Хришћански поглед на вантелесну оплодњу

[Walter]

Постоје две методе које се своде под ВТО. Једна је када се јајна ћелија изолује и у њеном оплођењу учествује више сперматозоида. Најбржи, најквалитетнији, највиталнији долази до ње, продире кроз опну јајне ћелије и долази до оплодње.

Друга метода, звана ИСЦИ се одвија на тај начин што се микроиглом прихвата сперматозоид и том иглом се пробија опна јајне ћелије да би се сперматозоид убацио у јајну ћелију, наравно, ради оплодње.

Када дође до оплодње, ембрион би требао да се усади у зид материце, што се у већем броју случајева, не дешава. Тај део поступка ВТО нико није успео да савлада и ту ниједан лекар на свету не може да вам гарантује да ће доћи до усађивања ембриона у зид материце и његовог даљег развоја. Чак и ако дође до усађивања ембриона, непознаница је из којих све разлога не дође до његовог развоја и коначне трудноће или дође до трудноће у веома малом проценту.

По мом скромном мишљењу, човек, лекар, врхунски стручњак, нико до сада није открио тајну живота. То је искључиво и само у Божијим рукама. Да је искључиво до лекара, ВТО би био 100% успешан, а не само 20-25%.

Осим тога, постоји много ситуација када и поред гомиле хормона, жена може да добије само једну до две јајне ћелије. Оптималан број оплођених јајних ћелија, односно ембриона који се враћају у материцу је два.

Постоје ситуације и случајеви када и не дође до оплодње.

Само желим да кажем да није све тако како изгледа и како се чини када се посматра само из једног угла. Ово је широка тема, а свакако је потребан индивидуални приступ, заправо приступ од случаја до случаја.

Постоје случајеви где је ВТО једина могућност да се дође до потомства, дакле медицински, нема алтернативе.. .

Како би се свако од нас поставио у таквој ситуацији, не знамо.

Ја се само трудим да не гледам на ову тему црно-бело и са осудама људи који су се или би се подвргли скупом, дугом и мучном поступку ВТО.

Pozdravljam svaku tvoju reč, osim onog podatka o uspe$nosti od 20-25 % uspe$nosti..Nažalost radi s eo daleko manjem procentu uspe$nosti iako je i ova brojka mala u odnosu na neuspele poku$aje VTO koji dovode do uni$tavanja nastalih zigota - bezpogovorno... I to je taj kamen spoticanja.. A upravo sam i dalje na temi samo zato $to ne gledam ''crno-belo'' ..inače u oba slučaja me ne bi bilo odavno ..

[ipolit]

Бугарска Црква благословила ВТО под одређеним околностима....

http://www.btv.bg/news/bulgaria/institucii/story/707011004-Tsarkvata_blagoslovi_in_vitroto_pri_opredeleni_usloviya.html

Обрат в становището на църквата за процедурите ин витро. След скандала Светият синод отстъпи и обяви нова позиция.

Ловчанският митрополит дядо Гавраил изненадващо обяви, че църквата приема и дори благославя медицинския метод за асистирана репродукция. Има обаче условие за това - биологичният материал да е от двамата съпрузи и ембрионите да не се унищожават.

Подобна нова позиция е обявена днес на официалната страница на Светия синод. Приета била на 16 декември на заседание на църковната институция по настояване на депутата Лъчезар Тошев. Поводът е предстоящото разглеждане на закона за сурогатното майчинство на второ четене.

Извиненията на Синода

Първоначалната позиция, която категорично отхвърли всички методи на асистираната репродукция, била грешка, призна днес Ловчанският владика дядо Гавраил, но обясни, че няма да прави разследване.

Той се извини на всички, които са се почувствали засегнати по някакъв начин от първоначалната позиция на Синода:

„Когато църквата по някакъв въпрос вземе отношение, почват да казват: „Мракобесие”, а ако не вземе, тогава защо мълчим. Не можеш да угодиш на някои хора. Светият синод би трябвало да се извини, ако е имал неправилна позиция, но след това си я е променил. Аз от името на тези, които са допуснали тази грешка, се извинявам на хората”.

На Нова година без повод църквата определи ин витрото за "безразсъдно противопоставяне на Божията премъдрост, безбожие, униние и богохулство". Днес Светият синод оповести, че благославя ин витрото, при условие че биологичният материал е от двамата съпрузи и нито един от ембрионите не се унищожава.

Свещениците, които всеки ден се срещат с пациенти, подлагащи се на различни методи на асистираната репродукция, са в недоумение - кое от двете становища на Синода е вярното. Досега документ не са получавали.

В позицията на религиозната институция се казва, че църквата не може да подкрепи методите на асистиранта репродукция и сурогатното майчинство, които нарушават целостта на брака.

[Walter]

Бугарска Црква благословила ВТО под одређеним околностима....

http://www.btv.bg/ne...i_usloviya.html

Te "odredjene okolnosti" su verovatno ovo... :

"На Нова година без повод църквата определи ин витрото за "безразсъдно противопоставяне на Божията премъдрост, безбожие, униние и богохулство".

Днес Светият синод оповести, че благославя ин витрото, при условие че биологичният материал е от двамата съпрузи и нито един от ембрионите не се унищожава."

Potpuno kontradiktorno jer ovo poslednje je ujedno i neostvarivo..tako da eto..

Bugarska posla...

[Данче*]

 

Да ли постоји свест о томе чега се одриче онај који се одлучи на абортус.

 

Током последњих година, у сферама као што су медицина и биологија дошло је до наглог напретка. Научна открића и достигнућа у биотехнологији појављују се са таквом брзином да је чак и научницима и специјалистима тешко да прате развој догађаја.

 

Дешифровање људских гена, клонирање виших сисара, методи помоћне репродукције и истраживање матичних ћелија, представљају само некe од примера научних успеха који, како се претпоставља, постепено разоткривају тајне живота и допуштају примену читавог низа нових метода лечења које су нам до скоро биле непознате или недостижне. Данaс су ови успеси побудили велики ентузијазам код људи и створили погрешно уверење да имамо контролу над животом. Међутим, и сама чињеница дa у овом тренутку наука продире све дубље у тајне човекове суштине, побуђује неспокојство и страх од нежељених последица.

Црква, водећи се речима Божанског Апостола Павла да је Један Бог Отац свију, који је над свима, кроза све, и у свима нама (Еф 4,6), а Она дом Његов у који се сабирају сви народи, са стрепњом ослушкује и прати развој науке кроз векове. Црква не гледа са стрепњом на развој науке из разлога, као што многи погрешно мисле, да би то могло поткопати Њене темеље (Христос је рекао да јој ни врата паклена неће моћи ништа, а тек не, нека људска наука- Мт 16,18), него из разлога што се плаши за човекову егзистенцију у свету, али и могућности његовог спасења. Она је самим тим, позвана да пружи моралну оцену разних уплитања у људски живот и да изложи своје духовно гледиште, које ће на људе деловати саветодавно како би се сачували од могућег греха (IСол 5,22).

Развојем друштва и научне мисли, нарочито од времена Просветитељства, у богословљу, посебно у етици, све више долази до изражаја социолошки приступ проблематици постојања и то у новијем времену, од појаве дарвинизма, а посебно развојем биотехнологије шездесетих година 20. столећа. Померање тежишта етике је превасходно последица слабљења, или пак, у великој мери губљења, теоцентричног поимања света. Нови антропоцентрични поглед на свет, који подразумева другачије схватање постанка живота и развоја животних облика, показује потпуну независност у односу на богословска сазнања о човеку, свету и животу уопште. И док је слоган: Silete theologi in munere alieno (што би у слободном преводу значило: ућутите теолози у стварима које вас се не тичу) некада имао своје оправдање на Западу, где је и настао, данас када је друштво, и на Западу и на Истоку, у највећој мери секуларизовано, не постоји бојазан од доминације теологије над науком. Пре би се могло рећи да је у садашњем тренутку, када се све више губи мит о идеолошкој и аксилошкој неутралности научних истраживања, потребно њихово преиспитивање и вредновање и то са етичког гледишта. Управо овде од пресудне помоћи може бити богословље Цркве.

Помоћ православног богословља би свакако била не у наметању готових решења, давању догматских рецепата и доношењу строгих забрана, него у указивању на егзистенцијалне димензије биолошких истраживања. Богословље, по својој најдубљој вокацији јесте позвано и призвано да у први план истакне значај људске личности и с тим у вези проблем савладавања егзистенцијалне напетости између живота и смрти, а на крају и превазилажења саме смрти. Мишљење Цркве се не тражи само од Њених верних, већ и од саме науке, због чега Њено учешће у биоетичким комисијама и дијалозима јесте неопходно. С друге стране, као што смо напоменули, сами Њени верни очекују морално руковођење, како би лакше превладали моралне дилеме на које наилазе у животу.[1]

Позвана да сведочи Јеванђеље Христово, Црква мора да се суочи са проблемима модерног света и јасно да одговоре на питања која га муче. У овом раду покушаћемо да изнесемо став, како Православне Цркве тако и водећих хришћанских конфесија, по питању биоетичких тема. Премда су биоетичка питања, која изискују званични став Цркве, бројна, у раду ћемо се бавити двема битним темама, а то су абортус или чедоморство и вантелесна оплодња као новије достигнуће медицине. Полазећи од хришћанске антропологије човекове личности тј. бића, преко пренаталне психологије, као битне одреднице човековог живота пре рођења, размотрићемо појединачно шта означавају термини абортуса и вантелесне оплодње, а потом покушати изложити ставове хришћанских конфесија по овим питањима.

 

Крај првог дела.

 

http://www.crkvaub.rs/crkva/put_u_srediste_duse/item/1705-hriscanski_pogled

 

[Дејан-Марковић]

Светиња живота мора да се заштити

Мр Сергеј Чесноков, вођа сверуске организације „За живот“, за Геополитику говори о стварању цивилизације живота насупрот цивилизацији смрти

 

Сергеј Чесноков (38), професор историје и магистар филозофије, од 2009. године налази се на челу сверуске организације „За живот“. Он је и главни уредник „Витлејемског гласа“, и са обе ове позиције, као научник који се бавио анализом рада Лава Тихомирова, главног идеолога монархизма у Русији, бори се искључиво за заштиту светиње живота. У тој мисији недавно је са супругом боравио у Београду, где су заједно учествовали у литији, крсном ходу кроз престоницу, којим је Српска православна црква допринела нашем покајању због насилно прекинутих живота. Била је то прилика да са Чесноковим разговарамо шта се све у Путиновој Русији предузима на плану забране абортуса.

 

Шта Вас је мотивисало да покренете „Витлејемски глас“, чији сте главни уредник?

- Као историчар дошао сам до закључка да у 20. веку неизоставно и темељно морамо да се позабавимо темом абортуса као насилног прекида живота, јер је то питање нашега опстанка. По званичној статистици, у Другом светском рату је за седам година погинуло 55 милиона људи. А по такође званичним статистикама Светске здравствене организације, у свету годишње од абортуса страда 60 милиона људи. Када се стави у баланс једно са другим, онда је јасно да је абортус, у ствари, тема Трећег светског рата који још није објављен. Дакле, размере абортуса једнаке су Трећем светском рату који се већ дешава, али га ми не видимо јер га сами изводимо. И то је најлукавији рат који постоји зато што се води против народа, и што народ у њему уништава сам себе.

Међутим, да бисте објаснили погубне последице абортуса, организација „За живот“ је отишла и корак даље!?

- Да, насилан прекид живота је много комплекснија тема него што се то чини на први поглед, па смо одлучили да наш народ упознамо и са „наивним“ инструментима којима се изводи абортус, и рекли му да је њима убијено много више људи него у свим досадашњим ратовима заједно. Изложба је направљена у Нижњем Новгороду, и по томе колико је била посећена, уверени смо да је она заиста корак даље у нашим активностима након оснивања „Витлејемског гласа“.

Молим Вас да нашим читаоцима кажете шта је приоритетни циљ Удружења „За живот“.

- То је превасходно заштита људског живота од тренутка зачећа. У том смислу задали смо себи два основна задатка – први је да просветимо људе и доведемо их у стање да не желе абортус, а други је да, иако то пожеле, не могу, јер ће их у томе спречити закон који штити живот. До тог тренутка ми преко бројних епархија Руске православне цркве (РПЦ) саветима помажемо трудним женама и многодетним породицама, омасовљавајући и популаришући тако наше акције.

Да ли то значи да сте на овом хуманом задатку у заједничкој акцији са РПЦ?

- Да, наша делатност је усклађена, јер после првеизложбе одржане 2010. године, викарни епископ Пантелејмон, који у оквиру Синода РПЦ има задужење да ради на благодатној делатности (помоћ инвалидима, наркоманима, сиромасима, алкохоличарима), позвао ме је да радим с њим и ја сам две године радио при Патријаршији. Задатак ми је био да отварам Центре за заштиту материнства у свакој епархији.

Какав је однос наталитета и морталитета у Русији, и да ли је то основни мотив Вашега ангажовања?

- Морам да кажем да је пионирску улогу у овом важном послу имао отац Димитриј Смирнов. Он се у Центру „Живот“ од 1994. године бавио просветитељским радом и ми смо уверени да је из семена која је он расејао никле разне организације које су касније обједињене, а дотад су од Цркве и државе сматране маргиналним и небитним. Али после прве изложбе на којој је било много људи сабраних са свих страна Русије и региона, али и света – из Белорусије, Чешке, Грчке, Америке, Европе ‒ добили смо сасвим другачији третман у држави, али и у цркви. То је био први и главни резултат нашег деловања. А други резултат је да се ситуација у друштву променила и да је дошло до пада броја абортуса. Тако смо донекле успели да променимо ситуацију, а то је да чувени руски крст о већем броју умрлих него рођених, донекле променимо набоље. Није то још увек велика промена, али је важна. Иначе, сматрамо да је та неравнотежа последица дешавања у кавкаском региону, где је стопа рађања код муслимана много већа него код Руса.

Зна ли се каква је ситуација по питању абортуса у Русији била, на пример, пре десет година, а каква је данас?

- Са абортусима је, заиста, велики проблем, и статистика то тешко може да обухвати зато што они који се залажу за слободу опредељења лукаво предлажу да се абортус замени хемијским и контрацептивним средствима. Тако се дешава да број физичких абортуса опада, а број контрацептивних абортуса, зато што су комфорнији, расте. Задатак оних „научника“ који се баве контрацептивним средствима је да произведу револуционарну таблету после чије прве употребе би одмах био изазван стерилитет. Ми видимо по нашој младежи да је стопа рађања јако ниска, али не можемо да откријемо изворе такве ситуације – да ли је то последица ГМО хране или су у питању контрацептивна средства која се користе на начин како сам малопре описао. Чињеница је да је у десетлећима пре нас, када је абортус био дозвољен, дошло до опадања репродуктивног здравља жена и то је такође један од узрока пада наталитета.

Колико, и на који начин, у овом важном послу Удружење „За живот“ ужива помоћ државе?

- Држава нас, у принципу, подржава, али ми као и ви у Србији имамо шарену структуру чиновника са много страних агената који раде потпуно супротно националним интересима. Директор Руске железнице Јакуњин и његова супруга Наталија Јакуњина имају свој Фонд за светост материнства, и они нас подржавају безрезервно, као и Фонд Свети Василиј Велики, на челу са Константином Малофејевом. За пет година, колико већ организујемо изложбе, они су сабрали бројне идеје и пројекте којима ће конкурисати код државе да се нешто од тога и спроведе у дело. Ова година је преломна, и одлучујућа. Наиме, 2014. истиче Каирски споразум потписан 1994. по коме је договорено да земље потписнице не располажу суверено својим ресурсима – економским, демографским, природним и репродуктивним. Али, потписници су схватили да ће Запад до краја 2014. предложити нови програм, па је потпуно јасно да ми са друге стране морамо да имамо алтернативни предлог. Јер, на основу тог Каирског споразума били су формирани регионални центри који су практично спроводили идеологију абортуса. Русија је, нажалост, такође потписала овај споразум и у сваком регионалном центру био је формиран Центар за наводно планирање породице, а да нико није схватио о чему се ради, односно да је циљ био смањење становништва.

Да ли је коначни циљ руске борбе „За живот“ доношење закона против абортуса?

- Управо то нам је циљ, и у том циљу пре него што донесемо закон, у сваком региону морамо да оснујемо Центар за заштиту породице у коме ће сви људи имати могућност да се просвећују, и да им се ту указује помоћ. Тај закон треба да заштити државу од абортуса, од хемијске и хормоналне контрацепције, унутарматеричне спирале, и да се бездетним породицама забрани вантелесна оплодња. Она је гора од фашизма, јер да би оплодили једну јајну ћелију жене они практично онемогућавају живот десетинама хиљада друге деце. Наиме, само један сперматозоид, кога изаберу лекари а не Бог, добија право на живот. Значи наш циљ је забрана и помоћ. Желимо да се у школске уџбенике врати научна истина да живот почиње од тренутка зачећа. И да се, као раније у пуној Хипократовој заклетви, врати обавеза лекара да не помажу жени да абортира. Та пуна заклетва мора да се врати.

Имате ли подршку стручне јавности, како лекари гледају на активности Удружења?

- Са лекарима је све веома сложено. Министарство здравља у Русији је тако постављено да га ми називамо Министарством геноцида, зато што се не потчињава ни Путину ни Медведеву, него Светској здравственој организацији, чији је циљ смањење броја становника у целом свету. Они су просто рецидивисти, као наркомани, и они једноставно по навици приморавају жене на абортусе, тако што им говоре да ће им рођено дете бити инвалид. Управо због тога ми интензивно радимо и са лекарима. И они спроводе конкурсе да утврде ко је више живота сачувао. Руководе се Јеванђељем и Старим заветом да је блажен онај ко новцем откупљује робље. Многи лекари су радили за интерес противника живота, не знајући шта чине, али они који су се вратили православљу, кад су схватили шта раде, почели су да отказују послушност.

Да ли то све подразумева, пре свега, враћање православној вери?

- Да, то је много важно. Темељ свега је у вери и драго ми је да је Синод Српске православне цркве (СПЦ) примио захтев српских православних лекара за забрану абортуса. И посебно је важно што је са благословом патријарха у Београду одржана литија, крсни ход, јер то је најјаче духовно оружје које имамо за промену лоших ствари. Такође битан моменат из прошле године је васкршњи позив грузијског патријарха Илије који ужива несумњиви углед у целом православном свету да грузијски парламент учини додатни напор и законом забрани абортус. Отац Дмитриј Смирнов је такође присуствовао овом догађају, јер наша је жеља да се у целом православном свету учини јединствен фронт који ће истог тренутка у свим православним земљама забранити абортус. Ја из Србије идем право у Ватопед код оца Јефрема на Свету Гору да му поднесем извештај о литији у Србији за коју нам је он дао благослов.

Када очекујете да закон против абортуса треба да буде усвојен?

- Нацрт овога закона је у Русији већ урађен и ми смо на самом почетку сакупили 70.000 потписа, али желимо да имамо и читавих стотину хиљада, па и милион потписа, за сваку сигурност. Надамо се да ће се после тога руском народу обратити патријарх, а имамо и подршку руских стараца, као што је старац Илија, патријархов духовни отац.

Имате ли податак о томе колико савремена руска породица има деце у просеку?

- Немам прецизне податке о томе, али знам да су православне породице многодетне, имају и до десеторо деце, и ја знам многе такве породице. Али има и много бездетних, које јако желе велик број деце, али је њихово репродуктивно здравље уништено зато што су њихове мајке и баке абортирале и генерацијама га уништавале. Основно је питање да ли смо ми уопште православни ако смо толико деце убили. Зато не треба да се чудимо ако живимо лоше, јер Господ сва блага која шаље, то чини за благодат деце. Ја сматрам да ће сваки корак који иде ка заштити живота имати своје геополитичке последице. Пре свега духовне, јер православни филозоф Павел Флоренски је говорио да у основи сваке културе стоји култ, а у основи сваког култа је жртва. У основи православног култа је жртва спаситеља, а у основи савремене западне културе и њеног култа је убијање деце. И савремена култура Запада је култура пропагирања разврата, а цела та култура почива на крви деце. И ако ми прекинемо ту крваву жртву приношења деце, комплетна та западна култура која се храни крвљу деце принете жртви, срушиће се као кула од карата. Грешни човек, како је рекао Глигорије Богослов, личи на рањеног пса који лиже тестеру, али не осећа бол зато што пије сопствену крв. И наше друштво које данас убија своју децу слично је томе псу који не осећа бол, а то је врста самоубиства.

Р.Г.

 

 

Русија нуди алтернативу

- На крају 90-их година, када се појавио Путин, наводни Центри за планирање породице су затворени, али по инерцији навика остаје и ми сада на том њиховом портфолију настављамо да делујемо. И у сваком региону Русије формираћемо Центар за заштиту породице. Ми желимо да то буде глобална, светска алтернатива, јер наша је обавеза да насупрот америчкој цивилизацији смрти створимо цивилизацију живота.

http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/intervju/726-2014-05-24-16-22-55

[Данче*]

ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА АБОРТУС И ВАНТЕЛЕСНУ ОПЛОДЊУ ( II ДЕО )

Све би могло бити другачије.

ЧОВЕК - ИКОНА БОЖИЈА

”Потом рече Бог: Хајде да начинимо човека по свом образу и подобију...И створи Бог човека по Совм сопственом образу, по образу Божијем створи га...“ (Пост 1, 26-27)

 

Ко је Онај, Којем Бог каже: Хајде да начинимо човека? То је дивни Саветни, Бог силни, Кнез мира и Отац будућег века – Сам Јединородни Син Божији[1]. По Његовом лику ствара се човек – икона Божија. У почетку Бог је створио невидљиви и видљиви свет, али међу њима није постојало сједињење, није било мешања ових супротности, знамења веће мудрости и племенитости у стварању природа, као што до тада није било познато ни сво обиље доброте Божије. Тада Творац – Логос Божији, кроз кога је све постало (Јн 1,3), одлучивши да покаже сву доброту Божију, и да од једног и од другог света, видљивог и невидљивог, створи једно биће, уобличава и ствара човека, по своме обличју. Његово тело узео је од већ саздане твари и у њу је удахнуо дах који је узео од Самога Себе (јер је Логос знао да ће то бити словесно, разумно биће и образ Божији); створио га је као једну врсту другог света у маломе великог.

Настанио га је на земљи као видљивог ангела, као поклоника Богу начињеног сједињењем двеју природа, потпуно посвећеног у видљиву, али само делимичну у уму творевину, као цара над земљом, али подчињеног Цару на Небесима. Створио га је као земног и небеског, као привременог, а ипак вечног, као видљивог, а ипак умственог, као половину пута између величине и маленкости, сједињујући у једној личности и дух и плот.[2]

У човековом телу је усредсређено све што је најбоље и најсавршеније у систему видљивог света, чиме је он заиста мали свет у Божијем великом свету. Његова плот јесте видљива страна личности, док невидљиву и духовну страну чини душа, која се суштином савршено одликује од тела уздижући се над њим и над целом видљивом природом својим нарочитим савршенствима и предностима. Она је саздана по образу и подобију Божијем, она је дах Божији и у себи одржава Божанска савршенства (Пост 1,27;2,7; ПремСол 2,23; Јак 3,29). Будући саздана по лику (образу) Божијем, душа је невештаствена духовноа суштина, и отуда се назива духом, насупрот телу и свему вештаственом.[3] Сједињење душе и тела чини личност, дар од Бога којим он постоји као што постоји Бог.

Он, човек јесте икона Божија, што значи да сваки човек може да оствари своје постојање као и Христос, наиме као личност, као што су то Личности Троичног Божанства; да оствари живот као љубав, односно као слободу, а не као природну нужност, те сходно томе да оствари живот као вечност и непропадљивост, као што је вечан и непропадљиви Божански живот Тројичног прожимања и заједнице.[4] Икона, као што сама етимологија говори-слика, представља одраз Божији на човеку. Он у Божијем плану има вишу јединствену улогу у свету и натприродну судбину. Бог је створио човека ради Себе. Бог је створио свет ради човека, да би га човек принео Богу као дар. Човеков позив јесте да господари светом, да се клања Богу (Пост 2,6) и да буде у заједници са Њим.

 

Трагични аспект човечанскога долази због тога што човек, створен као слободна личност, жели да постане индивидуа. Али човек није индивидуа и остаје личност само у заједници љубави са другом личношћу. Нико не може постати личност сам за себе, то јест ако је сам.[5] Човек је биће створено за заједницу, која се прво остварује са Богом, а потом са ближњима. Начело заједништва огледа се у човековој несамобитности према Богу и самовласности према себи тј. према ближњем, међутим на првом месту је нераскидива заједница са Богом (јер он постоји кроз однос са својим Творцем) која диктира човеков однос према себи и ближњем, а тај однос јесу речи Христове да љубимо једни друге.[6]

Човек је биће створено за заједницу, која се прво остварује са Богом, а потом са ближњима. Начело заједништва огледа се у човековој несамобитности према Богу и самовласности према себи тј. према ближњем, међутим на првом месту је нераскидива заједница са Богом (јер он постоји кроз однос са својим Творцем) која диктира човеков однос према себи и ближњем, а тај однос јесу речи Христове да љубимо једни друге.[7]

 

 

Крај другог дела од осам делова ( 2 / 8 )

http://www.crkvaub.rs/crkva/put_u_srediste_duse/item/1706-hriscanski-pogled-na-abortus-i-vantelesnu-oplodnju-drugi-deo

[Данче*]

ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА АБОРТУС И ВАНТЕЛЕСНУ ОПЛОДЊУ ( III ДЕО ) Срећа, љубав...

Библијско и Светоoтачко поимање личности човека

Са грехопадом у рају човек се лишио свог првобитног савршенства и своје блажене насеобине; изгубљена је првобитна чистота и првобитне моћи су ослабиле.

 

Међутим, услед лика Божијег у њему, остали су: душа је задржала своју духовност и слободну вољу (Пост 9,6; Рим 7,18); остали су ум и његов закон-тежња ка истини и жеља добра (Рим 1,20; 2,14-15), и остала је савест која признаје закон (Рим 7,16) и осуђује његово преступање (Рим 2,15). Човеков пад у грех је био толико дубок да се човек не би могао искупити.

Али Господ по ничим заслуженој благости и милосрђу, човеку је дао спасење кроз Оваплоћење Јединородног Сина Свога Господа Исуса Христа. Будићи позвани на такав начин милосрђем Творчевим ми не остајемо у нашем паду, поново смо призвани у живот, искупљени смо од греха, обновљени, препорођени, освећени (Јез 23,11; 1 Јн 2,2; Рим 15,19 и др.) и зато нас Апостол Павле назива Светима (1Кор 1,2).

У Старом Завету достојанство човекове личности било је на једном другачијем нивоу него што ми данас можемо прихватити, човеков живот се није пуно вредновао. Према Мојсијевом закону била је устаљена заповест „око за око , зуб за зуб“ (2Мој 21,24) чиме је било утврђено јасно да се без икаквих емоција приступа човеку и његовој личности, што има основа у васпитној улози Старога Завета.

Старозаветна етика поимања човекове личности коренито се мења испуњењем Месијанске идеје Господа Исуса Христа. Св. Атанасије Алесандријски када говори о човеку сумира целокупну Новозаветну благовест речима: „Бог је постао човек да би човек постао Бог.“[1] Божанствени Апостол Павле да Њему, Христу, обитава сва пуноћа Божанства телесно (Кол 2,9). Бог је осветио наша тела у целости чему сведочи богоносни и у божанским стварима велики Дионисије Ареопагит, када каже да је у једној од својих испостаси Бог у потпуности постао заједничар наше природе.[2] Свети Максим исповеда: „Он целокупан, узео је целога мене, и целокупан се са мном сјединио, да би тиме мени целом подарио спасење; јер оно што није узето није ни исцељено. Тајна личности је велика. Било да људи поричу Бога, или не, у Хришћанству, у Цркви, остаје да је човек као личност нешто веће него све остало око нас.

Све остало да се сажме, не може дати једну личност. Човек осећа да је све око њега мање од њега, и он жртвује себе, не зато што се потцењује, него драговољно, јер није себи друг према себи. Оно библијско да виде Бог да Адам нема друга према себи (Пост 2,18), и створи му жену значи да Бог ствара другу људску личност, зато што библијско откровење, нарочито Хришћанско, Новозаветно, Црквено, открива свету ту тајну: да је личност највећа вредност свих светова[3] Новозаветне и Светоотачке речи јасно указују на освећеност људског тела, његову светост у целини. У човеку је усађена искра Божанства (Пост 2,7) и та искра је посебно наглашена од оног тренутка до данас и у вечност када се сам Бог уселио у људско тало. Живот човечији тј. личност његова јесте неприкосновена јер у њој гори искра Божанства, и зато подићи руку на човека значи подићи руку на Бога.

Кроз преглед хришћанског догматског поимања човека, преко библијског и светоотачког схватања његове личности, показали смо битност и светост човековог живота. Овим смо направили увод у даљи садржај рада који се тиче абортуса и вантелесне оплодње као предмета који су уско везани за егзистенцију човека и његове личности.

 

Крај трећег дела од осам делова ( 3 / 8 )

http://www.crkvaub.rs/crkva/put_u_srediste_duse/item/1707-biblijsko_svetootacko_poimanje_coveka

[Данче*]

ХРИШЋАНСКИ ПОГЛЕД НА АБОРТУС И ВАНТЕЛЕСНУ ОПЛОДЊУ ( IV ДЕО )

Највеће благо.

Пренатална психологија 

 

Године 1971. швајцарски психолог Густав Грабер основао је у Берну Интернационално друштво за изучавање пренаталне психологије.[1] Појам пренаталне психологије односи се на живот детета у утроби мајке од његовог зачећа до рођења. Ставови данашњих психолога, о овој још увек спорној грани психологије су подељени, али данас је далеко више оних који озбиљно посматрају пренаталну психологију као реалну. У Старом Завету наводи се много сведочанстава о Божијем промишљању о нерођеној деци (Пс 70,6; Пс 21,12; Пс 139, 13-16). Још пре псалмопојца Давида пророк Мојсије у књизи Постања изражава веру у активан живот детета у мајчиној утроби (Пост 25,22-26).

У одређеним околностима дете се још од мајчине утробе призива на пророчко служење (Иса 49,1; Јер 1,5). Забрана убиства изражена у декалогу продужава се у Новом Завету, заповешћу да љубимо све људе па чак и наше непријатеље.[2] Када је реч о Новом Завету Христољубиви Лука у своме Јеванђељу (Лк 1,42-43) описује сусрет две рођаке Марије и Јелисавете, који се догодио само неколико дана након Благовести. У тренутку сусрета Јелисавета је у шестом месецу трудноће. Будућа мајка Јована Крститеља поздравља Богомајку речима: „Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“, из чега се јасно види да Јелисавета приноси славословље плоду старом само неколико дана. Пре овога видимо у Јеванђељу да је и сам Јован Крститељ заиграо у утроби мајке своје која се испунила Духом Светим (Лк 1,16).

Значајни црквени отац из древне цркве Тертулијан, учио је да је фетус од самог тренутка зачећа оживљен, према томе, и надахнут Духом Светим. Излажући полемику по питању настанка живота у утроби мајке Јеротић из историје изводи другу развојну линију која иде од Аристотела, који сматра да је слика новорођеног детета tabula rasa. Овакво мишљење су касније подржали британски емпиричар Џон Лок и Карл Маркс.[3] И док у току средњег века источна црква се придржава Тертулијановог мишљења да живот настаје у тренутку зачећа, на западу под утицајем схоластике, надахнуте Аристотелом, црква усваја мишљење да живот настаје нешто касније у односу на зачеће.

У 13. веку папа Иноћенитије III (+1216.) одређује да плод постаје живо биће у тренутку када се почиње мицати у стомаку, па побачај након тог раздобља постаје убиство, а пре тога се сматра мањим грехом. По питању пренаталне психологије данас, изненађујућа је усаглашеност вере и науке по овом питању. Биолог Јоаким Илиес пише: „Оплођење може бити биолошки обележено као нулта временска тачка настајања људског живота. Сваки покушај да се одреди нека каснија временска тачка као стварно постојање човека, јер у тренутку оплођења почиње континуиран процес развоја и усавршавања који се наставља до рођења и далеко после њега.“ Са овим мишљењем се слаже римокатолички теолог Ханс Ротер из Инзбрука, који пише: „Модерна теолошка антропологија посматра живот човека као целовито телесни-душевно обличје. Ово почиње при зачећу. Од тога тренутка реч је о животу у правом смислу.“[4] Са духовне тачке гледишта које као што видимо не морају ни у чему противречити научном посматрању, нити се може развијати душа без тела, нити тело без душе. Цео човек једном речи као психосоматско биће ступа у живот самим стварањем. Овај став подржавао је патријарх Софроније у 5. веку говорећи о оваплоћењеу Бога Логоса у једној од синодских посланица каже да су тело и душа настали истовремено самим зачећем, ради ипостасног сједињења с Богом Логосом.

Закључујемо да је дете од самог зачећа нешто посебно, јер је индивидуално. Један од битних предмета пренаталне психологије јест управо веза детета и мајке пре рођења. У зависности од односа мајке према околини и себи самој, њено расположење оставља велики утисак на само дете у утроби. По овом питању пренатална психологија подржава Свете Оце Хришћанске Цркве, који померају границе anima naturaliter Christiana, и то на сам чин зачећа, каже се: „За време бременитости мајка је дужна да строго чува ум и сву пажњу да усредсреди на то како да сачува младенца у утроби својој, будући да је свесна да је оно будући храм Божији и дом Духа Светога. Због нарушавања чистоте родитељима се рађају деца не на утеху, већ на жалост и сузе и штету домовини својој: таква деца бивају растројене нарави, способна да примају свако зло од своје младости, такође се рађају и мртва деца, а често са њима умире и сама мати.“[5] Овим би смо заокружили садржај и циљ пренаталне психологије помоћу које се са основаним тврдњама говори о животу и свесности детета у утроби мајке од самог момента зачећа.

 

 Крај четвртог дела од осам делова ( 4 / 8 )

http://www.crkvaub.rs/crkva/put_u_srediste_duse/item/1946-cetvrti_deo

[Juanito]

Да ли је коначни циљ руске борбе „За живот“ доношење закона против абортуса? - Управо то нам је циљ, и у том циљу пре него што донесемо закон, у сваком региону морамо да оснујемо Центар за заштиту породице у коме ће сви људи имати могућност да се просвећују, и да им се ту указује помоћ. Тај закон треба да заштити државу од абортуса, од хемијске и хормоналне контрацепције, унутарматеричне спирале, и да се бездетним породицама забрани вантелесна оплодња. Она је гора од фашизма, јер да би оплодили једну јајну ћелију жене они практично онемогућавају живот десетинама хиљада друге деце. Наиме, само један сперматозоид, кога изаберу лекари а не Бог, добија право на живот.

 

Какви лудаци...

[Leonida]

Тај закон треба да заштити државу од абортуса, од хемијске и хормоналне контрацепције, унутарматеричне спирале, и да се бездетним породицама забрани вантелесна оплодња. Она је гора од фашизма, јер да би оплодили једну јајну ћелију жене они практично онемогућавају живот десетинама хиљада друге деце. Наиме, само један сперматозоид, кога изаберу лекари а не Бог, добија право на живот. Значи наш циљ је забрана и помоћ.

 

Ma, da zabranom se sve resava.Najbolji ovaj deo, ( Тај закон треба да заштити државу од абортуса, од хемијске и хормоналне контрацепције, унутарматеричне спирале, и да се бездетним породицама забрани вантелесна оплодња).Mesanje u neciju intimu do bezobrazluka.

[JESSY]

https://www.pouke.org/forum/topic/28565-%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80%D1%82%D1%83%D1%81-%D1%82%D0%B5%D0%B6%D0%B8%D0%BD%D0%B0-%D0%BE%D0%B4%D0%BB%D1%83%D0%BA%D0%B5-%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D1%98%D0%B0%D1%9A%D0%B5/

 

https://www.pouke.org/forum/topic/14997-%D1%86%D1%80%D0%BA%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D0%B0-%D1%84%D0%BE%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%86%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D1%9B%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B0%D1%87%D0%BA%D1%83-%D0%BE%D0%BF%D0%BB%D0%BE%D0%B4%D1%9A%D1%83/

[Margareta]

 

Да ли је коначни циљ руске борбе „За живот“ доношење закона против абортуса?

- Управо то нам је циљ, и у том циљу пре него што донесемо закон, у сваком региону морамо да оснујемо Центар за заштиту породице у коме ће сви људи имати могућност да се просвећују, и да им се ту указује помоћ. Тај закон треба да заштити државу од абортуса, од хемијске и хормоналне контрацепције, унутарматеричне спирале, и да се бездетним породицама забрани вантелесна оплодња. Она је гора од фашизма, јер да би оплодили једну јајну ћелију жене они практично онемогућавају живот десетинама хиљада друге деце. Наиме, само један сперматозоид, кога изаберу лекари а не Бог, добија право на живот. Значи наш циљ је забрана и помоћ. Желимо да се у школске уџбенике врати научна истина да живот почиње од тренутка зачећа. И да се, као раније у пуној Хипократовој заклетви, врати обавеза лекара да не помажу жени да абортира. Та пуна заклетва мора да се врати.

 

 

 

Ovi ljudi imaju šizofreniju, nemam drugo logično objašnjenje.

[Deja Vu]

Ma, da zabranom se sve resava.Najbolji ovaj deo, ( Тај закон треба да заштити државу од абортуса, од хемијске и хормоналне контрацепције, унутарматеричне спирале, и да се бездетним породицама забрани вантелесна оплодња).Mesanje u neciju intimu do bezobrazluka.

 

Интима је убијање недужног бића? 

[Petar Lozanic]

Какви лудаци...

 

 

Само ђавоиман може да се противи овој племенитој иницијативи да се зачета деца заштите од утробног чедоморства.

[Вељко Н.]

...бездетним породицама забрани вантелесна оплодња. Она је гора од фашизма, јер да би оплодили једну јајну ћелију жене они практично онемогућавају живот десетинама хиљада друге деце. Наиме, само један сперматозоид, кога изаберу лекари а не Бог, добија право на живот.

 

Може ли неко да ми објасни шта значи ова реченица?