Слобода у хришћанству

[Grizzly Adams]

Слажем се са свим. Али, питање је да ли је овај повратак уопште више могућ. И ја сам, па до скора, тако мислио исто. Али сада мислим да је једино могуће причати о кретању напред, у непознато, тамо где се још никад није било. То би можда могло да спасе причу. А ако ме питаш: где је то и како? рећи ћу ти: не знам.

 

Па то је то, апостоли су "ишли напред, у непознато". Има ту један феномен који је лепо описан у будизму - како човек временом мисли да постаје "експерт" и изгуби "ум почетника" које је за све отворен и само упија ствари око себе. Нама се то десило. Мислимо да смо постали "експерти", да смо "све научили". И то је то, сад само "чувамо". И тиме смо у ствари стали... А живот, хришћанство, је у ствари стално кретање. Лепо каже стара реч - подвиг. Није хришћанство неки циљ који се постиже, већ пут којим се иде. Нема ту дефинитивних одговора, већ стално истраживање нових питања. Увек се појављују нова. А ми би хтели нова питања да једноставно одбацимо зато што смо све одговоре "већ нашли". Е па неће моћи... Ако се тако будемо поставили према свету око себе он ће нас једноставно оставити поред пута.

[Juanito]

Има ту један феномен који је лепо описан у будизму - како човек временом мисли да постаје "експерт" и изгуби "ум почетника" које је за све отворен и само упија ствари око себе.

 

 

Требало би те бановати због ове паганштине.

 

И да деиснталираш ону екстензију за старт мени, лицемеру!

[Volim_Sina_Bozjeg]

сада мислим да је једино могуће причати о кретању напред, у непознато, тамо где се још никад није било.

 

To se nikad nije ni prekidalo. Vreme Bogoborstva prolazi a sam Hristos kaže: Sve novo tvorim.

 

Ako ima nečeg novog kroz Tvorca/Tvorevinu onda to dolazi iz Crkve preko živog odnosa Tela sa Jedinim.

 

Treba ipak biti svestan komunizma koji je uništavao Pravoslavlje. Sam opstanak Pravoslavlja u tim zemljama je jedan veliki duhovni podvig i pobeda Crkve.

[JESSY]

Отац Владимир Левићанин из храма св. Георгија у старој Бежанији тумачио нам је данас појам десне и леве стране - зашто је Христос сео са десне стране Оца, како се то огледа у нашем свакодневном животу, понашању у цркви... "Дељење на леву и десну страну нема везе са достојанством него са педагогијом", појаснио је отац Владимир. Било је речи и о овим данима од Вазнесења до Духова, а одговарало се и на питања слушалаца

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/06/06.06.14_rec_pastira_o_vlada_levicanin_64kbps.mp3

[Џуманџи]

Не можеш да одабереш неки свој пут или да измислиш нови пут.

Лол! А оно управо обрнуто.

[Дуња]

Александар Шмеман
АУТОРИТЕТ И СЛОБОДА У ЦРКВИ*
Стојте, дакле, у слободи
којом нас Христос ослободи. (Гал 5 1)
Моја тема је веома сложена те сам потпуно свјестан одговорности која лежи на
свакоме ко се усуди да је дотакне. Зато бих хтио да избјегнем било какво говор-
ничко заоштравање и преувеличавање. Ми живимо у усијаној атмосфери и у на-
шој црквеној стварности ово питање није академска апстракција, него жива ра-
на. Свима нам је потребно да се сјећамо ријечи св. Јована Богослова: „Испитујте
духове, да ли су од Бога…“
Почећу кратким подсјећањем на дјело двојице московских свештеника, јер
ми се чини да је то добра полазна тачка за разматрање које слиједи. Њихов су-
коб са Патријаршијом, колико год он био неважан сам по себи, ма какве биле
његове директне посљедице, ма какви били, напослијетку, нама непознати чи-
ниоци који су га усложили, превазилази своје садашње, „актуелно“ значење, и
превазилази га управо да би поставио јасно, рекао бих – трагично јасно и једно-
ставно – питање о самој бити Цркве, о самој суштини Православља. То није пре-
увеличавање, нити распиривање страсти око жалосног, премда појединачног ин-
цидента ради његовог коришћења за неке споредне циљеве. Оно што се сада де-
шава у Русији, у тамошњим изузетним условима, могло би се, нажалост, десити
у свакој „јурисдикцији“. Али се, дакле, по свој прилици, већ тако догодило, да
управо Руској Цркви увијек падне у дио да на себе прими први налет тих пита-
ња и искушења која искрсавају пред цијелом православном свијешћу.
У случају московских свештеника важно је то што се у њему не сударају
просто „бијело“ и „црно“ (ма колико их ми разграничавали), нити просто истина
једних и неистина других, него се сударају двије логике, два духа, два става, од
којих се једна логика – она која споља ликује – већ одавно појавила у црквеној
психологији, док је друга за сада још врло слаба; њу је веома лако угушити и
дискредитовати сваковрсним и врло убједљивим доказима. То су они докази ко-
је слушамо сваки пут како се разлијежу слободним гласом у Цркви и састоје се
од уобичајеног позивања на „корист Цркве“. Увијек се, против свих пророка,
истицао један те исти бездушни доказ: „ради мира, ради користи Цркве, и ради
очувања већ постојећег – ћутите, јер се ради Цркве понекад мора жртвовати и
сама истина“. Понављам, овај доказ је убједљив и мучан. Међутим, лако нам је
да одавде исказујемо своја мишљења и поучавамо, али шта бисмо урадили када
бисмо и сами били „тамо“? Шта је важније? Шта је вриједније? Глас двојице
усамљених људи, па макар они били и хероји или „истина“ оних који су призва-
ни да на себи носе бреме милиона људи? У крајњем исходу, управо се у том тра-
гичном контексту поставља проблем слободе и ауторитета у Цркви у наше дане.
И о овоме се мора све вријеме водити рачуна када се говори о том проблему.
Пређимо сада на саму суштину питања, али се потрудимо да заиста схвати-
мо „дијалектику“ тих двају појмова: слободе и ауторитета. Шта ми под њима
подразумијевамо? Јер прије него што будемо говорили о томе на који начин они
постоје у животу Цркве, потребно је да тачно знамо о чему говоримо, о каквој
слободи и о каквом ауторитету.
Почећу од убјеђења да дијалектика ауторитета и слободе, како је ми обично
разматрамо, није онаква каквом бих је ја желио видјети у православној свијести.
Чини ми се да је та дијалектика – западна, онаква каква се искристалисала у за-
падној свијести у времену реформације и контрареформације постајући од тога
времена у неком смислу средишњим духовним проблемом Запада. Прије свега
нам је неопходно да схватимо у чему је основна замка овога проблема. Ово не
кажем због неког олаког осуђивања „Запада“, јер се ја ни у којој мјери не могу
сврстати у ред „противника“ Запада. Али можда је, управо у томе приступу, на-
чину на који се поставља и рјешава проблем слободе и ауторитета, могуће најбо-
ље осјетити основну разлику између западног и православног схватања најду-
бљих питања вјерског живота.
Поједноставићемо ствари да би било јасније: може се рећи да на Западу про-
блем слободе и ауторитета јесте, прије свега, проблем њиховог повезивања. Та-
ко је у католицизму акценат на ауторитету и зато се поставља питање: колико је
слободе и, на који начин, спојиво са овим ауторитетом. Сада, на примјер, та те-
ма посебно заокупља католичку свијест: ако је Црква неоспорни ауторитет, он-
да, може бити, тај ауторитет не искључује сваку слободу… Што се тиче проте-
стантизма, код њега акценат лежи на слободи и, сходно томе, ријеч је о аутори-
тету који је повезан са том слободом.
Разлика постоји ту и тамо, тек у акценту, али у крајњем исходу овдје се ради
о једном те истом приступу и од самога почетка се спор између римокатолицизма
и протестантизма тиче узајамног односа ауторитета и слободе у Цркви и преци-
зног „модуса“ остваривања свакога од њих… Управо та проблематика слободе и
ауторитета наставила је да се развија на Западу и онда када се она „секуларизова-
ла“, то јест, одвојила од својих вјерских објеката. И „Запад“ сада више није гео-
графски појам, него духовни и, у одређеном смислу, он собом обухвата цијели
свијет и „западни“ проблем слободе и ауторитета поставља се пред све нас.
Али ја сматрам лажном саму такву поставку проблема у којој „ауторитет“ и
„слобода“ јесу незаобилазно саодносни појмови, тако да слобода јесте слобода
увијек у односу на неки ауторитет, а ауторитет је увијек ограничење и међа не-
какве слободе. Овакву поставку ја сматрам лажном јер она, у суштини, обесцје-
њује схватање слободе. Сматрам да је она потпуно опречна изворном духу Пра-
вославља, иако се може сматрати да она, на површини нашег црквеног живота и
наше вјерске психологије, нажалост, побјеђује. Мој циљ је да у овом предавању
укажем, мада само у најопштијем виду, како се овај проблем поставља у дубини
православне свијести.
Чини се да се никада у свијету није тако много говорило о слободи као сада.
И још увијек постоји веома много „умјерених“ људи који под слободом подра-
зумијевају управо „ограничену слободу“, слободу ограничену неким ауторите-
АУТОРИТЕТ И СЛОБОДА У ЦРКВИ
L O G O S
3
том. Но, већ давно је почело, а на наше очи достиже кулминацију, другачије
схватање или осјећање слободе – слободе која пориче сваки ауторитет. То је
култ радикалне, апсолутне слободе. Недавно сам био у прилици да на једном
америчком универзитету присуствујем једном студентском скупу. Посматрајући
и слушајући их, постало ми је јасно да се они уопште не боре да задобију више
слободе и да управа која се тресла, спремна да још даље помјери границу „ауто-
ритета“, ово уопште није схватала. То је била експлозија, једна од многих екс-
плозија, заправо, жудња за „радикалном“ слободом, слободом као порицањем
ауторитета уопште. Али важно је схватити да је та експлозија логична посљеди-
ца ове дијалектике ауторитета и слободе која је одавно отровала собом људску
свијест. Докле год постоји „мало“ ауторитета, слобода остаје непотпуна… Ви се
сјећате познатог говора Сен Жиста на суђењу Лудвигу XVI и његових ријечи:
“Il faut que cet homme regne ou meure…”. Тај човјек мора да царује или да
умре… Или је „ауторитет“ тога човјека божански и тада нема и не може бити
слободе; или је човјек слободан и тада божански ауторитет мора бити уништен.
Пођимо један корак даље и срешћемо Фридриха Ничеа, другог пророка апсолут-
не слободе. Он говори управо исто што и Сен Жист, али не више за краља, него
против Бога. Према Ничеу, није лако објавити смрт Бога, осудити Бога на смрт.
Ви се можда сјећате страшне странице код Ничеа – о тој страшној усамљености,
тој страшној тами у којој остаје човјек и о томе како он покушава да побјегне са
лампом у руци која се гаси… Али то је цијена слободе јер, докле год постоји
ауторитет над свим ауторитетима, слободе нема. И није случајно то што тако-
звани „радикални теолози“ нашег доба воле да се позивају на Ничеа. Проблем
„смрти Бога“ уопште није само философски проблем, Бог не умире зато што љу-
ди више не могу, из философских убјеђења, вјеровати у Њега; не, то је логичан
свршетак таквог схватања слободе које из самих својих дубина тражи негирање
и укидање сваког ауторитета, а самим тим и Бога… А ово је трећи корак – Ки-
рилов из „Злих духова“ Достојевског, као што се сигурно сјећате, завршава са-
моубиством да би доказао своју апсолутну слободу, јер смрт за човјека и јесте
крајњи и најомраженији ауторитет. Њена неизбјежност, њена објективност, то
што не зависи од мене – све то и јесте тај посљедњи ауторитет, а када човјек ње-
га побиједи и уништи, постаће слободан као Бог. Овдје Достојевски генијално
показује крај те дијалектике слободе и самим тим открива њен ужас и бесмисао.
Јер, доведена до свог логичног краја, слобода не може бити „умјерена“: нека
римски папа, веле, буде мало „мање“ папа, а нека народ добије мало „више“
права и сви ће гласати, итд. Ту „умјерену“ слободу обавезно разара изнутра она
личност код Достојевског (и није битно да ли он долази „слијева“ или „сдесна“)
која на врхунцу те умјерене, ситнобуржоаске, „чисте“ слободе предлаже: „нека
све иде к врагу!“. Све док су слобода и ауторитет искључиво саодносни, она или
размекшава ауторитет изнутра или, пак, бива прогутана од ауторитета споља. И
генијалност Достојевског је у томе што он показује да је радикална слобода јед-
нака смрти. Кирилов умире да би постао апсолутно слободан. „Слобода или
смрт!“, узвикују жедни слободе. Али шта ако се и сама слобода, у крајњем исхо-
ду, покаже као смрт? Но, управо у томе и јесте ствар, што човјека који је окусио
ту слободу више не можеш завести никаквим „белгијским уставима“ и што он,
рушећи ту „умјерену“ слободу у име апсолутне, ни сам то не знајући, помало
растаче сам себе…
Међутим, да ли је могуће сумњати у то да је неутољиву жеђ за апсолутном
слободом у свијет донијело хришћанство? Јер сав „ужас“ хришћанства, ако се
тако можемо изразити, састоји се у томе што у њему нема ничега „умјереног“,
ничега упућеног „просјечном човјеку“ са његовим „умјереним потребама“. Оно
опомиње свакога и говори: Бог или ђаво, небо или ад, али никако млака среди-
на. И зато је, у крајњем исходу, управо оно одговорно за ту страшну полариза-
цију ауторитета и слободе која све вријеме разара „мирни живот“ људи. Да, хри-
шћанство је разорило ону „мјеру“ којом се тако дичила античка Грчка: „човјек је
мјера свих ствари…“. Такве мјере је послије Распећа, Васкрсења и Педесетнице
врло мало остало у свијету. Све се свагда помјера са свог мјеста, све је увијек под
знаком питања и ништа „умјерено“ није могуће остварити. На неко вријеме се
учини могућим, а затим се неминовно распрши. Али, зар то не значи да сама та
дијалектика ауторитета и слободе коју нам, као једино могућу, сервирају, али која
се све вријеме показује као немогућа, јесте лажна дијалектика? И зар не можемо
(п)окушати да у окриљу православља пронађемо сасвим другачији приступ њој?
Требало би истаћи да у протеклом дугом временском периоду никаква „дија-
лектика“ ауторитета и слободе у православном свијету није постојала. Исток је
живио опитом – с једне стране, ауторитета и власти који нису били разводњени
никаквим „уставним“ амандманима, власти, дакле, увијек апсолутне и свештене.
С друге пак стране – опитом духовне слободе која је, да би се избјегао сваки су-
коб с овим апсолутним и свештеним ауторитетом, потискивана у други план.
Преподобни у пустињи је слободан. Он је једноставно изишао из оних оквира
живота у којима се ауторитет и слобода сударају и саодносе. Њега нико више не
може поробити јер је за њега „живот Христос и смрт добитак“… Та слобода је
могла бити плаћена само тим једноставним изласком из историје, из сваке дија-
лектике, чак и дијалектике црквеног живота. То је био улазак у унутрашњу, ду-
ховну слободу, коју нам, ни у којем случају, нико никада не може одузети.
Али, са сломом православних „теократија“, западна дијалектика ауторитета
и слободе је постепено почела продирати и у православну свијест и одређивати
наш живот. И некима, чак и многима, почиње да се чини да се ово питање дру-
гачије и не може поставити. На наше очи дешавају се покушаји да се Црква „де-
мократизује“. С једне стране, у њој остаје неприкосновена сва структура све-
штене власти, с друге, пак, ничу савјети, комисије, одбори, који, на неки начин,
означавају ограничење те власти. Али сав тај покрет, сви ти покушаји за сада се
одликују нејасношћу. Ми као да нисмо изнашли језик, начин мишљења, обрасце
којима бисмо изразили оно што је врло важно и дубоко укоријењено у искуству
Цркве и због тога врло често покушавамо изразити то искуство у „западним“ ка-
тегоријама ауторитета и слободе: овдје је ауторитет, а овдје – слобода… Овдје
је „Црква у епископу“, а овдје „права“ вјерног народа… Али ја сам сигуран да
се та нејасноћа може заобићи само превладавањем те лажне „дихотомије“, само
ако допремо до крајње, изворно хришћанске, интуиције слободе.
Овај позитивни дио мога излагања било би примјерено почети познатим ри-
јечима Хомјакова: „Црква није ауторитет, као што ни Бог није ауторитет, Хри-
стос није ауторитет јер је ауторитет за нас нешто спољашње. Кажем: није ауто-
ритет, него истина…“. Црква, другим ријечима – и то је заиста генијално про-
зрео Хомјаков – није комбинација слободе и ауторитета по „образцу овога сви-
јета“, нити слобода ограничена ауторитетом, нити, пак, ауторитет који допушта
слободу. Шта је онда Црква? Ево апостол Павле, на пример, себе у својим по-
сланицама назива „слугом Исуса Христа“. Али овај слуга не посустаје да као
најважније и најдрагоцјеније у својим проповиједима објављује слободу: „Стој-
те, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи“. Слободни слуга. Не ослобо-
ђени, тј. онај који је престао да буде слуга, него онај који је поробио себе до та-
квог степена да је постао слободан! Шта то значи? Какав однос има ова слобода
према оној која се састоји у порицању и рушењу „ауторитета“ и која се, иако по-
тенцијално, завршава самоуништењем?
Неопходно је да осјетимо да у тој „свјетовној“ слободи, слободи која је у
узајамном односу са ауторитетом, човјек слободан само утолико, уколико још
није „изабрао“ и да се, на тај начин, ова слобода показује само као чиста могућ-
ност, неостварена и неиспуњена. Наиме, чим он начини избор, слобода ишчеза-
ва, јер избор јесте, по неопходности, избор „ауторитета“, тј. онога што ограни-
чава слободу… Слобода представља избор онога што ограничава слободу и на
врхунцу је просто укида. Хришћанство, пак, учи обратно. Ријечима апостола
Павла оно проповиједа поробљавање чији је крајњи израз слобода. Слобода – на
крају, као окончање и испуњење свега, није „форма“, нити „услов“, него садржај
живота. Хришћанство полази од увјерења да је човјек изгубио слободу, да оно
што он назива слободом и у име чега се бори са „ауторитетом“ није слобода, не-
го посљедњи израз његове поробљености, његово непознавање слободе. Али,
Христос нам говори: „Познајте истину и истина ће вас ослободити“. Но, шта то
представља за свијет и како се достиже?
Веома сам срећан што смо на овом скупу већ више пута говорили о Свето-
ме Духу. Јер се хришћанско учење о слободи, као и учење о Цркви, мора запо-
чети учењем о Духу Светоме. То је оно што нам је у овом часу потребније од
било чега другог, јер је то оно што је, можда више од свега другог, заборавље-
но у хришћанској свијести: рођење Цркве на Педесетницу, откривење Цркве
као „дисање Духа Светога“. Наравно, мјесто Духа Светога је тачно одређено и
описано у складним богословским системима и Њему се даје оно што му „при-
личи“. Али на дјелу, у животу, убијеђен сам, некако се сузила свијест и иску-
ство Духа Светога. И то сужавање се, можда на најбољи начин, одређује као
одвајање учења о Светом Духу од учења о Цркви или, изражавајући се језиком
теологије, одвајање пневматологије од еклисиологије. Најстарији сачувани
символ вјере завршава се кратким исповиједањем: „И у Духа Светога Цркву“.
Црква овдје као да се поистовјећује са Духом Светим, као Његова пројава и
пребивање и „дисање“… Но, кроз историју се учење о Светом Духу свело на
учење о „благодати“ и сама та благодат је издвојена у одређену и прецизно
„уобличену“ и измјерену „сферу“ у Цркви. За Духа Светога је речено у Еван-
ђељу: „Не даје Бог Духа на мјеру“. Па ипак, ми се само овим и бавимо – одмје-
равамо и мјеримо благодат. Зар њене дарове не одређујемо „квантитативно“:
епископ је има „више“, ђакон „мање“… Овдје је има, тамо је нема… Међутим,
није ли вријеме да изнова осјетимо и схватимо да је цјелокупно хришћанство,
с једне стране, огромна чежња за Духом Светим и жеђ за Њим, а са друге, ра-
досни опит Његовог доласка, пребивања и дисања… У Светом писму Дух је
назван „вјетром“ (ruah); за Њега је речено да „Он дише гдје хоће, и не знаш от-
куда долази и куда иде“. Вјетар! Гле, само што смо поспремили собу и довели
у ред све на свом столу. Све је јасно, једноставно и одређено, систем, дисци-
плина, поредак. Прими, покори се и вјеруј да само тако и мора и може бити.
Али, чим смо отворили прозор кроз њега продире вјетар и све подиже својим
вихором, све добија нови изглед, све постаје живот, покрет… То је слика Духа
Светог и Цркве. Али, овај опит је у Цркви заборављен или, тачније, „одложен
(у страну)“ јер је он неспојив са другим, „конзисторијалним“ опитом и обликом
дјеловања Цркве, зато што се на њему не могу утемељити „конзисторије“.1
Али негдје у дубинама наше вјере и наше црквене свијести ми знамо и опо-
мињемо се да је Црква заснована на Христовом обећању да ће послати Утјеши-
теља и на Његовом очекивању… И то је био тај трећи час, то су били ти огњени
језици и „стадоше говорити другим језицима, другим наредбама…“ – то је било
оно што је очекивао свијет и за шта је, још прије пада, била унапријед одређена
сва творевина да би, напокон, почео тај пљусак Духа и натопио све како бисмо
ми угледали знаке и настао Дан Господњи, славан и страшан… Управо то јесте
Црква. Због овога она постоји, само се у овоме састоји њен живот и име тога
живота, име Духа Светога јесте Слобода.
Слобода нам се дарује Духом Светим. Дух, Црква, Слобода. Како је тешко
говорити о томе од чега нам није остало готово ни ријечи! Берђајев је, можда са-
мо у наговјештају, говорио о ужасу „објективације“. Објективација – то је оно
спољашње, оно што остаје спољашње, то је „тварност“ (материјалност) свијета
и живота, то је непроницљивост објекта за субјекат. То је, другим ријечима, сви-
јет у коме је све „спољашње“ и зато све „ауторитет“, тј. нешто што ме просто
ограничава и затвара у тамницу усамљености. Али, ево шта је задивљујуће: сви-
јет око нас живи, у суштини, пâтосом те „објективације“, он је жедан само
„објективног“. На њему је заснована наука, али ми и желимо „научну идеологи-
ју“. „Објективна истина“, „објективна норма“ – ту се, у погледу на живот, пра-
вовјерни комуниста слаже са конзисторијалним „правником“. Овдје је идеал да
се сав живот, све његове „димензије“ потчине једној свеобухватној, „објектив-
ној“ истини и да се она прогласи и истинском слободом. Од Бога до посљедњег
атома твари све је устројено по том „објективном“ принципу: „два и два су че-
тири“ – то је најпростија, вјечна формула „ауторитета“. Ово не може бити спор-
но. Овдје се може само ударати главом о зидове, као што то, не налазећи излаза,
чини Шестов, или убити се, као Кирилов или, пак, на крају изабрати бесплодни
„апсурд“: „два и два су четири, то је добро“, примјећује један јунак код Досто-
јевског, „али два и два су пет – то је такође дивна ствар“.
Но, ствар је у томе да хришћанство није дошло у свијет као посљедња и зато
„најобјективнија“ истина, као посљедњи и зато највиши „ауторитет“. На тај на-
чин, може се рећи да је хришћанство ушло у свијет као коначна, посљедња побје-
да сваке „објективације“, тј. робовања како мртвом „ауторитету“, тако и мртвој
„слободи“. Оно је у свијет ушло да успостави ту истинску слободу коју је човјек
изгубио, чији губитак и јесте гријехопад у посљедњем значењу те ријечи. Јер се
гријех не састоји у томе што су људи прекршили закон, тј. устали против „аутори-
тета“, него у томе што су они и Бога и свијет доживјели као „ауторитет“, „објекти-
визирали“, што су сами себе затворили у ту тамницу. Зато је Христос дошао да
нас „измучене пусти на слободу“…
Дар те слободе, њен предуслов, остварење, садржај и радост јесте Дух Све-
ти. Он претвара „објективно“ у „субјективно“, безлично у лично. Он је тај који
све чини даром, ризницом, радошћу, животом… И у својим дубинама право-
славно богословље јесте увијек богословље Духа Светога, које иште богопозна-
ње (знање Бога), а не знања о Богу, јединство и живот свега у Њему и са Њим, а
не „апсолутну“ и „објективну“ истину, божанско „два и два су четири“. Његов
празник јесте празник Свете Тројице, тј. самога божанскога Живота, не онај у
1 Конзисторија – уред у чијој су надлежности дјелатност црквеног суда и управљање сваком
конкретном епархијом; конзисторије су у Русији уведене 1722. године, на основу одлуке Синода
којем три просто „апсолутно“ и због тога „апсолутно објективно“, познају Један
Другога, него такав, у којем је знање вјечно преображено у савршено јединство,
у савршено пребивање Једнога у Другоме у једносуштности. У нашем грје-
шном и палом животу као јединствена „природна“ аналогија дјеловања Духа
Светога показује се умјетност. В. В. Розанов је говорио да је стил неке ствари
оно мјесто на коме је ту ствар пољубио Бог. Ми сви знамо да постоје ствари које
нико нигдје није пољубио и које зато остају „само ствари“. Знамо да фотографи-
ја никада не може да замијени умјетничку слику, јер је у сликарству заиста пре-
владана управо она „објективност“ којом око апарата посматра свијет, и дато,
даровано нам заувјек то како је то лице, тај јесењи дан, тај свијет, видио, зауви-
јек задобио Творац… Оно што се ту догађа, а што се догађа у свакој аутентичној
умјетности, у свакој истинској љубави, у сваком истинском општењу и јесте
превладавање „објективације“ или, говорећи, пак, тим варварским језиком – чу-
до „интериоризације“, и то јесте чудо Светога Духа, Његово дјеловање, долазак
божанскога „руаха“ (вјетра) слободе… Враћајући се на нашу тему, можемо ре-
ћи да дјеловање Духа Светога и јесте побједа над сваким ауторитетом као ауто-
ритетом и слободом као ропским устајањем против њега…
„И у Духа Светога Цркву…“ Црква се родила и ушла у свијет као дар Духа
Светога, а то значи – као слобода синова Божијих. Рана Црква нам вјечно зрачи
радошћу о Духу Светоме, о Његовом доласку и пребивању. Али и сада, све ври-
јеме у тајни миропомазања даје нам се исто то као „дар Духа Светога“, дар да
постанемо на крају и до краја остварени, да постанемо слободни, Божији, „све-
ти“. Али док ово говоримо, у исто вријеме, ипак, осјећамо како смо ми од свега
тога отишли и у каквој страшној пустињи живимо. Кад читам неке црквене ча-
сописе не запањује ме политичка обојеност ове или оне поставке, чак ни споља-
шње поробљавање Цркве „овом свијету“, колико ме поражава оно дјеловање
Цркве које се, све више и више, потпуно пројављује као једини начин на који
она, са одушевљењем, постоји – управо као ауторитет. Некада је Црква као бре-
ме, као пад, доживљавала побједу „бирократизма“ у себи, своју „бирократску
судбину“. Сада она почиње да је воли, истински се „наслађујући њоме“. На на-
ше очи се појавио и зацарио у Цркви тип епископа, свештеника, вјерника који
грца у „административном заносу“, будући одушевљен управљањем, изгубивши
– наивно и безболно – саму „тугу за Богом“, потпуно задовољан некаквом ко-
смичком конзисторијом, у коју се на наше очи постепено претвара живот цијеле
Православне Цркве; у којој чак и врло добри људи, изнутра јој се слободно пот-
чинивши, виде „спасење Цркве“ и њену „истину“. Рачун, дипломатија, „међуна-
родне норме“, „канонски узајамни односи“ – то је споља, то је на свим „Родоси-
ма“, а изнутра – наредбе и заповјести, односи и доставе… У Цркви се зацарила
бирократија, понављам – и изнутра, а не само због спољне принуде некаквог
свеобухватног „референта“ или некаквог безличног „одјељења“, и ми почињемо
да је волимо, да волимо ту досаду и чаму, тај „јерархијски страх“ који прожима
нашу Цркву; а најужасније је, понављам, то што ми већ готово да и не опажамо да
је немогуће живјети у овој лажи, скривеној, лукаво и лицемјерно, под „освешта-
ношћу“ и „свечаношћу“ традиционалног православног начина постојања.
Да ли је могуће пробити се кроз све то? Сјећате се оног тренутка на Вечерњој
Педесетнице када се по први пут послије педесетодневног прекида поје молитва
„Царе небески“… Као да је била суша и ево … киша почиње! Тачно у том тренут-
ку почела је киша коју смо чекали толико дуго, читаве године, читавог живота. И
све се обнавља, све постаје другачије, ново. Потребно нам је да у себи обновимо
ово искуство Цркве о коме је говорио Хомјаков кад је писао: „Бог није ауторитет,
Црква није ауторитет, истина није ауторитет.“ Потребно нам је да у себи, прије
свега, превладамо ту свјетску и палу дијалектику слободе и ауторитета и да се
вратимо у радост и слободу синова Божијих…
Неопходно нам је да се изнутра ослободимо, ослобађајући се у себи самима
од страха, од бирократије, од лукавства. Само тада ћемо изнова схватити и осје-
тити да Црква није организација, нити ауторитет, него тијело испуњено Духом,
у коме нам је дата потресна могућност да вјерујемо један другоме у слободи.
„Дјечице, чувајте се идола.“ Али, ма како страшно било то рећи, и сама Црква
може постати „идол“. И она постаје идол сваки пут када нас „ради користи Цр-
кве“ позива да црно назовемо бијелим, лаж истином, зло добрим, сваки пут када
се „ради Цркве“ хули на Духа Светога, „ради“ Којега и Којим она само и постоји.
Црква није „виша вриједност“. Она постоји због тога да би Дух Свети долазио и
све вријеме ослобађао и пуштао „измучене на слободу“. Ни у ком смислу, ништа
и никада није нужно чинити „ради Цркве“, него само знати да када живимо и дје-
ламо Христом и у Христу, тада смо у Цркви и Црква. Зато одбацимо сву ту лука-
ву „еклисиолатрију“, то величање Цркве које чак и црквене саборе и скупове под-
ређује питањима „престижа“, „ранга“, „славе“… Која је Црква прва, која је друга?
Ко је старији? Како не „унизити“ своју Цркву, него је прославити? Свијет се уда-
љава од Христа, а ми се још увијек расправљамо „ко је старији“… А Црква и јесте
слобода од свега тога, дар Светога Духа који нас чини слободнима, не у „демо-
кратском“ смислу те ријечи, него слободнима таквом слободом која допушта да
свакога човјека гледамо онако како га види Бог, да у сваком времену видимо –
вријеме спасења, а на сваком мјесту Царство Божије које постепено расте.
Сувише је лукавих ријечи било речено и још увијек се говори о послушању.
Да, послушање јесте највиша хришћанска врлина – али послушање Богу! Црква
постоји само зато да нам дарује и укаже на то послушање Богу, које и јесте по-
сљедња слобода, да бисмо могли заиста од свега срца говорити оно што појемо
на сваком јутрењу „Ти јеси једини Господ!“ Он једини. И не постоји никаква
власт у свијету, осим власти Христове. Он никоме није „пренио“ Своју власт,
него Он – Сам – Духом Светим, Духом љубави и слободе, мира и радости „вла-
да“ у Цркви. Зато Црква као „установа“ постоји да би се у одређено вријеме
„умањила“ и открила Христа и Духа Светога.
Зато, понављам, ствар није у томе да пронађемо такав начин црквене управе
који би нудио више слободе и мање ауторитета или, обратно, више ауторитета и
мање слободе; ми не говоримо о томе како да прилагодимо демократију Цркви
или Цркву демократији. Ствар је у томе да се у нама самима изнова зацари ико-
на Цркве као Духа, као Царства слободе и љубави у коме се руши та страшна
пала дихотомија ауторитета и слободе. Зар је могуће да ми не осјећамо како је
Црква испуњена страхом, тим страхом, у којем, по ријечи апостола, нема љуба-
ви? И тај човјек који би морао да се свијету покаже као слободан човјек, једини
истински и заиста слободан; једини који може рећи: „Све могу у Христу који ми
моћ даје“ – тај човјек се показује као неки уплашени роб који се боји не само
власти, него и своје сопствене сјенке и у паници тражи „ауторитет“.
Потребно је да Цркву изнова сагледамо у Светоме Духу и Светога Духа у
Цркви. Да поново успоставимо – не схоластичко учење о благодати које овдје
има „више“, а тамо „мање“, него Цркву као „заједницу Светога Духа“. Он дола-
зи и све постаје ново. Нема роба и нема слободнога. Нема мушког, нити жен-
ског. Свакоме је дат дар и сви се напојише. И сама црквена јерархија није ништа
друго до служење овој Истини и овој Слободи, њено чување… И када поново
заволимо овај лик Цркве, када пођемо у Цркву не ради тога да се ослободимо
слободе и одговорности (да неко други одлучује умјесто нас), него да бисмо на-
шли пуноту свог људског живота у Христу и у Богу, тада ћемо осјетити да оно
што се овог часа догађа свуда – у Москви и на Западу, у нашим парохијама и
„јурисдикцијама“, није редовни судар компликованих „ауторитета“ са немир-
ним младићима, него пројава баш те жеђи за Духом Светим, без Кога живот по-
стаје све хладнији и све тежи… Могуће је да у Цркви најзад оживљава та жеђ за
Духом Светим, жеђ Педесетнице… О тој жеђи је проповиједао Хомјаков, њом је
живјело све најбоље у Руској Цркви и руском богословљу. Њу је свједочио св.
Серафим Саровски својим позивом: „Стичите Духа Светога…“

[Volim_Sina_Bozjeg]

Crkva nije u raspadu, no su nam mozgovi upili instituciju kad god se neko uhvati za olovku.... (fin činovnički posao i dinar za vodicu)

 

Crkva nije institucija i ne kreće se samo napred, no kroz Telo dolazi do svakog.

 

Crkva se neće menjati ali mi moramo.

[Ненад Р.]

Не треба да ми бринемо за нашу цркву . Она сигурно није у распаду.

[JESSY]

Слобода је могућност и право човека да доноси одлуке полазећи од унутрашњих побуда које могу да буду интелектуалне, чулне или пак грубо инстинктивне, то јест она је могућност да се испуњавају своје жеље и да се у спољашњем свету реализује своје "ја". Али наши интелектуални планови су непоуздани, јер су засновани на веома непостојаним и неодређеним представама и оценама. Наше жеље су егоистичке, самовољне, непостојане, а чак и најбоље побуде душе изненада нестају, и ми видимо како у дубини наше душе као пауци миле другачија осећања: мржња, сладострашће, завист и тако даље. Што се тиче наших инстинкта, ту се једва разликујемо од амебе, која представља потпуни живот по себи.

 

Хришћанство нам показује у чему је слобода. Она је у могућности човека да следи своје најважније призвање и да остварује потенцијал који је у њега уложен - образ и подобије Божије. Свако може да у свом унутрашњем искуству увиди како страсти сужавају човечије срце и обрнуто - како победа над страстима даје души некакву унутрашњу слободу.

 

Слобода је ослобођење срца од свега туђег. Оно је створено за Бога и зато је слобода - у Богу. Слобода је светлост која се шири из вечности. Само у Богу човек налази себе и постаје оно што јесте.

 

Слобода је излазак из тварног, опредмећеног, несигурног, страсног стања и причешће је божанским савршенствима.

 

Једину слободу открило нам је хришћанство, то је слобода да се буде у хармонији са Богом, то је ослобођење душе од свега њој туђег - од страсти као болесних наслага душе, од многобројних психичких комплекса, који као грчеви тела колебају и притискају ум.

 

Архимандрит Рафаил Карелин

[Срђан Ранђеловић]

 

 

Често се и данас чује да је Бог некога "бацио" у болест, да би постао свестан својих грехова. Или како би то рекли језиком теологије, чујемо да Бог искушава људе кроз невоље, ради њиховог духовног буђења. У вези са тим се говори и о Божијем "уразумљавању" или "допуштењу", који за крајњи циљ имају човеков повратак на пут живота и врлине, са којег је скренуо.

 

Али истовремено ово Божије уразумљавање, тј. корисно посредовање Бога ради човекове духовне добити, изазива озбиљан проблем код савременог човека, толико осетљивог по питању слободе. Ствара му утисак, који се не ретко претвара у оптуживање Бога, да је Божије посредовање усмерено против људске слободе. Ову његову жалбу често образложава следећим питањем: "Пошто је Бог створио човека слободног и истовремено поштује његову слободу, како онда допушта себи да утиче у одређеним случајевима на такав динамичан начин на живот човека, чак иако има за циљ да га врати на исправан пут? Зар принуда није порицање човекове слободе?".

Питање, иако се обично завршава овим једноставним закључком, могло би ићи у још већу дубину. Пошто је спасење за човека, према учењу Цркве, узрок радости и среће, како је онда могуће да неко осети ову срећу, ако се до ње води на "принудан" начин? Нико не може да ужива у нечему, ако и сам то не осећам као нешто лепо, поготово ако му други наметну да то прихвати као лепо и да "ужива" у томе! Срећа коју пружа спасење је вољно достигнуће подвижника. У супротном ова срећа није срећа. И није срећа не само онда када је производ принуде, већ чак и када се нуди као дар. Јер без услова слободе није могуће схватити вредност дара.

Уз горе наведена размишљања, долазимо до закључка да ако Бог "уцењује" слободу човека, није могуће да делује из љубави. Каква то љубав може бити, када лишава човека слободе?

 

Али, Бог ипак утиче на човека. Како се све ово може усагласити? Другим речима, постоји основа која је дала повода за излагање ове оптужбе. Међутим, оптужба је погрешно постављена у односу на разумевање људске слободе.

Прво, када се говори о човековој слободи, не треба је схватити као слободу у простору деловања, иако је и она веома важна. Истинска слобода се односи на простор људске воље. То јасно видимо у случају кад човек, из идеолошких разлога или због исповедања вере, бива лишен слободе у затвору. Чињеница да је у затвору је највећи доказ да је тај човек изнутра слободан. А свакако је много слободнији него онај који издаје свој идеал да би сачувао своју спољашњу слободу.

Разликовање слободе деловања и слободе воље треба да се утврди у самом простору воље, да би се схватио прави смисао слободе. Овде треба правити разлику између доношење одлуке и услова за њен изражај. Доношење одлуке је нека врста "дејства" у простору човекове воље. Али већи значај за слободу представља како се та одлука исказује (изражава). А овде се налази средиште људске слободе.

Човек који је роб (а ко није!) неке мање или веће страсти, доноси у вези тога своју одлуку, без да ово значи да слободно делује. Да би горе наведено постало јасније, навешћемо један просветљавајући пример човека који је роб неке страсти, нпр. алкохолизма. Чињеница да му је дата могућност да изабере између чаше вина или чаше воде, показује да има слободу деловања. Али чињеница да је изабрао чашу вина сведочи о постојању могућност да донесе одлуку, а истовремено потврђује да ова његова одлука да стално бира вино уместо воде, не значи да слободно делује. Другим речима, он у суштини није слободан.

 

Уз претходни пример можемо боље разумети познати извод из Новог Завета, "да сваки који чини гријех роб је гријеху" (Јованово Јеванђеље 8,34). Присуство греха управо сведочи о одсуству или о (ограниченој) могућности слободног доношења одлуку особе која делује.

 

Очигледно је да Божије посредовање на овом месту ради успостављања слободне воље човека при доножењу одлука, не може се сматрати као чин негативног утицаја на његову слободу, чак и ако сам човек не може у том тренутку да то види као нешто позитивно.

 

Јаз између позитивног Божијег посредовања ради успостављања слободе и погрешног суочавања са тим од стране "оштећеног" даје одговор на питање колико Бог поштује слободу човека, али открива и узрок горе постављеног питања.

 

Уразумљавајуће деловање Бога према човеку са циљем да га врати са пута греха, не представља негативно уплитање у његову слободу, али позитиван чин за њену обнову. Чињеницу да овај спасоносни утицај Бога на човека не заробљава његову слободу доказују бројни случајеви људи, који и након Божијег уразумљавања нису променили начин живота, а неретко су још више погоршали свој грешан начин понашања. Међутим, немогућност да се у простору човекове воље направи разлика између доношења одлуке и њеног израза, ствара утисак Божијег утицаја на човекову слободу. Овај утисак заузврат доводи до постављања нашег питања.

 

Као закључак, корисно је напоменути да Бог апсолутно поштује слободу човека, чак и у случају када злоупотреба слободе од стране човека доводи истог у многе невоље. Апсолутно поштовање слободе човека од стране Бога произилази из чињенице да је слобода једини услов да би човек био свестан среће коју му пружа пут који води ка сусрету са Богом, са ближњима и осталом Божијом твари.

 

превод са грчког Сања Паков

25.август 2014.

 

(Илијас Ант. Вулгаракис, "Хришћанство и свет", изд. Армос, стр. 172-175)

Izvor: http://www.pemptousia.gr/



Манастир Лепавина

[JESSY]

Danas u svetu vlada pometnja u shvatanju smisla slobode, o potrebi slobode i o upotrebi slobode. Ni jedna reč se više danas ne pominje nego reč sloboda, i ni jedna nema više značenja od nje. Danas ljudi govore: o slobodi štampe, slobodi govora i dogovora, slobodi javnog mnjenja, misli, slobodi političkoj, slobodi umetnosti, slobodi volje itd. A niko ne govori o Hristovoj slobodi, iako se bez Hrista sve napred pobrojane slobode ili nemoguće, ili štetne. Sloboda bez Hrista, sloboda bez Boga, sloboda bez savesti i razuma – biće s jedne strane anarhija i bezvlašće, a s druge strane nepoštovanje čoveka, tlačenje tuđe slobode i zarobljavanje ljudi.

 

Oni koji ne razumeju šta je hrišćanstvo, tvrde da je hrišćanstvo religija robova. Ali hrišćanstvo nije religija robova već religija protiv ropstva: protiv ropstva fizičkog, moralnog i duhovnog. Hrišćanstvo je oslobodilo čoveka od ropstva: prirodi, čoveku i samom sebi.

 

Apostol Jakov kaže:„…koji providi u savršeni zakon slobode i ostane u njemu, i ne bude zaboravni slušac nego tvorac dela, onaj će biti blažen u delu svome.” (Jak 1,25).

 

Protojerej Jovan Silaški

[Ненад Р.]

Средина је увек најбоља . Без новца се не може , али га треба имати онолико колико је довољно за основне ствари . Мада знам да је то релативна ствар јер свако од нас реалност доживљава другачије и неко ће да каже да му је за скроман живот довољно 20 хиљада месечно , а неко ће да каже 50 хиљада месечно . Важно је да нам покрива основне ствари .На такав начин не постајемо зависници од новца и имамо више времена за друге лепе ствари и можемо бити срећни и ако немамо много новца.

[JESSY]

Божије посредовање и човекова слобода

Често се и данас чује да је Бог некога „бацио“ у болест, да би постао свестан својих грехова. Или како би то рекли језиком теологије, чујемо да Бог искушава људе кроз невоље, ради њиховог духовног буђења. У вези са тим се говори и о Божијем „уразумљавању“ или „допуштењу“, који за крајњи циљ имају човеков повратак на пут живота и врлине, са којег је скренуо.

 .

Али истовремено ово Божије уразумљавање, тј. корисно посредовање Бога ради човекове духовне добити, изазива озбиљан проблем код савременог човека, толико осетљивог по питању слободе. Ствара му утисак, који се не ретко претвара у оптуживање Бога, да је Божије посредовање усмерено против људске слободе. Ову његову жалбу често образложава следећим питањем: „Пошто је Бог створио човека слободног и истовремено поштује његову слободу, како онда допушта себи да утиче у одређеним случајевима на такав динамичан начин на живот човека, чак иако има за циљ да га врати на исправан пут? Зар принуда није порицање човекове слободе?“.

.

Питање, иако се обично завршава овим једноставним закључком, могло би ићи у још већу дубину. Пошто је спасење за човека, према учењу Цркве, узрок радости и среће, како је онда могуће да неко осети ову срећу, ако се до ње води на „принудан“ начин? Нико не може да ужива у нечему, ако и сам то не осећам као нешто лепо, поготово ако му други наметну да то прихвати као лепо и да „ужива“ у томе! Срећа коју пружа спасење је вољно достигнуће подвижника. У супротном ова срећа није срећа. И није срећа не само онда када је производ принуде, већ чак и када се нуди као дар. Јер без услова слободе није могуће схватити вредност дара.

 .

Уз горе наведена размишљања, долазимо до закључка да ако Бог „уцењује“ слободу човека, није могуће да делује из љубави. Каква то љубав може бити, када лишава човека слободе?

 .

Али, Бог ипак утиче на човека. Како се све ово може усагласити? Другим речима, постоји основа која је дала повода за излагање ове оптужбе. Међутим, оптужба је погрешно постављена у односу на разумевање људске слободе.

 .

Прво, када се говори о човековој слободи, не треба је схватити као слободу у простору деловања, иако је и она веома важна. Истинска слобода се односи на простор људске воље. То јасно видимо у случају кад човек, из идеолошких разлога или због исповедања вере, бива лишен слободе у затвору. Чињеница да је у затвору је највећи доказ да је тај човек изнутра слободан. А свакако је много слободнији него онај који издаје свој идеал да би сачувао своју спољашњу слободу.

 .

Разликовање слободе деловања и слободе воље треба да се утврди у самом простору воље, да би се схватио прави смисао слободе. Овде треба правити разлику између доношење одлуке и услова за њен изражај. Доношење одлуке је нека врста „дејства“ у простору човекове воље. Али већи значај за слободу представља како се та одлука исказује (изражава). А овде се налази средиште људске слободе.

 .

Човек који је роб (а ко није!) неке мање или веће страсти, доноси у вези тога своју одлуку, без да ово значи да слободно делује. Да би горе наведено постало јасније, навешћемо један просветљавајући пример човека који је роб неке страсти, нпр. алкохолизма. Чињеница да му је дата могућност да изабере између чаше вина или чаше воде, показује да има слободу деловања. Али чињеница да је изабрао чашу вина сведочи о постојању могућност да донесе одлуку, а истовремено потврђује да ова његова одлука да стално бира вино уместо воде, не значи да слободно делује. Другим речима, он у суштини није слободан.

 .

Уз претходни пример можемо боље разумети познати извод из Новог Завета, „да сваки који чини гријех роб је гријеху“ (Јованово Јеванђеље 8,34). Присуство греха управо сведочи о одсуству или о (ограниченој) могућности слободног доношења одлуку особе која делује.

 .

Очигледно је да Божије посредовање на овом месту ради успостављања слободне воље човека при доножењу одлука, не може се сматрати као чин негативног утицаја на његову слободу, чак и ако сам човек не може у том тренутку да то види као нешто позитивно.

 .

Јаз између позитивног Божијег посредовања ради успостављања слободе и погрешног суочавања са тим од стране „оштећеног“ даје одговор на питање колико Бог поштује слободу човека, али открива и узрок горе постављеног питања.

 .

Уразумљавајуће деловање Бога према човеку са циљем да га врати са пута греха, не представља негативно уплитање у његову слободу, али позитиван чин за њену обнову. Чињеницу да овај спасоносни утицај Бога на човека не заробљава његову слободу доказују бројни случајеви људи, који и након Божијег уразумљавања нису променили начин живота, а неретко су још више погоршали свој грешан начин понашања. Међутим, немогућност да се у простору човекове воље направи разлика између доношења одлуке и њеног израза, ствара утисак Божијег утицаја на човекову слободу. Овај утисак заузврат доводи до постављања нашег питања.

 .

Као закључак, корисно је напоменути да Бог апсолутно поштује слободу човека, чак и у случају када злоупотреба слободе од стране човека доводи истог у многе невоље. Апсолутно поштовање слободе човека од стране Бога произилази из чињенице да је слобода једини услов да би човек био свестан радости коју му пружа пут који води ка сусрету са Богом, са ближњима и осталом Божијом твари.

 

https://vizionarski.wordpress.com/2014/09/05/божије-посредовање-и-човекова-слобод/

[fsa]

KRČKI BISKUP IZNAJMLJIVAČIMA APARTMANA UOČI SEZONE 'Turistima stavite križeve u sobe da znaju kamo su došli! Nemojmo se sramiti naše vjere'

https://www.jutarnji.hr/vijesti/hrvatska/krcki-biskup-iznajmljivacima-apartmana-uoci-sezone-turistima-stavite-krizeve-u-sobe-da-znaju-kamo-su-dosli-nemojmo-se-sramiti-nase-vjere/7321134/