Ко је овде нормалан, а ко луд?

[Ненад Р.]

Па ја , овај , не знам ин сам.  

[Sanja Т.]

Nije to nista.   Moze to jos i gore. Staviti sve sastojke u posudu,jaja,secer,brasno,ulje, sve kao sto pise u receptu ,ali sve odjednom  i uljuciti mikser.....

 

Rastvori kvasac u vodi,pa prelij preko testa,posle to zamesi,dodaj jos malo brasna,i lepo sjedini masu ...

....i ako nesto fali u finisu stavi dosta secera u prahu da se nista  ne vidi,obavezno koristi cedilju,da bude ravnomerno....

Prijatno !

P.s. mali eksperimenti velikih kuvara.

Хвала , драга Арсо.Тако сам и урадила, ниш" му не фали

[ST.IVANA]

Kada obucem naopakao majicu pa udjem u bus , svi gledaju u mene , a ja se mislim, Boze - dal sam se toliko prolepsala...Ma jok,cude se ljudi ,budala pogresno obukla majicu...Umesto  fizicko obezbedjenje ja citam FIZICKO IZNENADJENJE.  Kada pevam iz sveg glasa i  glumim klovna dok grmi,jer se moje dete plasi grmljavine.Sramota me je da pisem zadnji blam ali ima ih za izvoz..

[Arsenija]

Ko ovde ne poludi,taj nije normalan.

[Isidora Đergović]

Pokušaću da dočaram jednu životnu..  situaciju kada sam ostala bez teksta...nema skroz...mada je mnogo bolje kada se ispriča

Bilo je to pre par godina ... radila sam na šalteru kao "Mica-ubica" u zdravstvu... znam, znam sada ćete svi da me doživite kao neku aždaju, ali nisam bila zaista takva ni nalik tome ...

Pred šalterom gužva, to je bilo ono nesrećno vreme kada su se uvodili elektronski kartoni, i krenulo ono zakazivanje pregleda a ljudi se nisu na to navikli... jedno opšte ludilo... E, u tom ludilu dođe jeda "baka" sa nekim neispravnim uputima kojima je istekao rok itd. pokušah da objasnim lepo da sa tim uputima ne može da prođe ... Ta "fina starica" počne da nas "krpi" onako najstrašnije ... bilo je tu toliko ružnih reči... to je onaj tip prostih žena, koje puno galame ... i imaju piskav prodoran glas. Ja inače ne psujem i ne volim konflikte, ali sam u tom trenutku jednostavno morala da odreagujem... pokušala sam da objasnim smirenim glasom " Gospođo vi se nalazite u zdravstvenoj ustanovi i molim vas da se ponašate u skladu sa pravilima i normama ove ustanove. Ne možete da se ponašate kao Kalamiti Džejn ..." I sve ja to redom... pravila, norme itd. izdeklemujem ... a ona se nagla i kroz onaj mali šalterski otvor i pogledala me ... u čekaonici odjednom muk... imam utisak da niko nije ni disao, a nisam ni ja. Za to kratko vreme pomislih Bože hvala ti, eto kako lepo objašnjena reč nailazi na razumevanje i kod onih malo primitivnijih... ali avaj ... ona je gledala par trenutaka i onda piskavim glasom izgovorila :" Ma, da ideš ti u k...." Ostalo mi je samo da trepćem i ne verujem svojim ušima...

U čekaonici smeh ...

i danas se taj "incident" eto nekada spomene i slatko se tome nasmejemo...

Unapred se izvinjavam ako je ovaj deo moje životne situacije nepristojan, ali to je život.... Nadam se da neću popiti neki kazneni poen

[Isidora Đergović]

Ovde mogu da "lanem"... a da se niko ne naljuti ... u onom ćaskanju o ljubavi i muško-ženskim odnosima skroz sam pomrsila konce... više ništa ne razumem

Ali me cela priča asocirala na jednu priču navodno iz ludnice (tako bar kažu... samo citiram)... i taman da vidimo ko je ovde lud ...

U jednu državnu ludnicu doveden je pacijent koji je izgledao tako miran i spokojan, da ga je upravnik ludnice bez ikakvog straha upitao:

- Znate li vi prijatelju gde se nalazite?

- Znam. Ja sam u ludnici.

- A zašto ste u ludnici? pitao dalje upravnik

- To mi je prouzrokovao jedan tragičan slučaj koji ću da vam ispričam:

"Moj otac je bio udovac, a ja sam bio momak. Jednog dana ja sam se oženio udovicom koja je imala već odraslu kćer.

Nakon nekog vremena moj otac se zaljubio u kćer moje žene, i uskoro se oženio njom, tako da je moja žena postala tašta mome ocu, a moja pastorka, koja je bila kćer moje žene, postala je meni maćeha, a moj otac je postao meni zet.

Moja maćeha, odnosno moja pastorka uskoro je rodila sina koji je meni dakle brat, ali ujedno i  moj ujak  , odnosno unuk moje žene, a ja sam postao deda moga brata. Kada je pak moja žena rodila sina, moja maćeha bila je baka svom bratu, jer je on sin moje žene.

Budući da sam ja očuh mome sinu to je sin brata moga oca, a sin moje bake, jer je moja žena snaha svoje kćeri, a ja očuh svoje maćehe. Moj otac i moj sin su braća, a moja žena je moja baka, jer je snaha moje maćehe, a ja sam brat moga oca i ujedno sam  sam sebi deda...."

- Dosta, dosta ... poviče upravnik ludnice ... uhvati se obema rukama za glavu i pade u nesvest...

Nakon ovog razgovora pacijenta puste iz ludnice kao zdravog i normalnog , a upravnika upite na lekarski pregled, jer je izgledalo kao da je poludeo ... budući da je stalno buncao " Ja sam sebi deda, a moj otac je moj unuk...

I eto malo humora  ...

 

[Чунга Лунга]

Okacila sam njegovu opranu kosulju na susilo i onda sam sebe zagrlila praznim rukavima te kosulje, vezala ih iza svojih ledja i tako stajala pet minuta...

Mislim da sam odreagovala normalno, jer mi nedostaje nenormalno.

.

 

[БанеЛ]

Што би рекао Рамбо Амадеус: "Ја се осећам потпуно нормално, једино кад се откачим тотално." 

Луд сам, али нисам изгубио наду да ћу бити нормалан. Мало ли је? 

[Anika]

Волим кад неко за себе каже да је луд!

То је први знак да се ради о колико-толико нормалној особи.

[mladjen85]

On 7/22/2016 at 0:19, Isidora Đergović рече

Ovde mogu da "lanem"... a da se niko ne naljuti ... u onom ćaskanju o ljubavi i muško-ženskim odnosima skroz sam pomrsila konce... više ništa ne razumem

Ali me cela priča asocirala na jednu priču navodno iz ludnice (tako bar kažu... samo citiram)... i taman da vidimo ko je ovde lud ...

U jednu državnu ludnicu doveden je pacijent koji je izgledao tako miran i spokojan, da ga je upravnik ludnice bez ikakvog straha upitao:

- Znate li vi prijatelju gde se nalazite?

- Znam. Ja sam u ludnici.

- A zašto ste u ludnici? pitao dalje upravnik

- To mi je prouzrokovao jedan tragičan slučaj koji ću da vam ispričam:

"Moj otac je bio udovac, a ja sam bio momak. Jednog dana ja sam se oženio udovicom koja je imala već odraslu kćer.

Nakon nekog vremena moj otac se zaljubio u kćer moje žene, i uskoro se oženio njom, tako da je moja žena postala tašta mome ocu, a moja pastorka, koja je bila kćer moje žene, postala je meni maćeha, a moj otac je postao meni zet.

Moja maćeha, odnosno moja pastorka uskoro je rodila sina koji je meni dakle brat, ali ujedno i  moj ujak  , odnosno unuk moje žene, a ja sam postao deda moga brata. Kada je pak moja žena rodila sina, moja maćeha bila je baka svom bratu, jer je on sin moje žene.

Budući da sam ja očuh mome sinu to je sin brata moga oca, a sin moje bake, jer je moja žena snaha svoje kćeri, a ja očuh svoje maćehe. Moj otac i moj sin su braća, a moja žena je moja baka, jer je snaha moje maćehe, a ja sam brat moga oca i ujedno sam  sam sebi deda...."

- Dosta, dosta ... poviče upravnik ludnice ... uhvati se obema rukama za glavu i pade u nesvest...

Nakon ovog razgovora pacijenta puste iz ludnice kao zdravog i normalnog , a upravnika upite na lekarski pregled, jer je izgledalo kao da je poludeo ... budući da je stalno buncao " Ja sam sebi deda, a moj otac je moj unuk...

I eto malo humora  ...

 

 

[mladjen85]

HAHA ODAKLE SU OVI LUDACI,VALJDA OVO NIJE ISTINA.

[mladjen85]

On 7/22/2016 at 10:14, Anika рече

Волим кад неко за себе каже да је луд!

То је први знак да се ради о колико-толико нормалној особи.

 

[mladjen85]

HAHA OVO JE DOBRO SKROZ,GODI,PRIJA

[Чунга Лунга]

Сувишни људи

„Жељна је душа лењивчева, али нема ништа; а душа вредних људи обогатиће се.“
(Приче 13,4)

…

 

вети Николај (Велимировић) у свом делу „Кроз тамнички прозор“ пише између осталог и о томе како ће данас (у његово време) Срби сносити тешку одговорност пред Богом. Читајући, схватио сам да се то у пуној мери односи и на Русе. Свети Николај наводи мноштво безбожничких књига које се штампају, уместо да штампа уразумљује и подучава људе вери Божијој. Говори о школи, која мање учи децу, а више их обогаљује атеизмом и гордошћу. О много чему он говори. Има тамо речи и о абортусу, и о разводу. Пише и о „мушкарцима достиглим зрелост, који не ступају у брак“. Такви су такође фактор свенародне кривице. Никада, ни код једног аутора, нисам прочитао ништа слично. Никада! Значи да се треба зауставити на тој мисли и развијати је.

Зрео мушкарац, који не ступа у брак – то је свеопшта, многобројна појава. И то није испосник, који је дао завет безбрачја. Напротив, то је неки Петар Пан у пуној животној снази. Тај је исто проводио време са својим друштвом и није хтео да одрасте. И овај такође има своју дружину, само му фали Недођија. Слободан од брака, зрели мушкарчић ни не мисли да живи на земљи „свето, мирно и безгрешно“. Ни за кога не одговара, ни о ком се не брине, само задовољава своје страсти по избору. Лењост, ако је он беспосличар и ненадарен. Гордост уз сујету, ако је радохоличар и среброљубив. И готово сигурно блуд, јер њега ништа не обавезује, а број жена превишује број мушкараца и већина њих су дубоко несрећне. Труту су сви путеви отворени. Само у раној младости нам се чини да мушкарац силно чезне за женском лепотом, а да је она хладна и неприступачна. У зрелом узрасту живот нам јасно ставља до знања, да је мушкарац много потребнији жени, него што је она њему. Због тога понављам, труту су сви путеви отворени. И не треба му да се спутава никаквим обавезама и одговорношћу. Тим пре, полудели свет пева од јутра до сутра о слободи, о „чистим везама“ без матичара, о греху посесивности, то јест о забрани љубоморе и томе слично. Теоријска основа Содоме измишљена је и исказана одавно. И ето, пред нама све дебљег и ћелавијег мушкарчића, који никада није водио дете у вртић, никада му није помагао у школи итд., али успешан на свој начин. У смислу образован је, има неки статус у друштву. Активан је. Он се чак теоретски разуме у то како се пуни државни буџет (иако појма нема шта је то породични буџет). Претпоставимо да он може аргументовано чак и да критикује власт. Али сина нема и сходно томе, није могао да га отпрати у војску, док се бори са сузама. Туђе синове он испраћа, или их умно критикује. Шта сте се, каже, залетели у ту Сирију! Он све зна. Има диплому. И ћелу. Њега поштују, али његово постојање је… бескорисно.

Он неће бити дека. Биће старо гунђало, али дека никада. И није постао монах, иако је можда и православац. Разумем. Монаштво је такође породица, и то каква! Послушање, братство, заједнички труд. И уместо једног или другог крста (брака или монаштва), он бира снобовску бескорисност из страха од одговорности, због лењости, или зато што не уме никог да воли. Ту се још умешају и старе мајке. Шта ће теби синко нека вештица? Знаш ли ти какве су жене? Вртеће те око малог прста и цедити, неће ти дати мира. А ти си тако диван. И посебан. Ја ћу теби увек да направим сармице или супицу, испеглаћу ти кошуљу. Шта ће ти да се жениш? Већ си зашао у 44. годину.

Стигли смо.

Војску није служио, не зна шта је тежак рад, деце нема, кућу није подигао (а и нема за кога). Стан је добио од родитеља. Понешто је прочитао, понекад седео у кафани, расправљао се. Чак је и некоме закерао како треба да живи. А у принципу, ко је он? Није се заветовао на чедност. Хтео не хтео, оћелавио је спавајући на туђим јастуцима. Да ли ико верује да је невин? Свесно је изабрао егоистички модел живота, боље речено постојања. Сад му је преостало само да прекорева све одреда, претварајући се да је некакав зналац. Критикује муслимане са пуно деце, јер се превише шире. Пљује на своју државу, јер мисли да она не одговара европским демократским стандардима. Ајде сад нека мало цмиздри, гунђа и мрмља на митинзима или у четири зида како не живимо као сав нормалан свет. И сваки пут кад то ради има јасан осећај сопствене вредности. Да ли сте видели такве типове? Који мисле да су нешто, али ништа корисно нису урадили?

„Сувишни људи“. Постојала је таква тема у руској књижевности. Разни Оњегини, који хрле с бала на пијанку, с пијанке на сеоско имање (за наследство), тако су и пропустили своју срећу. Плус, срцоломци Печорини (мешавина Бајрона и Дон Жуана) и много разних. То су они, на које се сасвим оправдано сручила критика позитивиста. Џабалебароши, лихвари, салонски брбљивци, који чине минимални проценат друштва, али се из петних жила труде да себе представе као со земље. А скривени иза њих стоје милиони ћутљивих, правих мушкараца који ринтају, спроводе топловоде, пилотирају авионима, зидају зграде, праве породице. Црнче читавог живота, радују се простим стварима и никада се не жале. Ако смо ми као народ опстали, онда се то није десило захваљујући „просвећеним“ трутовима, који не само да не могу да крену у бој, него не могу ни да се ожене к’о људи. Још смо живи захваљујући неуништивом типу простог мушкарца, кога упорно покушавају да истребе. То су наши очеви, дедови, ћутљиви и радни људи. Они су у рату били јунаци. А зими из леда ловили рибу. Домаћини.

Не треба све да примамо од Запада. Можемо нешто да научимо и од Оријента. На Оријенту је мање неонских светала, али тамо још увек постоји породица. Тамо клинац не подиже глас на старца. Тамо је мушкарац главни, али жену још увек сви воле: и муж, и деца, и унуци. Тамо сви живе заједно, као прсти у песници. Усамљеност, потпуну и безнадежну, онакву која доводи до самоубиства, до смртне беспотребности, тамо не можеш да сретнеш толико често као код Европљана. Ако уопште и можеш да је сретнеш. А уколико је и сретнеш, та безнадежност ће подсећати на савремену Европу. Тамо се за савет обраћају онима, који су већ своје унуке оженили. А онога, који уопште и нема деце, а није под заветом безбрачја, просто с осмехом обилазе у широком кругу. И у праву су. Шта може да се научи од таквих?

Хоћеш нечему да ме научиш, покажи ми своју децу. Колико их имаш? Како се они понашају према теби? Ако с лакоћом критикујеш власт, такође ми покажи своју породицу. Дај да видим како си ти завео поредак за четири човека, ако тако смело и уверено саветујеш како треба владати над 150 милиона људи. Хајде да породица буде главни критеријум оцене људске делатности. Ко у својој породици није газда, нека не критикује туђе лоше газдовање. И тако даље по списку врлина. Раније је отац био истовремено и судија и газда, а за време рата војсковођа. Јевреји уопште нису дозвољавали људима без деце да буду судије. Знате зашто? Јер су „људи без порода жестоки“! Они у оптуженом не виде свог сина или ћерку. Лакше им је да доносе сурове пресуде. Разумете? Уопште, хајде да мућнемо главом о томе како да породичне врлине претворимо у критеријум оцене људске делатности. Одмах ће постати јасно, коме радосно треба да пружамо руку и чије речи да прибележимо, а поред кога да прођемо, не осврћући се.

Протојереј Андреј Ткачов

 

Извор: https://podviznickaslova.wordpress.com/2017/02/10/suvisni-ljudi/

 

[Natasa.]

пре 10 минута, Neša_ рече

Ovaj tekst kao da nije pisao muškarac...

Čitam ja, osetim neki bol u stomaku, mislim se ovo liči na neki ruski bullshit, kad ono-OSEĆAJ ME NE VARA !