Благодат Духа Светога

[Justin Waters]

брате мој, немој се хватати за наслов

да, очај је дно, ал се грехом грех, смрћу смрт победи ...

поента је да се човек из крајњег очаја баци у наручје Богу кад дотакне дно, одатле и ово:

- Сеје се у срамоти, а устаје у слави; сеје се у слабости, а устаје у сили; (1Кор, 15:43)

- И рече ми: Доста ти је моја благодат; јер се моја сила у слабости показује сасвим. Дакле ћу се најслађе хвалити својим слабостима, да се усели у мене сила Христова. (2Кор, 12:9)

- Зато сам добре воље у слабостима, у ружењу, у невољама, у прогоњењима, у тугама за Христа: јер кад сам слаб онда сам силан. (2Кор, 12:10)

- Јер ако и распет би по слабости, али је жив по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо бити живи с њим силом Божијом међу вама. (2Кор, 13:4)

не баца се зато што је силан, него што је слаб и очајан - кад немаш више где и ког кога, из безнађа у благодат.

зато се човек и спасава сопственом слабошћу, а не сопственом снагом, Силом Господњом а не собом.

Пуно ријечи око ничега.

Гријех се богами не побјеђује гријехом. Смрт смрћу да и то је резревисано било само за Христа. Мада и то смрћу смрт...то је само хришћанска химнографија, јер Христос је смрт поедио животом, јер он Сам је Живот. Ватра се не гаси ватром, нити бензином, већ водом.

Човјек се спашава и сопственим снагама и силом Господњом. Без Бога не може о чинити ништа. Без Бога се не можемо ни спасити ни обожити, али човјек није ни празна врећа, да нема никаквог удјела у спасавању.

[Милан Меденица :)]

Очајање је стање невјере ни у себе нити у Бога. Стање малодушности. То је крајњи степен пребивања на духовном дну и на психолошком плану.

То јесте лоше стање, али није безизлазно. То је стање коме не треба тежити. Човјек ту упада својим грешкама, Бог му помаже да се избави.

Ово шта се овдје говори за очајање, све исто могу да промјеним, па да изведем неку дубокоумну теологију "благодати гнева", или "благодати блуда" или "благодати зависти"....

игноришеш оно што пише човек:

"Живот душе која је упознала блаженство Христове љубави (после враћања)"

значи, не догађа се то само једном, већ сваки пут кад човек посрља толико да опет дотакне очај.

у неку руку, то би могао бити примални део бића који сам живот тера да живи, исто оно што је бесловесне свиње натерало да се подаве пре него да буду поседнуте ђаволима.

[Oglo]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1339361353' post='656814]

игноришеш оно што пише човек:

"Живот душе која је упознала блаженство Христове љубави (после враћања)"

значи, не догађа се то само једном, већ сваки пут кад човек посрља толико да опет дотакне очај.

у неку руку, то би могао бити примални део бића који сам живот тера да живи, исто оно што је бесловесне свиње натерало да се подаве пре него да буду поседнуте ђаволима.

Tako je Zemo,

i na taj način blagodat pobjeđuje očajanje, ne silom!

[Justin Waters]

Pa nije ovo teologija o očajanju,

što u stvari ti radiš: govoriš o očajanju kao nečemu što je neprimjereno čovjeku

A nema grijeha koji je veči od Boga

Људски је гријешити. Људски је и очајавти, али не видим зашто бо очајавање било благодатно?

Очајавање схватам као духовни пад који се није морао догодити, али догоди се. И не знам која је потреба величати пад. Ваљда се велича успон након пада.

[Oglo]

Pogledaj dva posta prije tvog

[Лазар Нешић]

Ако ја имам предрасуде, онда ви релативизујете стање до баналности.

Очајање је стање невјере ни у себе нити у Бога. Стање малодушности. То је крајњи степен пребивања на духовном дну и на психолошком плану.

То јесте лоше стање, али није безизлазно. То је стање коме не треба тежити. Човјек ту упада својим грешкама, Бог му помаже да се избави.

Ово шта се овдје говори за очајање, све исто могу да промјеним, па да изведем неку дубокоумну теологију "благодати гнева", или "благодати блуда" или "благодати зависти"....

Ово наравно да може звучати сасвим смислено, али си заборавио (мимо људи који можда форсирају очајање као нешто што је кул) да се овде ради о искуству једног светитеља, какав јесте Софроније Сахаров.

Дакле, као и по питању јуродства: мораш дати мало простора тајни сусрета између Христа и Софронија.

Да даш места ономе што је ту неухватљиво и несместиво у шеме психологије или какве друге пуке људске стварности.

Напросто, направи места доживљају тог Другог (а код Софронија је тај Други можда дошао кроз очајање) кога ти можда немаш и можда ни не треба да имаш.

И да: већ сам написао да је, чак и код Софронија, очајање само ступањ.

Отрежњујућ, темељан и благодатан у крајњем случају.

Дакле, овде се не ради о никаквом филингу и депресији.

[Милан Меденица :)]

Пуно ријечи око ничега.

Гријех се богами не побјеђује гријехом. Смрт смрћу да и то је резревисано било само за Христа. Мада и то смрћу смрт...то је само хришћанска химнографија, јер Христос је смрт поедио животом, јер он Сам је Живот. Ватра се не гаси ватром, нити бензином, већ водом.

Човјек се спашава и сопственим снагама и силом Господњом. Без Бога не може о чинити ништа. Без Бога се не можемо ни спасити ни обожити, али човјек није ни празна врећа, да нема никаквог удјела у спасавању.

олако си то схватио и превише буквално.

Богочовек је обукао пало постојање на Себе, просветливши га трудом Својег Живота и Светости, сам грех победивши изнутра, инфлитриран отелотворењем. зато нико други до Њега није ни успео да то изврши, ал зато је једини и Он који вади са дна.

немаш ти снагу која може да стане испред демона и саме смрти, а топло ти не препоручујем такво суочење. дакле, још како си безвољна, безнадежна и празна врећа на дну и једино што имаш је љубав Једног Бога а чак ни тиме не располажеш.

зато се човеку невољно покрене кичма кад крене само прича о смрти а камоли о сопственом умирању, па и ближњег.

[Oglo]

Ово наравно да може звучати сасвим смислено, али си заборавио (мимо људи који можда форсирају очајање као нешто што је кул) да се овде ради о искуству једног светитеља, какав јесте Софроније Сахаров.

zar postoje ovakvi?

onda oni ne znaju šta je očajanje

[Лазар Нешић]

zar postoje ovakvi?

onda oni ne znaju šta je očajanje

Него!

Е, има и цела "теологија" о томе

Зато сам скоро једном мом колеги препоручио ову књигу, јер човек је почео да се храни очајањем.

[Oglo]

Него!

Е, има и цела "теологија" о томе

Зато сам скоро једном мом колеги препоручио ову књигу, јер човек је почео да се храни очајањем.

izmišljaš

Isto kao Justa o blagodati pobjede

[Justin Waters]

Ово наравно да може звучати сасвим смислено, али си заборавио (мимо људи који можда форсирају очајање као нешто што је кул) да се овде ради о искуству једног светитеља, какав јесте Софроније Сахаров.

Дакле, као и по питању јуродства: мораш дати мало простора тајни сусрета између Христа и Софронија.

Да даш места ономе што је ту неухватљиво и несместиво у шеме психологије или какве друге пуке људске стварности.

Напросто, направи места доживљају тог Другог (а код Софронија је тај Други можда дошао кроз очајање) кога ти можда немаш и можда ни не треба да имаш.

И да: већ сам написао да је, чак и код Софронија, очајање само ступањ.

Отрежњујућ, темељан и благодатан у крајњем случају.

Дакле, овде се не ради о никаквом филингу и депресији.

Ма ок је. Неки људи не могу да схавте неке ствари у животу док не дотакну дно, након чега се догоди чудесан успон и избављење. Није то ништа непознато, једно врло распрострањено људско искуство. Али то нема везе са благодатношћу очајања. Сам тај термин је контрадикторан.

[ivona]

Meni je bliska Justinijanova nedoumica,koju sam ranije imala,jer nisam razumela jednu posve drugaciju perspektivu zivota kao sto je jednog svetitelja ili onoga koji zudi iskljucivo za zivotom u Hristu,a Hristom u njemu.Stanje ocaja se javlja usled iskustva odsustva,ili neprisustva blizine Bozije,koju su poznali nekim iskustvom blagodati,i svako sagresenje,makar za nas bilo banalno ,njih dovodi u takvu situaciju ocaja usled odaljavanja od istine iliti ljubavi Bozije kojoj jedino i apsolutno teze,mi to zaista tesko mozemo razumeti jer takvu vrstu ocaja mogu imati upravo samo oni koji su iskusili silinu blagodati Bozije iz koje svako odsustvovanje ,a kamoli sagresenje nakon toga deluje kao najveci ocaj.

[Лазар Нешић]

izmišljaš

Isto kao Justa o blagodati pobjede

Хахаха...озбиљно ти кажем.

Па сад, није права теологија у питању, већ "теологија" - дакле покушај неких људи да томе дају један теолошки смисао и од тога праве теолошку перверзију. На срећу, то је андерграунд теологија и није ни вредан помена, осим у шали

[Justin Waters]

олако си то схватио и превише буквално.

Богочовек је обукао пало постојање на Себе, просветливши га трудом Својег Живота и Светости, сам грех победивши изнутра, инфлитриран отелотворењем. зато нико други до Њега није ни успео да то изврши, ал зато је једини и Он који вади са дна.

немаш ти снагу која може да стане испред демона и саме смрти, а топло ти не препоручујем такво суочење. дакле, још како си безвољна, безнадежна и празна врећа на дну и једино што имаш је љубав Једног Бога а чак ни тиме не располажеш.

зато се човеку невољно покрене кичма кад крене само прича о смрти а камоли о сопственом умирању, па и ближњег.

Христос не имаше гријеха. Просто је. Христос је без гријеха, побиједио гријех.

Понављам ти си рекао да се гријехом побјеђује гријех, ја кажем да није тако.

[Милан Меденица :)]

ок

ајмо сирови примери.

човек се боде хероином (смртни грех) и сваки дан моли Бога да га спасе од самог себе.

шта га тера на то, кад му је супер на хероину а увек има пара за још и нема кризе?