Trla baba lan...

[Јелина]

(морам под хитно да мењам аватар),

a taman je postalo zanimljivo, nadji opet neki inspirativan.

[Снежана]

Сад ради, оне две карте за 11ти сам ти оставио у школи....

Видимо се, радујем се

За њи две само ложа

[Јелина]

 

 

 

eво ти ово да мало променимо музички правац, много је слатко, не могу да престанем да је слушам.

[Јелина]

За њи две само ложа

мислиш: за НАС две.

[JESSY]

нимије добро више, пун ми дневник Зорице

е. па кад си је хтела на аватару...

[Драшко]

мислиш: за НАС две.

Све је љууууубав......тако да, снаћићемо се.

Живим близу Арене, па после Зоке идемо до мене на ораховачу и слегање утисака

[Снежана]

мислиш: за НАС две.

Не, мислим на Џеси и тебе, ја певам жено те вечери....ово ће бити последње

 

[Драшко]

Њоњ WoW

Текст откида!!!!

[JESSY]

Не, мислим на Џеси и тебе, ја певам жено те вечери....ово ће бити последње

Јелина и ја ћемо ти из ложе давати подршку певајући са тобом....

[Драшко]

Ја ћу бити у партеру са осталом омладином.

Ако нађем неку лакшу цуру (физички, не морално), могу да је ставим на кркаче да те прати у покретима и да отвара уста ил да пева (ако зна текст)

[JESSY]

Ја ћу бити у партеру са осталом омладином. Ако нађем неку лакшу цуру (физички, не морално), могу да је ставим на кркаче да те прати у покретима и да отвара уста ил да пева (ако зна текст)

)

[Јелина]

.ово ће бити последње

хтела си да кажеш: ``ово ће ТИ бити последње.``

[Снежана]

хтела си да кажеш: ``ово ће ТИ бити последње.``

не ово је последње што је Зорица одпевала у мом дневнику

[JESSY]

Snezo, a ko ti ovo sad peva na dnevniku? :.mislise.

[JESSY]

SVE JE TO NEKAKO SPOLJA?


Vidiš?
Godine nas obrade različito…
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?
Žalim, stara…
Nadam se da smo se ove noći zauvek mimoišli?
Pohitao sam kući, znajući da je to jedino mesto koje mi još može pružiti čvrst alibi pred
Anamariom. Hladnoća je prijatno dezinfikovala grad, i zvezde su te večeri imale jedan doslovno
brilijantan nastup na razvedrenom nebu…
Ponovo sam se zatekao kako brojim korake, što je pomalo šizoidno, kažu, no ovog puta sam
bar imao dobar izgovor da je to sigurno zato što žurim?
Na “sedamsto devetnaest”, uglavnom, bio sam tačno naspram “Carigrada”, niz Bulevar je
kafilerijski klizio vojni džip, vrebajući plen…
Pola pet?
Lepo piše u predvojničkoj za drugi razred gimnazije da Naša Armija nikad ne spava?
Uletevši u stan kao u sklonište, okrenuo sam Njen broj ne čekajući na signal…
Ako zazvoni i treći put, prekidam…
- Halo?
Ipak se javila…
Brzo sam spustio slušalicu i neizdrživi sekund iščekivao da zazvoni i kod mene…
- Zvrrrc!
Ko bi to mogao biti u ovo doba?
- Molim?
Sad je Njena slušalica pala, šifrovana poruka je uzvraćena: Ćao, mila, stigao sam. Stop. Ćao,
mili, dobro da jesi. Stop…
Puls mi se polagano vraćao kući, u srce, i samo bi se na trenutke u bradi i grlu još začuli
odjeci njegovih sve tiših i mirnijih koraka.
Legao sam na leđa, široko raširivši ruke, pokušavajući da što ravnomernije rasporedim mehur
praznine u grudima. Anamaria mi je nedostajala tupo, gotovo opipljivo, jedan otkinuti deo mene,
pomislih, ne mogavši da zamislim koji…
Glava, udovi, prsti, pipci i kraci?
O, ne…
Sve je to nekako spolja?
Ovo fali iz sredine…
Negde iz tamnog ambisa zbog kog se sve ređe usuđujem da zaronim u sebe…
Jer tamo zagluvim…
Oči se prepune do vrha…
I suze se začas raspu kao pokidane biserne niske…
Po sobi…
Po meni…
Po čitavom svetu…
I ne mogu ih skupiti do jutra…


Đorđe Balašević ‘Jedan od onih života’