4] ВД превиђа да је управо Вукан Немањић нахушкао папу на Кулина бана, вид. Драгана Јањић, Писмо Вуканово папи Иноћентију III, Баштина 32 (2012) 115-127. На стр. 115-16 она преноси Вуканово писмо: „Најблаженијем и најсветијем Оцу и господину Иноћентију по Божијој милости првосвештенику Римске цркве и Папи свих, Вукан по Божијој милости краљ Дукље и Далмације, упућује поздрав и изражава оданост… Особито не желимо да тајимо од Вашег очинства да је јерес преко мере ојачала у земљи угарског краља, односно Босини (Босни), толико чак да је сам Бакилин (бан Кулин) заведен заједно са својом женом и својом сестром, која је била жена покојног Миросклава Захумски, и са многим својим рођацима, те је у ту јерес увео више од десет хиљада хришћана… Због тога огорчен, краљ Угарске натерао их је да к Вама дођу и да их Ви испитате, а они су се врати ли са лажним писмом говорећи да сте их Ви озаконили. Зато Вас молимо да краљу Угарске саветујете да их издвоји из свога краљевства као што се кукољ одваја од жита“.

[5] У српском би се рекло: Јован.

[6] Овде је ВД заборавио да преправи у крижарски.

[7] Архимандрит Јустин Поповић, Житија светих, 30. октобар (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih1030.htm). Просто је невероватно како је ава, пишући три житија (Драгутин, Милутин, Јелена Анжујска) успео да не помене католике!

[8] Ђ. Слијепчевић, Историја Српске Православне Цркве, I, Београд 1991, стр. 137.

[9] В. одличан текст о средњевековној интерпретацији догађаја, Небојша Порчић, О спољнополитичким мотивима у делима Даниловог зборника, Историјски часопис 52 (2005) 135-164.

[10] Детаљније: Ивица Пуљић, Црквене прилике у земљама херцега Стјепана Вукчића Косаче, Феномен “крстјани” у средњовјековној Босни и Хуму, Сарајево-Загреб, 2005, стр. 239-268, овде 255-256.

[11] С. Станојевић, Борба за самосталност католичке цркве у немањићкој држави,Београд 1912, с. 80.

[12] О краљици Јелени видети: K. H. Kостић и Ф. A. Cтанојевић, Краљ Стефан Драгутин, Београд 1899, стр. 152-154.

[13] Још 1288. папа Никола пише краљевима Урошу и Драгутину: „Уосталом будући да због неспособности људске природе, не можемо да у исто време лично будемо на разним местима, а не бисмо хтели својом отсутношћу занемарити оне код којих нисмо присутни, шаљемо им пажљиве и разборите мужеве уместо нас. Преко њих испуњавамо дужност своје апостолске службе. Стога смо сматрали да треба да ти пошаљемо из Реда Мање браће људе, додуше сиромашне у овом свијету, но вером богате, потпуније поучене у Господњем закону. То су наши драги синови, браћа Марин и Ципријан, који ти носе ово писмо, да ти и твој народ спасоносним поучавањем ове браће потпуније упознате Божјег сина Исуса Христа, његову славну Мајку и прописе хршићанске вјере“, L. Wadding, Annales minorum, V, ad Claras Aquas 1931, стр. 193-4. Детаљније: Марјан Жугај, Босанска викарија и фрањевци конвентуалци, Croaticacristianaperiodica, 24 (1989) 1-26.

[14] Архиепископ Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских. Службе, Прир. Гордон Мак Данијел и Дамњан Петровић, језичка верзија: Лазар Мирковић, Димитрије Богдановић и Дамњан Петровић, Београд 1988, стр. 70.

[15] Ту тезу развија у више текстова: М. Петровић, Помен богомила – бабуна у Законоправилу светога Саве и ,,црква босанска”, Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена, Београд 1995, 263-283; Црквенодржавне идеје светога Саве између Цариграда и Рима, Зборник радова, Историјски институт САНУ, књ. 13, Београд 1996; Кудугери – богомили у византијским и српским изворима и Црква босанска, Историјски часопис, 44 (1998) 35-75; Свети Сава на Жичком сабору 1221. године и латинска јерес, Историјски часопис, 45-46 (2000) 11-30; Нови подаци Никодима Химнографа о јереси у Србији и Босни средњега века, Историјски часопис, 47 (2002) 59-76; Константин Философ – Костенечки о бабунима – богомилима у Београду у XV веку, Историјски часопис, 48 (2002) 73-88; Владислав Граматик о богомилима у Сребреници у XV веку, Словенско средњовековно наслеђе, Београд 2002; Свети Сава као састављач и преводилац Законоправила – српског номоканона, Историјски часопис, 49 (2003) 27-45; „Бабунска реч” у Законику цара Стефана Душана 1349. и 1354. године, Археографски прилози, 25 (2003) 143-161.

[16] Што би неко могао помислити када чита Стефана Првовенчаног, Живот Светог Симеона, VII: „Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош, истреби грчко име, да се никако не помиње име њихово у тој области”.

 

 

Извор:  Стање ствари

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Milan Nikolic]

Србија треба да буде заиста изнад истока и запада. Само Христова.

[RYLAH]

Ја ипак верујем Владимиру Димитријевићу, некако је занесен и има браду, прави научнички тип.

 

А овако могу да пишу само непријатељи Србства. Надам се да ће Вас у одговору раскринкати као притајеног католика и масона!

[Zoran Đurović]

Ја ипак верујем Владимиру Димитријевићу, некако је занесен и има браду, прави научнички тип.

 

А овако могу да пишу само непријатељи Србства. Надам се да ће Вас у одговору раскринкати као притајеног католика и масона!

 

 

То ја стално говорим. Не може да се Србима пласира ту некаква наука! Шта ће нам то?

[Дејан]

Kako sam čuo, episkop Danilo Krstić je zabranio Vladi da čita knjige...

[Zoran Đurović]

Kako sam čuo, episkop Danilo Krstić je zabranio Vladi da čita knjige...

 

Не знам. Оно што верујем је да је ВД екстремизовао и Данилове идеје. У том смислу Данило није био добар духовник. Био је диван човек, духовит, духован, изузетно образован. Молим се за њега.   

[Дејан]

Не знам. Оно што верујем је да је ВД екстремизовао и Данилове идеје. У том смислу Данило није био добар духовник. Био је диван човек, духовит, духован, изузетно образован. Молим се за њега.   

 

Jedan bivši urednik sa sajta je takodje duhovno čedo vladike Danila ali sasvim druga strana medalje u odnosu na Dimitrijevića.

[μαρὰν ἀθά]

Свиђа ми се како је у тексту истакнута и наглашена разлика између историографије као науке, и хагиографије као жанра књижевности. А Димитријевић је успео да то споји у некакав немогући амалгам. Историја је бескрупулозно усмерена ка разоткривању целе истине о процесима и догађајима и личностима унутар процеса. Хагиографија, пошто је заправо жанр књижевности, она нема ту обавезу као историографија, да скрупулозно прати ток догађаја и процеса онако како су се они заиста одвијали. Зато је и ава Јустин у житију Милутиновом могао да зажмури на све Милутинове савезе са латинима а против Византије.

Проблем Димитријевићеве хагиографске историје потиче од у тексту поменутог М.М. Петровића, који ни сам није по образовању историчар већ правник. Петровић је у последње две деценије кренуо да србује и ревнује у својим научним радовима па ту може свашта да се прочита, али далеко је то од историјског приступа. Пођимо само од тога што Петровић све своје хипотезе о Савином анитпапизму гради на основу познијег житија светог Саве од Теодосија, док Доменитјаново житије светог Саве прећуткује. Наравно да га прећуткује када му не иде у прилог то што Доментијан спомиње. А спомиње да је Свети Сава имао контакте са римском куријом и да је од папе тражио и добио благослов и круну за Стефана Првовенчаног. 

[Макрина]

Не знам. Оно што верујем је да је ВД екстремизовао и Данилове идеје. У том смислу Данило није био добар духовник. Био је диван човек, духовит, духован, изузетно образован. Молим се за њега.   

 

Без обзира на образовање које је имао ВД,мислим да није могао да прати Владику.Ипак Влада доста сировог материјала у себи и мислим да му је то била сметња да разуме Владику на прави начин.То сам разумела и осетила из једне преписке коју смо имали ВД и ја пре неких 7,8 година.Била сам разочарана његовим одговором јер сам очекивала много више.

[Guest]

Ја бих волео да Влада Димитријевић дође овде и да одговара на питања. Мислим да би било много интересантније него да пише без feedback-а

[Макрина]

Поручићу му преко једног његовог обожаваоца кога познајем а друже се и виђају

[Guest]

@,

 

Верујем да би га админи примили и дали могућност да одговара на питања посатилаца и ако би се озбиљно разговарало дошло би се до мнгих решања и изгладиле многе недоумице. Ипак ВД није глуп човек. Напротив, веома је интелигентан и много је чинио за Цркву. 

[Juanito]

Ја ипак верујем Владимиру Димитријевићу, некако је занесен и има браду, прави научнички тип.

 

Он је веома паметан и образован човек, изузетан професор и на моменте и поприлично духовит. Али, нажалост, тешки фанатик. Када прича о стварима из своје струке (рецимо о Момчилу Настасијевићу), он просто блиста. Камо лепе среће да се држи онога што зна...

[Макрина]

Апсолутно тако.

Мени се чини,из ове перспективе сада,да би,можда али само можда,све било другачије да је ВД када је добио отказ на место вероучитеља,примио наш покојни Владика Хрисостом на разговор.

Наш Владика,кога сам много волела и уважавала имао је једно достојанство које није претпостављало и померање граница и неко велико снисхођење.Можда би за ВД ствари биле другачије.Можда не би.

Свакако,он је плодоносан писац,додуше са стагнацијом ,јер претендује обимне текстове и онда се сходно том изазову,доста бави копи-пасте не реченицама,него читавим странама и километарским фус нотама.

У суштини,он је на неки  начин генијалац

[Zoran Đurović]

@,

 

Верујем да би га админи примили и дали могућност да одговара на питања посатилаца и ако би се озбиљно разговарало дошло би се до мнгих решања и изгладиле многе недоумице. Ипак ВД није глуп човек. Напротив, веома је интелигентан и много је чинио за Цркву. 

 

Браво, то је оно што и ја мислим. Нека дође да одговара. Не као пред инквизицијом, него пред својима. Да се не понаша "владичански".