Благодат Духа Светога

[Toma]

Iz iskustva Apostola Pavla ovako to izgleda:

^"Zahvaljujem Hristu Isusu, Gospodu našem koji me je osnažio, što me je smatrao vernim i postavio u službu,

mene koji sam pre bio hulnik i gonitelj i nasilnik. Ali mi je ukazana milost, zato što sam to učinio u neznanju i neverovanju;

a blagodat Gospoda našega sa verom i ljubavlju u Hristu Isusu prebogato se izli na mene."

Odavde, meni se čini, milost je - nedavanje zasluženog.

I sa druge strane, blagodat je - davanje ne zasluženog.

Iz mog iskustva, mogu reći da jesam u jednom bolnom periodu svog života

doživljavao očajanje, i fasciniran sam bio kako i u tim bolnim, stresnim i

užasnim emotivnim i fizičkim depresijama - Bog je Ostao Ljubav, i ostao Je pored mene;

malo-malo, pa mi je pokazivao da nisam sam niti ostavljen od Njega.

Do tih meseci očajanja, ja sam verovao da je blagodat nešto što od Boga dolazi

i da je to nešto prijatno. Kad ono - ne mora biti!

[Oglo]

Хахаха...озбиљно ти кажем.

Па сад, није права теологија у питању, већ "теологија" - дакле покушај неких људи да томе дају један теолошки смисао и од тога праве теолошку перверзију. На срећу, то је андерграунд теологија и није ни вредан помена, осим у шали

Pazi, blagodat nije perverzija

Evo Justa nije iskusio to, ali priča o tome kao o tenisu

Nema smisla u očaju ali se to otkriva tek posle blagodati, kao što nema smisla pisati o blagodati ali ipak teolozima ne smeta

[Natasa.]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1339361609' post='656819]

олако си то схватио и превише буквално.

Богочовек је обукао пало постојање на Себе, просветливши га трудом Својег Живота и Светости, сам грех победивши изнутра, инфлитриран отелотворењем. зато нико други до Њега није ни успео да то изврши, ал зато је једини и Он који вади са дна.

немаш ти снагу која може да стане испред демона и саме смрти, а топло ти не препоручујем такво суочење. дакле, још како си безвољна, безнадежна и празна врећа на дну и једино што имаш је љубав Једног Бога а чак ни тиме не располажеш.

зато се човеку невољно покрене кичма кад крене само прича о смрти а камоли о сопственом умирању, па и ближњег.

winter winter winter isus-sinai

[Лазар Нешић]

Ма ок је. Неки људи не могу да схавте неке ствари у животу док не дотакну дно, након чега се догоди чудесан успон и избављење. Није то ништа непознато, једно врло распрострањено људско искуство. Али то нема везе са благодатношћу очајања. Сам тај термин је контрадикторан.

Па сад, немој да се ватамо за контрадикторности. Хришћанство живи од њих.

Контрадикторно је и бити Богочовек, па ето га.

Наравно, то о чему ти говориш је добро и позива на опрез: наиме, да се нека општа стања не проглашавају за благодат, или што би Сиоран рекао: не правимо од болесног стомака метафизику!

Само, ја остајем да се овде ради о тајни сусрета и да је у тој перспективи ово стање код Софронија (!) било благодатно.

Meni je bliska Justinijanova nedoumica,koju sam ranije imala,jer nisam razumela jednu posve drugaciju perspektivu zivota kao sto je jednog svetitelja ili onoga koji zudi iskljucivo za zivotom u Hristu,a Hristom u njemu.Stanje ocaja se javlja usled iskustva odsustva,ili neprisustva blizine Bozije,koju su poznali nekim iskustvom blagodati,i svako sagresenje,makar za nas bilo banalno ,njih dovodi u takvu situaciju ocaja usled odaljavanja od istine ilitit ljubavi Bozije kojoj jedino i apsolutno teze,mi to zaista tesko mozemo razumeti jer takvu vrstu ocaja mogu imati upravo samo oni koji su iskusili silinu blagodati Bozije iz koje svako odsutvovanje ,a kamoli sagresenje nakon toga deluje kao najveci ocaj.

Пун погодак!

Али, мени се чини да је ово што си написала далеко од "Јустинијанове недоумице". Напротив, она је баш опориче.

Ја о томе говорим, да се да простора овом искуству Софронија и да се не одбацује тако олако и подводи под "обично психолошко стање".

[Justin Waters]

Pazi, blagodat nije perverzija

Evo Justa nije iskusio to, ali priča o tome kao o tenisu

Nema smisla u očaju ali se to otkriva tek posle blagodati, kao što nema smisla pisati o blagodati ali ipak teolozima ne smeta

Благо вама када сте окусили благодат. Шта ћу ја грешан.

[Милан Меденица :)]

Христос не имаше гријеха. Просто је. Христос је без гријеха, побиједио гријех.

Понављам ти си рекао да се гријехом побјеђује гријех, ја кажем да није тако.

ау бре брате, јел ти уопште прочита шта сам написао ... ја ни не тврдим да је Христос слабић.

[Oglo]

Благо вама када сте окусили благодат. Шта ћу ја грешан.

ne blagodat, već očajanje

[Милан Меденица :)]

isus-sinai

ту само инстант испуњење Исусове молитве, присуство Божје, помаже.

[Милан Меденица :)]

Do tih meseci očajanja, ja sam verovao da je blagodat nešto što od Boga dolazi

i da je to nešto prijatno. Kad ono - ne mora biti!

да, љубав пржи у пакленим стањима ...

[Justin Waters]

Па сад, немој да се ватамо за контрадикторности. Хришћанство живи од њих.

Контрадикторно је и бити Богочовек, па ето га.

Наравно, то о чему ти говориш је добро и позива на опрез: наиме, да се нека општа стања не проглашавају за благодат, или што би Сиоран рекао: не правимо од болесног стомака метафизику!

Само, ја остајем да се овде ради о тајни сусрета и да је у тој перспективи ово стање код Софронија (!) било

Хришћанство има доста нелогичности које би за свијет биле логичне, и обратно, али није тотално ван сваког разума.

И управо што помињеш, треба се чувати да се неко опште стање не проглашвају благодати. Ја то хоћу да истјерам са свом причом.

С тога искуство старца Софронија је његово лично искуство, и не бих од тога правио сад ни неку теологију, нити би то ширио на широке масе.

И свакодневни живот људи носи разне чудесне догађаје. Што за неког неки догађај представља помоћ при некој ситуацији, за друого би та иста "помоћ" била смртоносна. Све зависи од личног и тренутног стања, и ту нема мјеста некој општој апсолутизацији.

[Natasa.]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1339362800' post='656850]

ту само инстант испуњење Исусове молитве, присуство Божје, помаже.

Zapamtila sam to .

[Лазар Нешић]

Хришћанство има доста нелогичности које би за свијет биле логичне, и обратно, али није тотално ван сваког разума.

И управо што помињеш, треба се чувати да се неко опште стање не проглашвају благодати. Ја то хоћу да истјерам са свом причом.

С тога искуство старца Софронија је његово лично искуство, и не бих од тога правио сад ни неку теологију, нити би то ширио на широке масе.

И свакодневни живот људи носи разне чудесне догађаје. Што за неког неки догађај представља помоћ при некој ситуацији, за друого би та иста "помоћ" била смртоносна. Све зависи од личног и тренутног стања, и ту нема мјеста некој општој апсолутизацији.

Тако је, разумели смо се потпуно, потпис!

(једино што можда има и биће људи сличних Софронију и имаће слично искуство)

[Oglo]

@Justin

Ja sam se na temi uključio na poziv oIvana,

a ne sa namjerom da "širim" teologiju "očajanja", ma šta to bilo

U tvojim postovima mi je zasmetalo podvođenje očajanja kao neprimjerenog osjećaja, odnosno nečega čega bi se trebali plašiti ili izbjegavati. Očajanje ne možeš izmisliti, bez ukoliko ne foliraš, ali ukoliko i dođe ne treba bježati od njega, već biti strpljiv

To je sve što ja kažem

[Милан Меденица :)]

Zapamtila sam to .

а јел вежбаш памћење молитвом?

ако не, немој да очекујеш да ће бити нека памет да изустиш сваки пут кад се суочиш са својим грехом.

па и демоном ... никад се не зна шта ће бити спасоносно искушење.

[Милан Меденица :)]

нисам стекао утисак да је било ко од нас поставио као правило овакву врсту катарзе, није ни сваком својствена ... вероватно само људима који добро застране, по мом мишљењу.

ал да је добро имати је у виду да су станови спремни за сваку ситуацију, све и сваког.