Miroslav-Mika Antic - Poezija, priče ...koje volite

[Снежана]

Neke od slika iz ciklusa "Suncokreti", koje je Mika naslikao pred kraj života.

http://db.tt/gxnyLOcQ

http://db.tt/0xM3RxcY

http://db.tt/vWYKmvT3

[JESSY]

IN MEMORIAM

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
Miroslav Antić
Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
Odela
Sa mojom ženom leže u krevet na moje
Rođene oči
Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
Daleko u Lenjingradu

I taj Antić što me je upropastio i kao
Pisca i kao čoveka
Dakle taj koji će na kraju leći u moju
Sopstvenu grobnicu
Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
Čoveče
Izgledate mi nekako bolesni
A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
Kako je meni
I dokle mi je

O meni se najlepše brinu oni koji me
Ostavljaju na miru
A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
Mog ateljea

Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
Mojim plavušama
Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
Laže
Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
Brije se poznaje neke ljude radi
Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
O zenbudizmu
Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
Sinu kupuje sladoled

Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
U Pariz
Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
U nekom bednom hotelu
I vrati kući i rasplače me

Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
A ne njega
Više ga voli više mu veruje i on to još kako
Koristi
A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
Ja dižem spomenik

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
Biografiju
Ovako popljuvan i sam i do krajnosti zgađen
Sto moram da mu javno pozajmim oči i dušu
I ono malo para koje sam jedva pozajmio

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
Tvrđave
On je uskakao u đačke čitanke
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
Pristajao je na kompromise cerekao se na
Prijemima
Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
Jedan licemer

Jedan stvarni licemer
Jedan provincijalac
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
Trpeti
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
Da bi umesto mene
Svinja jedna
Da bi umesto mene što pre jedini živeo

[Margareta]

 

Ovo nije Mika ali meni se dopada, so...

 

Na dan njenog venčanja-V. Rajić

 

I srušiše se lepi snovi moji,

Jer glavu tvoju venac sad pokriva,

Kraj tebe drugi pred oltarom stoji-

Prosta ti bila moja ljubav živa!

 

Čestitao sam ti. I ti reče "Hvala"...

A da li znadeš da se u tom času

Granitna zgrada mojih ideala

sruši i smrvi i u pep'o rasu?

 

Al' ne! Nevidim od toga ni sena;

Po tvome licu radost se razliva...

I svršeno je! Ti si sada žena -

Prosta ti bila moja ljubav živa!

 

Ja neću kleti ni njega ni tebe,

Ni gorku suzu što sam tebe sreo;

Ja neću kleti čak ni samog sebe,

Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

 

I našto kletve! Našto ružne reči?

O sreći svojoj čovek vazda sniva;

Bol, jad i patnju smrt jedino leči.

Prosta ti bila moja ljubav živa!

 

Pa pođi s Bogom! Još ti mogu reći:

Da Bog da sunce sreće da ti sija!

Sve što god da počneš svršila u sreći!

Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

 

I svakog dana ja ću da se molim

Kad zvono verne u crkvu poziva...

Ja nisam znao da tako te volim.

Prosta ti bila moja ljubav živa!

 

Čuj Bože molbu moje duše jadne:

Sva patnja što si pis'o njoj k'o ženi,

Nak' mimoiđe nju, i neka padne

Na onaj deo što je pisan meni!

 

Usliši ovu molitvu, o Bože!

I duša će mi mirno da počiva;

I šaputace večno dok god može:

Prosta ti bila moja ljubav živa!

 

I onda kada dođe ono doba

U kom će zemlja telo da mi skriva,

Čućeš i opet sa dna moga groba:

PROSTA TI BILA MOJA LJUBAV ŽIVA!

 

Jedna od meni naših omiljenih pesama, jaka, emotivna, prelepa!

[JESSY]

GOVOR

Smatram velikom slaboscu i stvarno bih bio
potisten kada bih sve ovo sto osecam,
morao da ti objasnjavam hudim jezikom
coveka: recima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obicne stvari,
koje su mnogima tajna.

"Najcvrsca vrata su ona koja su sirom otvorena,
kaze jedan prastari zapis sa Tibeta.

Postoji govor koji ce neko otkriti sutra, a
mozda niko nece ni pokusavati da ga
otkrije. Ali ti ga vec sada moras obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik znacenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moc moci.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

Sve se redje usudjujem da izgovaram reci, jer
uvek znace drugo nego sto ja to zelim.
Sve dalje su od govora i tesko ih razabirem
u sumovima beskraja.

Tkivo tetovira na tkivo otiske nasleda. Takvo
je moje cutanje s tobom ove noci. Opnu po
opnu, ljisku po ljusku, sluz po sluz, zamor
medju nama civilizacije protozoa, epohe
virusa, celije stena i vazduha, i ustavljena
koza vode i vecnosti.
To je kao da se sporazumevamo u svim
vremenima, sada iz ovog trenutka, u kojem
smo se zadesili.

Pisem umesto tebe Snezani i Alisi. Saljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reci odgovora. Znaci da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se postuju recima, a vole cutanjem.
 

[JESSY]

CAROLIJA


Nekom zabranjuju zvezde,
nekom krila i laste,
ja ne zabranjujem nista
sme se sve sto se ne sme.


Samo jedno te molim,
pokusaj da ne rastes,
ni mrvu za inat
do kraja ove pesme.


U toj se pesmi zivi
slobodno i ludo,
mozes da izmisljas, mastas,
da radis sve naopako.


U njoj i najvece cudo,
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis kad zazmuris,
ostaje zauvek tako.


Isturi hrabro i divno,
prkose detinjaste,
i lazi sebe samog,
sme se sve sto se ne sme.


I sme se vise od svega!
Jedino nemoj da rastes,
za inat i tebi i meni,
do kraja ove pesme.


I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku,
dotrci blize zori,
na pragu ove pesme
tako se divno bori.


I kad namignes samo,
i osmehnes se polako
izboroj u sebi do deset,
i to u vecnost pretvori,
i sve sto zmureci mislis,
ostace zauvek tako!
 

[JESSY]

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vracas
kad vec jednom u svet krenes
Nemoj da mi nesto petljas
Nemoj da mi hoces-neces.

I ja bezim bez povratka.
Nikad necu unatrag.

Sta ti znaci staro sunce,
stare staze,
stari prag?

Tu je ono za cim moze da se pati
Tu je ono cemu mozes srce dati.
Al' ako se ikad vratis
moras znati
tu ces stati
I ostati.

Ocima se u svet trci
Glavom rije mlako vece
Od reke se dete uci
ka morima da potece.

Od zvezda se dete uci
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muci
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi vecno klija
i carlija tvoj pocetak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud zuri,
stisni srce i zazmuri.
Al' kad podjes - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ces.
Ko zna zasto.
Ko zna sta te tamo ceka.
Ove su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi vecno kunja
i muci se tvoj pocetak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.

Zato leti.
Sanjaj.
Trci.
Stvaraj zoru kad je vece.
Nek' od tebe zivot uci
da se peni i da tece.
Budi takvo neko cudo
sto ne ume nista malo,
pa kad krenes - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna sta te tamo ceka
u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatis,
il' sve tesko,
gorko platis,
uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratis.
 

[JESSY]

ODLUKA


Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.


Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš da letiš... divnije letiš.


Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.


Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Živi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
sto zlatnih zvezda unapred čuje.
 

[keka]

Miroslav Mika Antić - "Da li se ikad upitaš?"

Da li se ikad upitaš, koliko stvari nikad nije primetilo da si prošao kraj njih i nije ih ni briga da li uopšte postojiš ...

Zaista, pored koliko stvari mi prođemo, a ne primetimo se, ni one nas, ni mi njih, a možda smo jedni drugima značajni ... Možda smo nekakva prilika za radost, makar najobičniju, a propustimo je.

Ista stvar je i sa ljudima ...

Kraj koliko njih prođemo, a ne znamo da bi vredelo pogledati ih i videti? I sa koliko njih podelimo neke trenutke, mnogo trenutaka i mislimo znaju nas, znamo ih ...

A nikad se nismo zagledali malo dublje da vidimo njihove najkrhkije svetove, a često ne vidimo ni ono najosvetljenije, ubeđeni da mi to znamo odavno ...

[JESSY]

Žmurke

 

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.

Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.

Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,

obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.

Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.

Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,

jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.

Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.

I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,

unutra, u skladištima tajni i korenju energije.

Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama,

kipe orijaška sunca.

Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.

Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,

mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek

postojati u našim drugim životima.

I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.

I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.

Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.

Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.

Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.

Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,

samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,

i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

[JESSY]

Oči

 

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.

Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.

Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.

Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

[JESSY]

Jedan izgubljeni randevu

 

Ne znam ko je rekao: “ Pogledaj kakva groblja ima narod, pa ćeš ga prepoznati”. Na Piskarevskom groblju, u Lenjingradu, ja sam video vašu sliku, draga Tanja, video sam vaš dnevnik, jedan od najpotresnijih tekstova u istoriji čovečanstva, i ja vam, evo, pišem ovo sa jednog ugla Nevskog prospekta.

U Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se otvaraju kao ruke uperene u nebo... Čekao sam vas sinoć na Fontanki, pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.

A vi ste umrli.

Ovo je moj izgubljeni randevu.

Da sam sreo neku ženu kojoj je sada trideset osam godina, a liči na vas, pozvao bih je u „Angleter“ gde je umro moj brat po pesmi Sergej Jesenjin,

obešen o jednom kaminu, poručio bih dve votke od po sto grama i dve kafe.

Vi biste popili kafu, ja obe votke, i ja bih vas voleo. Ljubio bih vam dlanove,

mila moja, jer ste me tako rasplakali da nikad neću zaboraviti Lenjingrad.

Počelo je četvrtog septembra 1941. Hitler je štampao pozivnice za bal u „Astoriji“ povodom osvajanja Lenjingrada. A nikad ga nije osvojio: 872 dana trajala je blokada. U vašem dnevniku čitam: Ženja umrla 28. decembra u 12,30 časova 1941. Babuška umrla 25. januara 42. Leka umro 17. marta u pet časova 1942. Ujka Vasja 13. aprila u dva časa noću. Ujka Ljoša je u 4 časa 1942. Mama u 7,30 ujutro 13. maja 1942.

Svi Savićevi su umrli. Ostala samo Tanja. Umrli svi.

Devet listova iskinutih iz notesa. Jedna od najpotresnijih istorija. A na Piskarevskom groblju leži više od milion ljudi zajedno sa vašom mamom,

babuškom, braćom, sestrama, ujacima. Vi ste umrli, kako mi ovde kažu, na Putu života, na ledu Ladoškog jezera, i ja vas uzalud čekam ove noći po ulicama Lenjingrada, tražim vaše oči u očima žena koje prolaze, vaš osmeh

u osmehu devojke koja u metrou čita Ljermontova, u gužvi onih što traže kartu više za teatar imena Kirova, gde ne gledam Žizelu nego vas kako se dižete iz groba... Tanja.

Prever je rekao: Rat je zaista jedna velika svinjarija, ali to je najmanje što se o tome može reći. Osećam da bih vas voleo, pio votku, skakao u Nevu,

imao s vama decu, a od svega samo mi u ušima zvone stihovi Olge Bergolc

„Niko nije zaboravljen i ništa nije zaboravljeno“.

Dvadeset šest hektara mrtvih. Ispod zemlje čudna neka muzika koja mi razvija živce i dovodi me do ludila. I jedno srce koje kuca iz zemlje, ljudsko.

Gledam fotografije iz opsade: dečak nalik na skelet, lep kao moj sin, sa očima od neba. Ljudi koji čine poslednje korake na zemlji i umiru od gladi. Deset hiljada i četrdeset tri čoveka u jednom danu.

Tanja, ne mogu da vam opišem kako Lenjingrad izgleda danas.

Ja sam nekad govorio da je Pariz najlepši na svetu, a sad se stidim.

Svaki put kad dođem u Rusiju doneću vam cveće.

I kako je naš jedini randevu izgubljen, propao, nema ga,

dajem vam reč da ću svoju decu naučiti da mrze rat i da budu dobri ljudi.

Drugo, sem votke, sem suza, stvarno ne umem.

[виноградар]

POSMRTNI MARS KLOVNOVA

Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovuci da mi pljune u lice.

Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.

Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zlocinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.

Smrt je - pomilovanje.

Smrt je najpristojniji nacin da se ode
bez pozdrava,
bez obecanja,
na miru.

Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duse trava vetrove ishtu.

Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju covekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas chita,
cita,
kao da ste odjednom postali vrlo vazna izlozba
ili premijera u pozoristu.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,

uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrusano vece
sasuseno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otecen,
i ako sve to bas mora da bude u nekakvu jesen,
- u redu,
neka bude.

[JESSY]

"Da li sam svuda gde su mi tragovi..."

 

Da li sam svuda gde su mi tragovi

Ko zna s cim sam se spajao

a nisam ga ni takao

mozda sam boravio i u svom zivotu

mozda postoje izvesni znaci

ili kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se moze,

mada je neobicno.

Sa mnom je opasno ici,

ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini covjek

koji sumnja u sebe

sve cesce mi se cini

da nisam nikakav oblik

vec da slobodno jedrim

kroz sopstveno pijanstvo

- prepusten suncevom vetru

odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se moze,

mada je neobicno,

sa mnom je opasno hteti,

ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom,

poseban slucaj samoce.

Ponekad izmislim sadasnjost,

da imam gde da prenocim.

I suvise sam video,

da bih smeo da tvrdim,

mnogo toga sam saznao,

da bih imao ijedan dokaz

ali ipak uz mene se moze,

mada je neobicno.

Sa mnom je opasno voleti,

ja nikad ne zaboravljam.

Pokusavam da shvatim ucenja

koja mene shvataju.

Nejasna mi je vera

spremna da u mene veruje.

Tesko je biti okovan

u moju vrstu slobode.

Lako mi je s nemirom,

ne mogu da umirim mir.

Al ipak uz mene se moze,

mada je neobicno,

sa mnom je cudno cak i umreti...

jer ja se ne zavrsavam.

 

[JESSY]

"ako vam mnogo puta kazem da vas volim..."

 

ako vam mnogo puta kazem da vas volim,

jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi,

je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

moze li da se rodi pet miliona necega,

a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega

u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde.

zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako,

nego da dokucite sta je zivot?

dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samo

dozivljaj vase vrste sveta

 

[JESSY]

"Ako bilo kad osetis..."

 

Ako bilo kad osetis da mrtve stvari koje drzis

odjednom menjaju boju i pocinju da disu,

moras ih sam zavrsiti; niko ne moze da te zameni.

Jer, niko izvan tebe nema tu britku preciznost

sto izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra,

u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava

meko i vlazno klatno tvoje uobrazilje.

Svako moze da postavi tvoj osecajni skelet

i oko njega ovije tvoje najdivnije namere

i utisne u koru nemire tvoga uma ľ kao bore.

Ali, to je jos uvek tebi dalek i neprirodan

nacin kroŠenja vecnosti.

Niko na svetu nije ti,

i zato niko ne moze ni zavrsiti tvoje delo.

Nikog nemoj da pitas sta znaci neko delo.

Otkud on zna, kad nije: delo?

Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri.

Nikog nemoj da pitas sta znaci neka izlozba.

Izlozba nije ono sto ti je pokazano.

Ti se pokazujes njoj.

Duznost je izlozbe da te vidi.

Stani pred delo i zahtevaj

da ti objasni sta ti znacis.

Ako vec odlucis da gledas,

svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije.

Ista je linija drugi put ľ nova linija."

Ne veruj onima koji ti uporno tvrde

da imas samo jedno culo vida.

Koliko tvojih ociju nikada nije progledalo?

Koliko tvojih ociju, dok obuhvata ovo,

vidi i nesto ono, cega uopste nisi svestan?

Koliko tvojih ociju nikada nece saznati

da su bile i ľ oci?

Ako se usudis da stvaras, moras imati dokaza

da istu stvar jos jednom dotices prvi put.