Свакодневна читања

[Sanja Т.]

УТОРАК ПЕТЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

 

 

 

 

На 6-м часу: 

Ис. XL, 18-31.

Овако говори Господ: С ким ћете дакле изједначити Бога? И коме ћете Га уподобити? 19. Уметник лије лик, и златар га позлаћује, и верижице сребрне лије. 20. А ко је сиромах, те нема шта принети, бира дрво које не труне, и тражи вештог уметника да начини резан лик, који се не помиче. 21. Не знате ли? Не чујете ли? Не казује ли вам се од искона? Не разумете ли од темеља земаљских? 22. Он седи над кругом земаљским, и њени су Му становници као скакавци; Он је разастро небеса као платно и разапео их као шатор за стан. 23. Он обраћа кнезове у ништа, судије земаљске чини да су као таштина. 24. Као да нису посађени ни посејани, и као да им се стабло није укоренило у земљи, чим дуне на њих, посахну, и вихор као плеву разнесе их. 25. С ким ћете ме дакле изједначити да бих био као он? вели Свети. 26. Подигните горе очи своје и видите; ко је то створио? Ко изводи војску свега тога на број и зове свако по имену, и велике ради силе Његове и јаке моћи не изостаје ниједно? 27. Зашто говориш, Јакове, и кажеш, Израиљу: Сакривен је пут мој од Господа, и ствар моја не излази пред Бога мог? 28. Не знаш ли? Ниси ли чуо да Бог вечни Господ, који је створио крајеве земаљске, не сустаје нити се утруђује? Разуму Његовом нема мере. 29. Он даје снагу уморном, и нејаком умножава крепост. 30. Деца се море и сустају, и младићи падају; 31. Али који се надају Господу, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не море се.

На веч.: 

Пост. XV, 1-15.

Дође Авраму реч Господња у виђењу ноћном, говорећи: Не бој се, Авраме, ја сам ти штит, и плата је твоја врло велика. 2. А Аврам рече Господе, Господе, шта ћеш ми дати кад живим без деце, а па коме ће остати моја кућа то је Елијезер овај Дамаштанин? 3. Још рече Аврам: Ето мени ниси дао порода, па ће слуга рођен у кући мојој бити мој наследник. 4. А гле, Господ му проговори: Неће тај бити наследник твој, него који ће изаћи од тебе тај ће ти бити наследник. 5. Па га изведе напоље и рече му: Погледај на небо и преброј звезде, ако их можеш пребројати. И рече му: Тако ће ти бити семе твоје. 6. И поверова Аврам Богу, а Он му прими то у правду. 7. И рече му: Ја сам Господ, који те изведох из Ура халдејског да ти дам земљу ову да буде твоја. 8. А он рече: Господе, Господе, по чему ћу познати да ће бити моја? 9. И рече му: Принеси ми јуницу од три године и козу од три године и овна од три године и грлицу и голупче. 10. И он узе све то, и расече на поле, и метну све поле једну према другој; али не расече птице. 11. А птице слетаху на те мртве животиње; а Аврам их одгонише. 12. А кад сунце беше на заласку, ухвати Аврама тврд сан, и гле, страх и мрак велик обузе га. 13. И Господ рече Авраму: Знај зацело да ће семе твоје бити дошљаци у земљи туђој, па ће јој служити, и она ће их мучити четири стотине година. 14. Али ћу судити и народу коме ће служити; а после ће они изаћи с великим благом. 15. А ти ћеш отићи к оцима својим у миру, и бићеш погребен у доброј старости.

Прич. XV, 7-19.

Усне мудрих људи сеју знање, а срце безумничко не чини тако. 8. Жртва је безбожничка гад Господу, а молитва праведних угодна Му је. 9. Гад је Господу пут безбожников; а ко иде за правдом, њега љуби. 10. Карање је зло ономе ко оставља пут; који мрзи на укор, умреће. 11. Пакао је и погибао пред Господом, а камоли срца синова човечијих. 12. Подсмевач не љуби оног ко га кори, нити иде к мудрима. 13. Весело срце весели лице, а жалост у срцу обара дух. 14. Срце разумно тражи знање, а уста безумних људи наслађују се безумљем. 15. Сви су дани невољникови зли; а ко је веселог срца, на гозби је једнако. 16. Боље је мало са страхом Господњим него велико благо с немиром. 17. Боље је јело од зеља где је љубав него од вола угојена где је мржња. 18. Човек гневљив замеће распру; а ко је спор на гнев, утишава свађу. 19. Пут је лењога као ограда од трња, а стаза је праведних насута.


Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Пакао и погибао су [откривени] пред Господом, а камоли срца синова човечијих (Прич.15,11). А грешник мисли да га нико не види и, сакривајући се од људских очију ноћном тамом или пустим местом, сматра да га нико не примећује. Но, око Божије је све видело; и анђео хранитељ и савест су били сведоци. Једног дана ћеш стати на Суд и тада ће се све сакривено изнети на видело. Биће изведени непоткупљиви сведоци - и ти ћеш умукнути. Приговори неће моћи да се стављају. Једино средство да се избегне таква крајња опасност јесте - покајање. А врата ка њему су увек отворена. Пожури да уђеш док још није дошао час, време чијег доласка је неизвесно, и који ће означити крај твојим гресима и свакој нади на помиловање.

[Sanja Т.]

Среда пете седмице Великог Поста

 Свето Писмо - читање за данас    
На 6-м часу:

Ис. XLI, 4-14.

Овако говори Господ: Ја, Господ, први и последњи, ја исти. 5. Видеше острва и уплашише се, крајеви земаљски задрхташе, приближише се и дођоше. 6. Један другом помагаше, и брату свом говораше: Буди храбар. 7. Дрводеља храбраше златара: који клепље храбраше оног који кује на наковњу, говорећи: Добро је за спајање. И притврђиваше клинцима да се не помиче. 8. Али ти, Израиљу, слуго мој; Јакове, кога изабрах, семе Аврама пријатеља мог; 9. Ти, кога узех с крајева земаљских, и између изабраних њених дозвах те, и рекох ти: Ти си мој слуга, ја те изабрах, и не одбацих тебе; 10. Не бој се, јер сам ја с тобом; не плаши се, јер сам ја Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти, и подупрећу те десницом правде своје. 11. Гле, постидеће се и посрамиће сви који се љуте на тебе; биће као ништа и изгинуће противници твоји. 12. Потражићеш супарнике своје, али их нећеш наћи, биће као ништа, и који војују на те, нестаће их. 13. Јер ја Господ Бог твој држим те за десницу, и кажем ти: Не бој се, ја ћу ти помагати. 14. Не бој се, црвићу Јаковљев, народићу Израиљев, ја ћу ти помагати, говори Господ и Избавитељ твој, Светац Израиљев.

На веч.:

NedraAvramovaПост. XVII, 1-9.

Кад Авраму би деведесет и девет година, јави му се Господ и рече му: Ја сам Бог Свемогући, по мојој вољи живи, и буди поштен. 2. И учинићу завет између себе и тебе, и врло ћу те умножити. 3. А Аврам паде ничице. И Господ му још говори и рече: 4. Од мене ево завет мој с тобом да ћеш бити отац многим народима. 5. Зато се више нећеш звати Аврам него ће ти име бити Авраам, јер сам те учинио оцем многих народа; 6. Даћу ти породицу врло велику, и начинићу од тебе народе многе, и цареви ће изаћи од тебе. 7. А постављам завет свој између себе и тебе и семена твог након тебе од колена до колена, да је завет вечан, да сам Бог теби и семену твом након тебе; 8. И даћу теби и семену твом након тебе земљу у којој си дошљак, сву земљу хананску у државу вечну, и бићу им Бог. 9. И рече Бог Аврааму: Ти пак држи завет мој, ти и семе твоје након тебе од колена до колена.

Прич. XV, 20 - XVI, 9.

Мудар је син радост оцу, а човек безуман презире матер своју. 21. Безумље је радост безумнику, а разуман човек ходи право. 22. Намере се расипају кад нема савета, а тврдо стоје где је много саветника. 23. Радује се човек одговором уста својих, и реч у време како је добра! 24. Пут к животу иде горе разумноме да се сачува од пакла одоздо. 25. Господ раскопава кућу поноситима, а међу удовици утврђује. 26. Мрске су Господу мисли зле, а беседе чистих миле су. 27. Лакомац затире своју кућу, а ко мрзи на поклоне жив ће бити. 28. Срце праведниково премишља шта ће говорити, а уста безбожничка ригају зло. 29. Далеко је Господ од безбожних, а молитву праведних чује. 30. Вид очни весели срце, добар глас гоји кости. 31. Ухо које слуша карање животно наставаће међу мудрима. 32. Ко одбацује наставу, не мари за душу своју; а ко слуша карање, бива разуман. 33. Страх је Господњи настава к мудрости, и пре славе иде смерност. 1. Човек спрема срце, али је од Господа шта ће језик говорити. 2. Човеку се сви путеви његови чине чисти, али Господ испитује духове. 3. Остави на Господа дела своја, и биће тврде намере твоје. 4. Господ је створио све сам за се, и безбожника за зли дан. 5. Мрзак је Господу ко је год поноситог срца, и неће остати без кара ако ће и друге узети у помоћ. 6. Милошћу и истином очишћа се безакоње, и страхом Господњим уклања се човек ода зла. 7. Кад су чији путеви мили Господу, мири с њим и непријатеље његове. 8. Боље је мало с правдом него много доходака с неправдом. 9. Срце човечије измишља себи пут, али Господ управља кораке његове.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Пут к животу иде горе разумноме, да се сачува од пакла оздо (Прич.15,24). Свима је познато шта је пакао, и да у њега свако може допасти због својих дела. Међутим, не сећају се сви тога и не живе исправно у тој мери да би била видна њихова брига о избављењу од пакла. Многи живе на срећу, мислећи: "Може бити да ћемо некако избећи пакао". Но, где је ту наш разум? У појединачним земаљским делима још се може и бацати коцка. Међутим, коцкање у тако одлучујућем делу, које се у векове векова више не може изменити, показује неразумност у највишем степену. Не надимај се разуме својом разумношћу кад се тога не сећаш и кад нам не нудиш мисли о животу којима бисмо се, уклонивши се од ада, спасли.

[Sanja Т.]

http://eparhijaniska.rs/свакодневна-читања/свето-писмо/1169-четвртак-пете-седмице-великог-поста

 

 

ЧЕТВРТАК ПЕТЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

 

 

 

На 6-м часу:

Ис. XLII, 5-16.

Овако говори Бог Господ, који је створио небеса и разапео их, који је распростро земљу и шта она рађа, који даје дисање народу што је на њој и дух онима што ходе по њој: 6. Ја Господ дозвах Те у правди, и држаћу Те за руку, и чуваћу Те, и учинићу Те да будеш завет народу, видело народима; 7. Да отвориш очи слепима, да изведеш сужње из затвора и из тамнице који седе у тами. 8. Ја сам Господ, то је име моје, и славу своју нећу дати другом ни хвалу своју ликовима резаним. 9. Ево, пређашње дође, и ја јављам ново, пре него настане казујем вам. 10. Певајте Господу песму нову, хвалу Његову од краја земље, који се плавите по мору и све што је у њему, острва и који живите на њима. 11. Пустиња и градови њени, села где станује Кидар, нека подигну глас, нека певају који живе по стенама, нека кликују саврх гора. 12. Нека дају славу Господу, и хвалу Његову нека јављају по острвима. 13. Господ ће изаћи као јунак, подигнуће ревност своју као војник, викаће и кликовати, надвладаће непријатеље своје. 14. Ћутах дуго, чињах се глув, устезах се; али ћу сада викати као жена кад се порађа, и све ћу потрти и истребити. 15. Опустећу горе и брегове, и сваку траву на њима осушићу, и од река ћу начинити острва, и језера ћу исушити. 16. И водићу слепе путем који нису знали; водићу их стазама које нису знали; обратићу пред њима мрак у светлост и шта је неравно у равно. То ћу им учинити, и нећу их оставити.

На веч.: 

Пост. XVIII, 20-33.

Рече Господ: Вика је у Содому и Гомору велика, и грех је њихов грдан. 21. Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам. 22. И људи окренувши се пођоше пут Содома; али Авраам још стајаше пред Господом, 23. И приступив Авраам рече: Хоћеш ли погубити и праведног с неправедним? 24. Може бити да има педесет праведника у граду; хоћеш ли и њих погубити, и нећеш опростити месту за оних педесет праведника што су у њему? 25. Немој то чинити, ни губити праведника с неправедником, да буде праведнику као и неправеднику; немој; еда ли судија целе земље неће судити право? 26. И рече Господ: Ако нађем у Содому педесет праведника у граду, опростићу целом месту њих ради. 27. А Авраам одговори и рече: Гле, сада бих проговорио Господу, ако и јесам прах и пепео. 28. Може бити праведника педесет мање пет, хоћеш ли за оних пет потрти сав град? Одговори: Нећу, ако нађем четрдесет и пет. 29. И стаде даље говорити, и рече: Може бити да ће се наћи четрдесет. Рече: Нећу ради оних четрдесет. 30. Потом рече: Немој се гневити, Господе, што ћу рећи; може бити да ће се наћи тридесет. И рече: Нећу, ако нађем тридесет. 31. Опет рече: Гле сада бих проговорио Господу; може бити да ће се наћи двадесет. Рече: Нећу их погубити за оних двадесет. 32. Најпосле рече: Немој се гневити, Господе, што ћу још једном проговорити; може бити да ће се наћи десет. Рече: Нећу их погубити ради оних десет. 33. И Господ отиде свршивши разговор са Авраамом; а Авраам се врати на своје место.

Прич. XVI, 17 - XVII, 17.

Пут је праведних уклањање ода зла; чува душу своју ко пази на пут свој. 18. Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст. 19. Боље је бити понизног духа с кроткима него делити плен с охолима. 20. Ко пази на реч, налази добро, и ко се узда у Господа, благо њему. 21. Ко је мудрог срца, зове се разуман, а сласт на уснама умножава науку. 22. Извор је животу разум онима који га имају, а наука безумних безумље је. 23. Срце мудрога разумно управља устима његовим, и додаје науку уснама његовим. 24. Љубазне су речи саће меда, сласт души и здравље костима. 25. Неки се пут чини човеку прав, а крај му је пут к смрти. 26. Ко се труди себи се труди, јер га нагоне уста његова. 27. Човек неваљао копа зло, и на уснама му је као огањ који пали. 28. Опак човек замеће свађу, и опадач раставља главне пријатеље. 29. Насилник мами друга свог и заводи га на пут који није добар; 30. Намигује очима, кад мисли наопако; кад миче уснама, чини зло. 31. Седа је коса славна круна, налази се на путу праведном. 32. Бољи је спор на гнев него јунак, и господар од свог срца бољи је него онај који узме град. 33. Ждреб се баца у крило, али је од Господа све што излази. 1. Бољи је залогај сувог хлеба с миром него кућа пуна поклане стоке са свађом. 2. Разуман слуга биће господар над сином срамотним и с браћом ће делити наследство. 3. Топионица је за сребро и пећ за злато, а срца искушава Господ. 4. Зао човек пази на усне зле, а лажљивац слуша језик пакостан. 5. Ко се руга сиромаху, срамоти Створитеља његовог; ко се радује несрећи, неће остати без кара. 6. Венац су старцима унуци, а слава синовима оци њихови. 7. Не приличи безумном висока беседа, а камоли кнезу лажљива беседа. 8. Поклон је драги камен ономе који га прима, куда се год окрене напредује. 9. Ко покрива преступ, тражи љубав; а ко понавља ствар, раставља главне пријатеље. 10. Укор тишти разумног већма него лудог сто удараца. 11. Зао човек тражи само одмет, али ће се љут гласник послати на њ. 12. Боље је да човека срете медведица којој су отети медведићи, него безумник у свом безумљу. 13. Ко враћа зло за добро, неће се зло одмаћи од куће његове. 14. Ко почне свађу, отвори уставу води; зато пре него се заметне, прођи се распре. 15. Ко оправда кривога и ко осуди правога, обојица су гад Господу. 16. На шта је благо безумном у руци кад нема разума да прибави мудрост? [Ко високим твори дом свој, иште да се скрши; ко се уклања од учења, упада у невоље. 17. У свако доба љуби пријатељ, и брат постаје у невољи.


Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Охолост долази пред погибао (Прич.16,18). Дакле, ради се о томе да треба да одбијамо зле мисли, ако не желимо да падамо. Међутим, о чему се води најмања брига? Баш о мислима. Њима се дозвољава да се пропињу колико и како хоће. Нико не мисли да их треба укротити и усмерити ка неком корисном и разумном занимању. И тако се у тој унутрашњој гужви прикрада ђаво и полаже у срце зло, обмањује га и подстиче на рђавштину. И сам не примећујући како, човек постаје спреман на зло. И њему остаје - или да испуни зло које је сковано у срцу, или да се бори. Но, тешко нама што се овог другог готово нико не лаћа, него [готово] сви, као везани, иду ка злу.

 

 

[Sanja Т.]

http://eparhijaniska.rs/свакодневна-читања/свето-писмо/1168-петак-пете-седмице-великог-поста

 

ПЕТАК ПЕТЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

 

 

 

 

 

На 6-м часу: 

Ис. XLV, 11-17.

Овако вели Господ Светац Израиљев и Творац његов: Питајте ме шта ће бити; за синове моје и за дело руку мојих наређујте ми. 12. Ја сам начинио земљу и човека на њој створио, ја сам разапео небеса својим рукама, и свој војсци њиховој дао заповест. 13. Ја га подигох у правди, и све путеве његове поравнићу; он ће сазидати мој град и робље моје отпустиће, не за новце ни за дарове, вели Господ над војскама. 14. Овако вели Господ: Труд мисирски и трговина етиопска и Саваца људи високог раста доћи ће к теби и бити твоја; за тобом ће пристати, у оковима ће ићи, и теби ће се клањати, теби ће се молити говорећи: Доиста, Бог је у теби, и нема другог Бога. 15. Да, ти си Бог, који се кријеш, Бог Израиљев, Спаситељ. 16. Они ће се сви постидети и посрамити, отићи ће са срамотом свиколики који граде ликове. 17. А Израиља ће спасти Господ спасењем вечним, нећете се постидети нити ћете се осрамотити довека.

На веч.: 

Пост. XXII, 1-18. 

После тога хтеде Бог окушати Авраама, па му рече: Аврааме! А он одговори: Ево ме. 2. И рече му Бог: Узми сада сина свог, јединца свог милог, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду где ћу ти казати. 3. И сутрадан рано уставши Авраам осамари магарца свог, и узе са собом два момка и Исака сина свог; и нацепавши дрва за жртву подиже се и пође на место које му каза Бог. 4. Трећи дан подигавши очи своје Авраам угледа место из далека. 5. И рече Авраам момцима својим: Останите ви овде с магарцем, а ја и дете идемо онамо, па кад се помолимо Богу, вратићемо се к вама. 6. И узевши Авраам дрва за жртву напрти Исаку сину свом, а сам узе у своје руке огња и нож; па отидоше обојица заједно. 7. Тада рече Исак Аврааму оцу свом: Оче! А он рече: Шта је, сине! И рече Исак: Ето огња и дрва, а где је јагње за жртву? 8. А Авраам одговори: Бог ће се, синко, постарати за јагње себи на жртву. И иђаху обојица заједно. 9. А кад дођоше на место које му Бог каза, Авраам начини онде жртвеник, и метну дрва на њ, и свезавши Исака сина свог метну га на жртвеник врх дрва; 10. И измахну Авраам руком својом и узе нож да закоље сина свог. 11. Али анђео Господњи викну га с неба, и рече: Аврааме! Аврааме! А он рече: Ево ме. 12. А анђео рече: Не дижи руку своју на дете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога, кад ниси пожалио сина свог, јединца свог, мене ради. 13. И Авраам подигавши очи своје погледа; и гле, ован иза њега заплео се у чести роговима; и отишавши Авраам узе овна и спали га на жртву место сина свог. 14. И назва Авраам оно место Господ ће се постарати. Зато се и данас каже: На брду, где ће се Господ постарати. 15. И анђео Господњи опет викну с неба Авраама. 16. И рече: Собом се заклех, вели Господ: кад си тако учинио, и ниси пожалио сина свог, јединца свог, 17. Заиста ћу те благословити и семе твоје веома умножити, да га буде као звезда на небу и као песка на брегу морском; и наследиће семе твоје врата непријатеља својих; 18. И благословиће се у семену твом сви народи на земљи, кад си послушао глас мој.

Прич. XVII, 17 - XVIII, 5.

У свако доба љуби пријатељ, и брат постаје у невољи. 18. Човек безуман даје руку и јамчи се за пријатеља свог. 19. Ко милује свађу, милује грех; ко подиже увис врата своја, тражи погибао. 20. Ко је опаког срца, неће наћи добра; и ко дволичи језиком, пашће у зло. 21. Ко роди безумна, на жалост му је, нити ће се радовати отац лудога. 22. Срце весело помаже као лек, а дух жалостан суши кости. 23. Безбожник прима поклон из недара да преврати путеве правди. 24. Разумном је на лицу мудрост, а очи безумнику врљају накрај земље. 25. Жалост је оцу свом син безуман, и јад родитељци својој. 26. Није добро глобити праведника, ни да кнезови бију кога што је радио право. 27. Устеже речи своје човек који зна, и тиха је духа човек разуман. 28. И безуман кад ћути, мисли се да је мудар, и разуман, кад стискује усне своје. 1. Човек самовољан тражи шта је њему мило и меша се у свашта. 2. Безумнику није мио разум него да се јавља срце његово. 3. Кад дође безбожник, дође и руг, и прекор са срамотом. 4. Речи су из уста човечијих дубока вода, извор је мудрости поток који се разлива. 5. Није добро гледати безбожнику ко је, да се учини криво правом на суду.


Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Душе праведника су у руци Божијој (Прем.Сол.3,1). А у чијој су руци душе грешника? Спаситељ је говорио апостолима да их сатана иска како би их вијао као пшеницу, тј. како би их скренуо са правога пута, узео у своје руке и чинио са њима шта хоће. Због тога су сви који се удаљују од Господа у рукама сатане и он их вије и ковитла куда хоће. Грешницима се стално врти у глави јер им ђаво, мотајући их тамо и овамо, не да да дођу к себи. Чим само примети да је неко почео да се премишља о свом стању, он још јаче почиње да га тресе како би му се опет смутило у глави и мисли му се расејале.

 

 

.

[Sanja Т.]

СУБОТА ПЕТА ВЕЛИКОГ ПОСТА

СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

 

 

 

Јев. 322 (9:24-28)

Браћо, Христос не уђе у рукотворену Светињу, која је предобразац истинске, него у само Небо, да се сада појави пред лицем Божијим ради нас; 25. Нити улази много пута да приноси самога себе, као што првосвештеник улази у Светињу сваке године са туђом крвљу; 26. Иначе би Он морао много пута страдати почев од постања свијета; а сада на свршетку вијекова јави се једном за свагда, да својом жртвом уништи гријех. 27. И као што људима предстоји једанпут умријети, а потом суд (Божији), 28. Тако и Христос једанпут принесе себе на жртву да понесе гријехе многих. А други пут ће се појавити не због гријеха него за спасење оних који га чекају.

Јев. 320 (9:1-7)

Браћо, имала је, додуше, и прва скинија правила за богослужење, а и Светињу земаљску. 2. Јер бјеше уређен први дио скиније, у њему свијетњак и трпеза и постављени хљебови, и то се зове Светиња. 3. А иза друге завјесе дио скиније, назван Светиња над светињама, 4. Која имаше златну кадионицу, и ковчег обложен свуда златом, у коме бјеше златни сасуд са маном, и процвјетали штап Аронов, и плоче Завјета, 5. А над њим херувими славе, који осјењаваху очистилиште; о чему сада не треба говорити подробно. 6. А пошто ово бијаше тако уређено, улажаху свештеници свагда у први дио скиније да врше службу Божију; 7. А у други једном у години сам првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне гријехе из незнања.

Мк. 35 (8:27-31)

У вријеме оно, изиђе Исус и ученици његови у села Кесарије Филипове; и путем питаше ученике своје говорећи им: Шта говоре људи, ко сам ја? 28. А они одговорише: Јован Крститељ; а други: Илија; а други: Неки од пророка. 29. А он им рече: А ви шта велите ко сам ја? А Петар одговарајући рече му: Ти си Христос. 30. И забрани им да ником не говоре о њему. 31. И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути.

Лк. 54 (10:38-42,11:27-28)

У вријеме оно, уђе Исус у једно село, а жена нека, по имену Марта, прими га у кућу своју. 39. И у ње бјеше сестра по имену Марија, која сједе код ногу Исусових и слушаше бесједу његову. 40. А Марта се заузела да га што боље услужи, и приступивши му рече: Господе, зар ти не мариш што ме сестра моја остави саму да служим? Реци јој, дакле, да ми помогне. 41. А Исус одговарајући рече јој: Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, 42. А само је једно потребно. Али је Марија добри дио изабрала који јој се неће одузети. 27. А док он то говораше, подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила, и дојке које си сисао! 28. А он рече: Ваистину, блажени су они који слушају ријеч Божију и држе је.

[Sanja Т.]

 http://eparhijaniska.rs/свакодневна-читања/свето-писмо/1171-недеља-пете-седмице-великог-поста

 

НЕДЕЉА ПЕТЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

СВЕТО ПИСМО - ЧИТАЊЕ ЗА ДАНАС

 

 

Јев. 321 (9:11-14)

Браћо, кад је дошао Христос, Првосвештеник будућих добара, кроз већу и савршенију скинију, нерукотворену, то јест не од ове творевине, 12. Не са крвљу јарчијом ни јунчијом, него са својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу извршивши вјечно искупљење. 13. Јер ако крв јараца и јунаца и пепео од јунице, којом кад се кропе нечисти освећује их да буду тјелесно чисти, 14. Колико ли ће више крв Христа, који Духом вјечним принесе себе непорочна Богу, очистити савјест вашу од мртвих дјела, да би служили Богу живоме и истинитоме.

Гал. 208 (3:23-29)

Браћо, прије доласка вјере бисмо под законом чувани и затворени за вјеру која се имала открити. 24. Тако нам закон постаде васпитач за Христа, да би се вјером оправдали; 25. А када дође вјера, више нисмо под васпитачем. 26. Јер сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса. 27. Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. 28. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човјек) у Христу Исусу. 29. А кад сте ви Христови, онда сте сјеме Авраамово и насљедници по обећању.

Мк. 47 (10:32-45)

У вријеме оно, Исус, узевши Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити: 33. Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човјечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; 34. И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће. 35. И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо те молити. 36. А он им рече: Шта хоћете да вам учиним? 37. А они му рекоше: Дај нам да сједнемо један с десне стране теби а други са лијеве, у слави твојој. 38. А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим? 39. А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се; 40. Али да сједнете с десне стране мени и с лијеве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено. 41. И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована. 42. А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима. 43. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи: 44. И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга. 45. Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.

Лк. 33 (7:36-50)

У вријеме оно, мољаше Исуса пак један од фарисеја да би обједовао у њега; и ушавши у кућу фарисејеву, сједе за трпезу. 37. И гле, жена у граду која бјеше грјешница, дознавши да је Исус за трпезом у кући фарисејевој, донесе мирис у суду од алавастра. 38. И ставши позади код ногу његових плакаше, и стаде квасити ноге његове сузама, и косом главе своје отираше, и цјеливаше ноге његове, и мазаше мирисом. 39. А кад видје фарисеј који га је позвао, рече у себи: Да је он пророк, знао би ко и каква га се жена дотиче; јер је грјешница. 40. И одговарајући Исус рече му: Симоне, имам ти нешто казати. А он рече: Учитељу, кажи. 41. А Исус рече: Двојица бијаху дужни једноме повјериоцу, један бјеше дужан пет стотина динара, а други педесет. 42. А кад они не имадоше да му врате, поклони обојици. Кажи, који ће га од њих двојице већма љубити? 43. А Симон одговарајући рече: Мислим онај коме више поклони. А он му рече: Право си судио. 44. И окренувши се жени, рече Симону: Видиш ли ову жену? Уђох ти у кућу, ни воде ми на ноге ниси дао, а она ми сузама обли ноге, и косом главе своје обриса. 45. Цјелива ми ниси дао; а она, откако уђе, не преста цјеливати ми ноге. 46. Уљем ниси помазао главу моју, а она мирисом помаза ми ноге. 47. Зато ти кажем: Опраштају јој се гријеси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта малу љубав има. 48. А њој рече: Опраштају ти се гријеси. 49. И стадоше у себи говорити они што сјеђаху с њим за трпезом: Ко је овај што и гријехе опрашта? 50. А жени рече: Вјера твоја спасла те је; иди у миру.

 

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Чувши да је Спаситељ у Симоновом дому, грешница је дошла и донела алавастар мира. Ставши код ногу Господа, почела је да плаче и да својим сузама омива Његове ноге, отирући их својом косом, целивајући и помазујући их миром (Лк.7,30-39). Она ништа не говори, већ само дела, својим понашањем показујући најнежнију љубав према Господу. Зато је и било речено за њу: Опраштају јој се греси јер је велику љубав имала. О, кад би и ми мање говорили, а више радили и својим делима показивали своју љубав према Господу! Рећи ћеш: "Кад би Он сам био ту, ја бих одмах био готов да све учиним за Њега". Па? Он и јесте ту невидљиво својом Личношћу, а видљиво у свим Хришћанима, највише у онима који траже помоћ. Невидљивог Господа са љубављу помазуј умно-срдачном молитвом, а за видљивог чини све што ти је могуће путем помагања потребитима. Тако ћеш делати за Бога.




Свети Николај Српски - Омилије

Смирења Господа нашега Исуса Христа исто је онако за дивљење као и Његова чудеса, укупно са васкрсењем, чудом над чудима. Обукавши Себе у скрушено и ропско тело човечје Он је постао слуга слугама Својим.

Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Гле, ни трава у пољу не прави се већа него што је, нити се рибе у води ни птице у ваздуху праве боље него што су. Зашто се људи праве већи и бољи него што су? Зато што су у истини негда били већи и бољи него што су сада, па их тамно сећање о томе нагони да се величају и уздижу, ма на конопцу што га сами демон затеже и опушта.

Од свих ствари које се могу учинити и научити смирење је најтежа наука за човека. Зато је Господ Исус изразио науку о смирењу јасно прејасно као сунце, како речју тако и примером, да нико никад не би могао посумњати у неизмерну и неизбежну важност смирења у делу спасења човека. Зато се и јавио у телу људском, које је дошло Адаму као казна после греховнога пада. Обукао се у дебелу и грубу одећу осуђеника безгрешни Господ и Творац прозрачних и светлосних херувима - није ли само то јасна и довољна лекција о смирењу грешних људи? Но ту исту лекцију Господ је поновио тиме што се родио не у царском двору него у овчарској пећини; и тиме што се дружио са презреним грешницима и сиромасима; и тиме што је прао ноге Својим ученицима; и тиме што је драговољно примио на Себе сва страдања испивши најзад и најгорчу чашу у мукама на Крсту. Па ипак људи су најтеже схватали и најнерадије усвајали очигледну лекцију о смирењу. Чак и сами ученици Христови, који су посвакодневно гледали кротког и смиреног Господа, нису могли разумети Његову кротост нити усвојити Његову смиреност. Њихова занетост самим собом и брига о њиховој сопственој части, слави и награди, испољавала се чак и у страшним тренуцима када је она најмање смела доћи до израза. Но она је долазила до израза и у тим тренутцима по попуштењу Божјем, да би се пред вековима и покољењима очитовала сва слабост, сва греховна палост, раслабљеност и ништавност човечје природе. Тако например када је Господ изрекао страшну реч о богаташима: лакше је камили проћи кроз иглене уши него ли богатоме ући у царство Божје Петар поставља Господу питање личне награде ученика: шта ће дакле бити нама (Мат. 19, 27)? Другом приликом опет када је Господ изрекао ученицима предсказање о издаји, о мучењу и убиству Сина Божјег, ученици су продужили пут за Њим препирући се мећу собом ко је највећи. Познавши мисли и чујући тајне разговоре њихове Христос је том приликом узео једно дете, ставио га међу њих и загрливши га укорео дететом препираче о првенство (Мк. 9. 31-37). Опет тако приликом Свог последњег путовања у Јерусалим када је Господ још исцрпније говорио о Своме страдању предсказујући да ће Син Човечји бити предан незнабошцима, и наругаће му се, и биће га, и попљуваће га, и убиће га, и трећи дан устаће - у том свечаном и страшном тренутку, дакле, када Господ Славе предсказује Своје крајње понижење, змија гордости опет диже своју главу и покреће двојицу од првих ученика на такво заискивање какво личи више на ругање часноме и страшноме страдању Господњем. О овом последњем случају говори данашње јеванђеље.

У време оно узевши Исус дванаесторицу поче им казивати шта ће му се догодити. Ово није прво, ни друго, но последње предсказање Спаситељево о Његовом скором мучеништву. Идући из Галилеје за Јерусалим, да се више у смртном телу не врати истим путем у немоћном телу људском, Господ понавља Својим ученицима оно што им је већ више пута говорио. Зашто им ту исту ствар толико понавља? Зато да би код њих ишчупао и последњу клицу гордости, коју је Он у њима још увек видео и која се баш и овом приликом показала. Даље и зато да им ови страшни догађаји не би дошли изненадно и сасвим их разочарали и сваку наду у срцима њиховим убили. Овако, Његова јасна видовитост у предсказању свега што ће се збити светлиће им као тајанствена и чудна луча и осветљавати и загревати душе њихове онда када наступе ти мрачни тренуци привремене победе грешника над Праведником. Најзад још и зато да би и њих припремио за њихово страдање и њихов крст, јер кад се овако ради од сирова дрвета, шта ће бити од суха (Лк. 23, 21)? И ако мене изгнаше и вас ће изгнати, рекао је Господ (Јов. 15, 20). Он иде први на страдање, Он даје пример свима. На овом последњем путовању за Јерусалим Господ је то изрекао ученицима Својим не само речима него и симболички. Јер код јеванђелиста Марка налази се пред данашњим јеванђељем ова чудна напомена: а кад иђаху у Јерусалим, Исус иђаше пред њима, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом. Изгледа да је Он преко обичаја био измакао напред испред њих, да им тиме покаже како Своје драговољно хитање на страдање и покорност вољи Очевој тако и Своје првенство у страдању. И ученици треба, дакле, да следују божанском Првенцу у страдању, и да драговољно, као Он, похитају своме мученичком крају. А ученици се чуђаху, јер не разумеваху понижење и смрт Онога који се толико пута показао на њихове очи моћнији од људи, од природе и од легиона демона. И иђаху за Њим са страхом, јер и ако не разумеваху ипак предосећаху да ће се морати збити све оно страшно и непојамно, о чему им је Он говорио, толико пута говорио.

Ево узлазимо у Јерусалим, и син човечји биће предан главарима свештеничким и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима; и наругаће му се, и биће га, и попљуваће га, и убиће га, и трећи дан устаће. Све ово збило се од речи до речи, и тачка по тачку, само на неколико дана доцније. Овакво тачно предсказање могао је дати само Онај, пред чијим очима нема завесе између садашњости и будућности, Онај који види оно што ће се догодити исто онако јасно као и оно што се већ догађа. Узвишен над стихијама природним Господ Исус био је узвишен над временима. Догађаји свих времена били су пред Њим откривени као обичном гледаоцу оно што бива на улици. Он који је могао видети сву прошлост жене Самарјанке и сву будућност света до краја времена, могао је и лако и јасно видети шта ће се с Њим самим догодити у размаку неколико дана од овога дана када је последњи пут узлазио са Својим ученицима уз брда Јудејска ка Јерусалиму. Док су ученици очекивали од Њега све већа и већа чуда и све већу и већу славу на свој људски начин, дотле је Он Себе гледао усред многољудне гомиле везана, поругана, попљувана, искрвављена и на Крст распета. Пред последње и највеће чудо Он је морао постати сметлиште света и попљувана играчка најгаднијих грешника у свету. Пре уздизања у небо Он се морао спустити далеко испод земље, испод гроба, до у дно Ада. Пре уласка у небесну славу и заузимања престола Судије неба и земље Он је морао проћи кроз шибу и срам. Не може зрно пшенично родити род многи ако паднувши на земљу не умре (Јов. 12, 24). Без страдања нема васкрсења, без понижења нема узвишења. Кроз три пуне године Он је то објашњавао Својим ученицима и ево пред сам растанак с њима показало се да Га нису разумели. Јер ево с каквим искањем излазе пред Њега двојица од првих апостола.

И пред њега дођоше Јаков и Јован, синови Зеведејеви говорећи: учитељу! хоћемо да нам учиниш што те замолимо. А он им рече: шта хоћете да вам учиним? А они му рекоше: дај нам да седнемо један с десне стране теби а други с леве у слави твојој. Ето какве мисли и жеље испуњаваху ове ученике на самом предвечерју велике трагедије њиховог Учитеља! Ето како је отврдла и огрубела људска природа коју је Господ Исцелитељ тежио да облагороди и обоготвори! После толиког Његовог силног наглашавања да ће први бити последњи а последњи ирви; после толико понављаног учења о избегавању светске славе и првенства; после толико пута примером показаног смиривања пред вољом Божјом; и најзад после страшног предсказања Свога крајњег унижења и незаслуженог страдања, - ова двојица ученика, и то двојица од првих, усуђују се искати од Господа своју личну награду и своју личну славу! Гле, они се не задржавају мислима својим на предсказаним мукама Господа него само на предсказаној слави Његовој. Они захтевају за себе лавовски део те славе: један од њих да седне с десне а други с леве стране царствујућег Господа! Какви су то пријатељи које не муче пре свега предстојеће муке њиховог пријатеља? Ви сте пријатељи моји (Јов. 15, 14), рекао је Господ њима. А они се сада немарно односе према мукама Његовим и захтевају свој део, и то врло крупан део, оне славе коју Он има тек да стекне понижењем, знојем, крвљу, муком и болом. Они не нуде своје учешће у страдањима Његовим но само у слави Његовој. Али нашто оптуживати ову двојицу браће? Гле, све се ово збило, да би се открила дубока развраћеност природе људске. Јаковљево и Јованово искање славе, без мука, јесте искање свих Адамових потомака - увек исто искање славе без мука. Кад год је Господ говорио о Својој будућој слави стално је наглашавао и муке предходеће тој слави. Но апостоли Његови, као и сви други људи, желели су некако прескочити муке и ускочити у славу. Људима непосвећеним у тајну Христовог страдања ни до дан данас некако није јасна веза између страдања и живота, између муке и славе. Они би увек некако хтели да одвоје живот и славу од страдања и муке, и оно прво да благослове и усвоје а ово друго да прокуну и одбаце. То исто су покушали у овом случају Јаков и Јован. И овим својим покушајем они нису испољили само своју личну слабост но слабост човечјег рода уопште. А Господ је баш и желео, да ниједна слабост Његових ученика не остане неоткривена због опште користи целог човечјег рода, коме је Он и дошао као Лекар и Источник Здравља. Кроз апостоле је откривена слабост; на апостолима показан је метод Христовог лечења; на апостолима најзад објављено је и Христово здравље и сила. Овом приликом Господ је поново изнео пред ученике Своје слику страдања Свога и слику славе Своје. За синове Зеведејеве то је било искушење коме су они подлегли. Наиме: они су изабрали славу а одбацили страдање. Господ је хтео да исцеди и последњу кап гноја из душе Својих ученика пре него што се уздигне на Крст. Његове речи о страдању и прослављању дејствовале су као тежак притисак на душе ове двојице, и од тог притиска исцедио се последњи гној гордости из њихових душа. Ту духовну операцију Господ је вршио над Својим најомиљенијим пријатељима ради здравља њиховог и ради здравља нашег. Да нико од нас не помисли, да је већ исцељен од греховне раслабљености своје, ако се неко време уздржавао од зла, постио и чинио милостињу призивајући Господа Исуса у помоћ. Гле, ова два апостола су три године нераздвојно ходили с Господом у телу, гледали у Његово лице, слушали науку из Његових уста, посматрали Његова чуда, с Њим јели и пили, па ипак на крају крајева показали су код себе још неизлечене ране сујете, и самољубља, и земног телесног мудровања, и духовног непоимања. Они су још увек мислили не по хришћански него по јеврејски, тј. увек су још веровали у земаљско царство Месије, у Његову земаљску победу над непријатељима и у Његову светску славу и моћ, сличну слави и моћи Давида и Соломона. О, хришћанине, помисли и забрини се: како ћеш ти излечити себе од ових рана и како ћеш достићи савршенство смирења и покорности вољи Божјој кад ова два дивна брата нису могли то постићи ни кроз три године дана у непрекидном личном општењу са Живим Господом? Они су то постигли доцније када је огњени Дух Божји сишао у срца њихова и разгорео их љубављу према Христу. Тада они нису жудели за славом мимо страдања него су са стидом од своје раније сујете учествовали свим бићем у мукама Господа свога прикивајући драговољно срца своја на крст Пријатеља свога.

Но ослушнимо шта Господ одговара овим ученицима на њихову молбу: а Исус им рече: не знате шта иштете: можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим? А они му рекоше: можемо. А Исус им рече: чашу дакле коју ја пијем испићете, и крштењем којим се ја крстим крстићете се; али да седнете с десне стране мени и с леве, не могу ја дати него којима је уготовљено. Како је преблаг и кротак Господ! Сваки обичан смртни учитељ испунио би се гнева према таквим својим ученицима, и викнуо би: идите од мене, јер сте неспособни за духовну науку! Три године вам говорим и објашњавам, а ви још увек говорите као неразумни! Међутим Господ им одговара јасно но ипак кротко и благо: не знате шта иштете. То јест: ви не мислите духовно но телесно; и не тражите славу Божју но славу своју. Ви још нисте начисто ко сам Ја и какво је царство Моје. Ви Мене још сматрате Месијом само народа израиљског, и Моје царство сматрате царовањем над тим народом. Зато се и усуђујете тражити првенство у таквоме царству. Но, гле, Ја сам Месија свих народа, и Спаситељ живих и мртвих, и Цар једнога царства невидљивог, у коме би сав човечји род представљао само један део истог. Безбројне ангелске војске радују се што се само могу назвати слугама у том царству. Серафимима и херувимима у подножју престола Божјег не пада ни на ум да ишту првенство у том царству. Последњи у царству Моме већи је и величанственији од највећих и најславнијих царева овога света. Не знате, дакле, шта иштете. Кад би ви знали царство Моје, ви не би мислили о своме рангу у њему него једино о путу који води истоме: о страдању и мукама о којима вам Ја и говорим увек и увек кад год говорим о царству. Зато да вас ја упитам о оном што је важније и корисније од ваших сујетних брига и жеља: можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим! Господ овде мисли на чашу смрти и на крштење крвљу, тј. мучеништвом. Ово је треће крштење; прво је Јованово крштење водом, друго је Христово - водом и духом, а само некима даје се крштење крвљу, тј. мученички венац. Несумњиво да је крштење крвљу скопчано с највећом жртвом, али и с највећом славом. Овим крштењем имали су се крстити и апостоли Христови. Зато Господ и управља главну пажњу ученика на предстојеће им мучеништво. Јер ништа нема страшније ни душегубније него поклецнути у мукама и одрећи се Христа. Тек што је Јуда намирисао понижење и страдање свога Учитеља, он се Овога одрекао, и тиме погубио себе заувек. Јер и он је узалуд очекивао зацарење Христа у Јерусалиму, а с тиме и своју славу и добит, па кад је осетио да ће место круне Христос пре понети трнов венац, он се измакао и удружио са онима који су изгледали богатији и славнији у овом свету од Спаситеља.

На питање Христово Јаков и Јован без оклевања одговарају: можемо. Овај одговор доказује ипак, да је љубав њихова према Господу била велика. Несумњиво да је и ово страшно питање Христово о чаши и крштењу утицало на ову браћу, као горак лек на болесника, да се убрзо отрезне и да се убрзо застиде својих мисли о слави онда када је требало мислити о страдању. Недостижно вешт у руковању душама људским Господ је тако рећи тренутно обрнуо душе Јакова и Јована упутивши их од чежње за славом на припремање за муке и смрт. Како дивна и узвишена поука и за све нас хришћане! Кад год се ми уображењем дижемо у бесмртно царство Христово и лутамо мислима по њему тражећи у њему своје место и свој ранг, Господ нам упућује оно исто питање које је упутио синовима Зеведејевим, наиме: можете ли пити чашу Моју и крстити се крштењем Мојим? Он нас увек трезни и упућује да бринемо не о граду небесном у који још нисмо стигли него о путу који још стоји непређен између нас и тога града. Прво се морају чесно издржати све муке, па онда се тек улази у славу. Залуд сви наши снови о слави, ако нас неприправљене нападну муке и ми се одречемо Господа. Тада нас чека срам место славе, и вечна пагуба место живота. Блажени су сви они између нас који на питање Христово, да ли могу испити чашу муке за Њега, стоје у сваком часу готови с одговором: Господе, можемо! А о томе ко ће сести с десне стране Његове а ко с леве није важно за нас да знамо. Смирени Господ говори: то не могу ја дати. Тек кад васкрсне и вазнесе се Он ће као Бог бити Судија живим и мртвим. Сада пак док је још у смртном и непрослављеном телу, у скромном положају слуге целога света; и сада када тек стоји пред главном пробом Свога смирења и Своје савршене покорности вољи Очевој, пред ужасима понижења и страдања, Он не ће да опредељује и распоређује места и части у Своме будућем царству. Као човек Он неће да отима од Себе оно што Њему припада као Богу. Тек кад је испио Своју горку чашу и крстио се крвавим крштењем, пред самим Својим издисајем на Крсту, Он се усудио обећати Рај покајаном разбојнику. Да би таквим Својим држањем научио људе смирењу, и увек само смирењу, без кога би цела зграда спасења била саграђена без темеља. Изјава Господња не могу ја дати не може се никако тумачити у том смислу као да је Син Божји нижи од Оца по божанству у царству небеском, како су је неки јеретици тумачили. Јер Онај који је рекао ја и отац једно смо (Јов. 10, 30) није могао Себе опорицати. Речи не могу ја дати, могу се правилно протумачити само кад се тумаче по времену а не по вечности. У времену и у Своме пониженом чину телесног човека, и то још у тренутку пред највеће Своје понижење Господ Исус, по Својој доброј вољи и ради наше поуке и нашег спасења, није хтео притежавати сва она права и сву ону моћ коју је после, као васкрсли и прослављени Господ Победилац објавио. Тек кад је васкрсао, кад се прославио телесно, и кад је победио Сатану, свет и смрт, Господ је објавио Својим ученицима: даде ми се свака власт на небу и на земљи (Мат. 28, 18). Но целом овом тумачењу мора се додати још нешто што показује премудру и свевидовиту обазривост Господа у домостроју људскога спасења. Он хоће да покаже да у Бога нема пристрашћа, нема лицепријатија, јер Бог не гледа ко је ко (Рим. 2, 11). Хоће Господ да каже да апостоли не треба да буду толико самоуверени у своје спасење и прослављање само због тога што су се назвали Његовим апостолима. Јер и мећу самим апостолима може се наћи неко ко ће пропасти. Царство је уготовано свима онима који се у овом животу покажу достојни царства, без икаква обзира на звање и на спољашњу приближеност Христу, или на какву сродничку везу с Њим по телу, какву су имала ова два брата, Јаков и Јован. Смирење до самопрезрења и страдање до смрти - то су две лекције које Господ хоће да усади у срца Својих ученика почупавши из њих коров гордости, самомњења, самопрецењивања и сујете.

И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована. Срдња десеторице на ону двојицу није долазила због њиховог духовнијег и узвишенијег поимања царства Христовог од поимања Јаковљева и Јованова него из просте људске зависти. Јер зар би се дало и замислити да је Јуда издајник имао узвишенији појам о Христу и Христовом царству него ли Јаков и Јован? Зашто Јаков и Јован да уздижу себе над нама осталим? То је било притајено питање, то и главна побуда срдње и протеста десеторице против двојице. Својом завидљивом срдњом десеторица апостола и нехотично су се показали једномишљеници са Јаковом и Јованом у поимању, односно непоимању, духовног царства Христовог и Христове небеске славе. Но познато је, да Господ Исус није бирао најмудрије од мудрих овога света за своје ученике него, напротив, готово најпростије од простих. Он је то намерно чинио, да би се и у томе показала сила и величина небесног Јунака. Он је изабрао најмање, да од њих направи највеће; изабрао је најпростије, да од њих направи најмудрије, изабрао је најслабије, да од њих направи најмоћније; изабрао је најпрезреније, да од њих направи најславније. И у томе тешком задатку Господ је успео исто онако сјајно као у свему осталоме. И у томе се показала не мања Његова сила и чудотворство него и у стишавању буре и умножавању хлеба. Откривајући нам слабост ученика Христових богодухновени јеванђелисти постижу тиме двојак циљ: прво, кроз то они откривају и наше сопствене слабости; и друго, показују величину силе Христове и мудрост Његовог метода у лечењу и спасавању људи.

Сада када су и осталих десет ученика пројавили своје непоимање славе Христове и у исто време своју неизлеченост од обичне земаљске завидљивости, Господ искоришћује прилику да их све једанпут више поучи смирењу.

А Исус призвавши их рече им: ви знате да они који се сматрају да владају народима господаре над њима, и великаши њихови владају над њима. Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи. И који хоће да буде први међу вама, нека буде свима слуга. Ево новог поретка ствари! Ево новог друштвеног устава, непознатог и нечувеног у паганском свету пре Христа! Међу незнабошцима господари су господарили силом и великаши владали ауторитетом своје власти, или порекла, или богатства. Они су господарили и владали, а остали сви њима се покоравали из страха и служили са трепетом. Они су се сматрали првим и старијим и узвишенијим и бољим зато само што су се положајем, и влашћу и чашћу уздизали над осталим људима. Положај и сила и богатство били су мерилом првенства међу људима. То мерило Господ Исус одбацује и установљава служење као мерило првенства међу Својим верним. Није први онај кога на узвишењу највише људских очију виде но онај кога највише срдаца људских по добру осећају. Круна не даје првенства сама по себи нити богатство и сила дају старешинство у хришћанском друштву. Звања и положаји празне су форме, ако нису испуњени корисном службом људима у име Христово. Сви спољашњи знаци и симболи првенства представљају само шаренило за гледање, ако првенство није заслужено службом и правдано службом. Ко се силом држи на врху, држаће се за мало, а кад падне само ће се на дну моћи задржати. Ко богатством искупљује своје старешинство, примаће почасти са језика људског и из руку људских, но заједно с тим и презрење из срдаца људских. Ко силом стоји узвишен над људима, стојаће над вулканом мржње и зависти, док се вулкан не провали и он у њему не пропадне. Али међу вама да не буде тако, заповеда Господ. Јер такав поредак није од добра него од светлости; а ви сте синови светлости. Међу вама нека царује првенство љубави и нека влада старешинство љубави. Онај између вас ко највише служи браћи својој из љубави тај је први у очима Божјим, и његово је првенство трајно и у овом и у оном свету. Смрт нема власти над љубављу нити над тековинама љубави. Ко љубављу стекне првенство у овоме животу, тај ће га задржати и у оном; и неће му се одузети него ће се још увећати и потврдити потврдом која не гине.

Ко иоле зна колико је зла свету донела, и дан данас доноси, борба о првенство, тај ће схватити како је благотворна ова наука Христова. Њом се уноси највећи и најблагословенији преврат у друштво људско од када друштво људско постоји. Удубите се само у мисао, како би било људима, кад би се равнали и врстали по величини службе и љубави наместо што се равнају и врстају по сили, богатству, раскоши и спољашњем знању? О, колико би и колико оних који се сматрају последњим постали првим! О каква би радост завладала срцима људским, и какав ред и мир и хармонија! Свак би се утркивао да послужи другима место да завлада над другима. Свак би пожурио да да и помогне место да отме и одмогне. Свако срце било би испуњено радошћу и светлошћу место злурадости и таме. Тада би ђаво са свећом тражио по свету безбожника, и не би га нашао. Јер где љубав царује, ту је Бог видан и јасан за свакога. А да ова наука није утопија и неостварљива сањарија, показују Христове завршне речи у данашњем јеванђељу: јер син човечји није дошао да му служе него да служи, и да даде душу своју у откуп за многе. Господ наш није дао људима ниједну заповест коју Он сам није до савршенства испунио, и тако оставио пример за углед свима. Заповест о служби људима Господ је испунио целим животом својим на земљи, не, него чак и начином доласка Свога на земљу, па Својом смрћу, па најзад Својом несусталом човекољубивом делатношћу за људски род кроз Духа Светога после Своје смрти и Свога преславног васкресења. Својом смрћу Он је дао живот у откуп за многе. Он не каже за све него за многе, што значи, да Његову љубав неки неће прихватити нити Његово жртвовање оценити. Његова служба из љубави иде до страдања и до смрти. Јер ко служи из љубави, а не по некој нужди, тај не преза ни од смрти. И зато што Христова служба људима није ограничена ни временом, ни страдањем, ни смрћу, - зато она има карактер савршене откупне жртве. Таквом Својом службом Господ је искупио људе од власти ђаволске, од греха и смрти. Но такву службу Господ не би могао ни отпочети ни свршити без превеликог и ненадмашног смирења Свога. Будући први од вечности Он је себе учинио последњим, јавивши се у свету као слуга и роб, да би кроз службу људима дошао опет до Свог ненадмашног првенства и тиме показао људима пут ка истинитом првенству, ка благородном и трајном старешинству. Једни су људи примили к срцу овај пример Сина Божјега, и по Његовом примеру а у Његово име потпуно се предали служби људима из љубави, а други су презрели Његов пример и Његову науку. Шта је било са првима а шта са другима? О томе нас учи историја Христових апостола.

Јуда је одбацио и науку и пример Христов и завршио је овај живот срамно и стидно, обесивши се, а осталих једанаест који примише к срцу речи данашњег јеванђеља о смирењу и пођоше подражавати Учитељев пример службе из љубави прославише се и на земљи и на небу, и у времену и у вечности. Као Јуда прошли су и сви они који су одбацили науку и пример Христов; а као осталих једанаест апостола прошли су и сви они који спасоносну науку усвојише и ненадмашни пример подражаваше. Хиљаде Јуда однеговала је земаљска историја човечанства, но и хиљаде хиљада православних и верних ученика и следбеника Господа нашег и Спаса Исуса Христа. И као што је Господ победио на крају Своје кратковремене земаљске историје, тако ће Он победити и на крају целокупне и дуготрајне историје света. Војска спасених и прослављених следбеника Његових биће несравњиво већа од војске Његових противника а ђаволских пријатеља и богоборника. О, да би се и ми нашли у војсци спасених и прослављених! О, да би се и на нас смиловао Господ Исус у последњи дан, када сунце земаљско једном зажмури, да никад више не прогледа! Сладосни и животворни, Господе, опрости нам грехе наше пре тога дана! Презри сва наша дела као нечиста и ништавна и спаси нас само по Твојој неизмерној милости, по којој си и дошао на земљу да нас недостојне спасеш. Теби нека је слава, Господе Велики и Дивни, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек кроза све време и сву вечност. Амин. 

[Несташна]

ПОНЕДЕЉАК ШЕСТЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

 

На 6-м часу:

Ис. XLVIII, 17 - XLIX, 4.

Овако вели Господ, Избавитељ твој, Светац Израиљев: Ја сам Господ Бог твој који те учим да би напредовао, водим те путем којим треба да идеш. 18. О, да си пазио на заповести моје! Мир би твој био као река, и правда твоја као валови морски; 19. И семена би твог било као песка, и порода утробе твоје као зрна његових; име се њихово не би затрло ни истребило испред мене. 20. Изађите из Вавилона, бежите од Халдејаца; гласно певајући објављујте, казујте, разглашујте до крајева земаљских; реците: Избави Господ слугу свог Јакова. 21. Неће ожеднети кад их поведе преко пустиње; воду из стене точиће им, јер ће расцепити камен и потећи ће вода. 22. Нема мира безбожницима, вели Господ. 1. Послушајте ме, острва, и пазите народи далеки. Господ ме позва од утробе; од утробе матере моје помену име моје. 2. И учинио је уста моја да су као оштар мач, у сену руке своје сакри ме; учинио ме је сјајном стрелом, и тулу свом сакри ме. 3. И рече ми: Ти си слуга мој, у Израиљу ћу се тобом прославити. 4. А ја рекох: Узалуд се трудих, узалуд и напразно потроших силу своју; али опет суд је мој у Господа и посао мој у Бога мог.

На веч.: 

Пост. XXVII, 1-41.

Кад Исак остаре и очи му потамнеше, те не видеше, дозва Исава старијег сина свог, и рече му: Сине! А он одговори: Ево ме. 2. Тада рече: Ево остарео сам, не знам кад ћу умрети; 3. Узми оружје своје, тул и лук, и изађи у планину, те ми улови лов; 4. И зготови ми јело по мојој вољи, и донеси ми да једем, па да те благослови душа моја док нисам умро. 5. А Ревека чу шта Исак рече сину свом Исаву. И Исав отиде у планину да улови лов и донесе. 6. А Ревека рече Јакову, сину свом говорећи: Гле, чух оца твог где говори с Исавом, братом твојим и рече: 7. Донеси ми лов, и зготови јело да једем, па да те благословим пред Господом док нисам умро. 8. Него сада, сине, послушај ме шта ћу ти казати. 9. Иди сада к стаду и донеси два добра јарета, да зготовим оцу твом јело од њих, како радо једе. 10. Па ћеш унети оцу да једе и да те благослови док није умро. 11. А Јаков рече Ревеци матери својој: Али је Исав брат мој рутав, а ја сам гладак; 12. Може ме опипати отац, па ће се осетити да сам га хтео преварити, те ћу навући на се проклетство место благослова. 13. А мати му рече: Нека проклетство твоје, сине падне на мене; само ме послушај, и иди и донеси ми. 14. Тада отишавши узе и донесе матери својој; а мати његова зготови јело како јеђаше радо отац његов. 15. Па онда узе Ревека најлепше хаљине старијег сина свог, које беху у ње код куће, и обуче Јакова млађег сина свог. 16. И јарећим кожицама обложи му руке и врат где беше гладак. 17. И даде Јакову сину свом у руке јело и хлеб што зготови. 18. А он уђе к оцу свом и рече: Оче. А он одговори: Ево ме; који си ти, сине? 19. И Јаков рече оцу свом: Ја, Исав твој првенац; учинио сам како си ми рекао; дигни се, посади се да једеш лов мој, па да ме благослови душа твоја. 20. А Исак рече сину свом: Кад брже нађе, сине? А он рече: Господ Бог твој даде, те изађе преда ме. 21. Тада рече Исак Јакову: Ходи ближе, сине да те опипам јеси ли син мој Исав или не. 22. И приступи Јаков к Исаку оцу свом, а он га опипа, па рече: Глас је Јаковљев, али руке су Исавове. 23. И не позна га, јер му руке беху као у Исава брата његовог рутаве: Зато га благослови; 24. И рече му: Јеси ли ти син мој Исав? А он одговори: Ја сам. 25. Тада рече: А ти дај, сине, да једем лов твој, па да те благослови душа моја. И даде му, те једе; па му донесе и вино те пи. 26. Потом Исак, отац његов рече му: Ходи сине, целивај ме. 27. И он приступи и целива га; а Исак осети мирис од хаљина његових, и благослови га говорећи: Гле, мирис сина мог као мирис од поља које благослови Господ. 28. Бог ти дао росе небеске, и добре земље и пшенице и вина изобила! 29. Народи ти служили и племена ти се клањала! Био господар браћи својој и клањали ти се синови матере твоје! Проклет био који тебе успроклиње, а благословен који тебе узблагосиља! 30. А кад Исак благослови Јакова, и Јаков отиде испред Исака оца свог, у тај час дође Исав брат његов из лова. 31. Па зготови и он јело и унесе оцу свом, и рече му: Устани, оче, да једеш шта ти је син уловио, па да ме благослови душа твоја. 32. А Исак отац његов рече му: Ко си ти? А он рече: Ја, син твој, првенац твој Исав. 33. Тада се препаде Исак, и рече: Ко? Да где је онај који улови и донесе ми лова, и од свега једох пре него ти дође, и благослових га? Он ће и остати благословен. 34. А кад чу Исав речи оца свог, врисну гласно и ожалости се веома, и рече оцу свом: Благослови и мене, оче. 35. А он му рече: Дође брат твој с преваром, и однесе твој благослов. 36. А Исав рече: Право је што му је име Јаков, јер ме већ другом превари. Првенаштво ми узе, па ето сада ми узе и благослов. Потом рече: Ниси ли и мени оставио благослов? 37. А Исак одговори, и рече Исаву: Ето сам га поставио теби за господара; и сву браћу његову дадох му да му буду слуге; пшеницом и вином укрепих га; па шта бих сада теби учинио, сине? 38. И Исав рече оцу свом: Еда ли је само један благослов у тебе, оче? Благослови и мене, оче. И стаде гласно плакати Исав. 39. А Исак отац његов одговарајући рече му: Ево, стан ће ти бити на родној земљи и роси небеској озго. 40. Али ћеш живети од мача свог, и брату ћеш свом служити; али ће доћи време, те ћеш пошто се наплачеш скршити јарам његов с врата свог. 41. И Исав омрзе љуто на Јакова ради благослова, којим га благослови отац.

Прич. XIX, 16-25.

Ко држи заповести, чува душу своју; а ко не мари за путеве своје, погинуће. 17. Господу позаима ко поклања сиромаху, и платиће му за добро његово. 18. Карај сина свог докле има надања и на погибао његову да не прашта душа твоја. 19. Велик гнев показуј кад прашташ кар, и кад опростиш, после већма покарај. 20. Слушај савет и примај наставу, да после будеш мудар. 21. Много има мисли у срцу човечијем, али шта Господ науми оно ће остати. 22. Жеља човеку треба да је да чини милост, а бољи је сиромах него лажа. 23. Страх је Господњи на живот; у кога је он, борави сит, нити га походи зло. 24. Лењивац крије руку своју у недра, ни к устима својим не приноси је. 25. Удри подсмевача да луди омудра, и разумног накарај да разуме науку.


Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Овако говори Господ: Учим те да би напредовао, водим те путем којим треба да идеш. О, да си пазио на заповести моје! Мир би твој био као река и правда твоја као валови морски; и семена би твога било као песка и порода утробе твоје као зрна његових. Но, и сада се име твоје неће затрти ни истребити преда мном. Но, под којим условом? Изиђи из Вавилона (Ис.48,17-20). Вавилон је образ свестране греховности. Остави грех, обрати се Господу свим срцем својим и свим мислима својим, те Он неће помињати твоје грехе, и предаће забораву неправде твоје. Опет ћеш бити у окриљу Његове милости. Иди само путем којим те Он учи, па ће твој унутрашњи мир бити као река, благе мисли срца твога као песак, а као зрна његова - плодови твоје врлине.

[Несташна]

УТОРАК ШЕСТЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

 

На 6-м часу: 

Ис. XLIX, 6-10.

Овако говори Господ: дадох ти завет рода, учиних те виделом народима да будеш моје спасење до крајева земаљских. 7. Овако вели Господ, Избавитељ Израиљев, Светац његов, ономе кога презиру, на кога се гади народ, слузи оних који господаре: цареви ће видети и устати, и кнезови ће се поклонити ради Господа, који је веран, ради Свеца Израиљевог, који те је изабрао. 8. Овако вели Господ: У време милосно услиших те, и у дан спасења помогох ти; и чуваћу те и даћу те да будеш завет народу да утврдиш земљу и наследиш опустело наследство; 9. Да кажеш сужњима: Изађите; онима који су у мраку: Покажите се. Они ће покрај путева пасти, и паша ће им бити по свим високим местима. 10. Неће бити гладни ни жедни, неће их бити врућина ни сунце; јер коме их је жао, он ће их водити, и покрај извора водених проводиће их.

На веч.: 

Пост. XXXI, 3-16.

Рече Господ Јакову: Врати се у земљу отаца својих и у род свој, и ја ћу бити с тобом. 4. И пославши Јаков дозва Рахиљу и Лију у поље к стаду свом. 5. И рече им: Видим где лице оца вашег није према мени као пре; али је Бог оца мог био са мном. 6. И ви знате да сам служио оцу вашем како сам год могао; 7. А отац ме је ваш варао и мењао ми плату десет пута; али му Бог не даде да ме оштети; 8. Кад он рече: Шта буде шарено нека ти је плата, онда се младило све шарено; а кад рече: С белегом шта буде нека ти је плата, онда се младило све с белегом. 9. Тако Бог узе стоку оцу вашем и даде је мени; 10. Јер кад се упаљиваше стока, подигох очи своје и видех у сну, а то овнови и јарци што скачу на овце и козе беху шарени, с белегама прутастим и коластим. 11. А анђео Господњи рече ми у сну: Јакове! А ја одговорих: Ево ме. 12. А он рече: Подигни сад очи своје и гледај, овнови и јарци што скачу на овце и козе, шарени су, с белегама прутастим и коластим; јер видех све што ти чини Лаван. 13. Ја сам Бог од Ветиља, где си прелио камен и учинио ми завет; устани сада и иди из ове земље, и врати се на постојбину своју. 14. Тада одговори Рахиља и Лија, и рекоше му: Еда ли још имамо какав део и наследство у дому оца свог? 15. Није ли нас држао као туђинке кад нас је продао? Па је још и наше новце једнако јео. 16. Јер све ово благо што узе Господ оцу нашем, наше је и наше деце. Зато чини све што ти је Господ казао.

Прич. XXI, 3-21.

Сине, да се чини правда и суд, милије је Господу него жртва. 4. Поносите очи и надуто срце и орање безбожничко грех је. 5. Мисли вредног човека доносе обиље, а сваког нагла сиромаштво. 6. Благо сабрано језиком лажљивим таштина је која пролази међу оне који траже смрт. 7. Грабеж безбожних однеће их, јер не хтеше чинити што је право. 8. Чији је пут крив, он је туђ; а ко је чист, његово је дело право. 9. Боље је седети у углу од крова него са женом свадљивом у кући заједничкој. 10. Душа безбожникова жели зло, ни пријатељ његов не налази милости у њега. 11. Кад подсмевач бива каран, луди мудра; и кад се мудри поучава, прима знање. 12. Учи се праведник од куће безбожникове, кад се безбожници обарају у зло. 13. Ко затискује ухо своје од вике убогог, викаће и сам, али неће бити услишен. 14. Дар у тајности утишава гнев и поклон у недрима жестоку срдњу. 15. Радост је праведнику чинити што је право, а страх онима који чине безакоње. 16. Човек који зађе с пута мудрости починуће у збору мртвих. 17. Ко љуби весеље, биће сиромах; ко љуби вино и уље, неће се обогатити. 18. Откуп за праведнике биће безбожник и за добре безаконик. 19. Боље је живети у земљи пустој него са женом свадљивом и гневљивом. 20. Драгоцено је благо и уље у стану мудрога, а човек безуман прождире га. 21. Ко иде за правдом и милошћу, наћи ће живот, правду и славу.


Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Ко затискује ухо своје од вике убогога, викаће и сам, али неће бити услишен (Прич.21,13). А ми се често чудимо због чега Господ не слуша наше молитве? Ето узрока! Због тога што је заиста било случајева када смо затварали своје уши од речи којима су нас молили потребити. Стога ни нас Господ не слуша. Међутим, још није велика тешкоћа ако нас Господ не слуша у мољењима за нешто временско. Но, тешко нама када Он неће да нас чује онда кад се молимо за отпуштење грехова наших. А Он ће то започети када вапај оних које смо презрели буде снажнији од наших молитава. Треба да пожуримо да одстранимо ту крајњу беду по примеру Закхеја, коме је Господ, за његову мудру одлуку рекао: Данас дође спасење дому овоме.

[Несташна]

СРЕДА ШЕСТЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

 

На 6-м часу: 

Ис. LVIII, 1-11.

Овако говори Господ: Вичи из грла, не устежи се, подигни глас свој као труба, и објави народу мом безакоња његова и дому Јаковљевом грехе њихове, 2. Премда ме сваки дан траже и ради су знати путеве моје, као народ који твори правду и не оставља суд Бога свог; ишту од мене судове праведне, желе приближити се к Богу. 3. Зашто постисмо, веле, а Ти не погледа, мучисмо душе своје, а Ти не хте знати? Гле, кад постите, чините своју вољу и изгоните све шта вам је ко дужан. 4. Ето постите да се прете и свађате и да бијете песницом безбожно. Немојте постити тако као данас, да би се чуо горе глас ваш. 5. Такав ли је пост који изабрах да човек мучи душу своју један дан? Да савија главу своју као сита и да стере пода се кострет и пепео? То ли ћеш звати пост и дан угодан Господу? 6. А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да разрешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? 7. Није ли да преламаш хлеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш голог, да га оденеш, и да се не кријеш од свог тела? 8. Тада ће синути видело твоје као зора, и здравље ће твоје брзо процвасти, и пред тобом ће ићи правда твоја, слава Господња биће ти задња стража. 9. Тада ћеш призивати, и Господ ће те чути; викаћеш, и рећи ће: Ево ме. Ако избациш између себе јарам и престанеш пружати прст и говорити зло; 10. И ако отвориш душу своју гладноме, и наситиш душу невољну; тада ће засјати у мраку видело твоје и тама ће твоја бити као подне. 11. Јер ће те Господ водити вазда, и ситиће душу твоју на суши, и кости твоје крепиће, и бићеш као врт заливен и као извор коме вода не пресише.

На веч.: 

Пост. XLIII, 26-31; XLV, 1-16.

Изнесоше Јосифу браћа његова дарове које имаху код себе, и поклонише му се до земље. 27. А он их запита како су, и рече: Како је отац ваш стари, за кога ми говористе? Је ли јоште жив? 28. А они рекоше: Добро је слуга твој, отац наш; још је жив. И поклонише му се. 29. А он погледавши виде Венијамина брата свог, сина матере своје, и рече: Је ли вам то најмлађи брат ваш за ког ми говористе? И рече: Бог да ти буде милостив, синко! 30. А Јосифу гораше срце од љубави према брату свом, те брже потражи где ће плакати, и ушавши у једну собу плака онде. 31. После умив се изађе, и устежући се рече: Дајте јело. 1. Тада Јосиф не могући се уздржати пред осталима који стајаху око њега, повика: Изађите сви напоље. Тако не оста нико код њега кад се Јосиф показа браћи својој. 2. Па бризну плакати тако да чуше Мисирци, чу и дом Фараонов. 3. И рече Јосиф браћи својој: Ја сам Јосиф; је ли ми отац још у животу? Али му браћа не могаху одговорити, јер се препадоше од њега. 4. А Јосиф рече браћи својој: Приступите ближе к мени. И приступише; а он рече ја сам Јосиф брат ваш, ког продадосте у Мисир. 5. А сада немојте жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла пред вама ради живота вашег. 6. Јер је већ две године дана глад у земљи, а биће још пет година, где неће бити ни орања ни жетве. 7. А Бог ме посла пред вама, да вас сачува на земљи и да вам избави живот избављењем превеликим. 8. И тако нисте ме ви оправили овамо него сам Бог, који ме постави оцем Фараону и господарем од свега дома његовог и старешином над свом земљом мисирском. 9. Вратите се брже к оцу мом и кажите му: Овако вели син твој Јосиф: Бог ме је поставио господарем свему Мисиру, ходи к мени, немој оклевати. 10. Седећеш у земљи гесемској и бићеш близу мене, ти и синови твоји и синови синова твојих, и овце твоје и говеда твоја и шта је год твоје. 11. И ја ћу те хранити онде, јер ће још пет година бити глад, да не погинеш од глади ти и дом твој и шта је год твоје. 12. А ето видите очима својим, и брат мој Венијамин својим очима, да вам ја из уста говорим. 13. Кажите оцу мом сву славу моју у Мисиру и шта сте год видели; похитајте и доведите овамо оца мог. 14. Тада паде око врата Венијамину брату свом и плака. И Венијамин плака о врату његовом. 15. И изљуби сву браћу своју и исплака се над њима. Потом се браћа његова разговараху с њим. 16. И чу се глас у кући Фараоновој, и рекоше: Дођоше браћа Јосифу. И мило би Фараону и слугама његовим;

Прич. XXI, 23 - XXII, 4.

Ко чува уста своја и језик свој, чува душу своју од невоља. 24. Поноситом и обесном име је подсмевач, који све ради бесно и охоло. 25. Лењивца убија жеља, јер руке његове неће да раде; 26. Сваки дан жели; а праведник даје и не штеди. 27. Жртва је безбожничка гад, а камоли кад је приносе у греху? 28. Лажни сведок погинуће, а човек који слуша говориће свагда. 29. Безбожник је безобразан, а праведник удешава своје путе. 30. Нема мудрости ни разума ни савета насупрот Богу. 31. Коњ се опрема за дан боја, али је у Господа спасење. 1. Боље је име него велико богатство, и милост је боља него сребро и злато. 2. Богат и сиромах сретају се; обојицу је Господ створио. 3. Паметан човек види зло и склони се, а луди иду даље и плаћају. 4. Смерности и страху Господњем плата је богатство и слава и живот.


Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Узвикни, говори Господ светом пророку Илији, и не поштеди, изобличавајући безакоња мојих људи. А шта су урадили људи? Траже ме и желе да ми се приближе. Зар је то грех? Зар нису они то и дужни чинити? Да, јесу дужни. Међутим, они то не чине као што треба. Очекују да у томе успеју једино са постом, не бринући о делима правде и љубави. "И пост ми је пријатан,- говори Господ,- али само тада кад, смирујући своје тело, опраштају увреде, остављају дугове, хране гладне, бескућнике уводе у дом, одевају наге. Када све то буде пратило пост, моћи ће да ме траже и да ми се приближе": Тада ће синути видело твоје као зора... и слава Божија ће те обујмити; тада ћеш призвати и Господ ће те чути; викаћеш и рећи ће: Ево ме... И Господ ће те водити вазда (Ис.58,111).

[Несташна]

ЧЕТВРТАК ШЕСТЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

 

На 6-м часу: 

Ис. LXV, 8-16.

Овако вели Господ: Као кад ко нађе вино у грозду, па рече: Не квари га, јер је благослов у њему, тако ћу учинити ради слуга својих, нећу их потрти све, 9. Јер ћу извести семе из Јакова и из Јуде наследника горама својим, и наследиће их изабраници моји, и слуге моје населиће се онде. 10. А Сарон ће бити тор за овце и долина ахорска почивалиште за говеда народу мом који ме тражи. 11. А ви, који остављате Господа, који заборављате свету гору моју, који постављате сто Гаду и лијете налив Менију, 12. Вас ћу избројати под мач, и сви ћете припасти на клање, јер звах а ви се не одазивасте, говорих а ви не слушасте, него чинисте шта је зло преда мном и изабрасте шта мени није по вољи. 13. Зато овако вели Господ Господ: Гле, слуге ће моје јести, а ви ћете гладовати; гле, слуге ће моје пити, а ви ћете бити жедни; гле, слуге ће се моје веселити, а ви ћете се стидети. 14. Гле, слуге ће моје певати од радости у срцу, а ви ћете викати од жалости у срцу и ридаћете од туге у духу. 15. И оставићете име своје изабранима мојим за уклин; и Господ ће те Бог убити, а слуге ће своје назвати другим именом. 16. Ко се узблагосиља на земљи, благосиљаће се Богом истинитим; а ко се ускуне на земљи, клеће се Богом истинитим; јер ће се прве невоље заборавити и сакривене ће бити од очију мојих.

На веч.: 

Пост. XLVI, 1-7.

Уставши, пође Израиљ са свим шта имаше, и дошавши код кладенца заветног, принесе жртву Богу оца свог Исака. 2. И Бог рече Израиљу ноћу у утвари: Јакове! Јакове! А он одговори: Ево ме. 3. И Бог му рече: Ја сам Бог, Бог оца твог; не бој се отићи у Мисир; јер ћу онде начинити од тебе народ велик. 4. Ја ћу ићи с тобом у Мисир, и ја ћу те одвести онамо, и Јосиф ће метнути руку своју на очи твоје. 5. И пође Јаков од Вирсавеје; и синови Израиљеви посадише Јакова, оца свог и децу своју и жене своје на кола која посла Фараон по њ. 6. И узеше стоку своју и благо своје што беху стекли у земљи хананској; и дођоше у Мисир Јаков и сва породица његова. 7. Синове своје и синове синова својих, кћери своје и кћери синова својих, и сву породицу своју доведе са собом у Мисир.

Прич. XXIII, 15 - XXIV, 5.

Сине мој, ако буде мудро срце твоје, веселиће се срце моје у мени; 16. И играће бубрези моји кад усне твоје стану говорити што је право. 17. Срце твоје нека не завиди грешницима, него буди у страху Господњем увек. 18. Јер има плата, и надање твоје неће се затрти. 19. Слушај, сине мој, и буди мудар и управи путем срце своје. 20. Не буди међу пијаницама ни међу изјелицама. 21. Јер пијаница и изјелица осиромашиће, и спавач ходиће у ритама. 22. Слушај оца свог који те је родио, и не презири матере своје кад остари. 23. Купуј истину и не продаји је; купуј мудрост, знање и разум. 24. Веома се радује отац праведников, и родитељ мудрога весели се с њега. 25. Нека се, дакле, весели отац твој и мати твоја, и нека се радује родитељка твоја. 26. Сине мој, дај ми срце своје, и очи твоје нека пазе на моје путе. 27. Јер је курва дубока јама, а тесан студенац туђа жена. 28. Она и заседа као лупеж и умножава злочинце међу људима. 29. Коме: Јаох? Коме: Куку? Коме свађа? Коме вика? Коме ране низашта? Коме црвен у очима? 30. Који седе код вина, који иду те траже растворено вино. 31. Не гледај на вино кад се румени, кад у чаши показује лице своје и управо искаче. 32. На последак ће као змија ујести и као аспида упећи. 33. Очи ће твоје гледати на туђе жене, и срце ће твоје говорити опачине. 34. И бићеш као онај који лежи усред мора и као онај који спава поврх једра. 35. Рећи ћеш: Избише ме, али ме не заболе; тукоше ме, али не осетих; кад се пробудим, ићи ћу опет да тражим то. 1. Не завиди злим људима нити жели да си с њима. 2. Јер о погибли мисли срце њихово и усне њихове говоре о муци. 3. Мудрошћу се зида кућа и разумом утврђује се. 4. И знањем се пуне клети сваког блага и драгоцена и мила. 5. Мудар је човек јак, и разуман је човек силан снагом.


Светитељ Теофан Затворник. Мисли за сваки дан у години.

Слушај сине мој и буди мудар и исправљај мисли срца свога (Прич.23,19). Из срца стално излазе мисли, некада добре, али већином зле. Зле никако не треба прихватати. Па чак ни добре не треба увек испуњавати, јер се дешава да и добре мисли нису умесне с обзиром на дате прилике. Ето зашто се препоручује пажња према себи и обазривост према свему што излази из срца - и зло треба одбацивати и о доброме расуђивати и испуњавати само оно што се покаже истински добрим. Најбоље би, међутим, било сасвим закључати срце како из њега не би ништа излазило нити шта улазило без одлуке ума. Најбоље би било да ум у свему претходи, усмеравајући покрете срца. Ум је такав једино уколико је - ум Христов. Ради се, дакле, о томе да се умом и срцем сједињавамо са Христом како би све у нама било исправно.

[Goku]

@Несташна је постала @Сања Т.
А шта је са "правом" Сањом Т? Зашто је запустила своје пбавезе постављања свакодневних читања?

[Несташна]

Tu je i ona samo ja uskočila, dogovorile se nas dve da je menjam jer trenutno ona ima neke obaveze. "Gde ona stade ja produžih" 

[Несташна]

ПЕТАК ШЕСТЕ СЕДМИЦЕ ВЕЛИКОГ ПОСТА

 

На6-м часу: 

Ис. LXVI, 10-24.

Радујте се с Јерусалимом и веселите се у њему сви који га љубите; радујте се с њим сви који га жалисте. 11. Јер ћете сати сисе од утехе његове, и наситићете се, јешћете и наслађиваћете се у светлости славе његове. 12. Јер овако вели Господ: Гле, ја ћу као реку довести к њему мир и славу народа као поток бујан, па ћете сати; бићете ношени на рукама и миловани на коленима. 13. Као кад кога мати његова теши тако ћу ја вас тешити, и утешићете се у Јерусалиму. 14. Видећете и обрадоваће се срце ваше и кости ће се ваше помладити као трава, и знаће се рука Господња на слугама Његовим и гнев на непријатељима Његовим. 15. Јер, гле, Господ ће доћи с огњем, и кола ће Му бити као вихор, да излије гнев свој у јарости и претњу у пламену огњеном. 16. Јер ће Господ судити огњем и мачем својим сваком телу, и много ће бити побијених од Господа. 17. Који се освештавају и који се очишћавају у вртовима један за другим јавно, који једу месо свињско и ствари гадне и мишеве, сви ће изгинути, вели Господ. 18. А ја знам дела њихова и мисли њихове, и доћи ће време, те ћу сабрати све народе и језике, и доћи ће и видеће славу моју. 19. И поставићу знак на њих, и послаћу између њих који се спасу к народима у Тарсис, у Фул и у Луд, који натежу лук, у Тувал и у Јаван и на далека острва, која не чуше глас о мени нити видеше славу моју, и јављаће славу моју по народима. 20. И сву ће браћу вашу из свих народа довести Господу на дар на коњима и на колима и на носилима и на мазгама и на камилама ка светој гори мојој у Јерусалим, вели Господ, као што приносе синови Израиљеви дар у чистом суду у дом Господњи. 21. И између њих ћу узети свештенике и Левите, вели Господ. 22. Јер као што ће нова небеса и нова земља, што ћу ја начинити, стајати преда мном, вели Господ, тако ће стајати семе ваше и име ваше. 23. И од младине до младине, и од суботе до суботе долазиће свако тело да се поклони преда мном, вели Господ. 24. И излазиће и гледаће мртва телеса оних људи који се одметнуше од мене; јер црв њихов неће умрети и огањ њихов неће се угасити, и биће гад сваком телу.

На веч.: 

Пост. XLIX, 33 - L, 26.

Kад изговори Јаков заповести синовима својим, диже ноге своје на постељу, и умре, и прибран би к роду свом. 1. Тада Јосиф паде на лице оцу свом, и плака над њим целујући га. 2. И заповеди Јосиф слугама својим лекарима да мирисима помажу оца његовог; и лекари помазаше мирисима Израиља. 3. И наврши му се четрдесет дана, јер толико дана треба оним које помажу мирисима; и плакаше за њим Мисирци седамдесет дана. 4. А кад прођоше жалосни дани, рече Јосиф домашњима Фараоновим говорећи: Ако сам нашао милост пред вама, говорите Фараону и реците: 5. Отац ме је мој заклео говорећи: Ево, ја ћу скоро умрети; у гробу мом, који ископах у земљи хананској, онде ме погреби. Па сада да идем да погребем оца свог, а после ћу опет доћи. 6. А Фараон му рече: Иди, погреби оца свог како те је заклео. 7. И отиде Јосиф да погребе оца свог; и с њим пођоше све слуге Фараонове, старешине од дома његовог и све старешине од земље мисирске. 8. И сав дом Јосифов и браћа његова и дом оца његовог; само децу своју и овце своје и говеда своја оставише у земљи гесемској. 9. А пође с њим кола и коњаника толико да беше војска врло велика. 10. А кад дођоше на гумно Атадово, које је с оне стране Јордана, плакаше онде много и врло тужно; и Јосиф учини жалост за оцем својим за седам дана. 11. А људи из оне земље, Хананејци, кад видеше плач на гумну Атадовом, рекоше: У великој су жалости Мисирци. Зато прозваше оно место с оне стране Јордана Жалост мисирска. 12. И учинише му синови његови како им беше заповедио. 13. Однесоше га синови његови у земљу хананску, и погребоше га у пећини на њиви макпелској, коју купи Аврам да има свој гроб у Ефрона Хетејина према Мамрији. 14. И погребавши оца свог врати се Јосиф у Мисир и браћа његова и сви који беху изашли с њим да погребу оца његовог. 15. А браћа Јосифова видећи где им отац умре, рекоше: Може бити да се Јосиф срди на нас, па ће нам се осветити за све зло што му учинисмо. 16. Зато поручише Јосифу: Отац твој заповеди на самрти и рече: 17. Овако кажите Јосифу: Молим те, опрости браћи својој безакоње и грех, што ти пакостише; сада опрости безакоње слугама Бога оца твог. А Јосиф заплака се кад му то рекоше. 18. После дођоше и браћа његова и падоше пред њим и рекоше: Ево смо слуге твоје. 19. А Јосиф им рече: Не бојте се, зар сам ја место Бога? 20. Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини шта се данас збива, да се сачува у животу многи народ. 21. Не бојте се дакле; ја ћу хранити вас и вашу децу. Тако их утеши и ослободи. 22. Тако живљаше Јосиф у Мисиру с домом оца свог, и поживе сто и десет година. 23. И виде Јосиф синове Јефремове до трећег колена; и синови Махира сина Манасијиног родише се и одрастоше на коленима Јосифовим. 24. И рече Јосиф браћи својој: Ја ћу скоро умрети; али ће вас зацело Бог походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и Јакову. 25. И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: Заиста ће вас походити Бог; а ви онда однесите кости моје одавде. 26. Потом умре Јосиф, а беше му сто и десет година; и помазавши га мирисима метнуше га у ковчег у Мисиру.

Прич. XXXI, 8-32.

Сине мој, отвори уста твоја Слову Божијем и расуђу све здраво; 9. Отварај уста своја, суди право, дај правицу невољноме и убогоме. 10. Ко ће наћи врсну жену? Јер вреди више него бисер. 11. Ослања се на њу срце мужа њеног, и добитка неће недостајати. 12. Чини мужу својему добро, целог живота свог. 13. Тражи вуне и лана, и ради по вољи рукама својим. 14. Она је као лађа трговачка, из далека доноси храну своју. 15. Устаје док је још ноћ, даје храну чељади својој и посао девојкама својим. 16. Мисли о њиви, и узме је, од рада руку својих сади виноград. 17. Опасује снагом бедра своја и крепи мишице своје. 18. Види како јој је добра радња, не гаси јој се ноћу жижак. 19. Рукама својим маша се преслице, и прстима својим држи вретено. 20. Руку своју отвара сиромаху, и пружа руке убогоме. 21. Не брине се о чељади у дому своме муж њен, кад се гдје задржи; сви су код ње одевени. 22. Двоје хаљине начини мужу својему, од танког платна и свиле хаљине себи. 23. Зна се муж њен на вратима кад седи са старешинама земаљским. 24. Покривала начини и продаде Феничанима, и појасе Хананејцима. 25. Уста своја отвара с пажњом и по закону, и поредак наметну језику својем. 26. Снагом и лепотом одену се, и узвесели се у дане последње. 27. Пази на владање чељади своје, и хлеба у лењости не једе. 28. Уста своја отвара мудро и на језику јој је наука блага. 29. Милостиња њена подиже чеда њезина, и муж њен похвали је. 30. Многе кћери стекоше богатство, многе учинише силна дела; али ти си узнапредовала и надвисила их све. 31. Лажног угађања и таште лепоте женске нема у теби: жена разумна благословена је, страх Господњи она да хвали. 32. Дајте јој од плодова уста њених, и да хваљен буде на вратима муж њен.


Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Окончани су дани свете Четрдесетнице! Сада нека сваки седне и погледа на резултат - шта је било на почетку, а како је сада? Била је трговина - и какав је добитак? Има ли бар мале зараде? Ми смо ступили на тркалиште и шта: да ли смо трчали, и да ли смо, трчећи, постигли очекивано? Битка је била објављена и шта: да ли смо се наоружали, да ли смо се тукли и, борећи се, да ли смо победили или пали? Опрезни и бодри посници, који су се трудили скрушеним и смиреним срцем, не могу а да се не радују, осврћући се унатраг. А ми лењиви и телоугодници, који смо се само око страсти и утешења паштили, можемо се само стидети. Међутим, ни тога нема. Јер, постоје неки које бију а они уопште не осећају бол пошто им је чело гвоздено, а врат од железа.

[Несташна]

ЛАЗАРЕВА СУБОТА

 

Јев. 333 (12:28-13:8)

Браћо, примајући Царство непоколебиво, да имамо благодат и њоме да служимо угодно Богу са поштовањем и страхом. 29. Јер Бог наш је огањ који спаљује. 1. Братољубље нека остане. 2. Гостољубље не заборављајте, јер из гостољубља неки и не знајући примише анђеле. 3. Сјећајте се сужања као да сте с њима оковани, и оних који се злопате, јер сте и сами у тијелу. 4. Брак нека буде у свему частан и постеља брачна чиста: а блудницима и прељубницима судиће Бог. 5. Не будите среброљубиви, будите задовољни оним што имате, јер је Он рекао: Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити. 6. Тако да можемо смјело говорити: Господ је мој помоћник, и нећу се бојати; шта ми може учинити човјек? 7. Сјећајте се својих старјешина, који вам проповиједаше ријеч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на вјеру њихову. 8. Исус Христос је исти јуче и данас и у вијекове.

Јн. 39 (11:1-45)

У вријеме оно, бијаше неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине. 2. А Марија, чији брат Лазар боловаше, бјеше она која помаза Господа мирисом и обриса ноге његове својом косом, 3. Онда сестре послаше к њему говорећи: Господе. ево болује онај кога ти љубиш. 4. А када чу Исус, рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу. 5. А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара. 6. Па када чу да је болестан, тада остаде два дана на мјесту гдје бјеше. 7. Послије тога рече ученицима: Хајдемо опет у Јудеју. 8. Рекоше му ученици: Рави, сад Јудејци тражаху да те каменују, па зар опет идеш онамо? 9. Исус одговори: Није ли дванаест часова у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види свјетлост овога свијета; 10. А ко иде ноћу спотиче се, јер нема свјетлости у њему. 11. Ово каза, и потом им рече: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим. 12. Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао,устаће. 13. А Исус им бјеше рекао за смрт његову, они пак мишљаху да говори о починку сна. 14. Тада им Исус рече отворено: Лазар умрије. 15. И мило ми је због вас што нисам био ондје, да вјерујете; него хајдемо њему. 16. Онда Тома, звани Близанац, рече осталим ученицима: Хајдемо и ми да помремо с њим. 17. Када пак дође Исус, нађе га, а он већ четири дана у гробу. 18. А Витанија бјеше близу Јерусалима око петнаест стадија. 19. И многи од Јудејаца бијаху дошли Марти и Марији да их тјеше за братом њиховим. 20. Када пак Марта чу да Исус долази, изиђе пред њега, а Марија сјеђаше дома. 21. Онда рече Марта Исусу: Господе, да си ти био овдје, не би умро брат мој. 22. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог. 23. Рече јој Исус: Васкрснуће брат твој. 24. Марта му рече: Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан. 25. Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот: који вјерује у мене ако и умре, живјеће. 26. И сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово? 27. Рече му: Да, Господе! Ја вјерујем да си ти Христос Син Божији који долази у свијет. 28. И ово рекавши, отиде те зовну тајно Марију, сестру своју, рекавши: Учитељ је дошао и зове те. 29. Она, како чу, устаде брзо и отиде к њему. 30. Јер Исус још не бјеше дошао у село, него бијаше на ономе мјесту гдје га срете Марта. 31. А Јудејци, који бијаху са њом у кући и тјешаху је, кад видјеше Марију да брзо устаде и изиђе, пођоше за њом говорећи да иде на гроб да плаче ондје. 32. А Марија, чим дође гдје бјеше Исус и видје га, паде пред ноге његове говорећи му: Господе, да си ти био овдје, не би умро мој брат. 33. Онда Исус, кад је видје гдје плаче, и гдје плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, 34. И рече: Гдје сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш. 35. Исусу ударише сузе. 36. Онда Јудејци говораху: Гле, како га љубљаше. 37. А неки од њих рекоше: Не могаше ли овај који отвори очи слијепоме учинити да и овај не умре? 38. А Исус се опет потресе у себи, и дође на гроб. А то бијаше пећина, и камен лежаше на њој. 39. Исус рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу. 40. Рече јој Исус: Не рекох ли ти да ако вјерујеш, видјећеш славу Божију? 41. Тада склонише камен гдје лежаше мртвац. А Исус подиже очи горе, и рече: Оче, благодарим ти што си ме услишио! 42. А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме ти послао. 43. И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! 44. И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздријешите га и пустите нека иде. 45. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији, видјевши шта учини Исус, повјероваше у њега.


Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години.

Лазаре, изиђи напоље! (Јн.11,43). Код онога који поседује вредну Марту, тј. свестрану врлину, и Марију, која седи поред ногу Исусових, тј. пажљиво и топло обраћање Господу свим срцем, доћи ће сам Господ и васкрснути његовог Лазара - тј. дух његов, разрешивши га од свих душевно-телесних веза. Тада ће у њему почети истински нов живот, у телу - нетелесни и на земљи - не земаљски. То ће бити истинско васкрсење у духу, пре будућег васкрсења телом!

[Несташна]

АПРИЛ

 

 

 

УЛАЗАК ГОСПОДЊИ У ЈЕРУСАЛИМ - ЦВЕТИ

 

Флп. 247 (4:4-9)

Браћо, радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се! 5. Благост ваша нека буде позната свима људима. Господ је близу. 6. Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше. 7. И мир Божији, који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу. 8. А даље, браћо, што год је истинито, што год је поштено, што год је праведно. што год је чисто, што год је достојно љубави, што год је на добру гласу, било која врлина, било што похвале достојно. то мислите; 9. Што и научисте, и примисте и чусте и видјесте на мени, оно чините, и Бог мира биће с вама.

Јн. 41 (12:1-18)

На шест дана прије Пасхе, дође Исус у Витанију, гдје бјеше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. 2. Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са њим за трпезом. 3. А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира. 4. Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намјераваше издати: 5. Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? 6. А ово не рече што му бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. 7. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба; 8. Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда. 9. Дознаде пак многи народ из Јудеје да је ондје и дођоше не само ради Исуса, него и да виде Лазара кога он подиже из мртвих. 10. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију; 11. Јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вјероваху у Исуса. 12. Сутрадан многи народ који бјеше дошао на Празник, чувши да Исус долази у Јерусалим, 13. Узеше гране од палми и изиђоше му у сретање и клицаху: Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев! 14. А Исус нашавши магаре усједе на њега, као што је писано: 15. Не бој се, кћери Сионова, ево цар твој долази сједећи на магарету. 16. Али ово не разумјеше испрва ученици његови; него када се прослави Исус, онда се сјетише да ово бјеше за њега писано, и да му ово учинише. 17. А свједочаше народ који бјеше с њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих. 18. Због тога му и изиђе народ у сретање, јер чу да је он учинио ово знамење.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Много је народа изашло на дочек Господу који је свечано, као цар, улазио у Јерусалим. Ко тада није клицао: Осана Сину Давидовом! Но, прошло је само четири дана и тај исти народ је тим истим језицима викао: "Распни, распни га!" Какав чудан обрт! Но, зашто се чудити? Зар не чинимо и ми исто када, по примању Светих Тајни Тела и Крви Господње, одмах по изласку из цркве све заборављамо - и своју побожност и Божију милост према нама, предајући се, као и раније, делима самоугађања, најпре малим, а затим и великим. Може бити да још не прође ни четири дана, а ми сами у себи распињемо Господа, премда и не вичемо другима: "Распни га"! И све то Господ види и трпи! Слава дуготрпељивости Твојој, Господе!



Тумачење светог Николаја Охридског и Жичког
Јеванђеље о разделењу стада у присуству Пастира


Ко доноси радост дому једном? Добар гост.

Ко доноси још већу радост дому једном? Пријатељ дома.

Ко доноси највећу радост дому једном? Домаћин дома када дође после дужег одсуства.

Благо рукама које прихватише Христа Господа као доброг госта, и угостише Га!

Благо устима која Га поздравише као пријатеља!

Благо душама које Му се поклонише с похвалном песмом као домаћину!

Али неки Га не познаше и не примише, нити као госта, нити као пријатеља, нити као домаћина, него својим рукама дигоше камен на Њега, и својим смртним душама припремише смрт телу Његовом.

Такво је божанско својство Господа Исуса, да где год се Он појавио, Бог у човечјем телу, људи су се делили надесно и налево од Њега, као што ће се поделити при Његовој појави последњега дана земаљске историје. И дан данас кад се поведе разговор у световном друштву о Господу Исусу, људи се деле надесно и налево. Како ли је тек оштра морала бити та деоба у дане Његовог телесног живота на земљи!

Данашње јеванђеље описује два случаја такве оштре подељености мећу људима у односу према Господу нашем. У првом случају, на вечери у селу Витанији, присутни су се били тако поделили, да су на једној страни били апостоли, васкрсли Лазар и његове сестре, Марта и Марија, које су гостиле Господа, а на другој Јуда издајник, који је протествовао што је Марија излевала мирисно уље на главу Господа. У другом случају, на једној страни био је народ који је свечано дочекивао Господа при уласку Му у Јерусалим, а на другој фарисеји, књижевници и првосвештеници, који су се саветовали да убију не само Христа но и Његовог пријатеља Лазара. На шест дана пре пасхе дође Исус у Витанију где беше Лазар што умре, кога васкресе од мртвих. Где је био Господ пре тога? Из претходног јеванђеља види се да се Он одмах по васкрсењу Лазара удаљио близу пустиње у неки град Јефрем. А удаљио се из просте осторожности да Га старешине јеврејске не ухвате и не убију. Јер васкрсење Лазара узбунило је ове безумне старешине више од свију других чуда Његових. Види се да је овај Лазар био човек чувен и знаменит, што сведоче и многобројне посете дому његову како у време његове смрти тако и по васкрсењу. Многи од Јудејаца беху дошли к Марти и Марији да их теше за братом њиховим (Јов. 11, 19); и: многи њега ради иђаху да виде чудо сотворено на њему Господом (12, 11). Па како још није било дошло Његово време, Господ се повукао даље од Јерусалима и склонио од злоковарних непријатеља Својих. И ово је Он учинио ради нас. Прво зато, да се Његова смрт не би десила у тајности него пред стотинама хиљада сведока, који су се о Пасхи сабирали у Јерусалим; да би тако цео свет знао да је Он несумњиво умро, те да би после било очигледно и несумњиво чудо Његовог васкрсења. Друго зато, да нас научи савршеној покорности вољи Божјој, те да и ми не јуримо у смрт пошто пото, по нашим сопственим саображењима, него да испитујемо вољу Божју и да будемо готови пострадати онога часа који нам се открије. Јер ако се потпуно предамо вољи Божјој ни длака с главе наше неће погинути (Лк. 21. 18), и све ће нам се десити у оно време у које треба да се деси, а не пре и не после. Ако смо достојни да умремо мученичком смрћу за Христа Господа, и ако смо при том потпунце покорни вољи Божјој иштући при том славу Божју а не нашу, онда ће наша мученичка смрт доћи у време и на начин како је то најкорисније и за нас и за наше ближње. Не треба, дакле, мислити, да је Господ Исус избегавао смрт склањајући се испред Својих џелата: Он је није избегавао него само одлагао до онога часа који је Оцем Његовим био одређен, до онога часа када ће смрт Његова донети највише користи свету. А да Господ није имао страха од страдања и смрти јасно је из Јеванђеља као светлост сунца. Тако једном је Он прорицао Своје страдање и смрт, кад га је Петар почео одговарати од таквих мисли с уверавањем да му се то неће десити, Господ је запретио Петру и рекао страшне речи: иди од мене, Сатано, јер ти не мислиш што је Божје него што је људско (Мк. 8, 32-33)!

На шест дана пред Пасху Господ се опет вратио у Витанију, где је живео Његов пријатељ Лазар, кога је Он васкрсао из мртвих. Ту је за Њега била спремљена вечера. И онде му зготовише вечеру, и Марта служаше, а и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист Јован прећуткује дом где је била та вечера. Могло би се мислити на први поглед да је то било у дому самога Лазара. Но према јеванђелистима Матеју (26, 6) и Марку (14, 3) изгледа јасно, да је вечера била у дому Симона губавога, пошто се код та два јеванђелиста описује истоветан догађај као и код Јована. Иначе би се морало претпоставити да се тај истоветни догађај десио два пута у Витанији, и то у врло кратком размаку времена: једном у дому Лазаревом а други пут у дому Симона губавог, што је мање вероватно. Овај Симон указивао је своје гостопримство Господу несумњиво из разлога што је Господом био исцељен од губе. Јер се не да ни замислити, с обзиром на страшну строгост Мојсејевог закона, да би један губав човек приређивао вечере и позивао толике госте, када ни најближи његови сродници нису смели имати с њим никаква додира. А и Лазар сеђаше с њим за трпезом. Јеванђелист нарочито истиче ово, да тиме покаже стварност Лазарева васкрсења. Васкрсли мртвац живео је својим обичним животом телесних људи: кретао се, ишао у госте, јео и пио. Он није био једна тренутна сенка, која се неком опсеном појавила пред људима па убрзо ишчезла, но жив, здрав и нормалан човек какав је био пре своје смрти и болести. Господ га је васкрснуо и удаљио се из Витаније у град Јефрем на неколико дана. И у присуству и у одсуству Христовом васкрсли Лазар подједнако је био жив човек; да се не помисли и не каже, дакле, да се тобож Лазар само у присуству и под "сугестијом" Христовом појављивао људима као жив. Сада пак када се Господ поново вратио у Витанију, ево Лазар седи с Њим за трпезом и гостује у свога суседа - а можда и сродника - Симона. Како диван призор! Господ седи за вечером са два човека којима је Он дао више него што им сва васиона може дати: једнога је подигао из мртвих а другога је исцелио од губе. Једноме је тело трулело од гроба а другоме од губе. Он је Својом чудотворном силом повратио првоме живот а другоме здравље. И сада, пред сам Свој полазак на часни крст, Он се склања код њих и налази у њима благодарне пријатеље. О, кад би сви ми знали колико нас Христос сваки дан спасава од трулежи ове земље и губе овога страсног живота, ми би Га непрестано гостили у срцу своме, и не би Га пуштали да оде испод крова наше душе!

А Марија узевши литру правога нардова многоценог мира помаза ноге Исусове, и отре косом својом ноге његове, а кућа се напуни мириса од мира. Прва два јеванђелиста пишу, да је жена просула миро на Христову главу, при чему свети Марко још додаје: разбивши скленицу леваше му на главу. Најскупоценија мира држана су у добро залемљеним и тврдо запечаћеним скленицама. Жена је разбила грлић од стаклета, па је онда излевала миро најпре по Његовој глави па онда - у знак неизмерног поштовања према Њему и своје сопствене смирености - и по ногама. Она се није трудила да лагано отвори стакло него га је разбила још и зато што је имала намеру да све миро, без остатка, излије на Господа. И тако, док је Марта служила по кући и око трпезе као и увек, дотле је Марија на свој начин одавала пошту чудотворном Учитељу. Две рођене сестре изражавале су своје поштовање према Господу на два разна начина. Другом једном приликом кад је опет Марта служила а Марија седела крај ногу Христових и слушала Његове свете речи, Господ је одао већу похвалу Марији но Марти рекавши: Марија је добри дијел изабрала (Лк. 10, 42) хотећи тиме да истакне претежну важност духовне ревности над телесном ревношћу. Сада пак Марија је набавила скупоцено нардово миро и, по источноме обичају, левала га по глави и по ногама Онога који је Својом надприродном чистотом омивао и миросавао њену душу. При овоме догађају присутни су се поделили у осећају, сви су ћутали и ћутањем одобравали поступак Маријин, но један само од њих нити је ћутао нити је тај поступак одобравао. Ево како јеванђелист, који је и сам био присутан ту, описује негодовање тога једнога: онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: зашто се ово миро не продаде за триста гроша и не даде сиромасима? А ово не рече што се стараше за сиромахе него што беше лопов, и имаше ковчежић, и носаше што меташе у њ. Према првој двојици јеванђелиста није сам Јуда негодовао него и остали ученици (Матеј) или још неки од присутних (Марко). Да су још неки негодовали, било тајно у души било полугласно, јасно је и из одговора Христовог у данашњем јеванђељу: не дирајте у њу .... јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате. Господ, дакле, одговара у множини. Но ма колико њих да је негодовало и ма како да је опажљиво било њихово негодовање, главно је да је Јуда најљуће, најгласније и најизразитије негодовао. Зашто јеванђелист Јован спомиње само њега? И то још га нарочито бележи са пуним именом, и са ознаком издајника? Да га читаоци не би помешали са другим Јудом апостолом. Јуда протествује, дакле, зашто се оно скупоцено миро изли бадава а не продаде, и новац не раздели сиромасима. Он означава и високу цену тога мирисног уља: триста пењаза, или триста гроша. То је заиста висока цена једне скенице мира; то износи неколико златних дуката. Но то баш показује превисоко страхопоштовање које је Марија имала према Господу Исусу. Ко зна колико је времена она штедела док је заштедела толики новац, да га одједном утроши, и тиме овековечи један тренутак времена? Јуду је дубоко заболело то што тих неколико златних дуката нису звекнули у његов ковчежић. Јеванђелист отворено каже да он беше лопов. Наравно, да је Господ то знао, тј. знао је, да Јуда подкрада ковчежић, у који су сабиране добровољне жртве за издржавање сиромаха. Но и ако је то Господ знао, Он никад није хтео изобличити Јуду за крађу, можда зато што је Он дубоко презирао новац, те није хтео о томе уопште да говори, а можда и зато што је чекао час, па да у једној речи каже о Јуди све што се могло казати. Ево те страшне речи, коју Господ рече о Јуди пред ученицима Својим: Не изабрах ли ја вас дванаесторицу, и један је од вас ђаво (Јов. 6, 70-71)? Нашто, дакле, називати Јуду само лоповом, кад је он заслужио да се назове ђаволом?

На његово негодовање ево шта Господ одговара: Не дирајте је; она је то сачувала за дан мога погреба. Јер сиромахе свагда имате са собом а мене немате свагда. О, да дивна и дирљива одговора! Она иста уста која су изрекла: милости хоћу а не жртве, и која су казала богатоме младићу: продај све што имаш и раздај сиромасима - та иста уста сада оправдавају Марији због просипања скупоценог мира. Није ли ту каква противречност? Не, никако; јер не живи човек само о хлебу, и јер и ово дело Маријино јесте колико жртва толико и милост, и то милост према највећем Сиромаху који је икада ходио по овој земљи. Јер није толико сиромах онај ко је одувек био сиромах и чији су ђедови и прађедови били сиромаси, али је прави сиромах један цар кад се изједначи са сиромасима, а шта тек да кажемо за Цара над царевима који је од постанка царовао над бесмртним војскама ангелским, па је из човекољубља учинио се човеком родивши се у пећини и поставши слуга свима? Волови и овце позајмили су Му своју шталу као новорођеном младенцу, а по смрти ко ће Му пристојно помазати мртво тело Његово, бар онолико колико је то обичај и са сиромасима кад умру? Ево ко - Марија. Као Духом научена она унапред свршава овај чин помазања тела Христовога припремајући га тако за погреб. За њу, ово је тајна вечера, на којој она свршава једну тајну не над живим него над мртвим Господом. Као да је знала, да ће моћни Чудотворац који је њеног брата повратио међу живе и губавог домаћина вечере међу здраве кроз два три дана пасти у руке злочинаца који ће га злочиначком смрћу уморити. Зато - не дирајте у њу; пустите је нека врши погребни обред нада Мном. А сиромахе ћете свагда имати са собом, па се старајте да на њима испуните заповест Моју о милосрђу. Што учините сиромасима, учинили сте Мени; но исто тако: што учинисте Мени, учинили сте сиромасима. Оно што Мени учинисте Ја ћу троструко вратити и вама и сиромасима вашим. Још је Господ рекао: заиста вам кажем: где се год успроповеда јеванђеље ово по свему свету, казаће се и то за спомен њезин (Мк. 14, 9). Видите ли како наш царствени Господ царски награђује учињену Му услугу! Он награђује љубав стоструком љубављу, и потрошених триста гроша, за којима је Јуда толико жалио, Он отплаћује Марији бесмртном славом. За триста гроша, које би крадљиви Јуда сакрио у мрак заједно са именом Маријиним, Марија је купила неисплативи бисер, наиме једну корисну поуку милионима и милијардама хришћана, поуку о том како Господ царски плаћа онима који Њему служе.

Разумеде пак многи народ из Јудеје да је (он) онде и дођоше не само Исуса ради него и да виде Лазара кога подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију, јер многи њега ради иђаху из Јудеје и вероваху у Исуса. Ево опет људи подељених од силе Христове! Једни иду да виде чудотворца, и Лазара, чудо Чудотворчево; а други се договарају да убију обојицу, не само Христа него и Лазара. Зашто Лазара? Да би тако уништили и живог сведока чудотворства Христовог. Но зашто се онда нису договорили да побију и све остале људе, жене и децу, на којима је Господ показао Своју божанску моћ, - све слепе који су прогледали, и глуве који су прочули, и неме који су проговорили, и сумасшедше који су се уразумели, и мртве који су васкрснули, и губаве који су очишћени, и узете који су исцељени, и раслабљене, хроме, бесне, и остале и остале, који су чудом оздрављени? Сведоци Христове чудотворне моћи постојали су по градовима и селима на све стране земље израиљске. Зашто се првосвештеници не договорише, да све њих побију, него само Лазара? Не зато што су се ови зли људи бојали крви и што су жалили људе него само зато што је то било неизводљиво и по њих саме опасно. А Лазара су нарочито хтели убити зато што је његово васкрсење изазвало, изгледа, веће узбуђење по Јудеји него ма које друго чудо Спаситељево; па онда и зато што је многи народ врвео да види Лазара и видевши га почео веровати у Господа Исуса; а можда још и зато што је Пасха била сасвим блиско, па су се бојали да сав народ који се о Пасхи сабира у Јерусалим не крене за Витанију да види оживелог мртваца и не поверује у Христа. И тако док је народ тражио спасења, дотле су се његове духовне вође трудиле да му заграде и спрече пут ка спасењу. Но сав труд ових злобних вођа народних против Божјега дела остао је узалудан. Што год су више они притискивали дело Божје, то је оно више избијало на видело. То се показало јасно и доцније са црквом Христовом до дана данашњега: читаве војске противника Христове цркве нападале су ову и споља и изнутра, но сви ти напади не само што нису успели да је сруше него су јој, на против, баш тиме помогли да се рашири и да се утврди у свету. Не могу слабе људске руке војевати против Свемоћнога Творца и Његовог дела. Оно што Он хоће бива упркос свих противних сила у Паклу и на земљи.

Догађај који се даље описује у данашњем јеванђељу показује колико је народ био отворенији за истину од својих вођа, и колико великодушнији и благодарнији. Тај догађај познат је под именом свечаног уласка Христовог у Јерусалим. А сутрадан многи од народа који беше дошао на празник чувши да Исус иде у Јерусалим узеше гране од палме и изиђоше ми на сусрет, и викаху му говорећи: Осана! благословен који долази у име Господње, цар Израиљев. Сутрадан, по вечери у Витанији, Господ се кренуо за Јерусалим, за град који убија пророке. Но Јерусалим није био обиталиште само тесногрудих фарисеја, и надмених књижевника, и богоборних првосвештеника, но један невиђени мравињак од људских бића, један огроман логор од хаџија и богомољаца. За време пасхе Јерусалим је у себи имао скоро онолико људских душа колико и Рим, тадашња престоница света. Та непрегледна маса људских бића сабирала се у Јерусалим, да као буде ближе Богу. Не може се рећи, да срце незаведене масе народне није видовито. У овоме случају и овога дана оно је уистини наслутио чудновату близину Бога и провидело је у Господу Исусу жељенога Цара из колена Давидова. Зато кад је Господ силазио низ Гору Маслинску, овај народ узлазио је уз ту исту Гору Њему у сретање. Једни простираху своје хаљине на путу пред Њим, други одсецаху гране од маслина и другог дрвећа и њима урешаваху пут, трећи нарочито бираху за ту сврху палмове гране, а сви заједно испуњени радошћу поздрављаху Га клицањем Осана! Осана сину Давидову! Осана на висини! Благословен цар Израиљев који долази у име Господње! Насупрот гвозденоме гњету римском; насупрот покварености и партизанском ситничарству својих старешина, душа народна веровала је у могућност чуда Божјега које ће целокупно несносно стање тренутно изменити. И народна душа је осетила да је носилац тога чуда Исус Господ. Зато Њега и поздравља тако радосно. Како ће Он извести ту темељиту промену у току ствари народ није знао; он је васпитаван да зна само за један начин извођења те промене, наиме помоћу цара из колена Давидова, који ће се зацарити у Јерусалиму на престолу Давидову. Народ је стога гледао у Исусу тога цара и поздрављао Га с радошћу и надом, да ће се Он овом приликом зацарити у Јерусалиму насупрот Риму и насупрот Јерусалиму. Но та вера народна изазвала је страх код фарисеја; и та радост народна изазвала је гњев њихов. Зато неки од фарисеја рекоше Христу, да им запрети да тако не кличу. А кротки Господ, свесан неодољивости силе Своје, одговори им: ако они ућуте, камење ће проговорити (Лк. 19, 39-40). Тако им одговори Цар над царевима, преобучен у сиромаха и јашући на магарету. Јер јеванђелисти описују да је Господ при овом величанственом уласку јахао на магарету.

А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: не бој се, кћери Сионова, ево цар твој иде седећи на магарету. Други јеванђелисти исцрпно описују, како је сиромашни Господ, без игде икакве својине, дошао до магарета. Зато свети Јован прелази преко тога, као познатог, и само вели нашавши магаре. Најисцрпније јеванђелист Лука (19, 30-35) описује чудо прозорљивости и власти Христове којом је Господ дошао до тог магарета. Идите у то село према вама, рекао је Господ неким ученицима, и кад уђете у њега наћи ћете магаре привезано на које никакав човек никад није уседао; одрешите га и доведите. Ученици су пошли по заповести, и заиста нашли су све како им је речено. С магаретом је била и магарица, матер његова. Зашто Господ није узјахао на магарицу него на магаре, на коме нико никад дотле није јахао? Зато што се магарица није дала ни јахати ни водити. Магарица представља народ израиљски, а магаре народе незнабожачке. Тако тумаче Свети Оци, и тумачење је њихово несумњиво тачно. Израиљ ће одбацити Христа, а незнабошци ће Га прихватити. Незнабошци ће углавном пронети Христа кроз историју, и заједно с Њим ће ући у Вишњи Јерусалим, у царство небесно.

Али ови ученици његови не разумеше пре: него кад се прослави Исус онда се опоменуше да ово беше за њега писано, и ово му учинише. А, уопште, врло мало разумеше ученици од свега што се збиваше с њиховим Учитељем све докле им се не отвори ум да разумеју и докле их не озари Дух Божји у виду пламених језика. Тек тада разумеше све и опоменуше се свега.

А народ сведочаше који беше пре с њим кад Лазара изазва из гроба и подиже га из мртвих. Зато га и срете народ, јер чуше да он учини ово добро. Овде је реч о две врсте народа: о једнима који су били присутни сведоци васкрсења Лазарева у Витанији, и о свему осталом народу, стеченоме у Јерусалиму, који чу од оних првих о чуду над Лазаром. Први сведочише, а други због тог сведочанства изађоше и сретоше Га. И док се дим од жртава дизао код храма Соломонова; док су се књижевници с досадом препирали о мртва слова закона Мојсејевог; док су отупели свештеници гордељиво распоређивали ток свечаности, док су се старешине народне пућиле и показивале народу као у самоуверењу, да се сав тај народ скупио ради њих; и док су левити тачно и задовољно одвајали делове жртава које њима припадају - дотле је народ чезнуо за чудом и Чудотворцем. Зато су сада непрегледни таласи људских бића, окренути леђима храму Соломонову у Јерусалиму, и жртвеницима и свештеницима, и целој тој немоћној машинерији извештаченог варошког друштва, окренути леђима свему томе управљали лица своја ка Гори Маслинској, низ коју је силазио Чудотворац. Јер шта могу помоћи мртве куле јерусалимске, са живим мртвацима у њима, гладној и жедној души народној, која тражи прозор на затвореном небу и виђење Бога Живога? Обе гордости, које су испуњавале и препуњавале Јерусалим, и римска и фарисејска, нису биле у стању учинити ни једну длаку белом или црном. А гле, низ Маслинску Гору спушта се Онај, који је Својим гласом изазвао четвородневног мртваца из гроба васкрснувши га из мртвих и повративши га из гробне трулежи!

О, да би и ми сви одвратили дух свој од горде но немоћне машинерије овога света, и управили га ка гори небесној, попут Христа Цара! О, кад би и ми управили све наше надање само у њега! Наша душа тражи победиоца и смрти, које сва васиона сама собом не може победити. Христос је тај Победилац. Наша душа гладни и жедни за Царем смиреним и моћним, смиреним због Своје моћи и моћним због Своје смирености, за Царем пријатељем свакога од нас појединачно, за Царем чијој власти нема границе и чијем човекољубљу нема мере. Такав је Цар Христос Господ. Њему, дакле, ускликнимо сви: Осана, осана! Њему нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.