Патријарх српски Господин Иринеј

[Justin Waters]

Да је срце спознајни орган заједно са мозгом то је дефинитивно, али ако некоме може завештати срце онда ипак испада да се тренутак спознаје преображења срца ипак се не завршава у срцу него негде другде...

E se ti zeziecis ??  stadaradim

Srce je komplikovanija pumpa i nista vise.

Говорио сам о срцу као спознајном органу трансцендентног. Такво је древно вјеровање.

Срце је компликована пумпа, тачно. Мозак је компликован рачунар...и све на крају може да се каже човјек је компликована машина...али није само машина. Знаш и ти добро то.

[uros]

А шта ако доктори једног дана науче да пресаде мозак?   girl_jumping

Онда ће зли богаташи да запосле Суперхика да краде мозгове од сиромашних и пресађује их богатима, наравно.  girl_jumping

[sqny]

-Drevno verovanje je da se dusa coveka nalazi u srcu, a mozak je organ za hladjenje krvi. Sama krv je u sebi sadrzala sva cetiri prirodna elemante... bla bla truc.

Razlika je sto, kako mozak tacno radi, jos uvek ne znamo dobro, ali srce znamo odlicno.

Danasnja tehnologija moze da te izvadi srce i prikljuci te na vestacku pumpu - mnogi ljudi zive tako mesecima dok cekaju donora. I u tom stanju te nista ne sprecava da imas transcendentna ili bilo kakva druga iskustva.

Kad ljudi kazu da je su nesto spoznali srcem, to kazu kao metaforu iskljucivo.

[Зоран]

Патријарх Иринеј: Косово је моја велика лична рана

07.08.2011. 10:33

Патријарх српски Иринеј изјавио је да спаљени и срушени српски манастири и цркве на Косову и Метохији најбоље говоре о трагедији једног народа, и истакао да је Косово његова велика лична рана.

"Косово је моја лична и велика рана. Знам како је било још 1948. године када сам отишао у Призрен на школовање. Данас је све другачије. И у Призрену и свим другим местима зјапе срушени зидови цркава, спаљених светиња…", рекао је патријарх Иринеј у интервјуу данашњој "Политици".

Истичући да је "Богословија опљачкана и спаљена, Богородица Љевишка, бисер не само наше историјске и културне, већ светске баштине, спаљена је и у жалосном стању, са изгребаним и оштећеним фрескама из 13. века", патријарх је рекао да "то све говори о трагедији једног народа, највећој од Косовог Поља".

"Данас у Дјаковици, Призрену, Урошевцу или Пећи, који је био појам српске културе с Патријаршијом, живи само по неколико остарелих људи, који не смеју ни из својих кућа и дворишта да изађу. На северу покрајине Срби се боре и верујем да ће се изборити за неку независност, али то је ипак мали, симболични део Косова и Метохије", казао је он.

Наводећи да никада није био за поделу Косова, патријарх Иринеј је рекао да се мора много више учинити да Косово у целости увек буде део Србије.

Извор: Радио КиМ

[Milan Nikolic]

  Ствари стоје тако да је Косово независна држава, а подела Косова је нешто што је непотребно.

  Срби би једино могли да се боре за извесну аутономију на северу Косова.

  Рат је изгубљен. Многе наде су пропале. Већина још увек жели да ,,сањари'' о повољној ситуацији на Косову, али реалност је таква каква јесте. Срби би требало да смање своје амбиције на Земљи о проширењу, владавини територија, итсл. Народа српског је све мање и мање.

  Требамо да живимо тако да други народи имају поштовања према нама и да нам не траже територије где су Срби мањина. Наша гордост је довела до тога што нам се сада дешава.

  У принципу, Срби би требало да живе тако, да други народи који се нађу близу нас или на нашој територији, пожеле да и они буду Срби, не толико крвно колико духовно и морално. Србија је толико специфична земља да њен народ мора бити такав какав треба да буде, иначе неће ни он у суштини бити српски. Понеће епитет који не приличи имену Срби. Нажалост, такви смо сада у великој већини.

[Зоран]

ПАТРИЈАРХ ИРИНЕЈ Косово ће заувек остати српско

Интервју | Уредништво | август 22, 2011 ат 23:20

Разговарала Ружица Стојковић, новинар РТВ „Белами“, Ниш

Косово је, нажалост, политичко питање о којем одлучују моћници који не знају шта Косово значи српском народу. Косово је историја Србије, историја свега онога што један народ чини народом. Наше највеће светиње су на Косову, тамо је, уосталом, и седиште српског патријарха, у Пећи. Да ли можете да замислите да је могуће да то буде у некој другој држави?

Последњи сусрет и интервју са српским патријархом г. Иринејем био је заказан тачно у подне, последњег дана његовог званичног боравка у Нишу и владичанском дому у којем је живео као епископ нишки више од три и по деценије. По принципу „такнуто, макнуто“ (интервју смо договорили два дана пред устоличење 48. владике нишког Јована) начесмо, како је обичавао, што у шали, чешће у збиљи, да говори пред наш сваки разговор за медије, „истјазавање“ (мучење). Како ред налаже, у владичански дом стигла сам 15 минута раније и сама узбуђена, тужна, истински тронута од свести да коначно одлази из Ниша. Колико је био духовни отац епархијана и верника, толико је истински био пријатељ Нишлија.

Врата владичанског дома вазда отворена (ретка особина за једног владику), и тог дана била су отворена. У том тренутку у седишту нишке епархије био је тек устоличени владика нишки Јован (Пурић) и његова светост патријарх српски Иринеј.

Свечана тишина и пријатна хладовина лепог, али скромног владичанског хола уз присуство неких „нових“ људи који су нас помало са изненађењем погледавали, лако и сигурно, као да је то некакав „адет“, објаснисмо да нас патријарх чека. Но, то и јесте био обичај, и он нас је заиста чекао, јер чувши гласове у холу сам је изашао и позвао нас у свечани салон владичанског дома. Тихо, скоро неприметно, уз наклон, „нови“ нишки владика Јован удаљио се, оставивши нас „саме“ да се опростимо како ваља.

У салону спаковане ствари, неке спремне да се пакују, уз опаску патријарха Иринеја да „ко се сели, тај се не весели“. Овај „последњи“ нишки интервју, сасвим сам била сигурна, мени је био тежи него први, пре више од десетак година. У свом локално-регионалном „опусу“ новинарских сусрета, сусрети са владиком нишким и садашњим српским патријархом спадали су у драгоцене, оне који су били залога и за пријатељство, што је у нашем послу ретка ствар, изим, кад су у питању неке не тако чисте „работе“. Растајала сам се са владиком уз којег сам одрастала, тада у прилично празним црквама седамдесетих и осамдесетих година, али и са пријатељем са којим сам о којечему беседила, помоћ тражила и редовно је добијала. Но, то су неке сасвим „личне ствари“ за које поуздано знам да не би одобрио да их разоткријем. А величанствене су и тако људске. Била сам сведоком, средином осамдесетих када је на разне начине помагао људима у невољи, не либећи се да свој ауторитет заложи за људе који су у разне невоље допадали, а нису били верници. Довољно је било да су то „његове Нишлије“, да су у страном свету и да им је помоћ неопходна. Толико о „личном“, мада све је у овом опроштајном разговору лично са владиком нишким и српским патријархом, како се упорно потписивао све до 7. августа, када је устоличен владика Јован ИИ нишки (претходник владике Иринеја такође се звао Јован, отуда он каже, уз смешак, да је ово сада Јован ИИ нишки владика).

Седамо за његов радни сто, док он, мирно, сакупља неке ситнице са стола, чекајући да коначно почнемо, уз тиху, али јасну опаску – питање „шта сада треба да кажем“. Хитро узвраћам, оно о чему и шта мислите. Патријарх додаје, „па ја увек то и радим“.

Хвала што сте нас примили тек који минут пред одлазак из Ниша, пристајући на последње „нишко истјазавање“ (мучење).

Ето, прихватио сам да вам и ту жељу испуним, знам да је то Ваш посао. Мој је, ето да одговорим на питања.

Ваша Светости, на устоличењу владике нишког Јована (7. август) Ниш је био права духовна престоница, чему је допринело присуство више од двадесет владика Архијерејског сабора СПЦ, бројно монаштво и свештенство из Србије, Црне Горе, Републике Српске, Грчке…

Да, то је такав моменат који се не дешава тако често и који окупља народ. То су свечани тренуци. Јуче је био леп дан, где је „сабран“ верни народ, свештенство, дакако и владике Архијерејског сабора СПЦ. Устоличен је нови нишки владика Јован ИИ (мој претходник је био владика Јован Илић). Ниш је добио свога владику у лику владике Јована (Пурића) који је у Ниш дошао са Острога. Ево, спремам се да напустим Ниш, али само физички.

Ваша Светости, да ли сте се за време устоличења владике Јована ИИ сетили вашег устоличења, давне 1975. године?

Не, било је много народа, свечана служба коју смо служили са 23 архијереја СПЦ, монаштвом, свештенством, напросто није давала нимало простора за сећања. Али, ево, кад ме питате данас, да, сећам се. На мом устоличењу за владику нишког било је мало људи, овдашње свештенство и двојица владика, владика Василије који је био администратор епархије нишке до мог доласка и владика рашко-призренски Павле, мој призренски колега и потоњи патријарх српски. Било је то, како да кажем, тихо време за Цркву. Да, то је било друго време, много другачије него што је то данас. Уосталом, сваки растанак је тежак. Мени овај посебно, иако се радујем да ме наслеђује такав монах какав је владика Јован. Он је на мој предлог добио сагласност Сабора за ту дужност.

Предајући владичанско жезло, Ви сте владики Јовану рекли да му остављате добар народ, добру атмосферу, доста изграђених храмова и манастира и да он настави само даље.

Тако је, није важно откуда долази владика, из којег је краја, сви смо ми на задацима који не смеју бити постављени као „лична ствар“ или ствар гордости и сујете. Све се мора радити у слави Господа, кад се тако ради онда је и „одговор“ времена, људи и Цркве ваљан. То је наша апостолска заповест.

Редовно мајско заседање Сабора СПЦ пропраћено је у медијима са великом пажњом. Очекивали су се „драматични“ потези Сабора око неких важних питања. Ипак, иако је трајао дуже него уобичајено, није било очекиване пикантерије или можда не евидентног доказа раскола у СПЦ-у, о којем се расправља по неким медијима и у делу јавности.

Не знам како и на који волшебан начин поједини медији долазе до података да се ово или „оно“ догађа на заседањима Сабора. До сада, макар у задњим годинама, још за живота блаженопочившег патријарха Павла, било је разноразних „сигурних предвиђања“ и верских анализа, које нису имале ама баш никакве везе са оним што се заиста дешавало на саборима. Зашто? Не знам, мада је понекад у најмању руку неукусно оно што се пласира као „готова ствар“. Ко ту калкулише, зашто и како, мене лично и не занима. Важно је оно што Сабор намеће као приоритете СПЦ-а, а не оно што би некоме одговарало. СПЦ није од јуче, није први пут у времену искушења и одлука. Како видите, и на устоличењу владике нишког Јована, својом присутношћу надполовична већина владика Архијерејског сабора СПЦ показала је да ми нисмо у завади, нити да се око важних и суштинских питања делимо.

На заседању Сабора СПЦ је одлучено да се римском епископу, папи Бенедикту XВИ не уручи очекивани и дуго најављивани позив. Колико је утицала посета папе Бенедикта XВИ Хрватској на такву одлуку?

Пре свега, та тензија која је била и прошле године и ове године, углавном је погодовала новинарима којима је била потребна сензација. Црква има свој ход, историјски ход, и ништа не чини неочекивано, непромишљено или на брзину.

Дакле, није било расправе међу владикама, нити жустрих неслагања?

О овом питању сам дао своје мишљење и мишљење цркве још у јануару прошле године, када сам устоличен за патријарха. Тада и сада сам мислио о великом јубилеју обележавања 17 векова од доношења Миланског едикта, акта о верској толеранцији. Један део јавности је ту изјаву дочекао са разумевањем, а други део као „капитулацију“ пред папизмом. И данас сматрам да је то важан догађај који би био добар повод за сусрете свих признатих хришћанских цркава и њихових поглавара. И из Европе и из Азије, из целог света.

Добро би било да се међусобно сретнемо и да после хиљаду година раздвојености поразговарамо ко је каквим путем ишао, и да ли смо сви чинили, свако на свом месту и у свом времену, у духу правог апостолског послања. Нисам очекивао да ће се око тог питања и у ту причу унети толико ефемерног и приземног, и у том сам смислу сматрао и данас сматрам да један такав скуп, један такав разговор, екуменски, о којем наша СПЦ има јасан однос, има велику важност – црква није својина нити једнога народа, нити једне личности, него својина целога рода људскога. Господ није дошао само Грцима, Јеврејима и Римљанима него роду људскоме. То је икумена (заједница). Ми смо дужни да као Христова црква будемо заједница свих народа и да водимо рачуна о томе да ли цркву водимо како ми људи желимо или како Господ жели. Нажалост, ми данас имамо подељену хришћанску цркву, на православну, католичку и на стотине протестантских цркава. То сигурно није воља Господња. Господ се иначе молио у врту Гетсиманском да сви будемо једно. Нажалост, ми смо данас далеко од тога. Разговор – то је један велики задатак Цркве, јер Црква је једна.

Долазак папе у Србију, дакле, не може и не сме бити политичко питање, нити питање наклоности сабора, нити његових архијереја? Даље, у лицитацијама око позива за посету Србији спомиње се и велика улога Руске православне цркве и њеног патријарха Кирила. Да ли је тачно да он утиче на став СПЦ-а и Сабора?

Такво питање и такво размишљање треба избацити из сваке калкулације. То не постоји. СПЦ је аутокефална и потпуно самостална у одлучивању. Питање доласка папе није први пут сада постављено, и тада и сада је било одлагано. Ми имамо рђаве успомене са Хрватима. У Хрватској је српски народ доживео трагедију, као и СПЦ, односно неки представници СПЦ-а. И ми имамо ту велику рану. Потребно је време, али наћи и начин, не да се заборави, него да се та рана залечи. У Србији и данас живи велики број изгнаника из Хрватске и то су све елементи које не желе представници ни једне, ни друге цркве. Епископа Римског, као и остале представнике цркава – зашто не дочекати? Али само у духу јеванђеља, и разговарати, о свим отвореним питањима. Питања догме су питања о којима се не расправља. Такву атмосферу треба створити.

На Космету сте одрастали, учили Призренску богословију, били професор тамо, и отуда дошли у Ниш на владичанско позвање. Кажете да је питање Косова ваша лична и дубока рана. Из вас говори и патријарх и човек.

Питање Косова је тешко питање за цео српски народ, од којег се тражи да га се одрекне. То значи да се одрекнете себе, свог бића, свога имена, свога духа, своје душе. То Србија и српски народ никада не могу да учине. Апеловао сам да се нађе најправичније решење, које неће бити јабука раздора за будућност. Решење ће бити да се врате и Србија и српски народ који сада силом прилика и стицајем околности, вољом моћника, живе ван својих огњишта.

Косово је, нажалост, политичко питање о којем одлучују моћници који не знају шта Косово значи српском народу. Косово је историја Србије, историја свега онога што један народ чини народом. Наше највеће светиње су на Косову, тамо је, уосталом, и седиште српског патријарха, у Пећи. Да ли можете да замислите да је могуће да то буде у некој другој држави? Ми то не можемо да прихватимо. Остаје нам да се надамо да они који „кроје капу“ да ће то схватити и да ће наћи решење које свима одговара. Тако је то, не може и не треба другачије да буде.

Да ли сте оставили Светости једну собу кад будете, некада, навраћали у Ниш?

Ма, каква соба, цео Ниш је мој дом и сви епархијани и грађани. Одлазим само физички, и то на кратко, али моје мисли и сва сећања остају везана за царски град Ниш. Умало нисам заплакао данас кад сам се опраштао од неких људи.

Време је било да кренемо и крајичком ока док смо се поздрављали угледах истинску сету монаха, владике и српског патријарха г. Иринеја. Знала сам добро зашто је овај последњи нишки разговор упорно звао „истјазавањем“, но рекох на почетку текста, неке личне ствари неумесно је износити пред јавност.

Срећан пут и добро нам дошли Светости, кад Вас пут и обавезе доведу до Вашег града.

http://www.pecat.co.rs/2011/08/patrijarh-irinej-kosovo-ce-zauvek-ostati-srpsko/

[marko_13]

Patrijarh srpski Irinej u ekskluzivnoj izjavi za „Alo!“ pozvao je „moralno zdravi deo naroda“ da u nedelju 2. oktobra ostane u svojim kućama i na taj način bojkotuje gej paradu najavljenu na ulicama Beograda.

- Pojavu tog ‚ponosa‘ treba apsolutno prenebregnuti i pozvati narod da ne izlazi na ulicu i da svojim ignorisanjem odgovori na tu glupost - rekao nam je patrijarh kada smo ga juče zamolili da kaže svoje mišljenje o skupu visokog rizika koji narednog vikenda očekuje Beograd, a koji je prošle godine prestonici doneo teške izgrede, mnogo povređenih, paljevine i ogromnu materijalnu štetu.

Patrijarh nam je rekao da nije obavešten o litiji koju je bivši monah Antonije Davidović zakazao kao svojevrsni kontramiting najavljenoj paradi.

- Zaista ne znam ništa o tome i to prvi put čujem, pa ne mogu ni komentarisati - rekao nam je patrijarh.

U ime pravoslavnog bratstva „Istinoljublje“, raščinjeni monah Eparhije raško-prizrenske pozvao je sve „uistinu Srbe“ da se u subotu u 16 časova okupe ispred Saborne crkve u Beogradu, a da posle litije centralnim ulicama noć uoči parade provedu ispred Hrama Svetog Save, da bi u nedelju nastavili šetnju centrom Beograda.

Na pitanje šta kaže na poziv patrijarha vernicima da tog dana ostanu u svojim domovima, Antonije Davidović za „Alo!“ kaže da se radi „o zakopavanju glave u pesak“.

- Za skup u subotu smo dobili odobrenje policije, za nedelju još nismo, a i ako nam zabrane, mi to nećemo ispoštovati. Policija treba da vodi računa o miru na ulicama glavnog grada, a pošto ima dva skupa visokog rizika, bilo bi logično da oba budu zabranjena - kaže Davidović.

Na pitanje da li se plaši da će se litiji u nedelju pridružiti ekstremne navijačke i nacionalističke grupe koje mogu izazvati nerede, Davidović odgovara da će sa vernicima pokušati da spreči svako nasilje.

Na čelu litije stajaće penzionisani sveštenik Žarko Gavrilović, koji je i 2001. godine učestvovao u razbijanju gej parade.

- Mene su prijatelji pozvali da budem deo litije. Mislim da je neprimereno da u ovoj teškoj situaciji organizuju gej paradu, jer više ljudi umire nego što se dece rađa- kaže Gavrilović.

Preti sudar dve povorke!

Parada ponosa ove godine biće održana istom trasom kao i prošle, a učesnike će obezbeđivati više od 5.000 policajaca. Učesnici će se prvo okupiti u parku Manjež i planirano je da ih pozdravi poslanik Evropskog parlamenta Jelko Kacin. Nije poznato ko će učestvovati od ministara Vlade Srbije, ali se očekuje prisustvo ministra za ljudska i manjinska prava Milana Markovića. Organizatori litije su juče najavili da će u noći između subote i nedelje učesnici litije učestvovati u molitvenom bdenju ispred Hrama, a ujutru krenuti preko trga Slavija do Pravnog fakulteta i Terazija, pa do Saborne crkve. Prema našim saznanjima, plan je da se u jednom trenutku ova litija ukrsti i prepreči put povorci u kojoj će se kretati učesnici „Prajda“.

I Mladen Obradović na ulici!

Na beogradskim ulicama prvog i drugog dana oktobra očekuje se pravi “krkljanac”. Ako policija to dozvoli, osim pripadnika gej populacije i sveštenika, Beogradom će šetati i porodice sa decom, a svoj program su zakazali i navijači. Kako „Alo!“ nezvanično saznaje, iza nedeljne litije stoji i vođa ultradesničarske organizacije „Obraz“ Mladen Obradović, koji je prošle godine uhapšen zbog organizovanja nereda na „Paradi ponosa“!

- Policiji su do sada javne skupove za 1. oktobar prijavili Antonije Davidović u 16 časova, a od 18 sati istog dana na „Marakani“ i Zvezdini navijači koji organizuju koncert. Zahtev da istog dana prošetaju Beogradom poslali su i pripadnici „Srpskih dveri“. Za drugi dan oktobra skup je prijavio Mladen Obradović, ali i „Srpske dveri“. Trenutno se proveravaju bezbednosni aspekti svih manifestacija i prema tome će se odlučiti koja će biti odobrena. Po zakonu, onaj skup koji nosi veliki rizik može da bude otkazan - objašnjava naš sagovornik u policiji.

V. Papović - J. Petrović - M. Dakić

http://www.alo.rs/ve...t_ignorisite_je

[Guest - . . .-]

Мислим да наслов није тачан. Не верујем да Патријарх икада тако говори. Но, слажем се са изјавом.

У сваком случају, ако буде ове параде, ја вас позивам на праву Параду поноса у Јагодини.

[Booba]

Чула сам за Параду поноса у Јагодини, момци и девојке у ношњама. Јел'то истина или дезинформација?

[feeble]

Мислим да наслов није тачан. Не верујем да Патријарх икада тако говори. Но, слажем се са изјавом.

У сваком случају, ако буде ове параде, ја вас позивам на праву Параду поноса у Јагодини.

Али стварно је најбоље игнорисати. Кад би то сви могли, било би најбоље. Онда се ни ови не би толико упињали да парадирају.

[florenntina]

"Геј парада је глупост. Игноришите је" likefaceeeeeeee

Potpuno se slazem sa gornjom izjavom i ne bih apsolutno nista ni dodala ni odluzela!

[draganzzz]

Konacno se i patrijarh izjasnio; doduse nikad nije kasno.

Elem, svaka cast na zabrani Parade srama.

[Дејан]

пошто закључавамо теме ове тематике и ова ће бити закључана

[Оља]

Патријарх Иринеј: Путин и Медведев су најбољи синови Русије, хвала им што бране српско Косово

10 понедељак окт 2011

Posted by radiosvetigora

Патријарх Иринеј и амбасадор Конузин

Поглавар Српске православне цркве патријарх Иринеј рекао је данас да многи покушавају да отму Србији њен најсветији део – Косово и Метохију и захвалио „мајци“ Русији за све добро које чини српском народу, „као браћи својој по вери и крви“.

„Имали смо пуно пријатеља, бар смо тако мислили, многи од њих стали су на страну оних који нас не воле и који нас мрзе. Остали смо са мало пријатеља, али остали смо са нашим највећим пријатељем, руским народом, рекао је патријарх приликом освећења у манастиру Милешева највећег звона у Србији, тешког девет тона, поклон из „свете Русије“.

Патријарх је рекао да се нада у руску браћу и оне који представљају Русију, а „хвала Богу представљају је најбољи синови тог народа“.

Знаће они шта је Божија и људска правда и учиниће оно што Господ и српски народ од њих очекује“, нагласио је патријарх Иринеј. Он је пожело да се руски глас чује тако далеко и моћно, какав је и звук поклоњеног звона, да ће прекинути оне „многе шумове који су против нас“.

Амбасадор Русије у Србији Александар Конузин казао је да је историја пуна страница о међусобној родбинској љубави руског и српског народа, додајући да су „наши преци више пута заједно ратовали за слободу“.

Према речима Конузина, данас Руси помажу Србима да „бране историјску част и национално достојанство да се сачува од скрнављења колевка српства – Косово и Метохија“.

Конузин је рекао да је дубока симболика у томе што ће се, уз снажан звук руског звона, Срби окупљати у манастиру Милешева на месту везаном за највеће српске светитеље, као што је Свети Сава.

„Нека глас овог звона улива веру, наду и љубав. Веру у себе, наду у победу истине над силом и љубав према Русима. Руси ће вам вишеструко одговорити“, рекао је Конузин.

Извор: ИН4С портал

[Михајло]

Нека Бог поживи Русију...и Руски народ....јер нас неби било ни за разгледнице да нема Руса!