Владета Јеротић - аудио и видео предавања, текстови

[JESSY]

За верног хришћанина, доживљајног, односно опитног, који више не мора да верује, јер зна, коме су Божија Благодат и његов лични труд помогли да му „ум у срцу почива“, Бог је свуда и све. Иако у овом реалном, земаљском животу, „у злу огрезлом“, православни подвижник и сваки истински хришћанин, болно доживљава трагизам дуалистичке истине господарења Земљом „кнеза овог света“, и у исто време извојеване победе за сва времена, у свим еонима над силама мрака, а пре свега над смрћу, Васкрслог Христа, он је апсолутни монист за кога је Бог, као што рекосмо, „свуда и све“. Када бисмо оваквог екстатичног хришћанског визионара упитали: Ко куша човека? он би, без двоумљења, ускликнуо са Давидом псалмопевцем: „Господе, Ти ме кушаш и знаш. ... Још нема ријечи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш ... Да изађем на небо, Ти си ондје, да сиђем у пакао ондје си ... Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској. ... Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје, и види јесам ли на злу путу, и води ме на пут вјечни“(Псалам 139).

Ето предивног одговора на сва наша питања о кушању. За оног просветљеног, који је „Давид“ пред Богом, сва кушања, којима је изложен и праведник и безбожник на земљи, дело су „руку Божијих“, Његовог Промисла. Он нас, онда, куша и када кушамо сами себе и када смо кушани од других људи и када смо изложени нападима демона, јер је све за наше добро и све је постављено вољом мудрог Управљача нашег живота на путу нашег спасења.

[JESSY]

Не знам да ли је апостол Јаков стигао до Божијег престола у чијем је подножју Давид испевао онај величанствени 139. псалам. Знам да до овог подножја, па и до „мрвица са трпезе Господње“ стиже ретко који Божији угодник. Али апостол Јаков много може да помогне свима онима „на путу Господњем“ а можда и онима који се још не одлучише за овај пут, који се, повремено, уморе, па би да спусте или одбаце свој крст, који посумњаше и похулише, којима се учини да је Сатанаило јачи од Христа, а тама јача од светлости; таквима, и свима нама када смо колебљиви, малодушни и мрзовољни, апостол Јаков поручује у својој Посланици (1, 1316): „Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша; јер Бог је непријемчив за кушање злом и Он не искушава никога. Него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља затрудњевши рађа гријех, а гријех учињен рађа смрт. Не варајте се, драга браћо моја“.

[JESSY]

Нема никакве противречности између Псалма Давидовог који почиње са: „Господе, Ти ме кушаш“ и Јаковљеве Посланице која вели да Бог „не искушава никога“. На различитим ступњевима нашег сазревања, „индивидуационог процеса“, или обожења (на путу ка испуњењу Христове заповести: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“), неминовна и неизбежна кушања доживљаваћемо различито; на почетном, или најнижем ступњу Лествице бићемо уверени да нас кушају други људи и народи и да су они виновници свих мука и свег зла нашег. На наредном ступњу Лествице препознаћемо да све потиче из нас самих, наших мана, грешака, тачније грехова, па ћемо се трудити да борбу, као прави јунаци, не водимо више са стварним или измишљеним непријатељима споља, већ са сопственом недоношчади и „туморима“ душе и тела.

Када смо одмакли још мало даље у својој доживотној борби са љутим противницима у себи, као што су неповољни наследни гени, па рани рђави утицај мајке и оца, па бунтовничка, често богоборачка и грабљива младост, и још успели да искрено окајемо мноштво свесно почињених недела из наше средовечне доби, уочићемо, на новом степенику Царских степеница, да демони нису измишљотина, ни властодржаца ни неуког, глупог народа, већ да су и они „укључени“ у наша овострана „митарства“ и да ваља учити да их распознајемо. Ако нам при даљем пењању и буде жао некад што нас Бог и даље „куша“, апостол Јаков ће нам шапнути на ухо своју поруку, па ћемо спознати да нам сопствена жеља „затрудњевши“ роди грех, а са грехом искушење, тј. да се још једном оклизнусмо на стази сопственог кушања, никако не на Божијој.

[JESSY]

Бога као кушача оставимо само онима који стигоше до врха Лествице, оног другог, старијег Јакова. Тамо су они најређи и најскупоценији Божији миљеници којима се навали најтеже могуће искушење, за обична људска плећа непојамно тешко бреме: тамо су Аврам који умало не закла сина Исака (послужи онда и најблиставијем и најдубљем светском спеву о Авраму и Исаку од данског принца Серена Кјеркегора), Јаков који се рваше са Богом, Јосиф који би бачен од браће у јаму пропадања, јеврејски пророци који бише каменовани и стругани и тако сведочише Бога Једнога у првом монотеистичком народу света; пре свих, наравно, тамо је и Јов који „апсурдно“ одоле искушењима телесне, душевне и духовне губе, тамо је, не можемо ово сметнути с ума, и „син Божији“ и „син човечији“ Исус Христос, када је у Гетсиманском врту, крвавим сузама и знојем, молио Бога да га „мимоиђе ова чаша“. Певајмо химне до краја света и века Божијим миљеницима и Богу оставимо бригу о њима. Да их подржавамо нити умемо, нити смемо.

Молимо се милостивом Богу, предано, дуго и искрено, за оне људе, данас свуда у свету све бројније, који не верују у Бога ни у ђавола, ни у друге људе или природу, који су препуштени потпуно самима себи и који због тога трпе најгора искушења, равна хришћанским представама о пакленим мукама. Искушавани од себе самих, без вере, наде и љубави спадају у оне несрећнике о којима Симона Веј лепо каже: „Једина напаст у којој се човек може наћи јесте да буде препуштен себи самоме у додиру са злом. Тада се човеково ништавило може искуствено проверити“.

[JESSY]

"Ми сад сви знамо, хоћемо слободе и да смо своји у рођеној кући...

Слободе, добро, али то није воће што зрело у шешир пада ма коме." Вељко Петровић

 

Да, ми то сада већ добро знамо и томе је допринела не само савремена психологија већ и наше практично искуство, индивидуално и колективно, да слободе нема без зрелости. Ако се неко дете у школи и после школе понаша као и у породици пре него што је пошло у школу, или, што је исто, ако оно још и са шест година мокри ноћу у постељу, претерано се боји и сиса прст - у таквим случајевима суочавамо се са неуротичним, дакле незрелим дететом.

Ако неки младић или девојка са двадесет или више година још показује онакав бунт или онакво сексуално понашање какви су типични за доба пубертета - опет говоримо о незрелој младости која се још налази у стању тзв. продужене пубертетске кризе.

Најзад, када неки одрастао човек често мења своје партнере у браку или ван брака, што значи да није у стању да се веже за једног партнера и њему остане привржен и веран, или када тај "одрастао" човек показује изразито агресивно понашање према својој околини или према самом себи, свеједно да ли на своме радном месту, у вожњи аутомобилом или према својој породици - јасно је да смо опет суочени са незрелим особама које ометају складан породични и друштвени живот. Што је већи број оваквих неуротичара у једном друштву, свакако су и мање шансе да то друштво оствари своје циљеве и омогући природан развој многих потенцијалних могућности, односно способности које се несумњиво налазе у сваком човеку.

[JESSY]

Данашњи психолози и психијатри, и када заступају различите ставове, сложили су се око неких значајних и за све људе типичних критеријума који могу приближно тачно да одговоре на тешко питање: шта заправо човека чини зрелом и целовитом личношћу?

Морамо, најпре, поћи од признате чињенице да нема потпуно зреле личности или, како се то стручно каже, личности која би била потпуно интегрисана. Постоје само ступњеви зрелости који се, више или мање, приближавају овој замишљеној, идеалној целини личности. Добро је овом приликом поменути став да практично нема граница човековог сазревања у току читавог његовог живота. Иако је несумњиво да су најважнији услови у којима личност сазрева, они које ствара родитељска кућа у раној младости детета, ипак и касније животне околности, као и ендогена, вероватно конституцијом и наслеђем примљена способност личности за доживљаје и трансформацију -имају значајан удео и свој допринос како у накнадном сазревању личности тако и у могућности плодног мењања и све самосталнијег развоја ове личности. Биографије великих људи (али не само њих) довољно убедљиво доказују ову претпоставку.

[JESSY]

Укратко ћемо дати оне најважније критеријуме у психологији који одређују снагу човековог Ја, односно показују степен његове зрелости, при чему редослед ових критеријума не мора да означава и њихов значај. Чини нам се, чак, да сваки од њих има приближно подједнаку вредност и подједнак значај.

1. Способност за вољење неког другог, а не само себе самог

Нарцистичке личности, када су уопште у стању да некога воле, ово чине тако што у партнеру воле себе самог, и то или себе из садашњости, или себе из прошлости, или себе онаквог каквог би желели да стекну у будућности. Јасно је да таква љубав партнера није у стању да се било чега одриче, што значи да подноси жртве, принцип на коме се заснива сам живот и без кога се не може замислити не само складна породица већ ни складно друштво.

2. Способност контролисања сопствених нагона и импулса

Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и друштво, умногоме зависи будући развој личности. Импулсивно препуштање наглим експлозивним пражњењима ових енергија, са последицама које су нам из свакодневног искуства свима добро познате, није само "фатум" наше индивидуалне прошлости и нашег националног темперамента већ и слабост, неуроза и незрелост сваког појединца који ништа не чини да би васпитао вољу и моралну хигијену својих анималних прохтева.

[JESSY]

3. Способност подношења непријатности, бола и патње

Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности, непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом свесном контролом како не бисмо. дозволили да други уместо нас подносе бол и патњу (као синониме живота). Избегавање сваког бола, и физичког и душевног (отуд претерана употреба медикамената и злоупотребљавање комфора), карактеристика је нашег доба, које и овде показује све одлике инфантилног регредирања.

4. Поседовање зреле, а не инфантилне савести

Зрела савест се показује како у толеранцији али и контроли својих нагонских жеља, тако и у толеранцији али и будности према захтевима свога моралног бића. Незрела савест, напротив, заснована на претњама страху и осећању кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички. Онакво човеково Над-ја, које је у детињству изграђено под утицајем претерано строгих родитеља, или није уопште довољно изграђено због родитељске занемарености, или што ови и сами нису у себи изградили своју савест - ствара од људи мучитеље других или неуротичне мученике који због претераног осећања страха кривице траже своје тлачитеље. Насупрот тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима тзв. одбрамбене идентификације не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим случајевима личност се осећа угрожена, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Из такве идентификације развијају се претеране маскулине или феминине особине личности, које онда делају у правцу садистичке или мазохистичке оријентације у животу.

[JESSY]

5. Умерена агресивност без реакције беса или мржње, али и без претеране бојажљивости

Ако су нам и агресивност и сексуалност дати као сиров материјал који чека своју племенитију обраду, онда је природно да на њих морамо да рачунамо и детињасто је затварати очи пред овим моћним силама. Потиснута агресивност која није нашла одушка у моменту када је то било неопходно и у мери која одговара ситуацији и нашим обавезама као етичким бићима, остаје неискоришћена, дивља снага која се кад-тад мора да испразни, и то најчешће у некој адекватној ситуацији и са појачаним интензитетом.

6. Способност да будемо независни

Овакву способност поседује само она личност која је већ успешно у себи развила све друге, раније поменуте способности. Она је циљ и круна индивидуације и једина стварна залога али и услов слободе. Нема стварне слободне личности независне и самосталне, а која тиме није не само изолована и усамљена већ и на претеран, неуротичан начин ангажована у друштву. Само независна, дакле слободна личност зна за тајну зрелог понашања у коме се даје "Богу Божије, а цару царево".

У најкраћим цртама изнели смо неке од најважнијих критеријума по којима савремена психологија и психијатрија процењују зрелост неке личности. Свако од нас треба да процени колико оне вреде и колико одговарају објективном суду наше сопствене личности. Сваки од нас мора најпре да одговори на питање колико је сам на себи постигао и шта је до сада учинио са својим урођеним и задобијеним талентима.

Тек тада можемо да се окренемо друштву и да с правом од њега очекујемо подстреке за рад.

Нема зрелог друштва без зрелих индивидуа. А њих не ствара само друштво већ и самоваспитање. Наиме, нема друге одговорности, као што рече један наш филозоф, од самоодговорности.

[Леонтјев]

Из које је ово књиге господина Јеротића?

[YOKA]

Из које је ово књиге господина Јеротића?

http://www.spc-hamburg.de/Covek_i_njegov_identitet.pdf

[Guest - . . .-]

Предавање је у 19:00 на овој теми ће бити линк одакле можете да пшратите предавање Будите на Поукама у 19:00.

 

 

 

[obi-wan]

Oce li da bude i snimak, kao i obicno?

[Primal]

Obavezno cu da pratim!

[Guest - . . .-]

Биће овде линк