Како заинтересовати младе за Цркву

[Deki992]

@@Deki992,

 

Моји најближи (зет и сестра) славе славу, сестра се причешћивала пре мене, обоје се декларишу као православни хришћани (очито несвесни да себи "ускачу у уста" тиме) верују у ону причу из "Давинчијевог кода". Иначе ту причу је зет причао пре 30 година, дакле много пре него што је написан тај роман. Кад год причамо о томе  -  ја сам сироти, романтични, слатки њихов дебилчић, и они ме воле, али аргументи, чињенице ( зет је добар познавалац историје), су  "у њиховим рукама". Једна ћерка им је атеиста, а друга је , хвала Богу, верујућа у правом смислу те речи.

 

На пример, пре пар година, кад је дошао свештеник да им свети водицу, повела се прича о Нојевој АРЦИ. Онда је он питао свештеника : " Јели попе, јесу ли и пингвини били на броду "? И кад је добио потврдан одговор, победоносно је поставио следеће питање : " Па како су преживели, кад су снег и лед њихово станиште" ? И пошто му свештеник ништа није одговорио, зет је закључио  да овај појма нема, и да ни сам не верује у те бајке, а да не сме то јавно да каже.

 

П.С. ( Помените их у молитвама, молим вас  - Милоје, Светлана, Александра, Милена )

 

Pa znam, ali slabo ko ima i da poduci ljude.

Eto, ja sam u srednjoj imao veronauku, to je dosta slabo sve, fale nam propovednici, motivatori, ljudi koji privlace paznju itd. 

Mi se svi vodimo nekim fazonom "tiha voda breg roni", to je bojim se sve neki paravan i opravdanje za nemanje hrabrosti da se krene u akciju sa pravim ljudima.

Eto, ja poznajem coveka koji je zavrsio teoloski faks, ne radi nista u struci, i ranije kad sam se zamlacivao mitarstvima i kada me je to zanimalo, ja pokusao nesto da izvucem iz njega, racunam on je ucio to kad on lik nema pojma o cemu ga pitam, nesto mi kao promumljao i to je to.. Ja sta cu, nastavio da lutam.

Ali kao sto vec rekoh, to je sve problem sistema u kojem zivimo, ne samo crkve. Jednostavno ne moze neki tunjavi lik da mi bude psiholog, ucitelj, lekar, pravnik... Za to se ljudi rode ili ne rode a kod nas to nema veze. Svako ko nekako pregura faks i nabode neku vezu da nadje posao upada u pricu, kad se oslobodimo tog otrova i crkva ce nam procvetati, nadam se. 

[Иван Ивковић]

Можда сам романтичар, лењ и без идеје да нешто конкретније предузмем али једино чега могу да се сетим поводом ове проблематике јесте да су истински хришћани "светлост свету и со земљи", да ће наши "земљани сасуди" бити чисти и споља ако их најпре очистимо изнутра и да се "не може сакрити град кад на гори стоји". Призовимо Господње Име и Он ће нас научити како да поступимо, шта да кажемо и кад и како... Можда је ово и бежање од одговорности на неки начин али заиста не видим бољи метод.
Све ово претпостављам схоластицизму било ког типа...

[Vesna Milovic]

Ocrkovljenje dece počinje u porodici, ali osnova je vaspitavanje dece! Dakle, uloga roditelja je presudna, kao i drugih iz familije (najviše bake i deke). Kako roditelji usmere dete u startu, tako će nastaviti. Ne mogu sami sveštenici i Crkva ispravljati krive Drine, ne mogu ispravljati greške roditelja, baka, deka...

 

Mog bratanac ima 8 godina. Otac nema uvek vremena, ali ga i on vodi u crkvu kad stigne. No, njegova baka je tu presudna, već od ranog uzrasta (dok još nije progovorio) vodila ga je u Crkvu, na lirutgiju, večernje... Sveštenici ga mnogo vole, svaku liturgiju odluša u miru i s pažnjom, nikad nije nestrljiv da istrči napolje da se igra. To dete je dar Božji. Mnogo se razlikuje od svojih vršnjaka, ima osećaja ne samo za sebe nego i za druge ljude - pa i one koje ne poznaje, saoseća sa svima... Ljubi ga tetka    Ali, ne bi bilo tako da se ne pazi na njegovo vaspitanje, pogotovo na duhovni razvoj.

 

S druge strane, neke drugarice, koje su pravi hrišćani, potpuno su zapostavile vaspitavanje dece. Gledala sam tu decu kako su neposlušna i gruba prema roditeljima. Kasnije će i drugi autoriteti imati sa njima problem. Oni nemaju mira ni u crkvi i brukaju mame svojim ponašanjem. Ali, ta deca nisu kriva... žalosno je što niko ne brine za njihovu dušu   

[Лидија Миленковић]

@,

 

To i cinim, molim se Bogu za njih, trudim se da svojim zivotom svedocim. Ali, mislim da to nije dovoljno, i da oni kojima je Bog dao dar da uce i upucuju ljude, treba da propovedaju, misionare, jer sta bi bilo da su apostoli sedeli u kuci ili hramu i molili se, i da nisu bili  '' zeteoci '' ?

 

@@Vesna Milovic,

 

Definitivno se slazem sa tobom da je najvaznija osnova postavljena u porodici, ali nije nuzno tako. Evo primer moje sestre i mene. Odrasle smo u porodici gde ja tata bio ateista, a mama vernik tipa '' valja se/ne valja se '' i '' crveno slovo = ne radi se ''. Sestra je prva krenula u crkvu (kad se udala ( slavili su slavu ) ), ali ....vec sam opisala  situaciju, par postova povise. :'(

[Vesna Milovic]

@,

 

To i cinim, molim se Bogu za njih, trudim se da svojim zivotom svedocim. Ali, mislim da to nije dovoljno, i da oni kojima je Bog dao dar da uce i upucuju ljude, treba da propovedaju, misionare, jer sta bi bilo da su apostoli sedeli u kuci ili hramu i molili se, i da nisu bili  '' zeteoci '' ?

 

@@Vesna Milovic,

 

Definitivno se slazem sa tobom da je najvaznija osnova postavljena u porodici, ali nije nuzno tako. Evo primer moje sestre i mene. Odrasle smo u porodici gde ja tata bio ateista, a mama vernik tipa '' valja se/ne valja se '' i '' crveno slovo = ne radi se ''. Sestra je prva krenula u crkvu (kad se udala ( slavili su slavu ) ), ali ....vec sam opisala  situaciju, par postova povise. :'(

 

Deda mog bratanca je ateista a baba vernik, mama ne mari za crkvu, a tata veruje i odlazi kad ima vremena  Bitno je da bar neko postoji ko veruje a ima vaspitni uticaj na dete. 

[Млађони]

 

 

ВЕРУЈЕТЕ ЛИ ДА ЈЕ ИСТИНА :

1) Да је Исус Христос Богочовек, безгрешно зачет од Духа Светога и Марије Дјеве

2) Да ће Исус Христос поново доћи, као што пише у Јеванђељу

3) Да је Исус Христос васкрсао, као и да ћемо и сви ми, кад дође час, васкрснути

 

 

1. Да.

2. Да.

3. Да. Само не знам да ли ће баш сви да васкрснемо, да ли сви добијамо живот вечни.. ја се надам да сви добијамо.

[Лидија Миленковић]

@,

 

Није ми била намера да ЈА спроводим анкету овде. (Не знам да ли си пажљиво прочитао мој пост). Али,постави ова питања људима из своје околине, па чак и онима који понекад иду у цркву и кажу да верују у Бога и да су православци. Па нам јави резултате свог мини истраживања. 

 

Што се тиче тачке 3, могуће је да грешим, али мислим да ћемо сви васкрснути у дан Страшног суда. Е, сад ко ће добити живот вечни - само Бог зна....

[Млађони]

@,

 

 Али,постави ова питања људима из своје околине, па чак и онима који понекад иду у цркву и кажу да верују у Бога и да су православци. 

 

Ma jeсам прочитао него ја рекох да одговорим. За своју душу. 

[Guest]

Иако већ више од 20 година Руска православна црква ради слободна од комунистичке стеге, све мање младих људи долази у њене храмове. Чак и деца из православних породица све више напуштају Цркву. Одлазак младих је само показатељ кризе у којој се налази православље у Русији, а паралеле се могу повући са свим православним црквама. 



Главни узрок одласка младих из Цркве је то што у њој не налазе Христа, образлаже суштину кризе православља игуман Петар (Мешћеринов), старешина Даниловског манастира у Подмосковљу и заменик руководица Патријаршијског центра за духовни развој деце и омладине.

Многи свештеници говоре да више од 75% тинејџера из православних породица престају да посећују храмове. Добија се да 8 тинејџера од 10 напуштају Цркву. Заиста, тужно искуство сведочи да више од 2/3 деце, васпитаване у православљу од малена, при наступу прелазног периода одбацују оцрковљеност као терет. За то постоји неколико узрока.

Црквеност лишена истинског хришћанског садржаја

Први је то, што црквеност у садашњим постсовјетским породицама повремено бива лишена истинског хришћанског садржаја, представљајући чудну мешавину идеологија, окултизма и „совјетских“ комплекса, прилагођених православној употреби (неодговорност – под маском „послушања“, неуважавање себе и других људи – под маском „смирења“, нејединство и злоба – под маском „борбе за чистоту православља“ итд.). Деца једноставно не добијају право хришћанско духовно и морално васпитање, не долази до њиховог сусрета с Христом. Зато, када достигну узраст формирања личности, у коме се сви ауторитети подвргавају сумњи, – „црква без Христа“ тај тест не пролази.

Јер ако је дошло до живог сусрета с Христом, од Њега се не може отићи. Куда бих отишао од Духа Твог и од лица Твога куда бих побегао? (Псалми 139:7) Црква само због тога и постоји, да би дошло до тог сусрета, да би контакт с Христом јачао и развијао се. Ако баш такве црквености у породици нема, тада деца постају момци и девојке и због посебно јаке осетљивости прелазног периода к истини или њеном одсуству, к лажи и лицемерју, одбацују псеудо-црквеност.

Омладина у Цркви није нашла Христа, већ лицемерје

Други узрок је тај што због те појачане осетљивости у препознавању истине и лажи, тинејџери почињу да осећају недостојно стање многих страна савременог православног живота. Омладина одлази, не из православне цркве, већ из данашње руске варијанте црквености. У њој нема многих атрибута истинске Цркве: заједништва, љубави, солидарности, слободе, истине и храбрости да се говори истина, скромности, мудрости, неподлегања стихијама савременог света. Њихово место заузима хипертрофирана богослужно-дисциплинарна страна, на коју су их принуђивали родитељи целог живота, стварајући у њима убеђење да је Христова Црква само посећивање црквених служби. Тако је све то постало циљ само себи, „мораш“ и „не смеш“, пост, забране, обавеза стајања на служби и кућно читање једног те истог досадног правила, и омладина то одбацује зато што тамо нису нашли Христа и Његову Цркву.

То пусто место непостојеће истинске црквености, код нас заузимају у суштини нецрквене ствари. Управо од тога и бежи омладина. Од гунђања на савременост, политикантства, комерцијализације, од тога што се говори једно, а ради се сасвим друго. Од патетичности и лицемерја одраслих, од демонстративног формализма, свођења хришћанства само на црквену лексику и уску поткултуру. Од тога, што се моралност, искреност, поштење у савременом друштву, а као последица тога и у савременој црквености, подвргава деформацији. Од тога, што на све то нема никакве реакције од стране свештеника. Од тежње да површно православље угуши сваку духовност и емоционалност, које играју велику улогу код омладине у прелазном периоду. Од идеологије „ко свиња лежим у блату“. Од изолационизма и злобе према целом свету, што посебно тешко пада оним младим људима, студентима, који су боравили у Европи…

У потпуности одбијају од себе наша црквена „страшила“, апокалиптика, „младостарци“, кукајућа ходочашћа и остало. Од тога и беже. И не треба говорити да одлазе с неком агресијом – пре с умором и жељом да збаце са себе тај терет. Од Христа умор не постоји, живот Њиме и с Њим сваке секунде је узбудљив. И ако у најосетљивијој доби омладина оставља Цркву, то значи да Христа они у нашем црквеном животу нису ни нашли.

Гомила правила, а нема живота у Христу

Трећи узрок – и то је заиста једина оправдана примедба, коју можемо да дамо савременој омладини – то су предбрачне везе. Такозвана сексуална револуција, која се догодила средином XX века, имала је за последицу и то што су у сфери општеприхваћеног морала предбрачне везе престале да се поричу и постале су морално прихватљиве. Довољно је упоредити однос брачних превара и предбрачног интимног живота: прво се овако или онако ипак не одобрава и осуђује, док је друго постало у постхришћанском свету прихваћена норма понашања.



Треба рећи да је данас то најозбиљнији пастирско-мисионарски проблем: за мноштво младих људи, који осете такав „нови морал“, постаје веома тешко да остану у Цркви с њеним веома негативним односом ка предбрачним везама. Али управо ту ми и видимо „ескалацију“ тих фактора, о којима сам говорио. Да, у Цркви постоје правила, норме и услови, на којима ће она бити заснована до краја века – истинитост вере и моралност. Ту спада и целомудрије (полна чистота чедност, невиност). Уколико би наш црквени живот у потпуности одсликавао Христову Цркву и својом лепотом привлачио људе, онда би такве моралне услове многи млади људи највероватније прихватили, зато што би у замену добили стварни живот у Христу и свестрану реализацију достојног људског и хришћанског живота. Овако се добија: у име Цркве – Не! Не ради то! Добро, одговориће омладина; а шта добијамо у замену? Ништа… Пост и правила, одлазак у цркву, трговину и кукање. За младог човека је то неприхватљиво. Због Христа он је спреман да пође на целомудрије. Али, због обреда, ура-патриотизма итд. – никако.

Неки свештеници, да би заинтересовали тинејџере, при храмовима организују секције, војно-патриотске клубове, позоришне студије, спортске секције итд. Али, пре свега, треба разумети да је овде немогуће стварање некаквих „изолованих места“, у којима се живот одвија другачије од целокупног црквеног живота. Одлазак омладине из Цркве је директна последица општег стања у нашим парохијама и православним породицама. Дакле, треба почети одатле.

Можемо да формирамо сто секција при храму; али ако омладина данас у Цркви не види Христа, не види то да Његова благодат, Његова светлост и љубав преображавају њихове родитеље, сав тај труд ће бити узалудан. Црква, на крају крајева, није пионирски дом. Зато треба тежити свим силама да преображавамо наше парохије у праве хришћанске општине, у којима би се природно нашло места и за омладину. Тада би и остали људи, гледајући на своје вршњаке, који имају у својим заједницама пуноћу и радост живота, почели да уважавају Цркву и прилазе јој, у крајњој мери, с интересовањем. Међутим, када таквог уважавања и интереса к црквеном животу нема, нема смисла ни рачунати на то да ће неке одвојене мере бити успешне.
Ако тинејџерима предложимо да се окупљају на чај, да би изучавали и тумачили Свето писмо са свештеником, да ли ће им то бити интересантно зависи пре свега од свештеника. Као прво, свештеник је обавезан не само да зна и воли Свето писмо, већ и да уме да га прилагоди савременом животу у свим његовим облицима. Као друго, свештеник мора бити апсолутно поштен и искрен пред омладином. Ако та два услова буду испуњена, онда ће тинејџерима то сигурно бити интересантно.

Али и овде морамо да се осврнемо на већ речено. Љубав к Светом писму у хијерархији вредности у нашем парохијском животу није на првом месту, чак не ни на десетом, већ негде на крају списка. Поштење је, уопште узев, такав квалитет, који већини наших православаца није својствен. А да свештеник буде искрен и поштен – то је велики подвиг, у којем га ометају многи фактори, почев од корпоративне етике, односа с архијерејом и старешином, закључно с материјалном страном живота, када основно обезбеђење велике свештеничке породице иде за обреде, ритуале и свакодневни окултизам, а не за јеванђеоску проповед.



Као закључак, могу да кажем: тинејџери и млади људи, који напуштају Цркву, индикатор су положаја нашег црквеног живота. И тај положај је неповољан. Овде за то не треба кривити омладину, која се наводно поводи за „западним утицајем“, за „пропагандом непријатеља“ и осталим, већ саме себе: како смо за 20 година црквене слободе довели до тога да омладина одлази из Цркве. Разумети тај изазов и променити стање ствари – то је најважнији задатак, како пастира наше Цркве, тако и свих православних хришћана.

Извор: http://www.srbel.net

             Сајт Пријатељ Божији

[Paradoksologija]

Evo Rusa u kome nema lukavstva!

[RYLAH]

Одличан текст. А тема битнија од свих хомо тема око којих се кидамо ових дана док овај циркус не прође.

 

Изгледа да се РПЦ бори у длаку са истим проблемима као СПЦ. Због ситуације раније, морали су да праве компромисе и свакакве људе пуштају да обављају свештенички (и не само свештенички) позив, јер би у супротном остали без људи који би уопште служили у храмовима. Што је са друге стране створило проблем јер су ти и такви људи уз себе у Цркву уградили и оно што они сами јесу, па често и начин рада заснован на својој личности.

 

А проблем постоји јер ти људи не желе да се склоне у страну и упорно гурају онај приступ који је некада био довољан ради голог очувања вере, али данас је далеко од довољног и постаје све већа кочница активном укључивању верника у прави живот Цркве. О мисоионарењу у таквим условима, сем о унутрашњем мисионарењу, међу формалним верницима, не може ни бити речи.

[Tumaralo.]

Da ima nekog efekta, neke realne dobrobiti ne bi je napustali. Prilicno je obesmisljena uloga Crkve danas...

 

Bio ja na svadbi u nedelju. Ono je bila smejurija. Pop vrti mladence oko nekih kruna kamerman se nabio dole izmedju njih i snima tako a sa strana bljeskaju fotoaparati sa sve onim kisobranima za osvetljenje sa strane. Posle joj jedva stavio krunu na glavu zbog pundje xD Pola devojaka obuceno u zategnute suknjice i izbacenih sisa u sred Crkve. Blejica xDDD

 

Jednostavno ako je ikad bilo neke blagodati u Crkvi izgubljena je. Mladi kada odu na satansku liturgiju (neki rejv, trance, ili drugi koncert) i uzmu satansko pricesce (alkohol- u stvari ovo se uzima i kod dobre liturgije xDD, neke droge itd) osete neki kakav takav efekat..uglavnom kratkorocno pozitivan.

Ali to je sve sekundarno jer je kljucno u svakoj crkvi pa i satanskoj - zajednistvo. U dobroj crkvi nema nikog. Eventulano neki stariji ljudi dodju povremeno. U satanskoj crkvi imas kolko hoces ljudi i svi su mladi. Tako je to.. nema bolje alternative koliko vidim...

[Интегра]

Диван текст. Толико једноставне мудрости, поштења и доброте.

[Рада.]

Kad se zasite izlascima i provodom i kad se približi  30ti rođendan tad osete  besmislenost , prazninu i usamljenost, crkva im nije IN a roditelji koji slave slavu a psuju Boga im nisu bili dobar temelj za veru i onda  "lek za dušu" traže od raznoraznih sugestivnih "life coach" kojih ima na svakom koraku.

Da li su ti "životni treneri" možda pelceri neke nove buduće sekte ? Zašto tako agresivno vrbuju mlade ? Ima ih na svakom koraku i sve više.

[Deki992]

Da se nadovezem samo na ovu pricu sa svadbe, kaze svestenik mladencima nesto cita i kao, zahvaljuje se Bogu sto ih je drzao u cistoti i celomudrenosti a mlada stomak do zuba, haos