Шта чини Цркву? Шта је она за нас? Каква треба да буде и шта да чини Црква?

[Желе Зека]

Ужасни су ови моменти,кад се та ништина тако пројави у мени.Размишљам,трудим се да напишем нешто,нешто о животу у Цркви,о сопственом животу у Цркви,да бар некако изразим све ово...Немам ништа.

[Драгана Милошевић]

Zaista dobra tema i to me podseti na cuveno pitanje: Kako ja ovakva kakva sam da posvedocim Hrista svojim domacima ne bi li i oni prisli Crkvi?Jer cesto cuju o popovima sve najgore ,sto iz novina , sto od ljudi.Govorim im neke stvari ,ali bolje za njih da im ne pricam. Znaci , radi se o cistom nepoverenju, neznanju ili onom klasicnom "ocu slobodu necu da mi pop govori kako cu ziveti". Hajde ,svi imama problem da svojim zivotom svedocimo Hrista jer cemo u najmamju ruku da budemo demode.

[Tanja]

Mislim da je jednostavno resenje, kratak recept koji smo dobili i ne koristimo jer smo se naucili skrivanju, vrlo je jednostavno... "Vidim Brata svog-Vidim Boga svog", samo to.

[Лазар Нешић]

Ужасни су ови моменти,кад се та ништина тако пројави у мени.Размишљам,трудим се да напишем нешто,нешто о животу у Цркви,о сопственом животу у Цркви,да бар некако изразим све ово...Немам ништа.

Твоје речи су ме покренуле да напишем још нешто.

Црква може понудити човека садашњице још нешто: борбу са самим собом, тј. са сопственом патологијом.

Мислим да ништа слично на свету не може разголити ту патологију и узети је за озбиљно, од једног хришћанина који се упушта у драму те борбе.

Али, ово је тема која залази у ћутање, у неизрециво, али и у оно претешко за причање.

Ако свет жели да чује и прими некако причу о бесмртности, онда ову друго (о личној патологији) избегава по сваку цену.

Зато што се овде не ради о Богу, Цркви, религији, или свему противном од наведеног, већ се ради о свакоме од нас, о сваком смртнику.

Зато је тако мало људи у Цркви, заправо.

[Желе Зека]

Свиђају ми се уводне поставке оца Ивана,више него одговор митрополита.

[Balthasar]

@,

Ево на основу твог одговора да кажем нешто и сам о томе.

Слажем се са твојом ,,понудом савременом човеку" и слажем се да је то оно суштински што Црква има да понуди данас, али зашто то данас баш и не пије воду када се то каже човеку.

Све чешће сам сведок у разговорима са људима који су у и ван Цркве проблема који се тичу основних ствари у животу. Примера ради, нема дружења, незадовољство квалитетом живота, нервоза, итд.

Оно што увиђам као основни проблем данашњег човека је да је он само свестан живота али не и квалитета и његове суштине. Из тог разлога је неминовна чињеница свођења живота на анимални вид преживљавања (радим, једем, спавам, пратим вести, размишљам како ћу да платим рачуне итд.).

Као последица тога (а то је моје лично велико интересовање) све чешће се јављају патолошке последице попут деперсонализације, анксиозности, депресија, панични поремећаји и слично.

Е сад, Црква ту може да има кључну улогу, али...

Ах да, умало да заборавим, теологија дроби о томе како је страшна чињеница да данас људи долазе на Литургију из психолошких разлога а не онтолошких!

Причам ти причу. А зар треба бранити човеку психолошки осећај мира?! Ако ниси дошао на Литургију из онтолошких разлога џабе си и долазио?!

Ја то слушам често и боли ме кад чујем јер видим човека који је и последњу наду коју је имао да пређе из анималног у достојно човека, изгубио...

Е па ако хоћеш да Црква има шта да понуди савременом човеку, немој да га тераш да шутне и пљуне на све што је донео са собом на Литургију, него проливај сузе за њега да из психологије доживи онтолошко откривење не остављајући своје психолошко задовољство и мир ако га то чини срећним, већ да све што има и носи собом принесе Богу и почне да живи а не да преживљава.

Када Црква буде била спремна да изађе из својих умишљених оквира и буде престала да тек тако скаче на ,,вечно битије" прескачући ,,добро битије" које је најближе савременом човеку, никада истински неће у човеку пробудити жељу за ,,вечним битијем".

Црква мора да има Богочовечанску космичку димензију у свим правцима да би могла да понуди нешто савременом човеку. У супротном ће наставити да говори о онтолошкој садржини живота човека у Цркви, у којој ће бити свега осим човека, јер Црква није хтела целог да га охристови, већ само оно што се слаже са њеном теологијом...

[Лазар Нешић]

Mislim da je jednostavno resenje, kratak recept koji smo dobili i ne koristimo jer smo se naucili skrivanju, vrlo je jednostavno... "Vidim Brata svog-Vidim Boga svog", samo to.

Да, али - што каже Џони Штулић: До љубави се тешко стиже, јаблане мој!

То јесте рецепт, али рецепт који тек стоји на крају подвига, а не напочетку.

Нико не може имати такву љубав и виђење без година и година сурове борбе са својом патологијом.

[Фоловер]

Јако тешко питање. Цркви, њеним патријарсима, епископима и свештенству ће 21. век бити права борба.

[Желе Зека]

без година и година сурове борбе са својом патологијом.

Мислим да би требало овим речима формулисати наш подвиг.Не као борбу против греха ,већ као борбу с нашом личном патологијом.

[Лазар Нешић]

@@Balthasar,

Сасвим си у праву, и то тако болно стоји да не знам шта да додам ...

Мислим да би требало овим речима формулисати наш подвиг.Не као борбу против греха ,већ као борбу с нашом личном патологијом.

Да, потврђујем.

То нису моје речи, већ једног искусног хришћанина, а ја сам их само пренео за ову прилику.

Мислим да погађа ствар!

[Grizzly Adams]

Црква има исту улогу као што је увек имала. Оно што се драстично променило јесте окружење у коме делује - начин комуникације, глобализација, "традиција" је отишла сасвим у други план итд. Добру вест о васкрсењу Христовом само треба објављивати на нов начин.

А ругача је увек било, то не треба да нас брине уопште.

[Balthasar]

@@Balthasar,

Сасвим си у праву, и то тако болно стоји да не знам шта да додам ...

Не мораш ништа да додаш, намерно сам то исповедио теби јер знам да ћеш ме ти први разумети...

Све док буде тако, Црква ће имати шта да понуди али се човек неће одазвати на то, са правом...

[marko_13]

Може да му понуди оно што нико не може, а то је излазак изван сопственог самољубља и себељубља, могућност остваривања здравих међуљудских односа и наравно, као врхунац, победу над смрћу.

Црква нија савремена, она је свевремена. Савременост и модерност су пролазне, а Црква својом свевременошћу одговара на свагдашње човеково трагање - трагање за смислом.

[Драгана Милошевић]

@@Balthasar,

Da jako boli kad kazu nesto u stilu : e ona ide u hram zato sto joj psiha propala, ili ima problema i to "velikih" ,vidi je stvarno je za zaljenje.. Etikete koliko volite. A da pitam nesto? Gde se nalazi mir: u kaficu sa flasom u ruci , u tabletama ili u Crkvi? Mislim da je veliki problem sto malo ko trazi Boga . Svi traze resenje svojih problema i ocekuju blazeno stanje na zemlji u ovom zivotu.

[Желе Зека]

могућност остваривања здравих међуљудских односа и наравно, као врхунац, победу над смрћу.

Мене мучи ова веза...здрави међуљудски односи па одмах после тога победа над смрћу...Зар је то све,нема ништа дубље и јаче између?

ocekuju blazeno stanje na zemlji u ovom zivotu.

Мислим да сам ја зато у Цркви...Не бих издржао само с неком идејом да ћу из ужаса живота прећи у неку вечну радост,као да су то нека два отуђена и сасвим супротстављена простора.