Свакодневна читања

[JESSY]

Понедељак тридесети по Педесетници

Јев. 319 (8:7-13)

Браћо, да је први завјет био без мане, не би се тражило мјесто за други. 8. Јер корећи њих говори: Ево иду дани, говори Господ, и учинићу са домом Израиљевим и са домом Јудиним Завјет нови, 9. Не онакав завјет који учиних са оцима њиховим у дан кад их узех за руку да их изведем из земље Египатске; јер они не осташе у завјету моме, и ја не марих за њих, говори Господ. 10. Јер ово је Завјет који ћу завјетовати дому Израиљеву послије оних дана, говори Господ: Ставићу законе моје у мисли њихове и написаћу их на срцима њиховим, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ. 11. И нико неће учити ближњега свога, и нико брата свога, говорећи: Познај Господа; јер ће ме сви познати, од малога до великога. 12. Јер ћу бити милостив неправдама њиховим, и нећу више спомињати гријехе њихове и безакоња њихова. 13. А кад вели Завјет нови, први је учинио застарјелим; а оно што застаријева и стари, близу је ишчезнућа.

Мк. 33 (8:11-21)

У вријеме оно, изиђоше фарисеји. и почеше се расправљати с Исусом, и кушајући га, искаху од њега знак са неба. 12. И уздахнувши духом својим рече: Зашто род овај знак иште? Заиста вам кажем: Неће се дати знак роду овоме. 13. И оставивши их уђе опет у лађу, и отиде на ону страну. 14. И заборавише ученици његови узети хљебове. И немаху са собом у лађи до један хљеб. 15. И опомињаше их говорећи: Гледајте, чувајте се квасца фарисејскога и квасца Иродова. 16. И размишљаху, један другоме говорећи: То је што хљеба немамо. 17. И разумјевши Исус рече им: Зашто мислите да је то што хљеба немате? Зар још не схватате нити разумијете? Зар је још окамењено срце ваше? 18. Имајући очи зар не видите, и уши имајући зар не чујете? И не памтите ли, 19. Кад оних пет хљебова разломих на пет хиљада, колико пуних котарица комада накуписте? Рекоше му: дванаест. 20. А кад оних седам на четири хиљаде, колико пуних котарица комада накуписте? А они рекоше: седам. 21. И рече им: Како не разумијете?

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Господ је пловио са ученицима на другу страну мора. Они су заборавили да узму хлеб. Имајући са собом само један, почели су да мисле шта ће да раде. Знајући њихове помисли, Господ их је подсетио на насићење четири и пет хиљада људи. Тиме је хтео да их доведе до чврсте наде у то да поред Њега неће умрети од глади, макар не имали ни једног јединог хлеба (Мк.8,13-21). Колико немира понекад.у човека уноси помисао о неизвесној будућности! Умирење од тих узнемирења је само једно - нада на Господа. Оживљавање и укрепљење те наде црпи се из разумног разматрања онога што је већ било са другима и са нама самима. Неће се наћи ни један човек који у свом животу није искусио неочекивана избављења од невоља, односно неочекиване обрте свога живота набоље. Сећањем на такве случајеве оживљавај своју душу када почну да те муче мрачне мисли о томе шта ће бити. Бог и сада све устројава на добро као и раније. Ослони се на Њега. Још пре избављења од невоље, Он ће ти послати благодушност при којој нећеш ни примећивати своју невољу. Онога који се узда у Господа окружује милост. Истражуј такве примере у Светом Писму, у животима светитеља, у свом животу и животу својих познаника. Тако ћеш као у огледалу видети да је Господ близу свих који га призивају. И тада страховања за твој удео неће помутити твоју душу.

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 21.12.2015. Зачало 33.

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/jevandjelje-dana/2015/decembar/jevandjelje-dana-21-12-luki-zac-33.mp3

http://www.prijateljboziji.com/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/2015-12-21/44.html

[Sanja Т.]

    Уторак тридесети по ПедесетнициСвето Писмо - читање за данас

 

Јев. 321 (9:8-10, 15-23)

Браћо, овим Дух Свети показује да још није отворен пут у Светињу, докле год прва скинија стоји; 9. Која је праслика за садашње вријеме, када се приносе и дарови и жртве које не могу да усаврше савјест онога који служи, 10. А прописане су само за јела и пића и разна прања и обреде тјелесне до времена обнове. 15. И зато је Он посредник Новога Завјета, да послије његове смрти за искупљење од преступа у првоме завјету, призвани приме обећано вјечно насљедство. 16. Јер гдје је завјештање мора да буде и смрт завјештача, 17. Јер је завјештање пуноважно тек послије смрти, пошто никада не важи док је завјештач у животу. 18. Јер ни први завјет није установљен без крви. 19. Тако, када је Мојсеј објавио све заповијести Закона свему народу, онда узе крви од јунаца и јараца, с водом и вуном црвеном и исопом, те покропи и књигу и сав народ, 20. Говорећи: Ово је крв завјета који вама одреди Бог. 21. А тако и скинију и све сасуде богослужбене покропи крвљу. 22. И по Закону готово све се чисти крвљу и без пролијевања крви не бива опроштење. 23. Требало је, дакле, да се слике небеских ствари овако очисте, а саме небеске ствари бољим жртвама од ових.

Мк. 34 (8:22-26)

У вријеме оно, дође Исус у Витсаиду; и доведоше к њему слијепа, и мољаху га да га се дотакне. 23. И узевши за руку слијепога, изведе га изван села, и пљунувши му на очи, положи руке на њега, и запита га види ли што. 24. И он погледавши рече: Видим људе да иду као дрвеће. 25. И потом опет метну му руке на очи, и учини да прогледа: и исцијели се, и видје све јасно. 26. И посла га дому његовом, говорећи: Нити улази у село, нити казуј коме у селу.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Слепога из Витсаиде Господ није исцелио одједном, већ најпре делимично, а затим у потпуности. И овај поче све јасно да види (Мк.8;22-26). Због чега је тако учинио, само Он зна. Ми одатле можемо да закључимо: кад је за исцељење телесног вида била потребна постепеност, за просвећење очију нашег ума свакако ће бити потребна још већа поступност. Тако је и било. У периоду патријараха, богооткривено знање није било сложено; у подзаконском периоду оно је постало сложеније и подробније; а у наше - хришћанско време, оно је још подробније и узвишеније. Међутим, да ли је ту крај? На земљи нешто више не очекуј. На оном свету, пак, биће још тога. Два света апостола нас уверавају о томе - свети Јован и свети Павле (Јн.3,2; 1.Кор.13,12). Сада видимо све као у огледалу, а онда ћемо све видети јасно. Али и тамо ће постојати различити степени умног просвећења, будући да је област знања Божијег бескрајна. На земљи је Откривење Божије већ завршено. О нечем вишем не треба ни мислити, будући да имамо све што је неопходно. Усвој дато и живи по њему. Хришћанско Откривење унапред не обећава нова откривења. Оно само говори о раширености Јеванђеља по целом свету. Та свудаприсутност и свеопштост познавања Јеванђеља биће знак за крај постојања садашњег поретка ствари. Тада ће вера ослабити, и живот ће постати тежак. Тада ће благост Божија учинити крај овоме свету.  

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 22.12.2015. Зачало 34.

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/jevandjelje-dana/2015/decembar/jevandjelje-dana-22-12-luki-zac-34.mp3

http://www.prijateljboziji.com/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/2015-12-22/44.html

[Sanja Т.]

9.12/22. 12. ЗАЧЕЋЕ СВЕТЕ АНЕ; СВЕТА АНА, МАТЕР ПРОРОКА САМУИЛА; ПРЕПОДОБНИ СТЕФАН НОВОСИЈАТЕЉ; ПРЕПОДОБНИ АМОН

 

http://eparhijaniska.rs/%D1%81%D0%B2%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D1%87%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0/%D0%B6%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%85/211-9-12-22-12

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 23.12.2015. Зачало 36.

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/jevandjelje-dana/2015/decembar/jevandjelje-dana-23-12-luki-zac-36.mp3

http://www.prijateljboziji.com/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/2015-12-23/44.html

[Sanja Т.]

СРЕДА ТРИДЕСЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Јев. 323 (10:1-18)

Браћо, Закон имајући само сјенку будућих добара, а не сами лик ствари, не може никада једним те истим жртвама, које се приносе стално сваке године, усавршити оне који приступају. 2. Иначе, зар оне не би престале да се приносе, пошто они који служе не би се више осјећали грјешним, будући једном за свагда очишћени? 3. Међутим, те жртве сваке године подсјећају на гријехе. 4. Јер није могуће да крв јунаца и јараца спере гријехе. 5. Зато улазећи у свијет говори: Жртву и принос ниси хтио, али си ми тијело припремио. 6. Свеспаљенице и жртве за гријехе нису ти биле угодне; 7. Тада рекох: Ево дођох, као што је у почетку Књиге писано за мене, да учиним вољу твоју, Боже. 8. Говорећи претходно, да жртву и принос и свеспаљенице и жртве за гријехе ниси хтио нити су ти биле угодне, оне које се по закону приносе; 9. Потом рече: Ево идем да учиним вољу твоју, Боже. Укида прво, да постави друго. 10. Том вољом смо освећени приношењем тијела Исуса Христа једном за свагда. 11. И сваки свештеник стоји свакодневно служећи и много пута приносећи исте жртве које никада не могу уништити гријехе; 12. А Он, принијевши једну жртву за гријехе, занавијек сједе с десне стране Бога, 13. Чекајући даље док се не положе непријатељи његови за подножје ногу његових. 14. Јер је Он једним приносом учинио савршенима заувијек оне који сеосвећују 15. А свједочи нам и Дух Свети; јер пошто је напријед рекао: 16. Ово је Завјет који ћу им завјештати послије оних дана, говори Господ, дајући законе моје у срца њихова, и у мисли њихове написаћу их, каже: 17. И гријехе њихове и безакоња њихова нећу више спомињати. 18. А гдје је опроштење гријехова, ту нема више приноса за њих.


Мк. 36 (8:30-34)

У вријеме оно, забрани Исус ученицима Својим да ником не говоре о њему. 31. И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. 32. И рече им то отворено. И узе га Петар насамо и поче га корити. 33. А он, окренувши се и погледавши на ученике своје, запријети Петру говорећи: Иди од мене, сатано: јер ти не мислиш оно што је Божије него што је људско. 34. И дозвавши народ са ученицима својим рече им: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде.



Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Позивајући нас да га следимо са крстом, Господ ближе одређује сам пут, одстрањујући главне препреке на њему, и то не спољашње, него унутрашње, које се корене у човековом срцу. Ако хоћеш да идеш за мном - као да говори - прво, немој жалити себе. Јер, ко буде жалио себе - погубиће себе. Друго, не везуј се љубављу за ствари, јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Треће, не устручавај се због онога што ће рећи или због тога како ће на тебе гледати други, јер ко се постиди мене и мојих речи у роду овом грешном и прељуботворном, и Син ће се Човечји постидети њега када дође у слави Оца свога са светим анђелима. Саможаљење, љубав према имању и стид пред лицем човечијим јесу три главна ланца којима се човек држи у оквирима небогоугодног живота, на путу страсти и греха. Они су главна препрека која омета обраћење грешника. Они су главни предмет духовне борбе у човеку који се каје и који је већ почео да приноси плодове покајања. Док се те везе не покидају, нема много изгледа на хришћански живот. Наиме, све дотле он ће бити пун саплитања и падова, ако и не увек спољашњих, а оно свакако унутрашњих. Стога, нека свако на себе погледа пажљиво. Ако у себи нађе нешто од реченога, нека се потруди да се ослободи, иначе нека се не нада да ће доспети до савршенства у Христу, макар по спољашњости и био сасвим исправан.

[Sanja Т.]

ЧЕТВРТАК ТРИДЕСЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Јев. 326 (10:35-39; 11,1-7)

Браћо, не губите поуздање своје, које доноси велику награду. 36. Јер вам је трпљење потребно, да пошто извршите вољу Божију, примите оно што је обећано. 37. Јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај који треба да дође и неће одоцнити. 38. А праведник ће од вјере живјети; ако ли одступи, неће бити по вољи души мојој. 39. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који вјерују на спасење душе. 1. А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих. 2. Јер у њој стари примише добро свједочанство. 3. Вјером сазнајемо да су свјетови саздани ријечју Божијом, тако да је видљиво постало из невидљивога. 4. Вјером принесе Авељ Богу бољу жртву него Каин; њоме би посвједочен да је праведник, када сам Бог прихвати даре његове; кроз њу он и послије смрти још говори. 5. Вјером Енох бјеше узнесен да не види смрти; и више се не нађе, јер га Бог узнесе, пошто прије његова узнесења бјеше му потврђено да је угодио Богу. 6. А без вјере није могуће угодити Богу; јер онај који прилази Богу, треба да вјерује да Бог постоји и да Он награђује оне који га траже. 7. Вјером Ноје би од Бога обавијештен о ономе што се још не види, и из побожног страха сагради ковчег за спасење дома свога; њоме он осуди сав свијет, и постаде насљедник праведности по вјери.

Мк. 39 (9:10-16)

У вријеме оно, задржаше ученици ову ријеч Исусову у себи, питајући један другог: Шта то значи васкрснути из мртвих? 11. И упиташе га: Зашто говоре књижевници да најприје Илија треба да дође? 12. А он одговарајући рече им: Када Илија прво дође, све ће уредити; и како је написано за Сина Човјечијега да треба много да пострада и да унижен буде? 13. Али вам кажем да је и Илија дошао, и учинише с њим шта хтједоше, као што је писано за њега. 14. И дошавши ученицима својим, видје народ многи око њих и књижевнике гдје расправљају с њима. 15. И одмах видјевши га, сав народ задиви се и притрчавши, поздрављаху га. 16. И упита књижевнике: Шта то расправљате с њима?

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Историја тече и, чине се, неумољиво одређује појединачне догађаје. Колико је само било припрема за прихватање Спаситеља!.. Најзад, дошао је и Његов најављивач - Јован. И шта се збило? Са Јованом учинише шта хтедоше (Мк.9,13), а Син Човечији пострада и би унижен (Мк.9,12). Ток догађаја није могао да се промени. Тако је увек: текућа историја све вуче за собом. Међутим, поставља се питање: "Где је слобода? Шта остаје од ње при таквом поретку догађаја? Ништа друго до призрак". Тако, обично, расуђују фаталисти. Ипак, свеопредељујућа неопходност тока догађаја нама се само причињава: у ствари, сви људски догађаји, и општи и појединачни, плод си слободних подухвата човека. Оно опште тече како тече стога што сви или већина тако хоће. И појединачно долази у сагласност са општим стога што овај или онај у појединачности тако хоће. Доказ за то је очигледан: услед општег добра бивају и рђаве појединачности; и усред општег зла бивају добре појединачности. И још: услед чврсто устројеног општег, рађају се појединачности које, разрастајући се и јачајући све више и више, најзад надваладавају и само опште и заузимају његово место. Међутим, појединачности су увек дело слободе. Шта је било заједничко између Хришћанства и карактера времена у коме се оно зачело? Хришћанство је посејало неколико лица која нису била пород неопходног тока историје. Оно је к себи привукло оне који имадоше жељу да га прихвате, надалеко се раширивши и поставши опште за тадашње човечанство: оно је било дело слободе. Исто се дешава и у рђавом смеру. Како се искварио запад? Сам себе је искварио, будући да су људи, уместо од Јеванђеља, почели да се уче од незнабожаца и да примају њихове обичаје. Најзад су се и искварили. Тако ће бити и код нас: почели смо и ми да се учимо од запада који је отпао од Христа Господа. У себе примамо његов дух. То ће се завршити тиме што ћемо, слично њему, окренути леђа истинском Хришћанству. Уколико усхтемо, прогнаћемо западну таму, а ако не - коначно ћемо се погрузити у њу.

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 24.12.2015. Зачало 39.

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/jevandjelje-dana/2015/decembar/jevandjelje-dana-24-12-marku-zac-39.mp3

http://www.prijateljboziji.com/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/2015-12-24/44.html

[Sanja Т.]

ПЕТАК ТРИДЕСЕТИ ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Јев. 327 (11:8,11-16)

Браћо, вјером Авраам послуша када би позван да пође у земљу коју је имао да прими у насљедство, и пође не знајући куда иде. 11. Вјером и сама Сара прими моћ да зачне, и упркос дубокој старости она роди; јер вјероваше Ономе који то обећа. 12. Зато се и родише потомци од једнога, и то престарјелога човјека, мноштвом као звијезде небеске и као пијесак небројени на обали мора. 13. У вјери помријеше сви ови не дочекавши остварење обећања, али их видјеше издалека, и поздравише, и признаше да су странци и пролазници на земљи. 14. Јер они који тако говоре показују да траже Отаџбину. 15. И да су мислили на ону из које су изишли, имали би времена да се врате; 16. Али сад желе бољу, то јест небеску. Зато се Бог не стиди њих да се назива Бог њихов; јер им је припремио Град.

Мк. 41 (9:33-41)

У вријеме оно, дође Исус у Капернаум, и кад бјеше у кући запита их: Шта се препирасте путем међу собом? 34. А они ћутаху; јер се путем препираху међу собом ко је највећи. 35. И пошто сједе дозва Дванаесторицу и рече им: Који хоће да буде први нека буде посљедњи од свију и свима слуга. 36. И узевши дијете, метну га међу њих и загрливши га рече им: 37. Ко једно од овакве дјеце прими у име моје, мене прима; а ко мене прими, не прима мене него Онога који је мене послао. 38. Одговори му Јован говорећи: Учитељу, видјесмо једнога који не иде за нама; а твојим именом изгони демоне; и забранисмо му, јер не иде за нама. 39. А Исус рече: Не браните му; јер нема никога који би именом мојим чудо чинио и могао одмах зло говорити о мени. 40. Јер ко није против вас с вама је. 41. Јер ко вас напоји чашом воде у име моје, зато што сте Христови, заиста вам кажем: неће изгубити плату своју.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Спаситељ као образ вере и живота поставља дете (Мк.9, 36). Простота вере рађа простоту живота: из једне и друге происходи узорно наравствено устројство. Ако се мудријашењу отвори приступ под видом некаквог побољшања, унутра ће се произвести раздор и читав живот ће се растројити. Мудријаши увек вичу: "То не треба тако, ово не треба овако. Дајте, ја ћу све да уредим изнова. Старо је неприкладно и досадно". Међутим, они још нигде, и никада, и ништа добро не урадише, већ само све кваре. Ум треба да слуша оно што је Господ заповедио. Ум се, додуше, назива царем у глави, али му није дата законодавна власт, већ само извршна. Чим се прихвати да буде законодавац, он одмах изазива растројство наравствених, верских, политичких и животних поредака. И све одмах пође наглавачке. У друштву настаје велика несрећа када се уму да слобода да лети без обазирања на Божанску истину. То је "гнев" Божији. А о њему је речено: "Прикриј се зачас, докле прође". У овом јеку мудријашке самовоље боље је од свега сакрити се у простоту вере. Као што је за време буре боље седети у кући и не излазити са самоувереношћу у борбу са њом, тако је и у време бурног својеумља боље не излазити у борбу и не хватати се за оружје мудријашења у жељи за супротстављањем. Простота вере је јача од надмудривања. Обуци се у њу, као у оклоп, и одолећеш.

[Sanja Т.]

25.12./12.12.БЕСЕДА О МЕЛХИСЕДЕКУ БЕСЕДА СВ. НИКОЛАЈА СРПСКОГ

 

 

 

Ти си свештеник ва веки по чину Мелхиседекову (Пс. 109, 4; Јевр. 7)

 

О колико има Господ скривених и верних слугу Својих, који му служе дан и ноћ! О колико сјајних комета, мимо звезданог неба, људима познатог, које се изненадно јаве, заблеште и изгубе у васионском пространству оставивши причу о себи! Праведни Аврам са својим потомством је као познато нам звездано небо над главама нашим, а Мелхиседек као сјајна комета, која се изненадно јавила, пред којом се познато нам звездано небо поклонило, и која се у незнан скрила. Ко је овај Мелхиседек? Цар салимски, свештеник Бога вишњега! (Пост. 14, 18). Он изнесе Авраму хлеб и вино; он благослови Аврама; и њему Аврам даде десетак од свега свога. Па кад је Аврам онолико благословен од Бога, колико је благословенији онај који благослови Аврама? О неиследивих дубина Божјег Промисла! Човечја мисао простире се од данас до сутра, а Божја мисао прониче све до последњих времена. Мелхиседек, по речима св. апостола Павла, предображава самог Господа Исуса Христа (Јевр. 7). Јер док праотац Аврам беше дивни и богоугодни сељак, овај Мелхиседек беше цар и свештеник. И Господ наш је Цар и Свештеник.

Мелхиседек понуди Авраму хлеб и вино. Господ наш понуди свему роду људском тело и крв Своју. Аврам се поклони Мелхиседеку и даде му добровољни данак. Право потомство Аврамово, тј. хришћани поклањају се Господу Исусу и дају Му добровољну жртву, уздарје за дар, за дар тела и крви на Крсту. Ко ће исказати род његов? И Христов и Мелхиседеков? Аврам отац ваш рад би био видети дан мој, и видје и зарадова се (Јов. 8, 56). Господ тако рече Јеврејима. Како виде? Прозре духом. Откри му Бог. А виде и у праобразу Христовом, у овом славном и дивном Мелхиседеку, цару и свештенику и слуги Бога вишњега.

О Господе Исусе, благослови и нас као што си благословио верне слуге Твоје, Мелхиседека и Аврама. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 25.12.2015. Зачало 41.

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/jevandjelje-dana/2015/decembar/jevandjelje-dana-25-12-marku-zac-41.mp3

http://www.prijateljboziji.com/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/2015-12-25/44.html

[Sanja Т.]

СУБОТА ТРИДЕСЕТА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Еф. 228 (5:1-8 )

Браћо, угледајте се на Бога као дјеца вољена. 2. И живите у љубави као што је и Христос нас љубио и предао себе за нас као принос и жртву Богу на пријатни мирис. 3. А блуд и свака нечистота и лакомство да се и не спомиње међу вама, као што и доликује светима; 4. Ни срамотне ни луде ријечи или шале, што год је непристојно, него радије захваљивање. 5. Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. 6. Нико да вас не заварава празним ријечима; јер због тога долази гњев Божији на синове противљења. 7. Не будите, дакле, саучесници њихови. 8. Јер некада бијасте тама, а сада сте свјетлост у Господу: владајте се као дјеца свјетлости;

1.Сол. 270 (4: 13-17)

Браћо, нећемо да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде. 14. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести с Њим. 15. Јер вам ово казујемо ријечју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули. 16. Јер ће сам Господ са заповјешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; 17. А потом ми живи који останемо бићемо заједно с њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господом бити.

Лк. 74 (14:1-11)

У вријеме оно, догоди се да Исус уђе у суботу у дом једног од старјешина фарисејских да једе хљеб; и они мотраху на њега. 2. И гле, бјеше пред њим неки човјек који имаше водену болест. 3. И одговарајући Исус рече законицима и фарисејима говорећи: Је ли допуштено у суботу лијечити? А они оћуташе. 4. И он га се дохвати, исцијели га и отпусти. 5. И одговарајући рече им: Који од вас не би својега магарца или вола, да упадне у бунар, одмах извадио у дан суботни? 6. И не могоше му одговорити на то. 7. А званицама каза причу, кад опази како избираху зачеља, и рече им: 8. Кад те ко позове на свадбу, не сједај у зачеље, да не буде међу званицама неко угледнији од тебе; 9. И да не дође онај који је позвао и тебе и њега, и рекне ти: Подај мјесто овоме. И онда ћеш са стидом поћи да заузмеш посљедње мјесто. 10. Него кад будеш позван, дошавши сједи на посљедње мјесто, да ти онај који те је позвао рече када дође: Пријатељу, помакни се навише. Тада ће ти бити част пред онима који сједе с тобом за трпезом. 11. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Када те негде позову, не седај у зачеље (Лк.14,8). Ако уопштимо овај савет, добићемо следеће: увек и свуда се држи последњег места. У том простом правилу је изражена сва богата садржина смирења. Узми га, седи и размотри све могуће случајеве твог живота, те унапред за себе у свима њима изабери последњи удео. Тако ће се стећи пракса смирења која ће од спољашњих дела, мало по мало, прећи унутра, и, као темељ, положити наслагу смирења. Временом ће то семе, потпомагано праксом, да се развије, те ће смирење, најзад, испунити твоју душу и тело, и сва спољашња дела. И шта ће се десити? Наравствена узвишеност ће сијати на твоме челу и привлачити свеопште уважење. На теби ће се испунити оно: Јер који се уздиже понизиће се, а који се понизи, уздигнуће се. Међутим, упражњавајући смирење - имај у виду једино њега самог и ништа друго. Оно само собом у душу уноси блажено настројење ка добру. Где се усели смирење, престају сви унутрашњи немири, и никакве спољашње незгоде не изазивају поразне утиске. Као што се таласи, не сусрећући препреке, без шума и удара разливају по отвореном мору, тако и спољашње и унутрашње жалости не ударају у смирену душу, већ прелазе преко ње, не остављајући трага. То је, да тако кажемо, животна предност смиреног. Каква њега само светлост одозго осењује, какве му се утехе шаљу, каква му се ширина слободних дејстава открива!.. Заиста, смирење све у себе смешта...

[Драган_Петровић]

Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 26.12.2015. Зачало 74.

http://www.prijateljboziji.com/download.php?file=upload/audio/jevandjelje-dana/2015/decembar/jevandjelje-dana-26-12-luki-zac-74.mp3

http://www.prijateljboziji.com/%D0%88%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D1%92%D0%B5%D1%99%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/2015-12-26/44.html

[Sanja Т.]

НЕДЕЉА ДВАДЕСЕТ ОСМА ПО ПЕДЕСЕТНИЦИ

СВЕТО ПИСМО - ДАНАШЊЕ ЧИТАЊЕ

 

Кол. 250 (1:12-18)

Браћо, захваљујући Богу и Оцу који нас оспособи за удио у насљедству светих у свјетлости; 13. Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје, 14. У коме имамо искупљење, опроштење гријехова; 15. Који је икона Бога невидљивога, Прворођени прије сваке твари, 16. Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били пријестоли или господства, или началства или власти: све је Њиме и за Њега саздано. 17. И Он је прије свега, и све у њему постоји. 18. И Он је глава тијела, Цркве, који је почетак, Прворођени из мртвих, да у свему Он буде први.

Лк. 76 (14:16-24)

Рече Господ причу ову: Неки човјек зготови велику вечеру и позва многе. 17. И у вријеме вечере, посла слугу својега да каже званицама: Дођите, јер је већ све готово. 18. И почеше се сви редом изговарати. Први му рече: Купих њиву и морам изићи да је видим; молим те, изговори ме. 19. И други рече: Купих пет јармова волова, и идем да их огледам; молим те, изговори ме. 20. И трећи рече: Ожених се, и зато не могу доћи. 21. И дошавши слуга тај, јави ово господару своме. Тада се разгњеви домаћин и рече слуги своме: Изиђи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље и хроме, и слијепе. 22. И рече слуга: Господару, учињено је како си заповједио, и још има мјеста. 23. И рече господар слуги: Изиђи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу да ми се напуни дом. 24. Јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних.

Свети Теофан Затворник - Мисли за сваки дан у години

Много је званих, али је мало изабраних (Лк.12,24). Звани су сви Хришћани, а изабрани су они који верују и живе хришћански. У прво време Хришћанства ка вери је призивала проповед. Ми смо, међутим, призвани самим рођењем од Хришћана и васпитањем међу њима. И слава Богу! Половину пута, тј. ступање у Хришћанство и укорењење његових начела у срцу од самога детињства, ми прелазимо без труда. Рекло би се да ће утолико бити јача вера и исправнији живот за све будуће време. Тако је и било. Међутим, од пре неког времена почело је код нас да бива друкчије. У школско васпитање су уведена нехришћанска начела која кваре омладину; у друштво су ушли нехришћански обичаји који омладину развраћују по њеном изласку из школе. И није онда чудно што се, по речи Божијој, ионако мали број изабраних, у наше време показује још мањим. Јер, већ је и дух времена противхришћански! А шта ће бити даље? Ако се код нас не измени начин васпитања и ако се не измене обичаји у друштву, све више и више ће слабити истинско Хришћанство, и најзад ће сасвим нестати. Остаће само име хришћанско, а духа хришћанског неће бити. Све ће испунити световни дух. Шта да се ради? Треба се молити ... 

СВЕТИ НИКОЛАЈ СРПСКИ

ОМИЛИЈЕ

Бог жели, да човек верује у Њега више него ма у кога и ма шта у свету.

Бог жели, да се човек нада у Њега више него ма у кога и ма у шта у свету.

Не, него још и више: Бог жели, да је човек свом љубављу својом везан искључиво само за Њега, па тек зрацима те љубави да се около везује за створења Божја.

То се зове јединство човека с Богом. То се зове брак душе са Христом. Све друго је прељубодејство и блуђење. Само таква једна тесна веза душе са Христом, каквој вези најбоља је слика на земљи брак, чини душу богатом и плодородном. Из сваке друге тако тесне везе душа рађа трње и коров, и остаје сасвим јалова за ма какво добро. Ако ово не знају и не могу да знају људи ван круга Христове Цркве, то треба да знају хришћани, а нарочито ви, Православни, којима је у духу и у традицији, да поимате све дубине, висине и ширине Божјег Откровења кроз Господа Исуса, и да схватате вечност правилније него што је схватају народи на Истоку и време да схватате правилније него што га схватају народи на Западу.

С чим се год душа човечја љубављу најтешње веже, с тиме је у браку, - било то живо биће или мртва ствар, било то тело или одело, било то сребро и злато или ма каква земаљска имовина, ма каква земаљска слава или част, или страст према ма чему у створеном свету: према накиту, јелу, пићу, игри, природи, или ма чему у природи. Сваки такав брак душе човечје незаконит је, и навлачи на душу и у овом и у оном животу бескрајну несрећу, сличну но несравњено већу од незаконите везе човека и жене, која значи јад и чемер не само за њих двоје него и за случајни пород њихов. Не треба крити оно што Свето писмо објављује, а то је; да је Живи Бог - Бог који ревнује (2 Мојс. 20, 5; 5. Мојс. 4, 24). Но ревњивост Божја не односи се ни на што у свету осим на душу човечју. Бог жели, да душа човечја буде искључиво Његова, и то у неокаљаној и недволичној верности. Због добра саме душе Бог то жели. Јер Он по Својој свеобимној мудрости зна - што после Христа и ми сви треба да знамо - да ако душа олабави у верности према Њему, своме Творцу, и веже се љубављу с неким или нечим другим у створеном свету, она постепено постаје слушкиња, па робиња, па једна тамна и очајна сенка, па најзад жалосна слика плача и шкргута зуба.

Само пламена љубав душе према Богу јесте законити брак душе. Свака друга љубав, не кроз Бога, мимо Бога, или против Бога, јесте идолопоклонство. Тако љубављу према телу човек прави од тела лажнога Бога или идола; љубављу према земаљском имању или накиту човек прави од имања и накита идоле; љубављу према ма коме или ма чему човек прави себи идоле. А то значи; љубав која искључиво припада Богу човек упућује на другу страну, на нешто ниже од Бога, на нешто недостојније љубави. У што год човек верује више него у Бога; у што се год човек нада више него у Бога; што год човек љуби више него Бога, - то заузима место Бога и постаје идол за човека, лажни Бог за лажну душу. А свако идолопоклонство велики пророци називају прељубодејством и блудодејством (Јерем. гл. 3; Језек. гл. 23. 37.).

Но најстрашније од свега јесте то што идолопоклоници постају једно са својим идолима. Јер при свакој љубави човек се постепено губи у предмету своје љубави. Оно о чем човек највише мисли, што највише воли и што најревносније хоће - оно постепено постаје право биће његовог бића, па било то јело или пиће, сребро или злато, накит или одело, кућа или њива, част или власт. Као што се вели у Писму: ходише за ништавилом и посташе ништавни (II Царев. 17, 15). Наравно да од овога није изузета ни похота човека за женом, или жене за човеком. Јер и то је богоотпадништво - и то најизразитије - и губљење себе до ништа. Као што то страшно изражава апостол Павле говорећи: или не знате да ко се с блудницом свеже једно тело с њом постане (I. Кор. 6, 16). Човек постаје оно нашто се његова љубав односи: Ако ли Бог - Бог, ако ли прашина - прашина. Човека спасава или губи у овоме животу његова љубав. Има само једна љубав што спасава; то је љубав према Богу. Свака друга љубав губи. Има само један законити и спасоносан брак душе; то је њен брак с Богом. Сваки други брак, који не проистиче из овог брака, као што проистиче зрак из сунца, јесте проклетсво и пагуба.

Данашње јеванђеље најсликовитије представља ту предивну тајну, како се човечја душа као верна невеста венчава с Богом, и како опет, као заслепљена издајница и неверница пада и пропада у мраку, корову и злоби идолопоклонства.

Царство је небеско као човек цар који начини свадбу сину своме. Као обично и другим причама Христовим тако и овом обухвата се сва историја људска од почетка до краја. Учени људи муче се и пишу велике и тешко разумљиве књиге, да објасне историју човечанства; па бар да у томе успевају, него често још више заврзу мрежу, искидају ткиво и помуте појмове. А Христос једном простом и кратком причом каже све, и све јасно и разумљиво. Ваистину, никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 46).

Царство небеско не може се исказати речима; оно се може само уподобити нечему што бива у овоме свету. Између осталога оно се може уподобити и свадби. Свадба је радостан догађај међу људима; и царство небеско је сама радост. Зато се царство небеско уподобљава свадби. Човек цар је сам Бог, а син Његов је Господ Исус Христос. Да је Он женик, то је објавио још Јован Крститељ (Јов. 3, 29), а то је потврдио и сам Господ Исус (Мат. 9, 15.). Сва историја људска од изгнања Адама из Раја до доласка Христовог јесте припрема људских душа за свадбу Сина Божјега; долазак Христов у свет јесте право отварање свадбе, прави почетак свадбеног весеља; а све време од Његовог доласка до свршетка времена јесте трајање те свадбе у свету. Но свадбена радост достиже свој врхунац тек у другом животу. Христов долазак у свет најрадоснији је догађај за човечанство уопште и за сваку душу посебице, као долазак обручника невести својој. Од свих народа на земљи најрадосније је требао народ јеврејски поздравити долазак Женика Христа, пошто је тај народ био највише од Бога припреман за дочек Његов. Тај народ је имао за задатак, да он први сусретне Христа, да Га први позна и прими, и да онда објави свима народима и племенима на земљи радост и спасење. Зато се у оригиналном тексту Јеванђеља и говори у множини начини свадбе сину своме. Јер је био дошао очекивани Женик старозаветној цркви јеврејској; и био је дошао Женик свакој души човечјој, која тражи спасења, живота и радости; и био је дошао Женик свему створеноме роду људском, свима народима и племенима. Но колико је велика љубав Божја према људима, толико је велика заслепљеност и злоба грешника на земљи. Јер се каже: к својима дође и своји га не примише (Јов. 1, 11). Прво, дакле, дође онима које је највише и најдуже припремао за невесту Себи, - народу јеврејском. Но овај Га народ не позна, не призна, презре и одбаци. Јер се у причи даље вели:

И посла слуге своје да зову званице на свадбу; и не хтеше доћи. Прво припремајући свадбену свечаност Сину Своме Бог је слао пророке кроз векове и векове, објављујући примицање те свечаности и позивајући народ јеврејски, да се спреми за дочек Женика Христа. То су биле прве слуге које Бог посла да зову званице. А кад се Христос већ појавио у свету, послан би Јован Претеча као весник, да јавља, да виче и зове. Но као што мален број одабраних послушаше старе пророке, тако исто мален број њих послушаше пустињског трубача, Јована Претечу. И не хтеше доћи.

Опет посла друге слуге говорећи: кажите званицама: ево сам обед свој уготовио, јунци моји и храњеници поклани су, и све је готово; дођите на свадбу! Друге слуге су апостоли и апостолски помоћници. А званице су за неко време још увек исте - Јевреји. Јер сам Господ је прво рекао: ја сам послан к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 15, 24), па је најпре такву наредбу дао и Својим апостолима: идите к изгубљеним овцама дома Израиљева (Мат. 10, 6). То је било пре Његова страдања и прослављања. А када је Он био одбачен од Јевреја, и од злих виноградара изведен ван плота јеврејског народа, и убијен, тада је тек Он, после Свога васкрсења, дао другу наредбу: идите, дакле, и научише све народе (Мат. 28, 19). Бог је остао веран Своме завету, а Јевреји су га погазили. Бог је остао веран Својој невести, изабраници Својој, цркви старозаветној, веран до краја, али је невеста изневерила свога Женика, и ступила је у безбројне незаконите бракове са идолима и лажним боговима, од којих се није хтела одвојити и вратити своме законитом Обручнику.

Ево сам опет уготовио. Све што треба за храну и весеље душе спремљено је. Истина храни душу - истина је сва била откривена као пребогата царска трпеза. Победа над злим духовима, победа над болестима и бригама, победа над природом - све те победе, које хране и веселе људску очајну душу, задобијене су - дакле, дођите! Небо је раније изгледало као оловом затворено за људе, и душе су људске биле као жалосне невесте затворене у хладну тамницу; сада је небо широм отворено: сам се Бог јавио на земљи, ангели су силазили на земљу, мртви се показивали као живи, достојанство човека уздигнуто је до Бога. О, да слатка јела! О, да раскошне трпезе - дођите! Али, место да се одазову свадбеном позиву заслепљене душе у мраку тамничком извршиле су преужасни злочин убивши свога Спаситеља, свога Женика. Но чак ни тиме стрпљење се Божје није исцрпло. Највећи злочин Бог је обратио у најдубљи источник сласти и радости. Тело и крв Распетога Господа изнето је на царску трпезу, несравњено слађе од угојених телаца и храњеника. Дођите и причестите се слашћу, којој и ангели могу позавидети! Благодатне струје Духа Светога, Духа Свемоћнога и Животворнога, отворена су широм. Све је готово - све! Све што је потребно да се упрљана невеста очисти; и изгладнела нахрани; и израњављена исцели и обнажена одене; и замађијана освести; и опијена отрезни; и умртвљена оживи. Ту је крштење водом, ту и крштење огњем и духом; ту је олакшање постом; ту је окрилаћење молитвом; ту је јелеј; ту је хлеб и вино; ту је царско свештенство за руководство; ту Црква светости и љубави. Све те дарове донео је Женик невести Својој и све их поставио на царску трпезу. Дођите, дакле! Дођите на свадбу!

А они не марише и отидоше овај у поље своје а овај к трговини својој: а остали ухватише слуге његове, изружише их, и побише их. Узалуд је позивати окорелу блудницу у законит брак! Она не мари за законитог вереника свога. Она је сувише привикла на своје идоле, да би се од њих могла одрешити. Једним блудним душама је идол поље, другима је идол трговина, трећим нешто треће. Поље означава тело са телесним страстима, а трговина означава среброљубље, добитак и богаћење трулежним стварима овога света. Свак оде дакле своме идолу, а за вереника не хте нико чути. А остали се расрдише и на сам позив, те похваташе слуге царске, изружише их и побише. Тако убрзо после Голготе наружише и намучише апостоле Петра и Јована (Дела Ап. 4, 2-3), а по том убише архиђакона Стефана и апостола Јакова, а потом и многе друге.

А као то чу цар онај, разгневи се и посла војску своју и погуби крвнике оне и град њихов запали. Цар онај јесте Бог; гнев Његов - крајње исцрпљено стрпљења и обраћање милости у правду; војска своја јесте војска римска; крвници су Јевреји, а град њихов Јерусалим. Неизмерно је стрпљење Божје. Бог није хтео казнити Јевреје одмах после убиства Господа Исуса, него је чекао још четрдесет година. Као што је некад Господ сам на Себе наложио пост од четрдесет дана, тако Творац људи налаже на себе после Голготе један пост у стрпљењу од четрдесет година. Он није пожурио да казни злочин људи према самоме Себи, да не кажу људи: гле, Бог је осветљив, хајде и ми да будемо осветљиви! Не; него тек после четрдесет година Бог пушта казну на јеврејски народ и то због злочина вођа тога народа према слугама Својим. Да би се и ми од тога научили, да се не светимо за неправде људи према нама самима и да будемо ревносни у поправљању неправедних до крајњих граница. Зашто Бог назива римску војску војском својом? Зато што је њу Бог употребио да казни блудну избраницу Своју. Исто онако као што је негда употребљавао Бог незнабожачке војске, асирске, мисирске и вавилонске, да казне и опамете народ израиљски, употребљава Он најзад незнабожачку војску римску, да изврши последњу казну над овим неблагодарним народом. Римски цареви, Веспазијан и Тит, један за другим, освојише и запалише Јерусалим, побише огромно мноштво Јевреја, а остатак растераше по целоме свету. Кад је један цар питао хришћанске богослове за један врло јак доказ истинитости вере хришћанске, ови су одговорили: судба јеврејског народа (Фридрих Велики)! Оно што је о Јеврејима прорекао Господ Исус овом причом о свадби царевога сина, дословце се испунило. Но погледајмо, шта даље учини човек цар, пошто казни и одбаци Јевреје:

Тада рече слугама својим: свадба је дакле готова, а званице не бише достојне. Идите дакле на расркшће и когагод нађете, дозовите на свадбу. То Бог рече новим слугама Својим. Свадба је готова; то јест: од Моје стране све је учињено и приготовљено што је требало. Но старе званице не бише достојне, зато и не могоше доћи. Гледаше и не видеше, зато се и не обрадоваше; слушаше и не чуше, зато се и не одазваше. Више волеше идоле тела и мамоне богатства, зато и отказаше позив. Беху везани ропским ланцима за Ниже, зато и дигоше руку на Више. Па зато сада идите на раскршћа и позовите свакога когагод нађете. Израиљ је био као ограђен виноград: но како се он показао бесплодан, идите ван тога винограда, у неограђене њиве незнабожаца и позовите ове. Израиљ је био као ограђен рибњак, но гле, змије се у њему закотиле; идите, дакле, на широку пучину, и баците мреже по целоме мору чевечанства. Израиљ је био као расадник у крају њиве Божје, одакле је требало да се расађује племенито воће по целој њиви човечанства; но расадник се изјаловио; зато идите по целој њиви, и сејте и садите племенити усев. То означава и потоња заповест Христова: идите дакле и научите све народе. Раскршћа означавају свет незнабожачки где се укрштају и преплићу путеви добра и зла, стрмине и врлети, трњаци и камењаци, где је семе Божје било изложено свакој опасности. Тај пространи и многобројни свет гледао је Бог са истом очинском бригом као што је гледао и Израиљ, и промишљао о њему, само на други начин. Јер док је Он руководио израиљски народ откровењима, пророцима и знацима, дотле је остале народе руководио дајући им унутрашњу јачину савести и разума. Спасли су се многи и у народу израиљском, наиме, они који бише верни и послушни - а спасли су се многи и међу народима незнабожачким - наиме, они који бише савесни и разумни. А сада, када је Син Божји дошао на земљу и био одбачен од првога народа, Бог је широм отворио један и исти приступ к Себи свима и свакоме.

И изиђоше слуге оне на раскршћа и сабраше све које нађоше, зле и добре; и столови напунише се гостију. То је Црква Божја на земљи. То је нови савез Божји с људима у име Сина Његова, Господа Исуса Христа. Она прибира у Своје крило сву децу Божју од Истока и Запада, и од Севера и Југа, од свих народа и племена на земљи, од свих језика и свих сталежа. То је ново изабрање Божје, нови Израиљ, ново племе праведног Аврама. Стари Израиљ изневерио је и проиграо своју избраничку улогу у историји човечанства, и Бог је створио нови канал спасења људскога, Нови Израиљ. Полазећи из народа јеврејског међу незнабошце, апостоли Павле и Варнава говоре: вама је најпре требало да се говори реч Божја, али кад је одбацујете, и сами се показујете да нисте достојни вечнога живота, ево се обраћамо ка незнабошцима (Дела Ап. 13, 46). Тако је почето ново избрање новог човечанства, нове историје, новог спасења кроз апостоле и њихове следбенике, као што је старо избрање почето и извођено кроз праоце и кроз Мојсеја и пророке. Но Црква Божја напунила се и злих и добрих, јер и једни и други били су позвани. Старозаветна црква делила је свет на Јевреје и нејевреје, а новозаветна дели све људе на земљи на добре и зле. И једни и други су, дакле, позвани, но сви који су крштењем ушли у Цркву неће бити спасени. И у новозаветној Цркви Свемилостиви Бог показује дуготрпељивост Своју као и у старозаветној. Мудар домаћин наређује слугама, да не чупају одмах кукољ из пшенице, него да остане обоје да расте до жетве. У пространу мрежу Цркве улазе и добре и лоше рибе, но мудар ловац стрпљиво сабира мрежу и извлачи је на обалу, па тек кад извуче, онда дели добре од злих. Код јеванђелиста Луке допуњује се наредба човека цара речима: и доведи амо сиромахе, и кљасте, и богаљасте и слепе. За такве су сматрани сви народи на земљи од стране Јевреја изузев њих самих. Уствари такви и јесу сви људи и народи на земљи пре него познаду Христа, и пре него седну за пребогату трпезу Његових дарова којима је Он даривао и дарује свет. И ми смо сви сиромаси без Христа, сви кљасти, сви богаљасти, сви слепи. Једини Христос Господ може нас обогатити правим и тајним богатством; једини Он може нас исцелити од свих недуга, и управити руке наше на добра дела и ноге наше на пут истине и правде. Једини Он може нам отворити очи духа и дати вид да видимо бесмртну постојбину своју, испуњену свим свадбеним даровима и радостима.

Изишавши пак цар да види госте своје, угледа онде човека необучена у свадбено рухо и рече му: пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута. Какво је то свадбено рухо? Свадбено рухо душе јесте на првом месту чистота. Пише апостол Павле вернима: јер вас обрекох мужу једноме, да девојку чисту изведем пред Христа (II. Кор. 11, 2). Девојачка непорочност и чистота душе - то је прва и главна одећа њена. А потом исти апостол опет говори другим верним у што треба да се обуку: обуците се, вели, у срдачну милост, доброту, понизност, кротост, трпљење, - а сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства (Колош. 3, 12 - 14). То је свадбена одећа душе, која се венчава са бесмртним Христом. Највеће савршенство чистоте душевне од свих земнородних показала је Пречиста и Пресвета Девојка Богомати, која је од тела Свога дала тело Господу и Спаситељу нашем. Нико од нас не може носити Христа у срцу своме без превелике чистоте срца, без неподељеног срца преданог Христу. Јер као што чиста девојка има само Једну љубав према своме веренику, тако душа људска, која разуме пут спасења, има само једну љубав - љубав према Господу. То је њена златоткана свадбена одећа. Но чистота и љубав плодне су у свима осталим врлинама, које апостол помиње и не помиње. Нарочито је она плодна у добрим делима. Добра дела су уреси и накити, беле хаљине чистоте и златоткане хаљине љубави. ("Под брачним оделом разуми благодат Светога Духа. Ко се није удостојио обући се у ову, тај не може бити учесником небеског брака и духовне вечере. Св. Макарије: О љубави, гл. 15.) - Но кад је цар изишао да види сватове, угледа једнога без те свадбене хаљине. Пријатељу, ослови га цар. Зашто га цар назива пријатељем? Прво зато, да покаже колико високо цени достојанство човека, а друго зато, што је Он, Бог, у истини пријатељ свакоме човеку без разлике све докле то Божје пријатељство сам човек својим неваљалством потпуно не удаљи од себе. Ви сте пријатељи моји, ако творите што вам ја заповедам, рекао је Господ апостолима Својим (Јов. 15, 14). О, неисказаног снисхођења и милосрђа Божјег према људима! Он, Свемоћни Творац и Владика свих светова, назива слабе људе Својим пријатељима! Но под условом - ако творе оно што Бог заповеда. Међутим онај неодевени сват није творио вољу Божју, иначе не би био неодевен у свадбено рухо; - зашто, дакле, и њега назива пријатељем? Зато што је крштен, и као такав убројан у верне и уврштен у пријатеље Божје. Називајући га пријатељем Цар Бог га баш тиме и укорева, што је изневерио пријатељство; - а он га је изневерио према Богу, а не Бог према њему. А он оћута. Јер шта би могао и одговорити? Да није могао да купи, ваљда? Или да није умео да скроји и сашије? Узалуд све: Бог је кроз Господа Исуса дао даром свакоме званоме готову хаљину.Он је требао само да има добре воље, да свуче са себе стару и прљаву хаљину греха и да се обуче у ризу спасења, у златоткано рухо свадбено. Но он то није учинио, и морао је ћутати.

Тада цар рече слугама: свежите му руке и ноге и баците у таму најкрајњу; онде ће бити плач и шкргут зуба. Он је већ сам себи био везао руке грехом чинећи зла дела, и ноге своје сам је био везао ходећи путевима безакоња; и сам је изабрао још у овоме животу таму место светлости, и плач и шкргут зуба уместо вечне радости. Он је, такорећи, сам себе осудио на пропаст, и Бог је само изрекао праведну пресуду. У ужа греха свога запрешће се безбожник (Приче 5, 22). Заплетен и завезан гресима својим грешник ће бити у другом свету још теже заплетен и завезан. Тамо нема покајања; везивање руку и ногу показује, да тамо нема више покајања нити могућности, да човек чини ма каква добра дела ради спасења свога и уласка у Царство.

Целу ову величанствену и пророчку причу Господ завршује речима: јер су многи звани, али је мало изабраних. Ово се односи и на Јевреје и на хришћане. Мало је било изабраних међу Јеврејима; мало их је и мећу хришћанима. Сви ми који смо се крстили позвани смо за царску трпезу, но Бог једини зна, који су Његови изабрани. Авај ономе од нас коме Цар Свевишњи пред свима ангелима и светитељима буде рекао: пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Какав стид, но бескористан! Какав ужас, но непоправим! Каква пропаст но бесповратна! Но у самој ствари ове речи Бог нама говори и сада кад год приступимо светоме олтару да узмемо Причешће, и да се душом својом сјединимо са Жеником Христом - пријатељу, како си ушао овамо без свадбеног руха? Ослушнимо срцем својим и савешћу својом када прилазимо часном путиру, и чућемо ово питање, и овај прекор. Само што ове речи Божје не повлаче собом плач и шкргут зуба у најкрајњој тами, што ће бити онда када нам Бог последњи пут то буде казао. А ко од вас може јамчити, да му ове речи Бог не говори данас последњи пут у овоме земаљскоме животу? Ко може јамчити, да се још ове ноћи његова душа неће обрести у прљавом оделу греха на сјајноме збору небескоме око царске трпезе? Ах, ко до смртних може знати, да данашњи дан није судбоносан за целу његову вечност? Неколико минута само одлучили су судбу двојице разбојника на крсту. Тих неколико минута један од њих није умео искористити, и отишао је у таму најкрајњу; док је други тих неколико минута благоразумно искористио, покајао се, признао Сина Божјег и замолио Га за спасење своје: опомени ме се, Господе, када дођеш у царство твоје! И у томе тренутку стара хаљина греха спала је с његове душе и душа се његова обукла у сјајну свадбену хаљину. И покајани разбојник с достојанством избранога појави се у Рају за царском трпезом. Не одлажимо, дакле, ни ми покајања ни часа једнога. Јер сваки идући час може да нас више не уброји у житеље овога света. Брзо чистимо и перимо своју душу бар онолико колико чистимо и перемо своје тело, које ће данас сутра бити храна црвима. Чистимо је покајањем и сузама, перимо је постом и молитвом, и одевајмо је хаљином изатканом од чистоте и љубави, и украшену свим добрим делима, а нарочито делима праштања и милосрђа. Учинимо оно мало што Бог од нас тражи остало ће Он учинити. Кад се дете тек пожали мајци на нечистоту свога тела, мајка га брзо чисти, пере и преодева. О, колико је милостивији Отац небески од сваке мајке према Својој деци! Уствари душа свакога човека толико је нечиста, да се сама од себе никада не може очистити и удостојити присуства Божјег. Но нека сваки човек увиди своју душевну нечистоту; нека је омрзне од свега срца, нека учини оно мало што се од њега тражи и, што је главно, нека завапије Богу, да га Бог својим огњем и духом очисти. А Бог стоји и чека на такве вапаје Своје покајане деце, држећи у рукама најраскошније ангелске хаљине, вазда готов, да очисти опере, оснажи, осветли, намирише и одене све оне који с покајањем вапију к Њему. Слава и хвала нека је Свемилостивоме Богу нашему. Слава и хвала небеском Женику душе наше, Господу и Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.