Због шамара и прута (потенцијално) у затвор - Још једна идеолошка утопија од које ћемо имати штете

[feeble]

Kakvo batinanje, ko to radi? Treba razlikovati pedagoski udarac po dupetu i batinanje. Samar nikako ne dolazi u obzir (za mene), i ne mogu da zamislim da neki roditelj moze svoje dete osamariti po licu.

[Таша]

Ја мислим да је батињање детета лоше. Неће код сваког да резултује тиме да отвара лобање другима, али ће минимум привремено да наруши везу родитељ-дете.

 

Има и других начина да се покаже детету да греши.

 

 

Шта мислиш, шта твоје дете мисли о теби и како се осећа када га истучеш?

 

 

Ima ja ne kazem da nema. Samo su neefikasna. Cekaj samo da postanes roditelj pa da vidis kakav je to kuluk po nekad kad krenu da se tvrdoglave . Inace ja svoje klince ne tucem. Objasnjavam, zamolim, objasnjavam, zamolim .... i dok ne viknem ne reaguju. Pa se sad mislim koliko sam zbog nedostaka batine kao vaspitne mere izgubila / dobila.

 

Evo jedno objasnjenje za tezu nasilje = nasilje 

 

 

Teza 2. „Nasilje rađa nasilje!“ – samo telesno kažnjavana deca postaju fizički nasilna.

U suprotnosti sa predrasudom da telesno kažnjavanje povećava agresivnost dece su i novija zapažanja u porodicama dece koja su vaspitana na popustljiv, permisivan, odnosno politički prihvatljiv način, da su upravo ova deca agresivnija od ostale dece. Ona često nisu u stanju da iskontrolišu frustraciju svojih želja i onda se nasilno ponašaju prema drugima da bi ih naterali da im ispune volju. Pri tome ova nikada telesno kažnjavana deca mogu biti svirepa, sa izraženom ravnodušnošću, bez saosećanja sa drugima, sve do stepena psihopatije. Takođe zapažamo i pojavu da ovakva deca kada odrastu mogu zlostavljati i biti fizički nasilna prema roditeljima koji ih nikada ranije nisu kažnjavali.

„Nema nikakvog empirijskog dokaza da telesno kažnjavanje (koje razlikujemo od fizičkog zlostavljanja) negativno utiče na dugotrajni razvoj deteta.“

Mala deca su po prirodi stvari nesocijalizovana jer su u procesu socijalizacije, tako da kada im neko drugi osujećuje neku želju (frustracija) postaju prema njemu agresivna i nasilna, na primer prema drugoj deci ili roditeljima. Ukoliko roditelji ne reaguju adekvatno, i pokažu malom detetu da su fizički jači od njega, ova deca mogu da smatraju za sebe da su dominantni alfa pojedinci koji upravljaju porodicom.

Novija istraživanja u zemljama u kojima dominira popustljivo vaspitavanje dece pokazuju da tamo raste procenat „malih nasilnika“ među decom, odnosno one dece koja zbog frustracije neke želje postaju nasilni i prema roditeljima i prema vaspitačima ili učiteljima. Tako, na primer, statistike britanske vlade pokazuju da svakog dana oko petnaestoro dece stare između 4 i 6 godina biva privremeno udaljeno iz vrtića zbog napada na vaspitače i učitelje koji pokušavaju da ih kontrolišu. Britanske statistike takođe pokazuju da skoro 11% dece mlađe od 10 godina zlostavlja svoje roditelje, uglavnom majke. Istraživač ovog problema Aric Sigman je izjavio: „Uzrast pri kojem deca pokazuju prezir i postaju nasilna do svojih roditelja i učitelja se smanjuje. Neki to polinju da čine još u vrtiću”. Istraživanja su pokazala i da je stepen nasilnosti ove dece u najvećoj korelaciji upravo sa popustljivim vaspitanjem iste te dece (permisivno vaspitanje). Iz takvih podataka možemo izvući suprotan zaključak da „Nenasilje rađa nasilje”, odnosno potvrdu narodne poslovice: „Tucite svoju decu da ona kada odrastu ne bi tukla vas”.

Sa druge strane nema dokaza koji potvrđuju „istinu” da će zlostavljana deca, žrtve nasilja, zaista izrasti u odrasle ljude koji će vršiti nasilje. Upravo su longitudinalna istraživanja kasnije sudbine dece koja su bila zlostavljanja, pokazala da ona po pravilu ne izrastaju u nasilnike, kako se to obično smatra. Naprotiv, istraživanja koja su obuhvatila širu populaciju zlostavljane dece su pokazala da preko sedamdeset posto njih kada odraste nikada ne zlostavlja svoju decu.[6] Dakle, velika većina žrtava nasilja kasnije ne postaju vršioci nasilja. Sasvim suprotno od uvreženog stereotipa da nasilje rađa nasilje.

„U suprotnosti sa predrasudom da telesno kažnjavanje povećava agresivnost dece su i novija zapažanja u porodicama dece koja su vaspitana na popustljiv, permisivan, odnosno politički prihvatljiv način, da su upravo ova deca agresivnija od ostale dece.“

Predrasuda „Nasilje rađa nasilje“ je nastala na osnovu kliničkih zapažanja da roditelji koji su zlostavljali svoju decu često prijavljuju da su i sami u detinjstvu bili zlostavljani. To je objašnjeno postojanjem mehanizma odbrane „identifikacija sa agresorom“ kod zlostavljanog deteta. Ali iskustvo sa kliničkom grupom ne može služiti za pouzdano zaključivanje o populaciji nekada zlostavljanih jer je onaj (veći) deo ove populacije koji kasnije nije zlostavljao svoju decu kliničari nikada nisu videli. Zbog toga možemo zaključiti da slogan „nasilje rađa nasilje“ važi samo za manje od jedne trećine zlostavljane dece, a nikako ne za sve.

Prema tome postoje različiti motivi za nasilno ponašanje dece. Kao što je u izvesnoj meri tačno da „nasilje rađa nasilje”, isto tako je tačno i da „nenasilje rađa nasilje”. Objektivan pristup problemu nasilja i vaspitanja mora uvažiti obe činjenice.

Posebno je opasno kada stručnjaci koji čvrsto veruju u samoobjašnjavajuću predrasudu „nasilje rađa nasilje“, a rade u vrtićima, školama i socijalnom radu, počnu da je primenjuju u obrnutom smislu: „nasilje je rođeno nasiljem“. Tada veruju da svako nasilno dete mora biti žrtva porodičnog nasilja, jer nasilno ponašanje deteta mora biti rezultat roditeljskog nasilja. Jedna grupa dece koja je nasilna je upravo zbog takvog svog agresivnog ponašanja zaista jeste češće telesno kažnjavana u poređenju sa drugom decom. Međutim, oni koji veruju da nasilje rađa nasilje zagovaraju obrnutu tezu da su deca agresivna zato što su telesno kažnjavana. Stručnjaci sa ovakvim viđenjem neće u detetu koje se nasilno ponaša videti agresora, već žrtvu, a agresora će potražiti u njegovom domaćem okruženju. Iz toga nastaje socijalno opasna praksa povećanja neopravdanog sumnjičenja roditelja i njihovog žigosanja (stigmatizacije) kao nasilnika. U zavisnosti od socijalne moći koju ima stručnjak i institucija kojoj pripada, može uslediti akcija spašavanja deteta koja uprkos svojim dobrim namerama može rezultirati u velikoj šteti kako za dete, tako i za ostale članove porodice. U tom smislu, i onda kada nema nikakvih dokaza koji bi potvrdili sumnju stručnjaka, posebno je socijalno štetna etiketa „sumnje na zlostavljanje“ jer uprkos nedostatku dokaza, sumnja ostaje godinama i izaziva podozrenje socijalnih službi.

[Млађони]

Ima ja ne kazem da nema. Samo su neefikasna. Cekaj samo da postanes roditelj pa da vidis kakav je to kuluk po nekad kad krenu da se tvrdoglave

 

 

не сумњам уопште да је јако психички напорно, и тешко.. зато и данс читам о најбољим методама васпитавња којих тренутно могу да се дочепам.

А вежбам их на псу.

 

Иначе ја лично не сумњам да си ти одличан родитељ, и ти и ђура...нити мислим да тучете своју децу неким тешким батинама, ван неких васпитних ћушки... али морате схватити да данас постоје родитељи који васпитавају децу констатно батином.

 

Evo jedno objasnjenje za tezu nasilje = nasilje

 

 

Насиље над децом није једино опасно да роди насилнника уопште не мора да оде на ту страну. Можже да створи депресивно личност касније, личност која се боји људи, личност која мисли да не вреди, личност која превише тешко прихвата кривицу или тражи своју кривицу у свему итд.

 

Један постане социопата, други постане депресивац, треће постане стидљиво у друштву и социјално анксиозност....

 

Наравно причамо о насиљу, шамарању, затварању, тешким увредама на рачун деце  а не ћушки по дупету.

 

Ја сам рецимо због насиља које су користили моји родитељи, иако није било нешто претерано страшно, углавном је било затварање у собу и забрана излслак развио јако незгодне анксиозне навике (гад, генералисед анксајити дизродер) са којим се борим и дан данас.

[Таша]

не сумњам уопште да је јако психички напорно, и тешко.. зато и данс читам о најбољим методама васпитавња којих тренутно могу да се дочепам.

А вежбам их на псу.

 

Иначе ја лично не сумњам да си ти одличан родитељ, и ти и ђура...нити мислим да тучете своју децу неким тешким батинама, ван неких васпитних ћушки... али морате схватити да данас постоје родитељи који васпитавају децу констатно батином.

 

Ma ni cuske!

 

Evo citaj Milivojevica odlican je!  Ja sam izgleda zakasnila za njegove metode.

[Ayla]

@Manolis
Bila sam na predavanju Milice Novković. Počela je sa riječima - Štap u ruke, i ja sam se prestravila. Do kraja je držala moju pažnju...i saslušala sam sve, došla kući i zagrlil moju djecu. Poslušala sam je...moju djecu ne dam nikome da ih vaspitava, pa ni njoj

Moram priznati da sam samo jednom napravila grešku i zaklela sam se nikada više. Nisam ponosna svojim postupkom i kažem kao majka - djeci treba pružiti koliko se može, dati cijelog sebe i skloniti se u pravo vrijeme da mogu sami nastaviti.
Djeca su naš uspjeh ili neuspjeh...a agresivnim ponašanjem prema djeci pokazujemo samo ličnu slabost ili nezadovoljstvo. Imati kontrolu nad njima preko kazne i batine, nije dobro.
Ljubav, stpljenje i čvrst stav rešavaju sve...e sad, to što smo sujetni i posesivni, nije problem naše djece nego naš.

[Млађони]

Ma ni cuske!

 

Evo citaj Milivojevica odlican je!  Ja sam izgleda zakasnila za njegove metode.

 

Онда свака част, ево написао сам ти горе какве сам казне ја имао, и какве је то последице оставило на мене. Ја вам ово причам у најбољој намери, јер је због тих ствари данас измеђе мене и мојих родитеља озбиљна рупа у комуникацији, а генерална аксиозност, ми праве са времена на време озбиљне импакте на квалитет живота и перформанса.

 

А кажем ти нису биле неке бог зна какве казне, само по дупету и забране изласка из собе.

[DYNABLASTER]

Mog druga iz srednje skole su mama i tata tukli ko vola u kupusu i sad ima drhtavicu, a kad ga potapses po ramenima i ledjima onda se i uplasi

[Дејан]

Ne znam sta da ti kazem Milosavljevicu. U moje vreme su nas tukli ne samo kuci vec i u skoli pa se nismo ubijali i boli nozevima. Ne pamtim takve slucajeve.

 

Vi ste danas "neki novi klinci" i stasavate na neki drugi nacin.

Neka je Bog na pomoci. 

tukli su i generacije pre vas pa su se te generacije bole noževima i sl...

bar po Bosni je uvek tako bilo

[Oglo]

Онда свака част, ево написао сам ти горе какве сам казне ја имао, и какве је то последице оставило на мене. Ја вам ово причам у најбољој намери, јер је због тих ствари данас измеђе мене и мојих родитеља озбиљна рупа у комуникацији, а генерална аксиозност, ми праве са времена на време озбиљне импакте на квалитет живота и перформанса.

 

А кажем ти нису биле неке бог зна какве казне, само по дупету и забране изласка из собе.

 

 

Milosavljeviću nemoj da se zanosiš, u skoro svakom odnosu roditelja i djece postoji velika rupa, koja se tek kasnije nadoknađuje kada djeca sazriju.

A što ovdje izgleda da se cvijećem maze po glavi to mačku o rep. Autoriteta mora biti, samo se on ne gradi batinama.

[Avocado]

 

Evo sta kaze cika Zoran na ovu temu. Sve je lepo objasnio, pa koga zanima nek' procita

 

http://www.detinjarije.com/dr-zoran-milivojevic-telesno-kaznjavanje-dece-da-ali-razumno/#

 

 

 

Čika Zoran je sve lepo objasnio... ali samo kada bi odlučivali između:

1. zabrane fizičkog kažnjavanja

2. kažnjavanja iz razloga i na način koje Zoran Milivojević navodi u ovom tekstu (navodi 3 tri situacije u kojima postoji potreba za telesnom kaznom i detaljno opisuje način, uzrast, učestalost, itd)

 

a svi znamo iz iskustva, svog ili iskustva prijatelja, rodbine i komšija, da mnoga deca dobijaju batine i iz potpuno banalnih razloga, u neprimerenom uzrastu, koje batine nisu samo po debelom mesu, koje su bez prethodnog upozoravanja, previše učestalo, van privatnog okruženja, i sa težim posledicama od crvenila koje prođe za 24 sata.

 

Problem je kako ovo sprečiti ako se telesno kažnjavanje ne spreči u potpunosti? Kada bi svi kažnjavali decu onako kako Milivojević preporučuje, ovo nam nikada ne bi ni bila tema.

 

Ne kažem da jesam za zabranu telesnog kažnjavanja, ali stvari nisu uopšte tako jednostavne.

[Млађони]

Milosavljeviću nemoj da se zanosiš, u skoro svakom odnosu roditelja i djece postoji velika rupa, koja se tek kasnije nadoknađuje kada djeca sazriju.

A što ovdje izgleda da se cvijećem maze po glavi to mačku o rep. Autoriteta mora biti, samo se on ne gradi batinama.

 

Не слажем се, знам за родитеље и децу који имају апсолутан однос поверења и дискусије. Конкретно међу примерима око себе.

Наравно да не спорим да требаш имати ауторитет, али требаш имати орпавдан ауторитет, а не страхопоштовање.

Оправдан ауторитет ти је - Мој родитељ мене воли и мисли ми најбоље, и ја ћу зато да га слушам.

Ауторитет страхопоштовања - Ја то не смем јер ће да ме казне.

 

Разлика је астрономска.

 

Ови са оправданим ауторитетом имају и у пубертету однос.

Ови са ауторитетом страхопоштовања као ја, немају никакав квлаитетан однос после пубертета.

 

ја причам из перспективе дојучерашњег детета. Јес да је прошло десетак година, али сам много из личне перспективе научио о односу родитељ дете.

[R.Žiskar]

Uglavnom kuće zaključavali nisu dok Srbi se gore ne popeše...

И кажеш, баш Срби? Нико други?

[Ђуро Станивук]

Има и других начина да се покаже детету да греши.

 

Има...да их пустим да падну са ормана...нека уче на својим грешкама...моје искуство је непотребно

Има...да је пустим да сестри избије око виљушком...иако сам на све начине објашњавао да се не маше истом...

 

Шта мислиш, шта твоје дете мисли о теби и како се осећа када га истучеш?

 

Моја деца ме воле највише на свету, али после маме...

 

Осећају се вероватно као и ја што сам се осећао кад сам добио батине јер сам гостима на ручку убацио кило блата директ у посуду са супом кроз прозор. 

Ај ноу ајм гилти бат ит воз верт ит   

[Лидија Миленковић]

tukli ko vola u kupusu

ћушке по дупету.

Огромна разлика, самим тим и различите последице.

[Млађони]

Има...да их пустим да падну са ормана...нека уче на својим грешкама...моје искуство је непотребно

Има...да је пустим да сестри избије око виљушком...иако сам на све начине објашњавао да се не маше истом...

 

 

Ајде брате Ђуро што мораш одмах да будеш циничан, јја вам само преносим моје мишљење ко дојучерашње дете, ти то мишљење одмах нидподиштаваш и циничан си према мени, без да сам ти ишта цинично, безобразно или дрско рекао.

 

Дај батали више то.