Svetac koji je bos hodao Beogradom

[Дејан]

Svakog 2. jula Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Jovana Šangajskog, a malo je poznato da je ovaj svetac izvesno vreme posle Prvog svetskog rata živeo u Beogradu, gde se izdržavao prodajući novine na uglu Knez Mihailove i Ulice kralja Petra.

Arhive: „Voleli su ga ljudi svih vera, pravoslavni i katolici, muslimani, Jevreji...“

Ostalo je svedočenje savremenika da su ostali kolporteri „morali da idu po kafanama ne bi li rasprodali novine, a Miša bi prosto stao na trotoar i Srbi su za nekoliko minuta kupovali sve njegove primerke“.
 

Miša je bio Mihailo Maksimovič, plemić, izbeglica pred Oktobarskom revolucijom iz carske Rusije. Maksimoviče je pratio izbeglički usud - u 18. veku iz Srbije su otišli u Rusiju pred najezdom Turaka. Srpski jezik u kući nikada nisu zapostavili.

 

 

 

Kako je postao svetac

Zbog svog zalaganja za veru i misionarstva, te nekoliko slučajeva gde je molitvom pomogao izlečenju, i činjenice da je 1993. godine, kad je otvoren sanduk u kojem je počivao, nađeno da su njegovi posmrtni ostaci netruležni, Ruska pravoslavna crkva kanonizovala ga je, odnosno proglasila za sveca.

Budući Sveti Jovan, episkop Šangaja, zapadne Evrope i San Franciska, rodio se 4. juna 1896. godine. Nije bio obično dete: teško je govorio, malo je jeo, nije voleo gimnastiku ni ples... Diplomirao je na Pravnom fakultetu, a kad je u Rusiji izbila revolucija, kao oficir ratovao je protiv boljševika. Ranjen je u desnu nogu i ostao je hrom.
 

Posle pobede revolucionara, spas je, zahvaljujući Aleksandru Karađorđeviću, našao u Srbiji. Tu je upisao i 1925. godine završio Teološki fakultet. Živeći kao izbeglica, bivši plemić zarađivao je za život prodajući novine. I zimi i leti išao je bos. A niko nije slutio da je taj kolporter završio dva fakulteta.
 

U Parizu su ga zvali Jovan bosi
Budući da su mu noge od neprekidnog stajanja stalno oticale, često je služio bos. Boreći se sa snom, polivao se vodom. Kad su komunisti pobedili i u Kini, godine 1951. postavljen je za arhiepiskopa zapadnoevropskog. U Parizu su ga zvali Jovan Bosi. Služio je liturgiju na francuskom i holandskom, kao i svojevremeno na grčkom, kineskom, ili kasnije, kad je 1962. premešten u San Francisko, na engleskom.

Mihajlo Maksimovič zamonašio se pod imenom Jovan 1925. godine u Miljkovom manastiru kod Svilajnca. Sinod SPC četiri godine kasnije postavio ga je za predavača Bogoslovije u Ohridskoj eparhiji u Bitolju. Tek tu se, prvi put, saznalo za njegov čudesni način života...

 

Sveti Jovan Šangajski, naime, kad se zamonašio, odlučio je da sebe iskuša u sledećem podvigu: da nikada više za života ne legne u krevet i ne zaspi, da se liši i sna i odmora.... I zaista, od svog monaškog postriga pa do smrti nikada nije spavao u postelji.
 

U Bitolju se pročuo kao dobročinitelj. „Voleli su ga ljudi svih vera, pravoslavni i katolici, muslimani, Jevreji...“, piše u arhivama. Sa ikonom Svetog Nauma u rukama, obilazio je bolnice i molio se za zdravlje bolesnika. Iz tog vremena potiču priče o njegovim čudotvornim isceliteljskim moćima.

 

Godine 1934. Ruska crkva poslala ga je kao episkopa u Kinu, u Šangaj, gde osniva sirotište. Umro je 19. juna 1966. godine i tada je prvi put, posle 40 godina, položen u krevet. Opelo episkopu Jovanu u Crkvi Presvete Bogorodice u San Francisku trajalo je čak sedam sati.
 

U kalendar SPC Sveti Jovan Šangajski upisan je 2005. godine. Slavi se 2. jula i važi posebno kao zaštitnik od saobraćajnih nesreća.

 

 

Mošti u Miljkovom manastiru
Pre četiri godine iz San Franciska mošti Svetog Jovana Šangajskog prenete su u Miljkov manastir, jedan od šest srednjovekovnih manastira podignutih na desnoj obali Velike Morave između Jagodine i Svilajnca. U ovom manastiru monah Jovan, budući svetac, živeo je od od 1926. do 1934. godine.

 

Blic

[feeble]

Занимљиво, Блиц да објави нешто афирмативно из православља.

[JESSY]

moj omiljeni svetitelj.......!!!!!

 

svake godine idem 2. jula na liturgiju u hram sv.Trifuna.....tamo su i cestice mostiju.....

 

inace na topciderskom groblju se gradi kapela koja ce nositi naziv sv.Sv.Jovan Sangajski.....

[feeble]

Mošti u Miljkovom manastiru Pre četiri godine iz San Franciska mošti Svetog Jovana Šangajskog prenete su u Miljkov manastir, jedan od šest srednjovekovnih manastira podignutih na desnoj obali Velike Morave između Jagodine i Svilajnca. U ovom manastiru monah Jovan, budući svetac, živeo je od od 1926. do 1934. godine.

 

Ово је нетачна информација? Или су мошти биле донесене па враћене? Колико знам сад су у Сан Франциску. 

[JESSY]

Ово је нетачна информација? Или су мошти биле донесене па враћене? Колико знам сад су у Сан Франциску. 

да, у Сан Франциску су.....а честица моштију има у неколико манастира и цркава....међутим, новинари уместо термина честице моштију, користе термин мошти....

[Милан Ракић]

Бдење дуго четрдесет година

Светац који је продавао Политику

Светац је много више од обичног човека. Од осталих се разликује по значају својих подвига. Осим што је био човек молитве, аскета, чудотворац, добротвор и исцелитељ, свети Јован Шангајски одлучио је, замонашивши се, да себе искуша у чудесном подвигу: да никада више за живота не легне у кревет и не заспи, да се лиши и сна и одмора....

Свети Јован, епископ Шангаја, Западне Европе и Сан Франциска, био је човек молитве: мисионар, чудотворац, хранитељ гладних, исцелитељ болесних, учитељ, добротвор... У Паризу су га називали Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се... У ствари, свети Јован Шангајски, проглашен за свеца 1993. године, последње четири деценије свога живота није ни спавао.

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла. Породица Максимовић избегла је у 18. веку у Русију пред најездом турских освајача. Српски језик у кући никада нису запоставили. Познати по побожности, сину су на крштењу дали име по светом Михаилу. Још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља. Био је то свети Јован Тоболски, сибирски мисионар.

Дечак Михаило Максимовић није био обично дете. Тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес, а његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље. Много година касније епископ Јован ће записати:„Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.”

 

Михаилов отац био је важна личност - челник племства, а стриц ректор Кијевског универзитета. Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету. Дипломирао је четири године касније...

Кад је у Русији избила револуција, официр Максимовић кренуо је у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али, нешто сасвим друго пресудно је, изгледа, утицало на живот младог Мише. У Успењској цркви у Харкову чувале су се чудотворне иконе, а у гробници је почивао чудотворац, архиепископ Мелентије Леонтович. А свети Мелентије узео је на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. Михаило се дивио том светитељу. Потоњи владика Јован и сам је четрдесет година успевао у истом подвигу ноћног бдења никада се не спустивши на кревет. Поред осталог, унапред је знао и час сопствене смрти...

 

Повратак у Србију

 

Свети Јован у последњој години живота

У време грађанског рата у Русији млади Јован Максимовић са породицом се обрео у домовини, у Србији. У Београду је најзад, по давнашњој жељи, уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. Живећи као избеглица у оскудици, бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику”. Овог необичног, сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине, а затим би заузимао место на плочнику. Београђани су најрадије од Михаила куповали новине. Нико није ни слутио да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета. Док су други колпортери, вичући из свег гласа, обилазили београдске кафане, Миша би мирно стао на плочник и новине би плануле.

У то време, 1924. године, руски владика Антоније постао је поглавар Заграничне цркве (Руске цркве ван отаџбине) и у Руској цркви у Београду сам митрополит произвео га је у чтеца. У Миљковом манастиру код Свилајнца замонашио се 1925. године узевши име Јован, према свом славном претку Јовану Тоболском. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Тек ту су, први пут, и други сазнали са његов чудесни начин живота...

Иначе, Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић који је ђацима често понављао: „Децо, слушајте оца Јована јер је он анђео Божији у људском обличју.”

Анђео чувар

И заиста, ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. За време часа, нарочито кад је испитивао, отац Јован одлазио је у клупу ђака који је требало да одговара за оцену. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. Мислећи да отац Јован спава, ђак би причао шта је и колико знао, али отац Јован би се тргао и рекао: „Што само глупости говориш? Врати се, сине мој, на постављено питање...” Често је звао ђаке код себе и тада би им рекао да скину кутију са ормана. То су били пакети које је као испомоћ сам добијао. Али, он их није отварао, већ су то чинили ђаци и служили се на радост оца Јована. Ноћу би ишао између кревета: намештао је деци јастуке и прекриваче, а уколико би осетио да неко теже дише, кашље, или има температуру, помогао би ђаку да се обуче и сместа га одвео у амбуланту. Другим речима, отац Јован био је деци у битољској Богословији и отац и мајка. Анђео чувар.

 

Нетрулежне мошти светог Јована

У Битољу се одмах прочуо као добротвор и доброчинитељ. Волели су га људи свих вера, православни и католици, муслимани, Јевреји... Отац Јован Максимовић посебно је поштовао светог Наума охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

Године 1934. постао је епископ Руске заграничне цркве и послат је у Шангај. И тамо је био неуморан. Кад му је једном приликом нога, услед стајања, толико отекла да му је живот висио о концу, сместили су га у болницу. Изашао је из болнице без дозволе и отишао право у цркву: одржао је цело бдење, а оток је нестао. „Како је тешко отргнути се од молитве и вратити се земаљским стварима!”, говорио је често епископ Јован Максимовић. Будући да су му ноге од непрекидног стајања стално отицале, често је служио бос. Борећи се са сном, поливао се хладном водом. Никада није одлазио ни у госте. Тамо где треба једноставно би се појавио, понекад и у необично време - усред ноћи.

 

Нетрулежне мошти светог Јована

Патио је због патње деце. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак три и по хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Важио је за исцелитеља и, што је такође важно - бесребреника.

Епископ Сан Франциска и чудотворна икона

Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Служио је свету литургију на француском и холандском, баш као својевремено на грчком, црквенословенском, кинеском, или касније енглеском. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици.

 

Свети Јован Шангајски чудотворац – икона

У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Неуморни епископ Јован успео је и у том послу. У Николајевској цркви у Сијетлу 19. јуна 1966. године (по старом календару) служио је литургију. По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом... Ту је уснио за овај свет и тако завршио свој чудесни, натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. На дан смрти пратио је чудотворну икону („Курскаја - Коренаја”), икону Пресвете Богородице. Пред њом се и упокојио. Тада су га положили у постељу први пут после четрдесет година.

Шест дана лежало је његово тело а да се нимало није осећало, као ни касније, 1993, када је ковчег поново отворен. Опело епископу Јовану у цркви Пресвете Богородице радости свих тужних у Сан Франциску трајало је чак седам сати. Године 1993. онај који је на себе узео најстроже покоре, добри и љубазни пастир, утешитељ и мисионар, васпитач омладине, пун благости богослов и зналац тајни проглашен је за свеца.

 

 

Мирјана Огњановић, Политикин Забавник

[JESSY]

Brat Petar i njegova supruga, koji žive i rade u inostranstvu, očekivali su prinovu, svog prvenca. Veselje ogromno, kao što to biva. A kad plod ožive u utrobi, te noći Petar usni čudan san: u snu mu se javi neki svetitelj, sav u svetlosti, koji reče da se zove Sveti Jovan Šangajski, i kaza mu da, kad se dete rodi, ode u Rusku crkvu i potraži oca Alekseja, da ga dovede i da krste dete; čak reče i koje ime da mu daju. Petar se prenu iz sna, začuđen, ali brzo zaboravi na sve.

A onda žena dobi prevremene bolove - sad, da li se to zove spontani pobačaj, nisam sigurna, oprostite na neznanju, uglavnom se prerano porodi - i kako je dete bilo nedonošče, morali su ga staviti u inkubator. I Petar se naprasno priseti svog sna i odmah požuri u Ruski hram da proveri njegovu istinitost.

Kad je ušao u hram, zatekao je neku ženu kako uređuje crkvu i aranžira cveće. On je upita da li tu služi otac Aleksej, na šta mu žena odgovori: "Da, sačekajte, sad ću ga pozvati...". Teško je reći šta je čovek u tom trenutku pomislio, jer ni on sam ne može, ni dan-danas, da opiše kroz šta je tada prolazio.

Kad je otac Aleksej izašao, Petar mu sve ispriča: i o snu i o prerano rođenom detetu, a otac Aleksej, kad ču za Svetog Jovana Šangajskog, odmah ponese sve neophodno za krštenje, jer Sveti Jovan beše, za zemnoga života, njegov duhovni otac!

Budući da je dete bilo u inkubatoru, bolničko osoblje se bunilo protiv bilo čijeg ulaska, ali je doktor, ipak, dao saglasnost da se obavi Sveta Tajna Krštenja.

U toku noći, javljeno im je iz bolnice da je dete preminulo...

Na takvu vest čovek nikada ne može da bude spreman, ali roditelji, šta će-kud će, shvate da je najbolje da dete, kad je već dao Bog kršteno, sahrane, kako to i dolikuje hrišćanima. I Petar ode u bolnicu da zatraži detetovo telo, ali mu osoblje kaže da, usled dovoljne nerazvijenosti i čega sve ne, oni ne praktikuju da puštaju tu decu da se sahranjuju, već ih sve stavljaju u jedan spremnik, maltene kontejner. Oca je ova vest strašno pogodila i ne nalazeći načina da svoga voljenog ali prerano izgubljenog sina dobije, on upita doktora da li bi mogao da barem tamo gde već leži, izvrši opelo. I doktor pristane.

Ponovo je pozvan otac Aleksej i tek što je počeo da poje, kad najednom - soba se sva ispuni miomirisom i svetlošću i pred njima se pojavi Sveti Jovan Šangajski. Oni ga upitaše koji je razlog svemu ovome, a Svetac im odgovori da je to zbog sve ove nekrštene dečice koja tu leže i o kojima jedino Gospod premišlja, i da je bilo potrebno da se ovo mesto osveti. U tom svod nad njima nestade, rastvori se, i videše nebo iznad sebe, svo u svetlosti, a iz svetlosti se ukaza jedna ruka, koja pozva duše dečije da pođu za njom.

Sveti oče Jovane, moli Boga za svu našu dečicu, pa najposle i za nas koji slabo ili nikako ne brinemo ni o sebi a kamoli o njihovom spasenju, a sve neka bude Božija volja, ne moja. Amin. Bože daj.

Ostalo mi je samo da napomenem, kako priča ovaj brat u Hristu, da je brat Petar, po prevelikoj milosti Božijoj, nakon svog rano preminulog prvenca, bio darivan sa četvoricom sinova. Bog da ih sve poživi i sjedini u Carstvu Nebeskom. Amin. Bože daj.

"Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja."







MOLITVA SVETOM JOVANU ŠANGAJSKOM



O Svetitelju, oče naš Jovane, Pastiru dobri i tajnovidče duša ljudskih. Sada se kraj Prestola Božijeg za nas moliš jer si i sam posle smrti rekao: “Mada sam umro - ja sam živ“.

Umoli Sveštedroga Boga da nam daruje oproštenje grehova, da se smelo prenemo duhom i čamotinju ovog sveta stresemo sa sebe i da Bogu zavapimo da nam da smirenja i Bogonadahnuća, Bogosaznanja i duha pobožnosti na svim putevima života našeg.

Jer si milostivi hranitelj sirotinje i iskusni putovoditelj na zemlji bio pa nam i sada budi vođa kao Mojsej i u smutnjama crkvenim sveobuhvatno urazumenje Hristovo.

Usliši uzdisanje smućene mladeži našega pokolenja izložene burama svezlog besnila i stresi tegobu čamotinje sa pastira koji iznemogavaju od nasrtaja duha ovoga sveta i koji se muče u ukočenosti i praznini.

Da ti sa suzama vapijemo, o topli molitveniče, poseti nas sirote, koji se davimo u mnoštvu strasti i čekamo tvoje očinsko nastavljenje da se ozarimo zvezdom nevečernjom u kojoj ti obitavaš i moliš se za čeda svoja rasuta po svoj vaseleni, ali koja se makar i slabom ljubavlju, ipak ka svetlosti otimaju, gde svetlost, Hristos Bog naš obitava, Kome pripada čast i sila sad i uvek i u vekove vekova. Amin.

 

prijateljboziji.com

[JESSY]

[Дијана.]

Besjede sv. Jovana Šangajskog

http://www.prijateljboziji.com/upload/document/knjige/lat/besede-sveti-jovan-sangajski.pdf