Благодат Духа Светога

[Милан Меденица :)]

ко је реко пиво? 0110_hahaha

[Адмирал]

0110_hahaha

  Dolazi iznenada kada se ne nadaš i neočekivano si razrešen sumnje.Sve što dolazi od iščekivanja da se nešto doživi je psihologizam.

[w.a.mozart]

svako prilaženje Bogu sa uslovima je psihologizam

[Сефора]

Lestvica

Sveti Jovan Lestvicnik

[Сефора]

То је други степен обожења који се назива - созерцање ( боговиђење ).

Naime, odgovor na to pitanje ces pronaci u Lestvici svetog Jovana Lestvicnika

Да ли је могуће степеновати обожење??????????????  bangin

[w.a.mozart]

Lestvica

Sveti Jovan Lestvicnik

4lg1k751spamte-bilo

[Андрееј]

Lestvica

Sveti Jovan Lestvicnik

89898989898989

Зар Лествица говори о степеновању обожења?!!!?

nesiguran

[w.a.mozart]

zar lestvica ne govori o onim mučenicima koje su trajno banovali na taj način da su nakon toga stekli status većih faca od admina... samo što to nisu znali... 

[Дејан]

                           

Један од највећих проблема за православне Хришћане, нарочито за људе који су недавно пришли Цркви представља њихов духовни и емоционални доживљај свештенослужитеља као живих представника Цркве. Ово питање често постаје предмет шпекулације секташа, a такође отвара широк простор да се Црква окриви и дискредитује на основу рђавих поступака свештенослужитеља. Треба разјаснити какво место и значај има личност свештеника у његовој црквеној делатности и каква зависност постоји између благодати која делује у црквеним тајнама и обредима и моралног нивоа свештеника, који их обавља.

Грех je универзална појава, то je болест која je задесила читав род људски; овде нема изузетака, постоји само разлика у степену греха и односу између добра и зла у души сваког човека. Макарије Велики пише: "Чак и у душама Светих остају неке тамне мрље, због тога je и за Свете спасење дар Божанског милосрђа." Хришћанство не зна за механичко освећење: човек који добија чин свештеника као личност остаје са истим оним потеницијалом добра и зла, и он, исто као и свако из редова његове пастве треба да се бори са собом, да искорењује, као да с крвљу чупа из свог срца страсти и пороке; њему није олакшан пут духовног усавршавања, напротив, он постаје одговоран за благодат, власт и право које je добио у тајни хиротоније, односно он се подвргава строжијем Божанском и људском суду.

Постоје две врсте јерархије: једна je црквена јерархија где се благодат даје као право и власт да се врше Свете Тајне и обреди. Ова благодат не припада човеку, већ чину, она му се даје као у зајам, како би он испунио своју мисију. Са смрћу ова благодат не даје души никакве привилегије и преимућства, она je напушта - као што војник одлаже своје оружје враћајући се кући. Али, у служењу свештеника делује управо она, због тога су само свештенство и јерархијско устројство у Цркви средство за освештање и спасење њега самог и других људи. Црквена јерархија су "својеврсни" канали кроз које се благодат Божија излива на свет.

Постоји још и духовна јерархија: то je степен благодати која зависи од човековог личног подвига. Ова благодат припада човековој личности; ако je он не изгуби кроз грех, она се после смрти не одузима од душе, већ се напротив сједињује са њом заувек, нераздељиво и нераздвојно. Ово je благодат мученика, преподобних и праведника.

Благодат свештенику није дата ради самог свештеника, већ ради народа, али у сразмери са личним подвигом свештеника њена дејства постају очигледнија и потпунија, као поток воде из извора који домаћин непрестано чисти од камења и песка. Благодат свештенства сједињена са човековом личном светошћу његово служење чини изузетним пo снази дејства на душу. Такви свештеници су својевремено били: Гаврило, архиепископ Кутаиски, архимандрит Алексеј Шушанија, Свети праведни Јован Кронштатски и Преподобни Оптински Старци. Они су увек били окружени народом који je очигледно oceћao светлост и топлину благодати који су из њих исходили.

Узмимо и пример свештеника који пo свом моралном нивоу није изнад пастве, већ je понекад и испод ње. Шта се дешава за време служења таквог свештеника или епископа? Благодат делује кроз њега, али упркос њему. Она просвећује народ, али сажиже душу недостојног. Светитељ Григорије Богослов, један од великих Васељенских учитеља наводи овакво поређење: вода која извире из стене тече као поток према долини, али камен који она кваси остаје камен, a у долини где теку потоци и реке цветају жбуње и трава, жудно се напајајући овом во¬дом. Тако душа свештеника који има непокајане грехове остаје јалова и мртва као камен, али људи који присуствују у храму на богослужењу пију устима своје душе живу воду - благодат Божију. Ha другом месту, поредећи Свету Тајну коју врши достојан и недостојан јереј, Свети Григорије говори да je отисак златног и оловног печата исти. Због тога стојимо пред антиномијом: за време свештенодејства недостојног свештеника благодат се не смањује, a за време служења достојног она се повећава.

Црква се у свом земаљском постојању назива војујућом. Ова Црква се бори са невидљивим царством зла, она се супротставља притиску црног поља космичког зла, сатканог од људских грехова и палих духова. Мрачне сатанске енергије уносе са собом хаос у живот рода људског и усељују у људске душе безумну жудњу за грехом, a у видљивој природи испољавају се као катастрофе и катаклизме. Када овај мрачни сатански покров прекрије облацима сву земљу, она ћe почети да се грчи у предсмртној агонији. Једина сила која се реално супротставља царству пакла јесте Црква, и због тога je Црква тако омрзнута и прогањана. Свети Климент, епископ Римски, Цркву и њену јерархију пореди са војском. У суровој невидљивој борби од које зависи судбина читавог рода људског свештеници, макар и грешни и недостојни, налазе се у првој борбеној линији, a ми нећемо осуђивати војнике који стоје у првој линији, у првом реду, чак и ако су слаби и лоше обучени. Нека многи од њих буду грешни и порочни, али ми ћемо им опростити ради битке у коју су бачени, ради оног ризика којем се подвргавају.

Звање свештеника je одговорно и опасно, због тога Свети Јован Златоуст пише: "Видим мало свештеника који се спасавају." Смрт као одвајање од вечног живота Царства Божијег страшнија je од физичке смрти. Ако упоредимо грехове свештеника као човека са одговором који ће он као свештеник дати пред Богом, пре ћемо га пожалити него осудити.

Сви смо ми у животу, у неким тренуцима, пролазили кроз тешка искушења која човекову вољу чине слабом и вуку човека ка греху. Ову силу греха који опхрвава човека попут хип¬нозе свако од нас je бар некад у животу осетио као присуство неког страшног невидљивог бића које нашу вољу потчињава својој власти. Свештенослужитељи осећају нарочито јака искушења, на борбу са њима демон шаље најискусније и највештије у злу пале анђеле и због тога су неки људи после примања свештенства падали у искушења о којима раније нису имали чак ни представу. Ми видимо њихове грехове, јер су свештеници свима пред очима, али не видимо демоне који се боре са њима.

Неки говоре: "Ja верујем у Христа и Његову прву заједницу, али у Цркву, у свештенике не верујем". Али, прва заједница - Христови Апостоли, управо су били прва хришћанска Црква, од које иде прејемство (наследност) рукополагања као светлост свеће запаљене од друге свеће. Грех je био присутан и међу Христовим ученицима: од дванаесторице Апостола, Јуда je био издајник и богоиздајник, али да ли се због тога могу негирати остали Апостоли? Међу седамдесеторицом Апостола je био Никола Антиохијац, гностик и јеретик, за којег je Дух Свети рекао: Мрзиш иа дјела Николинаца, на која и Ja мрзим (Откр. 2, 6). Значи, грех je увек био присутан, али je сама Црква света. Црква je пре свега невидљива сила, благодат Божија која освећује и спасава оне који се покоравају овој благодати. Апостоли су испуњавали Христову мисију на земљи. Мисију Апостола настављају свештеници. Ова мисија се, као прво, састоји од служења у храму, као друго у проповеди Јеванђеља, као треће, у духовном руковођењу верујућих: свештеник je отац и духовни учитељ својих парохијана.

Делатност свештеника je потчињена чврстим канонима, правилима Цркве. Христос je поручио Својим ученицима да никога осим Бога не називају оцем и учитељем, јер су фарисеји уместо учења Завета потурали рабинистичка предања, људске измишљотине које су у очима народа извитопериле представу о очекиваном Месији.

Свештеник je духовни учитељ, јер учи јеванђељској речи руководећи се тумачењима Светих Отаца, a не својим личним представама и измишљањима. Онај ко je пао у јерес престаје да буде учитељ.

Свештеник се назива и оцем, јер учествује у духовном рађању Хришћанина: од Свете Тајне крштења до обреда погребења.

Свештеник се назива духовним наставником, јер он упућује своје парохијане на испуњење Јеванђељских заповести руководећи се светоотачком литературом. Уколико учи било чему што противречи Цркви он губи право на име духовног наставника, његове речи се претварају у јалов цвет.

Ова три облика служења ("оца", "учитеља" и "наставника") се међусобно разликују: у свом литургијском служењу свештеник je образ и символ Христа-Спаситеља, због тога што кроз свештеника Сам Христос присуствује у богослужењу. У неким случајевима свештеник символише различите личности свештене историје: Св. Јована Претечу, Апостоле и тако даље. Проповед свештенослужитеља не зависи само од дејства благодати, већ и од личних способности, изучавања Светог Писма и логике. Благодат помаже развој његових природних снага, a осим тога делује на срца људи који га слушају. Због тога проповед свештеника има већу снагу и утицај од проповеди мирјанина ако су остали услови једнаки.

Основу хришћанске духовности и морала представљају заповести Старог и Новог Завета. Заповести су непроменљиве наредбе Божије, упућене човековој души, и карике савеза између људске душе и Бога. Свештеник je духовни наставник, пошто су његови савети у предању Јеванђељског учења, али као учитељ духовног живота, он сам треба да зна пут којим води друге. Ако овај услов недостаје (тј. ако свештеник то није у стању) Хришћанима духовни наставник могу бити књиге Светих Отаца. Први облик служења je безуслован, други je неопходан, али није увек успешан (проповед), трећи je пожељан, али често остаје неостварен. Први облик служења je у потпуности дат сваком свештенику, други зависи од способности свештеника, трећи зависи од подвига самог свештеника.

Између свештеникове душе и благодати свештенства се одвија непрестани узајамни утицај. Он je налик на разбукталу ватру која брзо загрева дом душе, али ако се са њом неопрезно поступа, она je спаљује као пожар. Благодат свештенства помаже свештенику у његовом личном духовном подвигу, али га истовремено, ако он води немаран и грехован живот, одваја од Бога више него обичог верника. По откривењу Макарија Александријског, у самом срцу пакла се не налазе разбојници и убице, идолопоклоници и магови, већ свештеници који су водили греховни живот, који се нису кајали, a служили су Свету Литургију. Како мирјанин треба да се понаша према грешном свештенику, односно онда када понашање свештеника премашује уобичајени ниво греха који срећемо у човеку? Исто као што син треба да се понаша према недостојном оцу: да поштује оца ради заповести Божије, али да му истовремено не подражава.

Шта означавају спољашњи знаци поштовања свештеника, на пример, целивање руке када он благосиља? To да je свештеник икона Христова и да кроз њега Христос благосиља, односно ови знаци се не односе на човека, већ на Бога као част, као што се част која се указује амбасадору не односи на њега лично, већ на државу коју он представља. Због тога верујући човек може да ограничи општење са недостојним свештеником како би избегао саблазан, али мора да му указује одговарајуће поштовање у име Христа, Чију je благодат овај добио на рукоположењу.

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

[Mamica Forumska]

Daće Bog da što više nas razumije ovo što je napisano.Biće lakše i nama i sveštenicima!

:bla: 0110_hahaha

[Дејан]

Ako je grešan pop nije grešna molitva njegova .Sv.Sava

[Адмирал]

Ako je grešan pop nije grešna molitva njegova .Sv.Sava

          Crkvena jerarhija je stavila monopol na duhovne darove.Ovog propovednika crkva ne priznaje

          http://www.isus.at/propoved/

[Дејан]

Ako je grešan pop nije grešna molitva njegova .Sv.Sava

           Crkvena jerarhija je stavila monopol na duhovne darove.Ovog propovednika crkva ne priznaje

           http://www.isus.at/propoved/

Otac Rafail i sveti Sava misle na činodejstvovanje,gde Crkva ima monopol apostolskim prejemstvom !

[Никола Ђоловић]

Литургијска ефектност на мој лични доживљај, као дело Бога и народа, изазива висок степен „омамљеног импулса“ у бићу. Иако сви заједнички учествују а не усамљено, опет свако унутар сабрања има свој интимни доживљај који припада искључиво њему. У томе се огледа Божији дар да свако према својим критеријумима доживљава Бога као дар. Некада се осећам празно као да нисам ни био на Литургији иако јесам, некада имам сувише интензивне „нападе благодати“, а некада ако и не одем на службу не осећам се као да сам лишен њеног удела. Углавном, имам хроничне главобоље после сваког служења и комфоран осећај опуштене отворености за све и свакога - чега пред Литургију није било. У почетку „теосвесног“ покајања су били велики осети мислених борбености, а сада је тога све мање током еклисиолошког уподобљавања, а све више „испуњене празнине“. Суштина је у томе да посредује „сила“ која шчепа не мимо свести но мимо знања како то изводи. Нити бивам статичан прималац у том присаједињењу, нити бивам афективно еуфоричан, постајем  активно смирен према благодатном утицају свише. Постоји некада нервоза пре службе на један начин, али постоји некад нервоза и после службе само на други начин – тамо негативна, а овде позитивна. Најдоминантнији утисак јесте „благопријатан ударац омамљености“ ако бих тражио појмовне дефиниције. То ме током причешћивања чини неспособним за размишљање, и тера ме да „уђем у одмор“ који превазилази моје снаге. У том мистичном одмору немам разлога да тражим ни одричне, ни потврдне мисли, ни страсти, ни жеље, јер ми се у том трену догађа пуноћа живота преко чије мере човек не може даље захватити јер не осећа потребу за ичим вишим од онога што му се тада дешава у искуству Свете Тројице. Тражити након тога нешто ниже од Бога, вређа саму Тајну екстатичности. Било је контрадикторних али ретких момената да не пожелим ни поред све очигледне радости на Литургији, да одем или уђем у Цркву. Некада су то биле мучнине, некада инати, некада демонска посла, некада осећања недостојности. Бог је изобилан. Не разумем како неко може да не осећа благодат у Цркви ако је то заједничко дело па према томе и заједничко искуство свих присутних. Или, ако осећа благодат, да наставља да се понаша у супротности са благодаћу као да ништа није доживео и примио. Бог ми, као и свима, даје искуство благодати Светога Духа, чији мир и радост превазилазе не само моје познање мира и радости у историјском и смртном свету, но нестворени мир и радост који превазилазе моћ примања и притом још уводе у нешто што превазилази ум а што се још није срело у природном свету. Природно бива окупирано надприродним. У опиту благодати ја се не губим, нити поништавам, само се мењам на начин какав раније нисам био а сада сам постао. Но, ако се моја црквеност унутар богослужења не понавља сваким новим доласком, то показује одступање благодати јер је Црква икона будућег века. Зато, изван Цркве ја престајем бити нови човек у Христу, но постајем стари. Јер изван Цркве нема уласка у дом светиње. Моја психофизичка рехабилитација долази од причешћа којом добијам: буквални опроштај грехова, укус вечног живота, победу над сатаном, додирљиву могућност самопревазилажења.То се одражава и на тело, и на душу, и на личност.  Тај опит постаје привремен а не трајан ако занемарим  своје редовно присуство на Литургији. Између мене и Бога се не налази благодат као преграда, осим ако нисам Црквен, но се ја и Он налазимо један унутар другога ако сам Црквен то јест ако смо ја и Он несливено сједињени благодаћу светиње. Ја сам зграбљен. Не могу се рвати са Богом. Предајем се Његовом Духу да ме носи куда хоће. Тада престају сви таласи које знам а што од буре долазе. Ломи ме Његова висина. Глуп сам пред Његовом Тајном. Глувонем пред осећањем благодати. Шокиран смирењем светости. Саблажњен милошћу Присутнога. Постиђен прећутљивошћу мојих недостатака. Јер Га проналазим духовним погледом усред мене и говорим Му: „Видим Те!“ Али, тај свети ефекат има и своју не цену, но пожртвовани позив на подвижничку одговорност. Аскетизам није ништа друго но борбени, ако не и неуротичан,  покушај очувања својим снагама  дароване благодати „да се не баци свињама“ то јест непријатељу спасења примљено блаженство. Непријатељ не завиди човеку што је човек, јер овај свакако већ сам по себи довољно страда, него преко њега завиди Богу, будући да не жели да човек има ишта заједничко са Богом, а нарочито не један пристојан и љубазан однос у свакој истини. 

[И.стојковић]

Литургијска ефектност на мој лични доживљај, као дело Бога и народа, изазива висок степен „омамљеног импулса“ у бићу. Иако сви заједнички учествују а не усамљено, опет свако унутар сабрања има свој интимни доживљај који припада искључиво њему. У томе се огледа Божији дар да свако према својим критеријумима доживљава Бога као дар. Некада се осећам празно као да нисам ни био на Литургији иако јесам, некада имам сувише интензивне „нападе благодати“, а некада ако и не одем на службу не осећам се као да сам лишен њеног удела. Углавном, имам хроничне главобоље после сваког служења и комфоран осећај опуштене отворености за све и свакога - чега пред Литургију није било. У почетку „теосвесног“ покајања су били велики осети мислених борбености, а сада је тога све мање током еклисиолошког уподобљавања, а све више „испуњене празнине“. Суштина је у томе да посредује „сила“ која шчепа не мимо свести но мимо знања како то изводи. Нити бивам статичан прималац у том присаједињењу, нити бивам афективно еуфоричан, постајем  активно смирен према благодатном утицају свише. Постоји некада нервоза пре службе на један начин, али постоји некад нервоза и после службе само на други начин – тамо негативна, а овде позитивна. Најдоминантнији утисак јесте „благопријатан ударац омамљености“ ако бих тражио појмовне дефиниције. То ме током причешћивања чини неспособним за размишљање, и тера ме да „уђем у одмор“ који превазилази моје снаге. У том мистичном одмору немам разлога да тражим ни одричне, ни потврдне мисли, ни страсти, ни жеље, јер ми се у том трену догађа пуноћа живота преко чије мере човек не може даље захватити јер не осећа потребу за ичим вишим од онога што му се тада дешава у искуству Свете Тројице. Тражити након тога нешто ниже од Бога, вређа саму Тајну екстатичности. Било је контрадикторних али ретких момената да не пожелим ни поред све очигледне радости на Литургији, да одем или уђем у Цркву. Некада су то биле мучнине, некада инати, некада демонска посла, некада осећања недостојности. Бог је изобилан. Не разумем како неко може да не осећа благодат у Цркви ако је то заједничко дело па према томе и заједничко искуство свих присутних. Или, ако осећа благодат, да наставља да се понаша у супротности са благодаћу као да ништа није доживео и примио. Бог ми, као и свима, даје искуство благодати Светога Духа, чији мир и радост превазилазе не само моје познање мира и радости у историјском и смртном свету, но нестворени мир и радост који превазилазе моћ примања и притом још уводе у нешто што превазилази ум а што се још није срело у природном свету. Природно бива окупирано надприродним. У опиту благодати ја се не губим, нити поништавам, само се мењам на начин какав раније нисам био а сада сам постао. Но, ако се моја црквеност унутар богослужења не понавља сваким новим доласком, то показује одступање благодати јер је Црква икона будућег века. Зато, изван Цркве ја престајем бити нови човек у Христу, но постајем стари. Јер изван Цркве нема уласка у дом светиње. Моја психофизичка рехабилитација долази од причешћа којом добијам: буквални опроштај грехова, укус вечног живота, победу над сатаном, додирљиву могућност самопревазилажења.То се одражава и на тело, и на душу, и на личност.  Тај опит постаје привремен а не трајан ако занемарим  своје редовно присуство на Литургији. Између мене и Бога се не налази благодат као преграда, осим ако нисам Црквен, но се ја и Он налазимо један унутар другога ако сам Црквен то јест ако смо ја и Он несливено сједињени благодаћу светиње. Ја сам зграбљен. Не могу се рвати са Богом. Предајем се Његовом Духу да ме носи куда хоће. Тада престају сви таласи које знам а што од буре долазе. Ломи ме Његова висина. Глуп сам пред Његовом Тајном. Глувонем пред осећањем благодати. Шокиран смирењем светости. Саблажњен милошћу Присутнога. Постиђен прећутљивошћу мојих недостатака. Јер Га проналазим духовним погледом усред мене и говорим Му: „Видим Те!“ Али, тај свети ефекат има и своју не цену, но пожртвовани позив на подвижничку одговорност. Аскетизам није ништа друго но борбени, ако не и неуротичан,  покушај очувања својим снагама  дароване благодати „да се не баци свињама“ то јест непријатељу спасења примљено блаженство. Непријатељ не завиди човеку што је човек, јер овај свакако већ сам по себи довољно страда, него преко њега завиди Богу, будући да не жели да човек има ишта заједничко са Богом, а нарочито не један пристојан и љубазан однос у свакој истини. 

  greengrin smej.gif poklon

0110_hahaha

0102_laugh

0110_hahaha