Зашто верујем, тражење смисла у Богу, где је Бог у мом животу

[Prolece]

ne,Bog nikoga ne prisiljava,ali poziva...pa ko ima usi da cije i oci da vidi i dodala bih,srce da voli...

[Јован Чакарески]

Bog je Ljubav, i On voli sve. Nama je dat izbor dali cemo tu Ljubav uzvratiti ili cemo je prezreti (odbaciti).

Ako prihvatimo tu ljubav onda postajemo savrseni, i to je ta dobra strana uzvracene ljubavi.

[Justin Waters]

Хмм, није у Бога само постојање, него и живот. Живот је и постојање и радост. Дакле некога можеш гледати зато што постоји, чисто онако технички, али ако некога волиш, онда то чиниш из љубави. Ако Бога волимо онда Га требамо волети као синови из љубави. Љубав подразумева и постојање, али и радост. Ако је радост у Бога, онда је савршена, а ко не би хтео да доживљава савршену радост?

[Никола Ђоловић]

Да ли си дужан Бога волети јер те условљава Његово постојање? Ниси дужан. Бог може постојати и без тебе. Али, Он не жели да постоји без тебе. Стога, колико год Га не волео, треба испитивати разлог Његовог вољења. Да би га испитао, мораш да уђеш у неку врсту општења, а пошто се са Богом не комуницира као са људима, потребно је заједничарење у изабраном месту Светиње.

Кроз ту заједницу улазиш у сферу благодатнога, или, Сам Дух Свети налази место у теби. Можда Га не би нашао али си ти дошао да Га потражиш. Чим си дошао у еклисиолошки стадијум блаженства, твој упит о разлогу Божије љубави губи важност. Богу не треба разлог да воли јер Он тако бивствује. Његове енергије су последица Тријадолошке (унутарбожанске) Љубави. Ти си само ушао у сенку Његове светлости и схватио да постоји ншто боље и Неко Другачији од тебе самога.

Његова онтологија те ослобађа од других условљавања. Ти не мораш одговорити на Божију љубав али онда се поставља питање колико си остварио пуномоћје слободе. Јер ропство долази од сваке малодушности. Али, ко може да буде малодушан пред обиљем неизрециве славе која се и њему дарује? Јер када не би ништа имали, још бисмо се и оправдали самосажаљењем, али ми смо даровани и дужни смо бити великодушни. Ево парадокса: дужни смо бити слободни! А слобода је изнад закона јер је етика надомешћена личношћу Богочовека Христа.

Божије постојање те ни у чему не условљава јер Бог не тражи ништа од тебе. Јер чим те воли без разлога, онда не тражи ниједан разлог којим би те условио за било шта, а камоли за било какву врсту односа са Њим. То је оно што треба да ослободи слободу од предрасуда. Сва наша добра дела су захвалност и принос баш зато што Бог ништа од нас не тражи и јер је савршен те Му ништа не недостаје.

[Batman]

Kao prvo, Bog se svojim postojanjem ne namece kao sto to cini tvorevina.

Boga po prirodi, samo zato sto postoji, ne mozemo poznati. Zato i postoji ateizam. Da se Bog namece postojanjem, svako bi morao da prizna da Bog postoji. Da li ce imati zajednicu s NJim ili ne to je drugo, ali morali bi priznati da> da, postojis eto tu si toliki i toliki takav i takav si.

Mi, tvorevina, se namecemo jedni drugima svojim postojanjem. Mi prvo poznajemo jedne drgue po prirodi, dakle da postojimo, da smo tu...pa tek onda ide sloboda, licnost, zajednica itd.

Boga jedino mozemo poznati slobodno, ljubavlju, i tek tada nam se otkriva to da On postoji. Zato je i potrebna vera.

Bog se dakle  ne namece svojim postojanjem, tako da je pitanje iz naslova pogresno postavljeno.

Dakle ako ne zelimo da imamo zajednicu sa Bogom onda on i ne postoji za nas.

ergo ako ne postoji za nas kako onda da GA volimo, tj kako da volimo ono sto ne postoji.

Nacin na koji je pitanje postavljeno sugerise da je postojanje u Bogu nesto sto je vezano za prirodu, tj, da priroda moze da postoji mimo licnosti te da je kao takvu mozemo poznati,

sto je suprotno trijadologi koja vidi Licnost kao onu koja prirodu cini da postoji

[Никола Ђоловић]

Kao prvo, Bog se svojim postojanjem ne namece kao sto to cini tvorevina.

Boga po prirodi, samo zato sto postoji, ne mozemo poznati. Zato i postoji ateizam. Da se Bog namece postojanjem, svako bi morao da prizna da Bog postoji. Da li ce imati zajednicu s NJim ili ne to je drugo, ali morali bi priznati da> da, postojis eto tu si toliki i toliki takav i takav si.

Mi, tvorevina, se namecemo jedni drugima svojim postojanjem. Mi prvo poznajemo jedne drgue po prirodi, dakle da postojimo, da smo tu...pa tek onda ide sloboda, licnost, zajednica itd.

Boga jedino mozemo poznati slobodno, ljubavlju, i tek tada nam se otkriva to da On postoji. Zato je i potrebna vera.

Bog se dakle  ne namece svojim postojanjem, tako da je pitanje iz naslova pogresno postavljeno.

Dakle ako ne zelimo da imamo zajednicu sa Bogom onda on i ne postoji za nas.

ergo ako ne postoji za nas kako onda da GA volimo, tj kako da volimo ono sto ne postoji.

Nacin na koji je pitanje postavljeno sugerise da je postojanje u Bogu nesto sto je vezano za prirodu, tj, da priroda moze da postoji mimo licnosti te da je kao takvu mozemo poznati,

sto je suprotno trijadologi koja vidi Licnost kao onu koja prirodu cini da postoji

1405_love

пс. наслов је намерно погрешно постављен да побуди полемику...

[Batman]

ako ti tako kazes

[w.a.mozart]

ovde dolazimo do poražavajuće činjenice da Boga ne volimo zbog Njegovog svojstva( večan,premudari blablabla....) već zbog toga KO je On i zbog zajednice ljubavi koju u Njemu imamo... tačnije kroz Hrista u Duhu Svetom...

a sledeće faza i lično moj omiljeni deo cele ove priče bez kraja je ono što sledi kad se pogledamo oči u oči sa Njim...

e,to jedva čekam..... a znam da i druga gaji sličan filing  0110_hahaha

[И.стојковић]

    Постоје фазе кроз које пролазимо пре него што осетимо да Бога, једноставно, волимо.

    Бар сам ја сваку од тих фаза проживео.

    И роб и најамник, дословце сам био. У тим периодима сам осећао дужност да волим Бога, као роб због страха од Божјег гнева, касније као најамник да бих својим "делима" задобио Царство небеско.Мишљења сам да већина нас пролази кроз ове периоде, а индивидуално је колико дуго они трају. Из данашње перспективе, једино добро у том периоду јесте одлука да се успостави однос са Богом. Оног часа кад престанемо да разумом испитујемо ум, а почнемо да разумом прихватамо ум, почиње и искрен однос Отац и син. Тад нестаје дужност Бога волети, а почиње жеља да љубав никад не умине. Спознајом о вечној и неусловној Љубави Бога ка нама, осећање "хлађења" наше љубави ка Богу препознајемо као свој пад и бол, који нас иницирају да покајањем и молитвом "покажемо" вољеном Богу Да нам недостаје.

    Често Свети Оци упоређују љубав између родитеља и деце са Љубављу према Богу, како би нам дочарали топлину, искреност и постојаност таквог односа. И заиста , кад човек потпуно отвори срце и осети да у Богу има Оца Савршеног, воли га зато што хоће, а не зато што је дужан, спознаје да све љубави између људи, као и између људи и творевине, јесу и искрене и топле, али само делићи те савршене Љубави у целости.

0110_hahaha

0110_hahaha

0110_hahaha

П.С.

Никола, теме које постављаш једноставно се прожимају, па је врло тешко писати на једној, а не дотаћи се осталих. 

[sekastarča]

89898989898989

Много тога ми паде напамет, а и чини ми се, да се мој одговор на ово питање, разликује од досадашњих бар у начину изражавања и да је мене питање: Да ли смо дужни волети Бога само зато што Он има постојање? асоцирало на ону љубав која исчекује нестрпљиво његов ''праведни'' суд. (овде је реч праведни под знацима навода, јер оно што ми очекујемо, не значи да ће тако и бити, односно да заиста понекад сви ми волимо Бога зато што постоји и зато што ''његове очи виде све''... и чини ми се да ми вазда у дружбовању са Хришћанима ова појава пада на ум и да често пишем о томе. 0212_rolleyes) Елем да појасним све ово мало... У бројним ситуацијама у којима нам ко год наноси какву непријатност, неправду, срамоту, чак и да молимо за опрост без икакве одбране, его брзо налази место за успон и мало по мало, неприметно нас облачи у хаљину праведника који ето и моли за своје непријатеље, а уз то, неприметно расте љубав према Богу који види овај наш подвиг и који ће нас праведно наградити, а ''непријатеља'' постидети. Тако мало по мало се на сваком кораку позивамо на Божије очи, свако добро у нашем животу под Божијим окриљем доживљавамо као награду, плату за нашу праведност, несреће и зла која стижу наше непријатеље као казну за њихова зла, ако ли нас задеси каква несрећа, свим силама јој бришемо сваки траг, недамо се ни мало мука носити. Ту су често и ''сумануте идеје прогањања'' које нас издижу до жртва за веру и крст, али наша радост је што Бог постоји и види све наше ''прогонитеље'' којима ће свима по делу наплатити. И тако се спремамо да пред лице Божије станемо са коферима препуних добрим делима, а из џепова нам вире рачуни који чекају своју наплату!

А тамо пред Богом, седи с десне стране бранитељ и вади из наших џепова рачуне, да би бранио јадника чију срамоту исчекујемо и показује Своме Оцу прободене руке. Чија је ово срамота? Христос нас пита, а чију то срамоту исчекујемо?  bleh

Сваки пут кад погледам на Моцартов аватар, мени одзвања онај давни поклич са улице: сви, сви сви...  0102_laugh Зар нисмо сви позвани да градимо тело Христово, зар срамота малог прста на нози није срамота читавога тела? Зар руке нису требале да похитају да излече ову плесан која је узрастала на малом прсту, већ је се читаво тело гадило? A шта ако сам ја или ти овај мали прст, а мислили смо да смо важна рука? То је разлог због кога треба волети Бога, јер он је ЉУБАВ, он воли оно што ми не можемо поднети, он прашта оно што ми неби смо ни у сну, он опрашта и наше судове, опростиће и рачуне које носимо на срамоту читавога тела, а пре свега на сопствени суд и срам.

Када би смо заиста били у стању да данономично разоткривамо и одбацујемо анђеоске маске, онда би смо на сваком кораку гледајући Христа пред собом видели колико немамо љубави за друге, колико чинимо за себе саме и колико заправо Бог љуби нас:

- колико радосно трчимо свако јутро на посао где нас чека плата за наш труд и рад, али ако плата затаји... а Христос види наше немоћи, па нам већ те вечери након покајничке молитве опрости.

-А колико свога времена можемо поклонити за неугледне људе који нам никада ничим неће вратити наше утрошено време, добро је ако их и макар потапшемо по рамену уз коју реч утехе, опрашта нам Христос наше пропусте, јер зна да журимо на посао....

-а и празници су добар разлог да се окупимо са својим драгим пријатељима, с којима делимо и добро и зло, са којима су нам забаве и радости осигуране и не би жртвовали ове тренутке одмора за гозбу са неугледним губавцима или бар са безбожним комшијама чије се свађе чују и у другој улици, јер то је њихова слободна воља, ми се са таквима не дружимо, зар да нам руше празнични мир...а то можда и није грех, али нам Христос опрашта... и прашта нам Христос што волимо себе саме и лечи наше страхове и победио је смрт, да излечи наше болести и слабости и сваку рану овога света коју смо са тугом носили и отвара нам врата Царства небескога и мени и теби и ономе што га ''не мрзимо'', али га избегавамо да нас не нервира  :cheesy: и Закеју и нашем надуваном шефу што блудничи на паузи за кафу и  оном што у последњој секунди затражи опрост, зар није то разлог да волимо Бога, зар није радост сазнање да он воли оно што ми не можемо, зар није најлепши дар сазнање о нашем привременом боравку и пролазности свих мука које живимо овде на замљи. Диплома ти даје добру плату, сигурност на путу, новац и успех у послу те чине угледним и они постоје као и Бог на небесима, али кад дође смрт, наше место на послу заузима други, новац троше други, а нас ће као и оне убоге, једнаке њима, оне што ни реч нису знали склопити, подићи из мртвих, па ћемо можда тек онда схватити благодети изговорене у говору на гори (Мт глава 5) и шта је правда Божија, шта је љубав...  0102_laugh   

                                                                  smej.gif

[Srdjan]

Не говорите, да је немогуће примити Божанскога Духа,

Не говорите, да је без њега могуће спасти се,

Не говорите, да му је било ко причастан а да сам то не зна,

Не говорите да је Бог невидљив за људе,

Не говорите да људи не виде Божанску светлост,

Или да је то немогуће у садашње време!

Никада то није било немогуће, пријатељи!

Него је чак и веома могуће за оне који то желе.

Свети Симеон Нови Богослов

[grigorije22]

Zašto uopšte verovati u Boga? Dakle koji su razlozi ili bolje reci koji su to argumenti za veru u Boga? Zasto verovati u nesto sto je nevidljivo i zasta nema nikakvih dokaza?

[distancirana]

Kada prelazis ulicu,da li ti mozes da znas(dokazes),da te nece pregaziti auto..Ne znas,ali VERUJES,da nece.

Ovo je dobro pitanje za ateiste.

[Дејан]

Dakle koji su razlozi ili bolje reci koji su to argumenti za veru u Boga? Zasto verovati u nesto sto je nevidljivo i zasta nema

nikakvih dokaza?

 

Veruješ baš zato što ne vidiš i ne možežš da dokažeš

[distancirana]

Najbitnije je,da covek shvati,da Bog deluje na okolnosti.