Дневник излапеле домаћице

[YOKA]

Tvoja molitva prati me kao senka... svaki minut moje tuge pretvorila si u radost. HVALA TI <3

[Драгана Милошевић]

Е, добро си се сетила да отвориш дневик, да шкрабам по њему

Запамти, ниси сама, пусти време да донесе радост. Донеће сигурно.

[YOKA]

Е, добро си се сетила да отвориш дневик, да шкрабам по њему

Запамти, ниси сама, пусти време да донесе радост. Донеће сигурно.

Лудо моје, шкрабај што ти срцу драго  :oke:

Увек си ми драг гост  :0442_feel:

[Драгана Милошевић]

Зоко, можеш ли да нам опишеш сусет који ти је дошао као кец на десет. Да виде људи да се заиста проналазимо и у стварности.  

[JESSY]

poklanjam ti.....

 

[YOKA]

Зоко, можеш ли да нам опишеш сусет који ти је дошао као кец на десет. Да виде људи да се заиста проналазимо и у стварности.  

 

Извини Гаго што те раније нисам приметила да ме чекаш овде

 

Ево да ти испуним жељу...

 

Било је то пре неколико недеља и за мене је тај датум увек "црни" дан. Елем, била је друга годишњица мом Петру. Кренула сам од куће ка цркви сва никаква, стежући чинију кољива као нешто последње у животу. То јутро нисам имала среће да се брзо пребацим до цркве, већ сам мењала превозе и аутобусе као никад у животу. Као да ме је нека сила бацала на све стране само не ка цркви. 

Поглед на моје родитеље је био још растужујући. Видео се умор и неки страх необјашњив. Још увек је у нама свима тињала нека брига око Петрове сени истог интезитета баш као да је још увек жив и беспомоћан у рукама лекара који су кружили око њега као злосутне вране...

Почиње , држим свећу и помно слушам и у себи понављам речи оца Драгана који својим гласом бруји над нама скрушенима.

Замишљена осећам неко таласање иза мене и видим да мајка покушава да смири покрете мог оца који упорно покушава махањем руке да заустави свештеника у његовој служби. Убрзо су се смирили и ја сам заборавила на тај догађај. Служба је текла даље својим током...

Кренули ка гробљу и нервозно бацам поглед у сат и видим да је тај моменат управо тихо и неопажено прошао баш као и тог дана пре две године... Седам поред мајке која је насмејана и брижно ме смешта поред ње на седиште градског аутобуса.

О, луде жене, шта ли јој је смешно, аман????

И исприча ми ... страшно... тај човек је  увек у неким баш великим моментима знао да скрене пажњу и да направи пометњу. Да, ради се о мом оцу иначе официру у пензији. Када је кренуо свештеник са вршењем помена у олтару више није било никога, само се вијао дим тамјана и кадионица али у оној јутарњој атмосфери деловао је помало злокобно јер се немилице се ширио и пробијао кроз двери а рани јутарњи зраци су му давали тај страшни одраз. Приметивши дим, као добар атеиста ни на крај памети му није било да је тај дим сасвим безазлен. Покушавао је да не ремети моју тугу оног момента и да оштрим покретима руку скрене свештенику пажњу али му се мешала супруга и упорно га хватала за руку. 

-Пожар жено луда! Пожар! Овај запали цркву, ено гори!- оштро је шапутао и показивао на свештеника и двери.

- Ма ћути матори, није пожар, то је само тамјан!

 

Слушам је и не могу да верујем... он увек направи неки хаос. Почела сам да се смејем, мада кроз сузе. Погледала сам га и видела једног старину који је својим понашањем увек скретао пажњу на себе. Упорно је покушавао да се држи некако одговорно и даље иако су прошле безмало већ две деценије од како није више у служби. 

Отишли до гробља, онда смо кренули ка мојој кући... 

Причајући са оцем уз пут где је он махао скупљеним новинама у ролну као неком палицом покушавала сам да одагнам тугу са срца..

 Док смо чекали превоз приметила сам једну жену која се благо смешила и гледала у нашем правцу. Претпоставила сам да гледа у мог оца који је планио пажњу народа са својим жучним говором о Путину, Обами и њиховим флотама. Убрзо је наишао наш градски аутобус. 

Ушли смо тако рећи , улетели у аутобус уз пут се гурајући нервозно да што пре се нађемо унутра. Опет она блага женица. Са широким осмехом је устала и пружила мом оцу место да седне што је код њега изазвало читаву буру на први мах одбијања али када сам га просто угурала у столицу, онда је кренула бура захваљивања. Пришла сам јој и захвалила а она се осмехивала и гледала ме као да се знамо ко зна од када. Гледала сам је помало са неверицом и она ме прозва именом овдашњим смејући се сво време. Ја сам је опет гледала и нисам могла ни да претпоставим о коме се ради. 

-Еј , то сам ја Лидија. Познала сам те по очима. 

Нисам могла да верујем. Моја пријатељица Марџ са фејса и Лидија са поука је стајала испред мене. 

-Па, како си ме познала?

- Рекох ти по слици са фејса, хахах, одмах сам те уочила.

Крете прича и то баш од тачке до које смо стигле ћаскајући на поукама и до касно у ноћ глуву. Осећај је био неописив. Смејале смо се и договарале за кафицу као да смо сваки дан заједно биле сво време-

Зар нисмо? 

Реци ми Гаго дал те једе црв шта се овде ради када ти нестане струја или сигнал за интернет буде исувише слаб да би отворио страницу нашег другог дома???

Ја сваки дан морам да гвирнем бар на секунду и то ми је нешто постало управо неопходно. 

[Драгана Милошевић]

Старина је испалио лол у датом трену.

Ја и нет? Ха, ко нокат и прст, понекад не могу да схватим саму потребу да гвирнем шта се ради овде ил тамо

Видиш како се све окреће на наше добро. Ових дана сам нешто смотанија, имам спазме јер сам у пмс-у; па опет ме зачуђује ова једноставност и лакоћа с којом пређох седмицу.

[JESSY]

[JESSY]

[keka]

 

  za izlapelu domacicu od izlapele kuvarice 

[Ayla]

 

https://fbcdn-sphotos-c-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xpa1/t1.0-9/10251927_505877709535199_7566513553799422929_n.jpg

[YOKA]

https://fbcdn-sphotos-c-a.akamaihd.net/hphotos-ak-xpf1/t1.0-9/10372787_681124745258527_8129365352272811074_n.jpg

[JESSY]

[JESSY]

поклањам ти ову дивну причу....

 

РОСА

 

Плаветним, ведрим небом, прекрасног летњег дана, величанствено сунце је преваљивало свој уобичајени пут. Горели су златни крстови саборног, петокуполног храма, подигнутог у славу свесвете, богоначалне Тројице; од његове сребрнасте куполе одбијао се заслепљујући сјај сунчевих зрака. Сенка је показивала да је девет сати: тада обично почиње божанска литургија. Маса народа хитала је широким путем у мирну монашку обитељ: била је недеља, или празник - не сећам се.

Иза ограде тог манастира, са источне стране, простире се велика ливада. Тада ју је прекривала густа, нежна трава; разни дивљи цветови безбрижно су цветали и миомирисали на слободи и том широком простору. Тог дана на ливаду је пала обилна роса. Небројене капљице росе виделе су се на сваком цвету, на свакој стабљици и сваком лиску, а у свакој капљици јасно се оцртавало сунце; свака капљица је испуштала зраке сличне сунчевим зракама. Ливада је подсећала на широко распрострти баршунасти тепих, по чијем је јарком, густом зеленилу изобилна рука посула небројено мноштво разнобојног драгог камења које обилује предивним преливима, игром боја, зрацима, сјајем.

Из бочне, осамљене манастирске капије[1] изађе монах, дубоко замишљен, који се спремао да служи божанску литургију; након неколико корака он застаде пред широком ливадом. Тихо је било у његовом срцу; на тишину срца природа је узвраћала заносном тишином, оном тишином која испуњава предивно јунско јутро и тако благо прија созерцању. Пред његовим очима: сунце на плаветном, чистом небу, и безбројни одрази сунца у безбројним капљицама росе на пространој ливади. Његова мисао се губила у неком бескрају - ум је био без мисли, као да је био нарочито припремљен, подешен за примање духовних утисака. Монах баци поглед у небо, ка сунцу, на ливаду, на блиставе капљице росе - и неочекивано се откри пред очима душе објашњење највеће хришћанске тајне, оно објашњење којим може да се објасни несазнајно и необјашњиво, објашњење живим обличјем, живописном сликом која је била пред његовим очима.

Као да му је неко рекао: "Гле! - сунце се потпуно одражава у свакој покорној, али чистој капљици росе: тако и Христос потпуно присуствује и предлаже се на свету трпезу у свакој хришћанској православној цркви. Он предаје светлост и живот својим причасницима, који узимају удела у Божијој светлости и животу и тиме сами постају светлост и живот: тако капљице росе, чим приме у себе сунчеве зраке, почињу саме да испуштају зраке сличне сунчевим зракама. Ако материјално и пропадљиво сунце, дело Створитеља - које је Њега, да би почело да постоји, коштало једног нимало тешког мига Његове воље - може у исти мах да се одрази у безбројним капљицама воде, зашто сам Саздатељ, свемогући и свуда присутни, не би својим пресветим телом и својом крвљу, који су сједињени с Његовим божанством, у исти мах потпуно присуствовао у безбројним храмовима, у којима, по Његовој заповести и уредби, сведелатни, свесвети Дух позива на хлеб и вино ради испуњења највеће, најспасоносније, најнесхватљивије тајне?"..

Носећи у недрима дубок и снажан духовни утисак, вратио се служитељ тајне у келију. Утисак је наставио да живи у његовој души. Прошли су месеци, прошле су године, а утисак је исто тако жив као и оног дана када је први пут доживљен.

Делећи са ближњима корист и поуку, сада, након много година, описујем га речима и пером. Какав сиромашан опис! Перо и реч су слаби да потпуно и тачно опишу духовна тајновиђења.

Свето тајновиђење! Свето виђење ума! Како се неочекивано и изненадно појављујеш у живописној, задивљујућој слици пред умом припремљеним за виђење тајне покајањем и усредсређеном, самотном молитвом! Како је силно, јасно, живо сазнање које ти преносиш! Како је испуњено непобитним, необјашњивим убеђењем! Ти не зависиш од људи: прилазиш ономе кога изабираш, или коме си послато. Узалуд би човек хтео да продре у духовне тајне сам, искључиво сопственим напором! Био би он само слаби сањар који наслепо лута у мраку самообмане, не осећајући и не примајући ни светлост ни живот. Као што ланци звече на рукама и ногама невољника, тако се и у мислима и речима сањара чује одјек насиља, кривотворења, принуде, ропства и гадости греха. Пут према духовном тајновиђењу је непрестано пребивање у покајању, у плачу и сузама због своје грешности. Плач и сузе су маст којом се лече душевне очи.[2]

 

СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ

[JESSY]

САОСЕЋАЊЕ

Власнику познате одгајивачнице паса пришао је дечак и рекао: „Господине, желим да купим једну малу куцу.“
„Па“, рече одгајивач бришући зној с лица, „ово су штенци добре расе и прилично су скупи.“
Дечак спусти главу, поћута мало, па из џепа извуче пуну шаку ситниша и пружи је одгајивачу.
„Имам 210 динара, да ли је то довољно, и желео бих да их погледам и мало помазим.“
„Наравно“, рече одгајивач, па оштро звизну и позва: „Дођи, дођи!“
Из кућице за псе дотрча мама Доли са четири псића, четири крзнене лопте. Дечак је приљубио лице уз жичану ограду. Очи су му сијале од радости.
Псићи су са мамом ускоро скакутали поред ограде. Дечак је видео још нешто, што је обузело сву његову пажњу. Огради се полако приближавала још једна крзнена лопта, али много мања од осталих. Куца је имала закржљалу ножицу и није могла брзо да хода.
„Желим овог“ рече дечак, и показа према најмањем псићу.
Одгајивач му рече: „Сине, тај псић никада неће моћи да трчи и игра се као остали пси.“
Дечак је погледао одгајивача тако болним погледом да је овај добри човек сав претрнуо. Малишан се одмакао од ограде и почео да заврће ногавицу панталона. Испод ногавице се указала протеза.
„Видите господине, ни ја не трчим добро – а псићу ће требати неко ко га разуме.“
Одгајивач му је поклонио псића. Дечак је био пресрећан. Загрлио је своју куцу и лагано кренуо ка излазу.

Заиста, свет је пун људи којима је потребан неко ко ће их разумети.

Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 7/2013.