Благодат Духа Светога

[anajrim]

Литургијска ефектност на мој лични доживљај, као дело Бога и народа, изазива висок степен „омамљеног импулса“ у бићу. Иако сви заједнички учествују а не усамљено, опет свако унутар сабрања има свој интимни доживљај који припада искључиво њему. У томе се огледа Божији дар да свако према својим критеријумима доживљава Бога као дар. Некада се осећам празно као да нисам ни био на Литургији иако јесам, некада имам сувише интензивне „нападе благодати“, а некада ако и не одем на службу не осећам се као да сам лишен њеног удела. Углавном, имам хроничне главобоље после сваког служења и комфоран осећај опуштене отворености за све и свакога - чега пред Литургију није било. У почетку „теосвесног“ покајања су били велики осети мислених борбености, а сада је тога све мање током еклисиолошког уподобљавања, а све више „испуњене празнине“. Суштина је у томе да посредује „сила“ која шчепа не мимо свести но мимо знања како то изводи. Нити бивам статичан прималац у том присаједињењу, нити бивам афективно еуфоричан, постајем  активно смирен према благодатном утицају свише. Постоји некада нервоза пре службе на један начин, али постоји некад нервоза и после службе само на други начин – тамо негативна, а овде позитивна. Најдоминантнији утисак јесте „благопријатан ударац омамљености“ ако бих тражио појмовне дефиниције. То ме током причешћивања чини неспособним за размишљање, и тера ме да „уђем у одмор“ који превазилази моје снаге. У том мистичном одмору немам разлога да тражим ни одричне, ни потврдне мисли, ни страсти, ни жеље, јер ми се у том трену догађа пуноћа живота преко чије мере човек не може даље захватити јер не осећа потребу за ичим вишим од онога што му се тада дешава у искуству Свете Тројице. Тражити након тога нешто ниже од Бога, вређа саму Тајну екстатичности. Било је контрадикторних али ретких момената да не пожелим ни поред све очигледне радости на Литургији, да одем или уђем у Цркву. Некада су то биле мучнине, некада инати, некада демонска посла, некада осећања недостојности. Бог је изобилан. Не разумем како неко може да не осећа благодат у Цркви ако је то заједничко дело па према томе и заједничко искуство свих присутних. Или, ако осећа благодат, да наставља да се понаша у супротности са благодаћу као да ништа није доживео и примио. Бог ми, као и свима, даје искуство благодати Светога Духа, чији мир и радост превазилазе не само моје познање мира и радости у историјском и смртном свету, но нестворени мир и радост који превазилазе моћ примања и притом још уводе у нешто што превазилази ум а што се још није срело у природном свету. Природно бива окупирано надприродним. У опиту благодати ја се не губим, нити поништавам, само се мењам на начин какав раније нисам био а сада сам постао. Но, ако се моја црквеност унутар богослужења не понавља сваким новим доласком, то показује одступање благодати јер је Црква икона будућег века. Зато, изван Цркве ја престајем бити нови човек у Христу, но постајем стари. Јер изван Цркве нема уласка у дом светиње. Моја психофизичка рехабилитација долази од причешћа којом добијам: буквални опроштај грехова, укус вечног живота, победу над сатаном, додирљиву могућност самопревазилажења.То се одражава и на тело, и на душу, и на личност.  Тај опит постаје привремен а не трајан ако занемарим  своје редовно присуство на Литургији. Између мене и Бога се не налази благодат као преграда, осим ако нисам Црквен, но се ја и Он налазимо један унутар другога ако сам Црквен то јест ако смо ја и Он несливено сједињени благодаћу светиње. Ја сам зграбљен. Не могу се рвати са Богом. Предајем се Његовом Духу да ме носи куда хоће. Тада престају сви таласи које знам а што од буре долазе. Ломи ме Његова висина. Глуп сам пред Његовом Тајном. Глувонем пред осећањем благодати. Шокиран смирењем светости. Саблажњен милошћу Присутнога. Постиђен прећутљивошћу мојих недостатака. Јер Га проналазим духовним погледом усред мене и говорим Му: „Видим Те!“ Али, тај свети ефекат има и своју не цену, но пожртвовани позив на подвижничку одговорност. Аскетизам није ништа друго но борбени, ако не и неуротичан,  покушај очувања својим снагама  дароване благодати „да се не баци свињама“ то јест непријатељу спасења примљено блаженство. Непријатељ не завиди човеку што је човек, јер овај свакако већ сам по себи довољно страда, него преко њега завиди Богу, будући да не жели да човек има ишта заједничко са Богом, а нарочито не један пристојан и љубазан однос у свакој истини. 

.......e ovo je pisano u Duhu..prelijepo 0409_feel........da,i omamljenost,i otvorenost za sve,i jos svasta nesto,al' sta cu kad to ne znam lijepo objasnit,ali kad ovako procitam-to je to,sem sto mene ne boli glava 0409_feel

[Sanja888]

Kao i uvek Никола je objasnio!!  0409_feel 

[Адмирал]

Kao i uvek Никола je objasnio!!   

    Tako što kada sumnjaš onda to nije Sveti Duh.

[Милан Меденица :)]

Kao i uvek Никола je objasnio!!  :bla: 

    Tako što kada sumnjaš onda to nije Sveti Duh.

добро дошао назад оче  crvenilo

[anajrim]

......e,ovo moram da podijelim...inace sam jako ranjiva u vrijeme posta..ALI sinoc,sto se isplakah..i nije to nikako neki depresivan plac,i uopste nema nikakve veze sa mnom,u smislu da sam tuzna,pa da placem..NE,to su suze samo za NJega,i odjednom osjetim kako je u meni pokrenuta molitva,i samo ponavljam-slava TI Gospode,slava Ti Gospode........i tako placem,i slavim Ga sto je izabrao i mene,ovakvu,i podario mi suze da placem s NJim u ove dane kad treba da strada...

[Лазар]

......e,ovo moram da podijelim...inace sam jako ranjiva u vrijeme posta..ALI sinoc,sto se isplakah..i nije to nikako neki depresivan plac,i uopste nema nikakve veze sa mnom,u smislu da sam tuzna,pa da placem..NE,to su suze samo za NJega,i odjednom osjetim kako je u meni pokrenuta molitva,i samo ponavljam-slava TI Gospode,slava Ti Gospode........i tako placem,i slavim Ga sto je izabrao i mene,ovakvu,i podario mi suze da placem s NJim u ove dane kad treba da strada...

0442_feel

[Оља]

У Светој Литургији Василија Великог постоји реченица: «Помени Господе, по мноштву милосрђа свог, и моју недостојност; опрости ми свако сагрешење хотимично и нехотично; и немој због мојих Грехова отклонити благодат Светога Духа Твога од ових Дарова који су пред нама.» Који је њен смисао? Зар није супротан ономе што верујемо, дакле томе да недостојност служитеља не утиче на вршење Свете Тајне?

Горе наведена реченица молитве светог Приношења Светог Василија Великог у сваком случају садржи једну озбиљну тешкоћу у тумачењу. И то због тога што на први поглед значи да греси свештеника («због мојих грехова») могу да удаље («отклонити») благодат Светога Духа од Дарова, дакле од њиховог освећивања у Тело и Крв Христову. Овај први утисак је погрешан, не због тога што тумачењу текста желимо да наметнемо своје, унапред створене догматске предрасуде, него због тога што би њихово значење требало бити друго, као што ће се одмах показати.

Пре свега, ова молба се у тексту молитве налази након освећења часних Дарова. Они су након молитве призива Светог Духа већ «благословени», «освећени» и «показани» («Да их благослови, и освети и покаже») Телом и Крвљу Христовом. То је у тексту Свете Литургије у потпуности јасно. Друго, нигде се у самом тексту не каже да је свештеник можда безгрешан или да би, како би могао служити Свету Литургију, требало да није сагрешио. Напротив, непосредно пре освећења Дарова налазимо искрено признање и исповедање грехова и недостојности служитеља: «... и ми, грешне и недостојне слуге твоје, удостојени служити светом Жртвенику твоме, не због праведности наше, јер ништа добро не учинисмо на земљи... ». Свештеник се није удостојио да служи јер нема греха или јер је достојан («Нико... није достојан...»), него због тога што је «обучен у благодат свештенства». И у другим молитвама, а поготово у молитви Предложења Литургије Светог Василија Великог, јасно је одређено да свештеник дела не сам од себе, него по заповести Христовој, који га је Тајном свештенства, силом Светога Духа поставио «на ову службу». И сами свештеници су грешни као и остали људи; због тога и приносе жртву за своја «сагрешења и незнања народна» и причешћују се «на отпуштење грехова». Из ових разлога не би било могуће да освећење часних Дарова икада зависи од моралних квалитета свештеника. Греси су лично питање свештеника, које се тиче његовог личног односа са Богом. Литургија је дело Цркве и врши се у Светом Духу даром свештенства.

Пошто из горе наведених разлога одбацимо ово тумачање, значење те реченице треба тражити у другом правцу. Свети Никола Кавасила у «Тумачењу Свете Литургије» даје једно веома прикладно и богословско објашњење. Свештеник се у реченици ο којој се расправља моли за себе, да би се и сам удостојио освећења које нам благодат Божија пружа путем причешћивања часним Даровима. Он разликује два начина по којима освећујућа благодат Светога Духа делује у часним Даровима. По првом их освећује. Ниједан људски грех не може да спречи то освећење управо због тога што оно није дело људске врлине. По другом она освећује оне који путем причешћивања учествују у Даровима. У овом другом случају је потребно и учешће наше ревности, јер лењост и људска злоћа спречавају дејство благодати Светога Духа. Свештеник се моли да управо ово дејство божанске благодати не буде спречено због грехова његових. Другим речима, да причешћивање Светим Тајнама за њега не буде бескорисно или «на суд или осуду».

Наниже у оригиналу дајемо овај дивни текст Николе Кавасиле: «Свештеник се, помоливши се за оно што је свима потребно, моли и за себе, да буде освећен Даровима. Којим освећењем? Да задобије отпуштење грехова. Јер је то, пре свега другог, дело ових Дарова... "Помени, Господе, каже, и моју недостојност... од ових Дарова који су пред нама". Свети Дух даје отпуштење грехова онима који се причешћују овим Даровима. Нека благодат тих Дарова, каже, не буде ускраћена због грехова мојих. Јер се каже да је благодат у часним Даровима на два начина: један је начин по којем се они освећују, други по којем нас благодат њима освећује. Ниједно од људских зала не може отклонити благодат да на први начин делује у Даровима, него, будући да њихово освећење није дело људске врлине, тако није ни могуће да га зла људска отклоне. За други је потребан и наш труд. Због тога га наша лењост отклања. Јер нас благодат путем Дарова освећује, ако нађе да смо на ваљан начин спремни за освећење, а ако нас затекне неспремне, не доноси нам никакву корист и наноси нам бескрајну штету. Свештеник се моли да та благодат, било да је она само отпуштење грехова, било заједно са њом и други дарови који се дају онима који чисте савести обедују ту Свету Вечеру, не буде отклоњена од Дарова, будући да њу људско зло може отклонити» («Тумачење Свете Литургије», гл. 35 1-6).

У Божанственој Литургији Светог Јакова, брата Божијег, постоји једна слична овој реченица, која међутим има шири смисао: «И немој због мене, свештника, оставити народ свој, Човекољупче». Односи се дакле на делање Светога Духа у народу Божијем путем часних Дарова. Греси свештника у овом случају могу да буду разлог да се спречи благодат или да Бог остави народ свој, будући да или Бог неће примити молитве свештеника за њега или ће се народ субјективно саблажњавати јавним грешним животом свештеника. Можда се и у божанственој Литургији Василија Великог одговарајућа реченица може протумачити као реченица која се не односи само на свештеника самог за себе, као што је тумачи Кавасила, него и на верне, као у Јаковљевој Литургији. Хришћани, дакле, греше саблажњавани гресима свештеника и све- штеник бива узрок да благодат Светога Духа буде отклоњена и од њих.

                                                                                                              Јован Фундулис

[Баба]

Рецимо да ли у америци има мање благодати ?

Или на Св.Гори више благодати ?

Или у Храму ?

Или у дискотеци, кафићу ?

[Никола Ђоловић]

Божијег Духа има свуда подједнако али није свуда иста пријемчивост оних који Му приступају.

Ићи том палом психологизацијом где има више Духа наивно је за било какво перципирање. Премда познајем људе који граде култ од одређених локација (нпр. Острог, Јерусалим, итд.) а присуство Духа на другим локацијама (читај: Црквама) негирају у потпуности у стилу "то није то, идем на другу страну"...

Читајући дневнике о. Шмемана, занимљиво је приметити како је он одувек имао склоност да бивајући на једном месту буде на неком другом али не знам колико би то имало додира са овом темом.

Дискотека, кафић? Јавиће се неко богосмисленији да ти то каже.

[Дејан]

Или у дискотеци, кафићу ?

Zavisi,ako Dj pušća muziku to ti je manje blagodatnije od kafane sa pevaljkom.

Jedino pevaljka može da te baci u ekstazu i digne do sedmog neba ....

[jermel]

''јер где се умножи грех онде се још већма умножи благодат.''

[dragisa]

sve zavisi sta znaci pitanje da li negde ima blagodati.

mesto samo po sebi (dakle recimo "u sebi") nema posebnu blagodat. i to je odgovor na pitanje da li neka lokacija ili objekat "zraci" blagodacu.

medjutim ono sto je tacno (a i ocigledno) jeste da na nekim mestima ili u nekim zemljama ima vise odnosno manje blagodati, ali opet ne zbog samog mesta kao takvog (kao neceg posebnog) vec zbog ljudi koji svojom verom oblagodacuju (ili obrnuto) samo mesto.

[Дијана.]

Ne znam da li je to samo psihologizacija, ali ljudi zaista hrle u neke manastire, ili nekom odredjenom duhovniku u svijetu, jer ih upravo blagodat koju osjecaju privlaci. Nema tu nikakvog varanja. Blagodati, naravno, ima vise u crkvi nego u kaficu po prirodi stvari. Cak i kad se ne sluzi liturgija, mjesto odise svetinjom. Neko moze i u kaficu da zraci blagodacu, ali tamo se uglavnom traze neke druge 'frekvencije'. 'Vi niste od svijeta', svijet je nesto drugo. Ne samo kafic, vecina mjesta su obezblagodacena. To je zato sto su vjerujuci hriscani manjina danas. Mozda je svijet tj. drustvo bili drugaciji u 'zlatno doba' hriscanstva, mada, ljudska je priroda uvijek ista. 'Svijet u zlu lezi', ali mi imamo zadatak da budemo 'svjetlost svijetu'.

[dragisa]

a po kojoj to "prirodi stvari" : "Blagodati, naravno, ima vise u crkvi nego u kaficu"?

ako moze pojasnjenje.

[Mamica Forumska]

Domet "predajnika" je neograničen, ali " prijemnika" nema svagdje... :rolleyes: ili frekvencija nije dobra 1413_love