Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Volim_Sina_Bozjeg]

Помени оче.

[Архимандрит Сава Јањић]

Gde se nalazi granica izmedju osudjivanja i postovanja necije slobodne volje? Moze li molitva za nekoga da bude nasilje nad slobodnom voljom tog nekoga, ako joj je direktno suprotstavljena i kako to da Bog ne moze sam da pregazi neciju slobodnu volju, a moze ako se neko moli za to?

 

Молитва је пре свега однос према другоме, отварање свог срца за другога. Речи молитве, молитвене мисли, дела милосрђа и љубави имају за циљ да нам помогну да се отворимо за Бога и ближњега, а најсавршенија молитва надилази речи и мисли и постаје посебно духовно стање у коме човек функционише као целовита личност.

Молитва је дејство, енергија, која делује на људе и свет око нас у оној мери у којој смо спремни да себе отворимо за Бога и ближње. Ово је међусобно повезано јер не можемо имати заједницу са Богом ако је немамо у Христу са ближњима. Св. Теофан Затворник је говорио да је најдубља молитва Богу стални осећај његовог присуства, стални живот у Христу и са Христом. Светитељи су зато своје срце отворили за Бога и ближње и постали су извори "воде живе", благодатне енергије која се преко њих излива на све оне који им се молитвено обраћају са чврстом вером и љубављу.

Осуђивањем и другим негативним мислима и делима затварамо срце за ближњега, прекидамо сваки однос са њим, а самим тим и са Богом. Осуђивање затвара човека у љуштуру његове себичне индивидуалности и држи га у неприродном начину постојања у коме човек живот и све око себе и само своје постојање доживљава као муку. Човек који мрзи и осуђује нити може да се моли за друге, нити је у стању да прими благодат Божију. Његова молитва је монолог са сопственим ја, такав човек не налази Бога, стално гледа себе у огледалу и остаје заувек усамљен.

Молећи се за другога не угрожавамо слободу другога јер од њега самог зависи колико ће своје срце отворити за Бога и за нас као свог ближњег. Бог тихо куца на врата сваког срца. Да ли ћемо отворити своје срце за благодатно дејство Божије зависи од нашег слободног избора. Зато Бог не делује на силу нити угрожава слободну вољу човека. Разлог зашто се не молимо, или не можемо да се молимо или зашто наше молитве не налазе одговора јесте управо наше самољубље. Човек не може да се оствари ако остане затворен у сопствену индивидуалност. Његов истински живот почиње тек када нађе снаге да изађе из себе и отвори себе за друге. У томе је суштина наше вере. Зато нема односа са Богом без Цркве, без заједнице са другим у Христу. 

Сунце шаље своју светлост и топлоту, али од нас зависи да ли ћемо отворити прозор своје душе и примити ту светлост и топлоту, или ћемо, пак, остати затворени у тами своје собе. Зато и радост вечног живота коју је Бог припремио за васцелу творевину не долази на силу. Они који су својим животом и односом према Богу и ближњима отворили своје срце, вечно ће се радовати у Богу, али они који нису остварили однос са Богом, који су се затворили у сопствено самољубље и нису у стању да воле друге, божанску благодат доживљаваће као вечно мучење и патњу. Зато је пакао који за многе почиње још и у овоме животу не казна Божија зато што нећемо да прихватимо његову љубав, већ последица сопственог погрешног избора начина постојања и овде и у вечности.

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче,

 

пренесите нам утиске о Вашем гостовању код вл. Максима и у његовој епархији западно-америчкој.

 

Пратио сам кратке текстове на Вашем фб профилу, али овде ме занима како та епархија живи у смислу какав је литургијски и богослужбени живот. Како наши људи у Америци схватају Цркву?

 

Боравак у Епархији Западно-америчкој заиста је било незаборавно искуство и за мене и мог сабрата о. Димитрија. Владика Максим био је сјајан домаћин и заједно са њим обишли смо више наших парохија, манастире Св. Германа и Св. Ксеније на северу Калифорније, наше парохије у Сан Франциску, Лос Анђелесу, Сан Маркосу и упознали многе дивне људе и искрене вернике. Просто је тешко рећи где је било лепше. 

Владика Максим је као озбиљан богослов и пастир, пре свега човек Литургије и богослужења и литургијски сабира људе. Као човек истанчаног интелектуалног и уметничког сензибилитета посебно снажно делује на младе људе који траже аутетнично учење Христово у данашњем времену. Сигуран сам да је његово присуство у Америци велики дар Божији, не само за наше православне Србе, већ и за многе Американце који траже додир са Православном Црквом. Зато и није чудо да имамо све више православних Американаца који прилазе нашој Цркви побуђени жељом да живе животом по Христу. Такође, Владика улаже велике напоре да православни у на просторима западних америчких држава непосредније сарађују. Веома је важно да православни у Америци наставе тим путем и покажу да без обзира на различите православне јурисдикције Павославна Црква функционише као једна у сваком погледу. 

Један Американац о. Вилијам, свештеник Владике Максима окупља сваке недеље младе из различитих православних јурисдикција и разговарају у његовом дому на разне духовне теме. Било је заиста дивно искуство доживети тај дух заједнице. Све у свему, срце ми је пуно дивних утисака који ће ми остати у најлепшем сећању. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Kako onda razumeti tekstove poput ovog? Tu se govori o nekom beskorisnom pokajanju i telesnim mučenjima, a Bog je predstavljen kao zluradi dželat.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Besede/Propoved_Sv_Ilije_Minjatija.htm

 

ili ovaj

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Smrt/Brjancaninov/Lat_brjancaninov12.htm

Много је оваквих текстова, посебно у аскетској литератури. Наравно, светитељи су често имали виђења са символичким и педагошким смислом. Али та виђења као и многе еванђелске приче не треба тумачити буквално. Њихов циљ јесте да пренесу поруку на начин који је разумљив и најједноставнијем човеку. Важно је имати у виду да Свети Оци када богословствују не користе овакав језик, нити помињу тварни адски огањ. Ова тема се посебно развила у средњовековном периоду, нарочито на Западу, где је дошло до праве поплаве литературе о различитим видовима паклених мука и до развоја иконографије пакла и демона која нема својих корена у ранијој хришћанској уметности, посебно оној која се развијала на Истоку. Слично је са житијском литературом. Све што је у животима светитеља забележено није увек историјски прецизно, али има символичко-дидактички значај. Циљ житија није да нам представи живот светитеља као његову биографију, већ духовни лик светитеља, као што је случај са иконографијом. Иконе нису фотографије светитеља, већ иконограф изображава духовни лик светитеља користећи одређене иконографске методе.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Оче, како говорити о истинитости пакла и муци коју бића осећају тамо, који се не може ни најцрнијим примерима објаснити, нити било каквим земаљским болом упоредити а да приликом те истине не саблазнимо ни себе ни друге, нити да изгубимо љубав живога Бога у том нашем сагледавању истине, да пакао итекако постоји.

 

Још једна битна ствар, везана за ову тему, зашто Црква говорећи о демонологији има став, да се о тој теми најбоље придржавати ћутања односно уздржавања од мисли, искуства и ставова по питању овог врло важног животног питања.

 

Човек је рођен у греху, човек је рођен у палој природи, самим тим ми већ рођењем додирујемо границе пакла, туга бол,неправда, су саставни део сваког човека.

 

Како не изгубити љубав Божју, говорећи о паклу и пакленим плодовима, које јесу истинска претња свакоме од нас. 

 

Видећи горе Мурамасу са питањима која поставља а на форуму има доста таквих ствари, где цуре питања у смислу повезаности Бога са постојањем пакла, говорећи да је сам Бог допустио то, ми нејаки често упаднемо у замку објашњавања, и правимо сами себи и другима штету.

 

Шта нам оче саветујете у разговорима о паклу и демонима, које водимо у формалном или неформалном разговору са другим људима. Како се понашати у тим разговорима? 

 

Благослови.

[Драган_Петровић]

Zar Bog neće to isto pokušavati i bez molitve?

Оче Саво надовезао бих се на ово питање. Свети Игњатије Брјанчанинов у својој књизи “Аскетски огледи” у поглављу о молитви између осталог говори и о томе да Богу нису потребне наше молитве јер су њему и прије тога познате наше потребе и да излива своје дарове и на оне који то не траже. Пошто смо имали прилику видјети на форуму да се често ставља приговор када се дотичемо теме слободе људске воље и односа Божијег дјеловања у творевини према тој слободи. Можете ли појаснити колико је то човјек уствари слободан у односу на Творца? Овде конкретно мислим на слободу избора човјека који не прихвата Бога да престане да постоји. Како ви гледате на жељу или очекивање створених бића за толиком слободом која би ограничавала Творца у стварању?

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче, како говорити о истинитости пакла и муци коју бића осећају тамо, који се не може ни најцрнијим примерима објаснити, нити било каквим земаљским болом упоредити а да приликом те истине не саблазнимо ни себе ни друге, нити да изгубимо љубав живога Бога у том нашем сагледавању истине, да пакао итекако постоји.

 

Још једна битна ствар, везана за ову тему, зашто Црква говорећи о демонологији има став, да се о тој теми најбоље придржавати ћутања односно уздржавања од мисли, искуства и ставова по питању овог врло важног животног питања.

 

Човек је рођен у греху, човек је рођен у палој природи, самим тим ми већ рођењем додирујемо границе пакла, туга бол,неправда, су саставни део сваког човека.

 

Како не изгубити љубав Божју, говорећи о паклу и пакленим плодовима, које јесу истинска претња свакоме од нас. 

 

Видећи горе Мурамасу са питањима која поставља а на форуму има доста таквих ствари, где цуре питања у смислу повезаности Бога са постојањем пакла, говорећи да је сам Бог допустио то, ми нејаки често упаднемо у замку објашњавања, и правимо сами себи и другима штету.

 

Шта нам оче саветујете у разговорима о паклу и демонима, које водимо у формалном или неформалном разговору са другим људима. Како се понашати у тим разговорима? 

 

Благослови.

Порука Цркве је од самог почетка била порука радосне вести коју нам је донео сам оваплоћени Син Божији. Зато ни сам Господ, ни његови ученици, али и Свети Оци не говоре много о палим духовима. То није због тога што они не постоје. Нажалост, много је сведочанстава о њиховом погубном духовном деловању, већ зато што је сва мисао Цркве усмерена ка очекивању вечног живота у Христу и учествовању у радости коју нам Бог даје још и у овоме животу да осетимо по мери своје љубави и жртве. Претерано размишљање о палим духовима, о Антихристу и сличним темама оптерећује човека мрачним мислима и уводи га у сферу комуникације управо са тим бићима. Зато је најбоље држати се имена Христовог и против зла у овоме свету борити се добром и добрим мислима. То је суштина наше молитвеног и евхаристијског живота, да стално благодаримо Творцу и да живимо једни са другима у братској љубави. Тако ћемо на најбољи могући начин избећи замке нечастивога који делује управо тамо где је конфузија мисли, мржња, осуђивање, нездраво ревновање и слично. 

 

Више пута смо до сада о томе говорили да пакао није реалност коју је створио Бог. Пакао је стање у коме човек вечно одбија Божију љубав, која ће на крају времена, и након свеопштег Васкрсења све испунити. Највећа заблуда средоњвековног хришћанства на Западу јесте да је Бог створио пакао где ће се људи мучити у вештаственом огњу зато што су одбили да прихвате његову љубав и где треба да испаштају подносећи казну због својих грехова. Слободно знајте да ни такав Бог, а ни такав пакао не постоје у православној традицији. Богу не треба ни наша патња, ни наше мучење, већ наше срце, а мучење и патња су стање оних душа који су затворили своје срце за Бога и ближње. Њихов пакао почиње још и у овоме животу. Бог не може да их на силу избави из таквог стања јер у том случају људи не би били слободна бића, а без слободе нема ни истинске заједнице и љубави у Христу, а самим тим ни вечности за васцелу твар, којој су управо преко Богочовека Христа отворене двери вечног живота у заједници Оца и Духа Светога. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Hvala oče.

 

Prenesite moje pozdrave bratiji.

[Архимандрит Сава Јањић]

Zar Bog neće to isto pokušavati i bez molitve?

 

Молитва је духовна енергија којом међусобно општимо и заједничаримо у Христу. Бог зна шта нам је потребно и пре него што му се молитвено обратимо, али молитва није само тражење, већ стално благодарење и слављење Бога, стални доживљај присуства Божијег у заједници са другима, у Цркви. Молитва није потребна Богу, већ пре свега нама, јер молитвом се утврђујемо у љубави Божијој и у међусобној љубави. Онај који молитвено не гради однос са Богом и ближњима живи затворен у љуштури сопствене индивидуалности и неће упознати ни Бога, нити ће себе изградити као целовиту личност. Зато нас Господ и светитељи подстичу на молитву једни за друге како бисмо стално учествовали у том, да га тако савременије назовемо, духовном енергетском пољу, и остваривали своју личност у заједници са другима. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Kako razumeti ovu priču o starcu Makariju i žrečevoj lobanji?

"Hodeći po pustinji, ava Makarije nađe suhu lobanju ljudsku gde leži na zemlji. On je štapom prevrnu, i učini mu se kao da iz nje dođe neki glas. I upita je starac: Ko si? - Lobanja odgovori: Ja bejah poglavica idolskih žrečeva koji su na ovom mestu živeli. A ti si ava Makarije ispunjen Duhom Božjim, jer čim se sažališ na one što su u mukama i pomoliš se, oni osećaju neko olakšanje. - Upita starac: A kakva je ta vaša olakšica ili muka, reci mi? - Lobanja odgovori jecajući: Koliko je daleko nebo od zemlje, tako je veliki oganj, u kome se mi nalazimo, odasvud paljeni od glave do pete. I ne možemo da vidimo lice jedan drugome. A kada se ti moliš za nas, onda vidimo jedan drugoga delimično. I to nam biva umesto olakšice."

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/Lat_ZitijaSvetih0119.htm

 

Da li ljudi u Paklu ne mogu međusobno da komuniciraju zato što to ne žele ili zato što im Bog to spolja zabranjuje, pa mora neki svetitelj da se moli da bi popustio zabranu?

 

Ова прича из житија преподобног Макарија Египатског је нарочито поучна. Наравно, као и многа друга виђења светитеља она има дидактички смисао, те у виду човеку разумљивих слика и појмова помаже нам да разумемо оно што надилази наше ограничене моћи. Из ње видимо да је ад (пакао) место вечне усамљености, место не-виђења, не-(по)знања. Још од класичних времена помиње се подземни свет као Ἅιδης (ад), а етимолошки потиче од  *Awides индоевропске речи која означава место невиђења, мрака. Корен *wid сачувао се у нашем језику и означава виђење, иако у словенском вједети значи (по)знати, те тако постоји веза између виђења и (по)знања. За онога који је познао Божију љубав кажемо да је видео Бога. Ова прича врло поучно осликава реалност ада (пакла) и они који бораве у овом стању не виде другога и живе у мрачној и мучној усамљености. Као и многа друга места у животима светитеља ни ову причу не треба тумачити буквално и извлачити рационалне закључке, већ духовно разумети оно што је за нас важно. Живот без Христа је вечна усамљеност и мрак, и без Христа нисмо у стању да истински видимо и познамо другога као вечног сабрата. Молитва је израз љубави према ближњем и треба се молити за покојне, чак и оне који нису отишли из овога света са надом у Христа. Молитва не делује никада сама по себи, већ само по Божијој љубави и Његовом промислу. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Zasto onda pakao ovde i sada, kada pocne za zivota, za vecinu ljudi ne nosi ni najmanju neprijatnost. Sta smrt tu menja?

 

Стање одвојености од Бога за огреховљене људе почиње још и у овоме животу и показује се у горчини, препуштању страстима, мржњи, нетрпељивости према ближњима. Такво стање већ изазива муку и бол за које људи окривљују друге мислећи да су им они узрок њихове патње. Тиме се заправо стање мучнине још више погоршава. Ипак, за време овог живота још је могуће покајањем, тј. променом начина живота, изменити такво стање и обновити заједницу са Богом и ближњима. Покајањем отварамо срце за Божије деловање у нама и отварамо двери вечног спасења. Уколико, међутим, човек оде из овога живота без покајања, стање муке и бола продужује се у вечности. Онај који је навикао на живот у греху и страстима неће након смрти имати могућност да задовољи своју пожуду и грешне жеље, што ће појачавати стање унутрашње муке и бола. Дакле, телесна смрт ту доста тога мења јер једно привремено стање које се још може променити у овом живпти, након смрти постаје непромењиво и након коначног Суда постаје пакао. Зато је на човеку највећа одговорност да ли ће вечно живети у радости или у болу и патњи. 

[Guest]

Oce, mozete nesto da nam kazete o ovome?

 

https://www.facebook.com/arhimandrit.sava/posts/1105393686141435?fref=nf&pnref=story

[Aleksandar Petrovic pb83]

Pomaze Bog ,imao bi jedno pitanje ,da li je dobro cuvati stvari pokojnika nakon njihove smrti .

[Архимандрит Сава Јањић]

Оче Саво надовезао бих се на ово питање. Свети Игњатије Брјанчанинов у својој књизи “Аскетски огледи” у поглављу о молитви између осталог говори и о томе да Богу нису потребне наше молитве јер су њему и прије тога познате наше потребе и да излива своје дарове и на оне који то не траже. Пошто смо имали прилику видјети на форуму да се често ставља приговор када се дотичемо теме слободе људске воље и односа Божијег дјеловања у творевини према тој слободи. Можете ли појаснити колико је то човјек уствари слободан у односу на Творца? Овде конкретно мислим на слободу избора човјека који не прихвата Бога да престане да постоји. Како ви гледате на жељу или очекивање створених бића за толиком слободом која би ограничавала Творца у стварању?

 

Нико осим сам Бог није апсолутно слободан јер је Он једни ὁ ὢν καὶ ὁ ἦν καὶ ὁ ἐρχόμενος (онај који јесте, који је био и који ће доћи, Отк 1,4), дакле Бог је вечан сам по својој природи и изнад је времена које је такође створено. Сва твар, укључујући и човека, зависна је од свог Творца и човек поседује слободу само релативно у односу на Бога. Другим речима, наша слобода у односу на Бога огледа се у томе да ли ћемо га прихватити као свог Творца и Спаситеља и ступити у слободну заједницу љубави са њим, или ћемо изабрати други пут, пут који је довео до прародитељског пада, када је човек покушао да своје постојање заснује на самом себи и прихвативши неистину да ће бити "као бог". Тим погрешним избором први Адам је актуелизовао смрт која је постојала као могућност будући да све што је створено јесте и смртно и постоји само по вољи Божијој, а не само по својој природи. Бог је створио човека за вечност и зато је други Адам, сам оваплоћени Син Божији, остварио својим домостројем спасења помирење човека са Богом и васпоставио заједницу твари и Творца коју имамо једино у Христу Богочовеку. 

Човек нема слободу да престане да постоји, пре свега зато што је створен и зато што је васцела људска природа преко Христа ушла у вечно постојање. Може само слободно да одбије заједницу са Христом и да вечно постоји у својеврсном "непостојању" тј. паклу, у коме је постојање мука и патња, а не радост.

Бог је могао човека да створи као бесловесно биће које нема слободу избора, али то није учинио већ је благоизволео да човека створи по свом лику и подобију како би преко човека (микрокозмоса) и његовог слободног прихватања заједнице са Богом васцелу твар (макрокозмос) превео у вечно постојање. То је коначно остварено кроз Христа Богочовека и једино у заједници са Христом и кроз њега имамо вечни живот. Кратко речено, човекова слобода је ограничена у односу на Бога и она се не огледа у могућности да ли можемо да постојимо или не, већ КАКО да постојимо. У томе је разлика између раја и пакла. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Oce, mozete nesto da nam kazete o ovome?

 

https://www.facebook.com/arhimandrit.sava/posts/1105393686141435?fref=nf&pnref=story

 

Реч је о експлозивном средству које је косовска полиција пронашла на месту или близу места одржавања св. Литургије, тј. на рушевинама манастира Св. Тројице у Мушутишту. Добили смо извештај ЕУЛЕКСА

 

Please be informed that on 31/05/2015 at 0550hrs, an EOD (Tromblone mine with remote control) was reported to Kosovo Police (KP) at the entry of village Mushitishtë/Mušutište, close to  the planned route of the Minister of Returnees and Communities Dalibor JEVTIC and Serbian Pilgrims who intended to visit Monastery “Holy Trinity” in the village. KP EOD team attended the scene whilst pilgrims were stopped in Suharekë/Suva Reka. At 0810hrs, EOD Team exploded the device and at 0820hrs, the road was reopened for traffic. Escort of Minister and pilgrims proceeded to the village without any further complications. It is not confirmed for the moment if the device was improvised or regular UXO (Unexploded ordinance).

 

Како се види у извештају реч је о тромблонској мини са даљинским управљачем, што може да значи да је експлозивно средство могло да буде активирано даљински. Јасно је да је реч о постављеном експлозивном средству јер је тај терен раније више пута претраживан и показује да су локални екстремисти имали намеру да или активирају експлозив или да барем заплаше окупљене вернике. Полиција иначе редовно претражује терен увек када треба да служимо на некој локацији на којој Срби не живе и овај догађај само показује да живимо под сталном опасношћу и ризиком. Наравно, ништа се не зна ко је то евентуално поставио нити има икакве шансе да се то истражи јер полиција једноставно нема могућности, а често ни вољу да улази у сукоб са локалним криминалним и екстремистичким групама.