Како сведочити веру: Одговорност свештенства-едукација, лаика-одмерена реч, став без присиле, свих-добар пример, ...још нешто?

[Ignjatije]

Живо је мисионарење, умрло није: 

 

http://www.svedokverni.org/

 

http://misionar.com/

 

Да је слаааабо то је горка итина. Превише је слабо, али хвала Богу постоји.

[Тања1]

Приметила сам да се на Православни свет, СПЦ и остале помесне цркве, слабо пише од када су @Martinije и @Срђан Ранђеловић мање активни или нису више активни!? Ту и тамо @Ромејац отвори тему о црквама, ништа значајно православно се не дешава ни на форуму , гласнији су агностици, атеисти и либерали .  На пример, данас је Ивањдан, +++ РОЂЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ПРЕТЕЧЕ,  нико ништa. Често у сам врх испливају теме које нису у складу са "данашњим даном". :.mislise. Искварили сте ме. :0102_laugh:

[Наташа81]

Evo skoro sam cuo jedan drugar,imao neke privatne probleme,pozalio se svesteniku koji mu je inace i ovako prijatelj a on ga uputio kod neke vracare tu u okolini Beograda,kaze,ima da ga preporodi...

 

 

Nazalost,obljutavilo je! Niko ne poziva na Carstvo Nebesko.Popo kad i dodje da osveti vodicu,vise se interesuje za utakmicu,jel' mu prosao tiket. A na sahrani,sam prisustvuje paganskim obicajima"da se popije koja za pokoj duse"....umesto da ukaze sta treba da se radi za pokojnika. Bezbroj primera,gde svestenici svojim primerom ukazuju da je post "uzdrzanje od prasica",..itd.Nikakvu duhovnost mnogi ne pokazaju,nit je imaju.Okrecali smo bre mnogo.

 

Ајој, не качите више овакве постове, и оно мало православаца што се овде чују, могу да се предомисле

[Manastir Bradaca]

Nazalost,obljutavilo je!

 

to si u pravu.. 

[Manastir Bradaca]

и оно мало православаца што се овде чују, могу да се предомисле

 

kakvi su to hriscani ako ce da se predomisle???? :.mislise.  

[Наташа81]

kakvi su to hriscani ako ce da se predomisle???? :.mislise.

 

Шалила сам се, наравно, нисмо баш толико осетљиви   али ипак је страшно шта се дешава

[Џуманџи]

Није, није. Има доста људи који својим животима сведоче.

[Odahviing]

Шалила сам се, наравно, нисмо баш толико осетљиви   али ипак је страшно шта се дешава

 

Nevezano za temu, ali ako je nešto što se dešava strašno upravo treba da se priča o tome, jer ukoliko se prećutkuje stalno to strašno će i dalje nastaviti da se dešava, ali ukoliko se priča to dovodi do podizanja svesti ljudi o problemu što bi trebalo da bude jedan korak bliži ka rešavanju istog.

[Жедни]

Свестан сам чињенице да је мисинарство ту. Да није, ја данас не бих био овде.Слушао сам Богом надахнуте људе и дивио се причи која живот мења. Али ја могу да кажем да сам се интересовао.  Шта је са људима који обацују све, веру, религију, Христа јер су "лењи" да о томе уче. Знам. Рећи ће неко, ако неко неће да учи не мора, баш ме брига тако је одабрао. Али кад видим колико сам срећан, па колико су они у заблуди напросто желим да "помогнем" да видие очима којим ја видим. Не знам. Можда је и ово погрешно гледање ствари. Али видим да се мали број људи труди да помогне људима да виде ту лепшу страну живота.

[LISA]

Свестан сам чињенице да је мисинарство ту. Да није, ја данас не бих био овде.Слушао сам Богом надахнуте људе и дивио се причи која живот мења. Али ја могу да кажем да сам се интересовао.  Шта је са људима који обацују све, веру, религију, Христа јер су "лењи" да о томе уче. Знам. Рећи ће неко, ако неко неће да учи не мора, баш ме брига тако је одабрао. Али кад видим колико сам срећан, па колико су они у заблуди напросто желим да "помогнем" да видие очима којим ја видим. Не знам. Можда је и ово погрешно гледање ствари. Али видим да се мали број људи труди да помогне људима да виде ту лепшу страну живота.

"Ucenje po modelu" je najefikasnije. Prica je obicno u drugom planu.

[Deki992]

Nevezano za temu, ali ako je nešto što se dešava strašno upravo treba da se priča o tome, jer ukoliko se prećutkuje stalno to strašno će i dalje nastaviti

[Marjanovic]

Посматрам Србију, све те "вернике" које када виде да неко чини метанију у цркви, сматрају то хулом на Бога, одмах говоре то није наша религија. "Вернике" који чекају да проће поноћ како би могли да поједу меса после једног напорног  дана гладовања и поста на уљу. Разумем незнање. Неинформисаност и неупућеност. А онда гледам страну која треба да упути, објасни. Страну која треба да приволи народу Христу. Ћути. Нема је.Постоји а не постоји?!

 

Свакодневно смо свесни призора празних цркви. Јутарње и вечерње молитве, два верника и то ако се има среће. Пролазим поред Адвентистичке цркве (подрум једне куће) препуно. До улице редови људи. Јеховини сведоци иду од куће до куће ширећи своју религију и своју причу. Организовано, плански.

 

А где је нама план? Зашто се ништа не предузима? Зашто не постоје часови веронауке за одрасле или зашто се једноставно црква и Христос не приближе људима, објашњавајући и водећи кроз религију.

 

Зашто црква ћути, а сви знају да је стање у друштву, мало је рећи благи очај?

 

Ово питање сам поставио једном свештенику, он је рекао. "Да у праву си, ако се настави овако готови смо". И?  То је било то.

 

На крају када брод потоне до краја, свако је други крив само не ми....

 

Да ли је православно мисионарење у Србији мртво?

Мислим да није мртво. И за то постоји велики број аргумената.

Прво, довољно је погледати колико данас има православне литературе на српском језику.  

Друго, средстава масовних комуникација се такође користе. Постоје ТВ емисије, неколико црквених радио станица, велики број часописа, филмова православне садржине, интернет сајтова (где се чак може коминицирати и са свештеником).

Треће, редовно се одржава велики број трибина и предавања на којима говоре свештеници, епископи и други.

Четврто, верска настава постоји у школама. Црква се осим школе, враћа у болнице ( само у Београду постоји неколико болничких капела), затворе, у војску (обновљено је војно свештенство)

Пето, велики број младих долази у цркву, а то није ни мало занемарљив податак.

 

Е сад, зашто и поред тога људи не иду у цркву у још већем броју то је већ комплексније питање од мисије.  А постоји и нешто што се зове слободан избор. 

[Наташа81]

Мислим да није мртво. И за то постоји велики број аргумената.

Прво, довољно је погледати колико данас има православне литературе на српском језику.  

Друго, средстава масовних комуникација се такође користе. Постоје ТВ емисије, неколико црквених радио станица, велики број часописа, интернет сајтова. 

Треће, редовно се одржава велики број трибина и предавања на којима говоре свештеници, епископи и други.

Четврто, верска настава постоји у школама. Црква се осим школе, враћа у болнице ( само у Београду постоји неколико болничких капела), затворе, у војску (обновљено је војно свештенство)

Пето, велики број младих долази у цркву, а то није ни мало занемарљив податак.

 

Е сад, зашто и поред тога људи не иду у цркву у још већем броју то је већ комплексније питање од мисије. А постоји и нешто што се зове слободан избор. 

Да али најбитније од свега је:

Има доста људи који својим животима сведоче.

[JESSY]

Проблем о коме говори Његова Светост, Патријарх Кирил московски и све Русије, довољно је актуелан и на нашим просторима. Веома је важно да Првојерарх највеће Помесне Цркве говори о ономе што је данас присутно међу православним хришћанима (између осталог и код нас хришћана СПЦ), а што се итекако тиче наше мисије, тј. сведочења живота у Христу свим људима који још нису нашли „многоцјено зрно бисера“. (Мт. 13:46)

 

* * * * *

„Катехизатор, мисионар, социјални радник треба временом да се појаве у свакој парохији. Штавише, парохија која је без ових људи не може да се развије чак ни при жртвеном служењу свештеника. Ето зашто пред нама стоји одговоран задатак. Последњих година спроводимо системски рад који се тиче организације парохијског живота. Постоје одређени резултати, али је потребно да се учини још много тога. Парохије треба да буду јаке не само захваљујући делатности свештеника – чак и снажних и харизматичних – већ пре свега захваљујући СИСТЕМСКОМ РАДУ у свим оним областима у којима Црква показује особиту бригу и које Црква повезује са духовним благостањем народа, са спасењем људи. А ОВАКАВ ПОСАО ЈЕ НЕЗАМИСЛИВ БЕЗ МИРЈАНА (ЛАИКА) који су стручњаци у областима које сам управо поменуо.

Парохија представља неодвојиви део сваког православног верујућег човека. Међутим, парохија такође представља врата кроз која у Цркву улазе неверујући људи; за многе наше нецрквене суграђане парохија представља огледало Цркве у целини. У какву атмосферу особа долази у парохију, да ли ће у парохији затећи живот, радост, активност или напротив, хаос, недружељубивост, отуђеност – у многоме зависи и њен доживљај Цркве. На пример, неверујући човек је чуо беседу пастира или архипастира на телевизији, сведочанство о истини и речи јеванђелске љубави, поверовао овим речима и устремио се у најближу парохију – и тамо види лицемерје, хладноћу, грубост – што је потпуно недопустиво.

Недавно су ми испричали о случају у једној од московских парохија. Тамо се служила Архијерејска Литургија у част храмовног празника уз мноштво народа. Неколико старијих људи који су стајали на улазу у храм изненада су неочекивано чули грубе речи од стране запослених у храму и локалних „домаћина“ – парохијана. Нису сачекали ни проповед, ни крај Литургије – окренули су се и отишли. Људи који својом грубошћу одгурују оне који поново долазе у храм наносе више штете него што могу донети користи сви наши заједнички напори у организовању парохијског живота.

Ако се ситуација код нас буде тако развијала, ми ћемо више губити него што ћемо добијати. Не можемо дозволити некима да разарају добра осећања оних који долазе у храм – можда са жељом да постану део парохије, да се уцрквене и сједине са црквеним животом. Парохијско „гостопримство“  је одавно постало тема у народу и предмет многих шала. Да ли смо ми, који смо одговорни за духовну судбину тих људи, помислили колико је такав „сусрет“ и такво „гостопримство“ нанео дубоке ране душама тих људи? О онима које су одгурнули од храма – надајмо се само привремено – само зато што су били груби према њима, окренули се од њих, равнодушно прошли мимо њих? Кривица у овим случајевима не лежи само на парохијским „госпођама“, већ и на старешини храма који „нема времена“ да се побрине о атмосфери која влада међу паством. Дубоко сам убеђен да у великим парохијама, посебно на велике празнике, међу народом где се и јављају конфликтне ситуације, поред црквених продавница морају стајати ПАРОХИЈСКИ МИСИОНАРИ. Они су дужни да овакве конфликте зауставе истог тренутка, потребно је да зауставе госпође које су се размахале. А ко ће други? Свештеник је у олтару и не зна шта се догађа. Данас ћемо говорити, између осталог, и о припреми мисионара. Јако је важно да мисионар буде човек који ће бити одговоран за ситуацију у храму. То значи да ни једна особа НЕ СМЕ ДА БУДЕ ПРОГНАНА ИЗ ХРАМА незнањем, грубошћу некога од парохијана или непажњом свештенослужитеља.

ПРОШЛА СУ ВРЕМЕНА КАДА СЕ ПРЕМА РАДУ У ХРАМУ МОГЛО ОДНОСИТИ НЕМАРНО. Рад у храму представља најодговорнији део живота Цркве, рекао бих да је у питању прва линија. И прилаз томе треба да буде принципијелно другачији него што је био раније, када су се на послушања у храму одређивали случајним избором без икаквог образовања и одређене врсте занимања.

РАДОМ У ХРАМУ ТРЕБА ДА СЕ БАВЕ ЉУДИ ВАТРЕНЕ ВЕРЕ – А ТАКВИХ ИМА У СВАКОЈ ПАРОХИЈИ – ЛАИЦИ, ЉУДИ ОДГОВОРНИ И АКТИВНИ, који можда реализују своје потенцијале у неким световним професијама, АЛИ ПРИТОМ ИМАЈУ И ВАТРЕНУ ЖЕЉУ ДА СЛУЖЕ ЦРКВИ. Пракса показује да ако је верујућа особа успела да постигне неке резултате у својој световној професији, онда ће се и према раду у храму односити одговорно и озбиљно. Документ који треба да усвојимо можда и није најважнији за развој организације рада у храму, али представља важан камен у здању црквеног рада у овој области чији резултат зависи од сваког чеда наше Цркве.

Овим речима бих желео и да започнем наш рад, још једном нагласивши да припрема активних људи у парохији – мисионара, катехизатора, социјалних радника и особа које ће радити са младима – данас представља најважнији приоритет наше Цркве.“

 

http://www.patriarchia.ru/db/text/3675243.html

 

http://www.svedokverni.org

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Иван Ивковић]

Еx колико нам то треба. Посећивао сам ових дана сајт поменутог мисионарског центра, похваљујем њихов рад и желим да то буде и много шире. Једна од ствари које нам одмах скрећу пажњу ако почнемо да се бавимо темама као што је рад у храму и мисионарење, нарочито мисионарење, јесте непросвећеност нашег народа. Имао сам доста болних искустава кад сам са људима почињао неке мало озбиљније приче. Обично се у најбољем случају дође до онога "здравље је најважније" или "само да су деца жива и здрава". Не кажем да то све није важно, само да би требало проширити то схватање.
Зато су нам потребни ванредни часови веронауке и за омладину и за одрасле пре свега. Могло би ти да се назове духовним разговорима, вечерима или како већ... Као што се у неким парохијама већ и практикује. А пристојност и сваковрсна ангажованост ревноснијих парохијана се подразумева.