Благодат Духа Светога

[Иван Ивковић]

Ja recimo mislim da je blagodat Božija uvijek prisutna, pitanje je samo koliko smo mi otvoreni za tako nešto

Šta vi mislite o tome?

Слажем се. Допада ми се онај израз кад кажу да човек сам себе чини (не)пропусним за благодат. Тада обично наводе пример гвожђа које пребивањем у ватри прима ватру у себе. Слично је и са благодаћу (добрим даровима) у односу на човека. Благодат је присутна али се ми мењамо. Док имамо времена можемо се калити као гвожђе али и не морамо. Кад се буде излила огњена река божанске љубави видеће се ко је од чега... Мада ми није јасно кад неки (свакако искусни) људи причају о доласку и повлачењу благодати. Уосталом, што мора све и да ми буде јасно?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ja recimo mislim da je blagodat Božija uvijek prisutna, pitanje je samo koliko smo mi otvoreni za tako nešto

Šta vi mislite o tome?

Da, blagodat je dat svima koji jednostavno nisu odbili Božji dar, spremljen za sve ljude ovoga sveta podjednako.

[Oglo]

 Мада ми није јасно кад неки (свакако искусни) људи причају о доласку и повлачењу благодати. Уосталом, што мора све и да ми буде јасно?

 

Ma nećeš da ti bude jasno

Čim povjeruješ da si nešto, nijesi više ništa. Drugim riječima, kada umjesto Tvorca postaneš stvoreno, osjetićeš kao da se blagodat povlači, ili da kažem plastičnije da se udaljavaš od blagodati, upravo zbog same percepcije mjesta uopšte!

[w.a.mozart]

[Иван Ивковић]

Ко уобрази да је стекао благодат никад неће задобити благодат.

 

Деловање благодати је лако разликовати од прелести. Прелест се никад не приближава као слободна сила, већ само као заводница која од човека тражи сагласност. Тек тада она стиче своју моћ над њим. Он је, пак, увек може добити. Њу срце увек сусреће са сумњом. Тек кад сасвим потпадне под њено ропство, човек више не сумња у њу. Прелест никад не смањује узаврелост крви, и никад не води ка самопознању и покајању срца. Сасвим супротно, она буди сањарије, узбуђује крв, нуди одвратна уживања, ласка, надима ум у самоуверењу, поставља човеково ја као идола душе.

Прелест почива у томе да се загрејаност, тј. природна топлина, прихвати као духовна, благодатна топлина. Тиме човек прихвата високо мишљење о себи, сматрајући да је већ све постигао и да стоји на врхунцу савршенства. Телесна загрејаност се од духовне топлине разликује по својим плодовима. Плодови телесне загрејаности су уображеност, неумерено самопоуздање, превазношење и гордост. Плодови, пак, духовне топлине према Богу су срдачно покајање, смирење и мукотрпно самопознање. (свети Игњатије Брјанчанинов)

 

Ко тражи топлину само ради блаженства које пружа, развија духовно сладострашће. Они, пак, који се трезвоумно моле теже да брзо превазиђу сладост и да једино пребивају у срдачном покајању пред Богом. Лажни мистици, напротив, везују сву своју пажњу за топлину, почивајући у њој као у неком топлом велу, одржавајући њено блаженство и утапајући се у њој као у празнини. Не допусти да будеш преварен кроз унутрашњу сладост. Без крста она је колебива и опасна.

Ако призивамо Бога, нећемо имати ради чега да се бојимо или да сумњамо. Ономе ко у смирењу и послушности стоји пред Богом и само Њега тражи, избегавајући самодопадање и превазношење, ни цела војска ђавола не може ништа нашкодити. Самоуверени и самовољни, међутим, који само на себи зидају, нужно падају у сваку прелесну заслепљеност и самообману.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Obitavanje/06.htm

[Volim_Sina_Bozjeg]

Ко уобрази да је стекао благодат никад неће задобити благодат.

Da, blagodat je dar. 

[JESSY]

да ове две теме обједини

спојено......

[Нифада]

"Идеја монополистичког руковања Благодаћу јесте један од најдубљих узрока црквене декаденције.Благодат се схвата као натприродна интервенција над оним који тражи,а било би изузетно плодоносно да буде схваћена као призив вере ка ослобођењу од нашег прошлог и садашњег ја,ка живоносном отварању за будућност."

Из књиге "LEX ORANDI " -Петрос Василиадис

[w.a.mozart]

MOĆNO

[Ljubičasta]

Ja se uvijek nekako plasim da blagodat ne pomijesam sa samoobmanom i prelescu.Tanka je linija a malo ko od nas je dovoljno smiren da zna kontrolisati ovaj osjecaj,da ne poleti...Nista gore od gordog vjernika.

[JESSY]

Страдање је нормално стање нашег живота на земљи. Тако нормално и потребно као што је нормално да једемо хлеб и пијемо воду. Благо оном ко то схвати и прихвати.

Страдањем се наша благодат држи на крсту. Због нашег палог стања потребно је да буде тако. Природна својства палог стања људске душе су непокорност, самољубље, гордост… Ако би без разапетости на крсту уздржања и очишћења добили благодат – ми бисмо је у том палом стању користили на зло. Ко је непокоран, био би још непокорнији; ко је горд био би још гордији, јер би добио силу, а окренуо би је на зло (баш као што је сатана урадио), јер воља палог човека има семе зла у себи, семе непослушности, самовоље; јер ум палог човека има семе гордости, самомњења, узношења, обмане; као што и срце палог човека има у себи семе самољубља, и непријатељства. Али, са крстом све се смирава!

И вољa се повинује, и душа доспева у стање уздржања, и срце се очишћује и ум се погружава у дубље, јер човек постаје свестан своје ограничености, постаје свестан да та сила која живи у њему није он, него је то сила Духа Светог у њему.

Кад би добили огромну благодат, а кад је не би држали у смирењу страдањима, ми би се узнели у радости, па би доспели у прелест, или би постали ледени од горде охолости, или би у несмиреној ревности били тако самоуверени да нас ништа не би могло отрезнити. Све у свему, били би у обмани, у једном од разних стања обмане, јер би без крста доживљавали као да је та сила део нас.

Човеку се увек даје крст до крајњих граница његове моћи, докле онможе да носи страдање, јер тиме он стиже до спознаје самог себе, ту додирне самог себе; онда зна шта је он сам, а шта је сила Божија у њему. Крстом Бог штити човека!

Страдањима Бог штити човека од обмане. И сваком је човеку заиста најтеже, јер сваки добија страдање по мери своје благодати до своје границе. Ми мислимо да је другоме лакше, јер не знамо колико он има снаге да трпи,а њему је то највише.

И заиста је најтеже и оно што је лако, и оно што је тешко по нашем спољашњем гледању, јер се страдања добијају по мери силе коју човек носи у себи, и по мери спремности да претрпи Христа ради. Кад Господ види да је човек спреман да пређе и преко те своје границе из љубави према Богу, онда нам додаје још већи крст, али и већу благодат. Духовни живот је једна витешка борба пуна лепоте и достојанства.

Што се срце и душа и ум више проширују да приме силу Божију, то је човек спремнији на жртву, па чак почне и да се радује страдању. А што више страда, више му Господ силе домеће, а њему се чини као да се он ништа не мења, јер је стално до крајње своје границе под оптерећењем. Као вага. Кад ставиш одговарајући тас, изједначавају се казаљке са тежином онога што мериш. И све долази у равнотежу. Тако и кад се добије благодат, ставља се на другу страну тас страдања да би човек био у равнотежи и истини. Благодат је као бујица Неба у нама. Кад је сам човек држи у смирењу и чистоти онда он нема страдања унутра, у себи, јер га та благодат целог обухвата. Али онда има проблемаод споља, јер та благодат иритира друге.

Ако су људи око њега смирени, они реагују на ту благодат поштовањем, љубављу и смирењем и спремни су да послушају таквог човека у сваком трену.

Али, ако су они у несмирењу, гордости, у ма каквом негативном стању, њих та благодат иритира. Благодат у том човеку код њих изазива разне негативне реакције: или доживљавају клеветно тог човека, па сваку његову врлину виде као грех (нечије достојанство духовно доживљавају као гордост; нечију строгост и ревност за Божије – исто као гордост; на чисте духовне односе, који су са дубоким смирењем, као на нешто прљаво; на нечије уздржање и поштовање воље Божије и послушност Духу Светом, и пажњу над сваким покретом свога бића – доживљавају као самовољу).

Ако човек још увек у себи има своје грехе, мане, неочишћене, он носи свој крст и други носе њега. А ако је човек очишћен у себи и смирен, преиспуњен благодаћу Божијом, он носи друге. И посредује од земље ка небу и узноси молбе других ка Богу, и заступа њихове мане и слабости пред Богом. Он стоји као огњени стуб.

Његов крст је онда ношење туђих слабости и мана. И он тиме добија венце са Неба, а од самих страдања он добија озбиљност, уздржање, опрезност, трезвење, мудрост. И разуме друге и прашта им. Самоcмиравање прикива ту велику силу Божију у њему да буде у чистоти (да не буде усмерена ка погрeшном циљу), у трезвењу (да не приписује себи оно што је Божије)…

Присилна страдања, против наше воље, нису потреба ономе који је сам себе осудио на страдање, ко сам, добровољно, држи дубоко покајно стање у себи, осуђује себе да је гори од демона. Наравно, то је дар од Бога, такво стање. Не може човек сам себи то дати, али може својим настројењем да покрене Бога да му да такво благодатно стање да живи дубоким духом покајања и дубљег смирења, односно, потпуно свестан своје греховности, своје немоћи, потпуно скрушен пред Богом. Смирења које није разумско, није покрет наше воље, иако наша воља добровољно учествује у њему, већ је стање духа који је потпуно себе осудио да је достојан Ада, а у исто време осећа милост и љубав Божију која га држи и чува за вечност.

Што човек дубља страдања прима – своја или туђа, то већу Љубав Божију осећа. 

Светитељи Божији су тако чували своју благодат. ”Држи ум свој у Аду, и не очајавај.” Држи себе у скрушењу смирено свестан да си Ада достојан, а у исто време срцем и душом примај таласе Љубави Божије, које Он на покајне грешнике излива.
Они који су дубоко уронули у тај дух покајања, њима су страдања нормална ствар, и не доживљавају их као нешто негативно, већ их са дубоком захвалношћу Богу прихватају, осећајући се увек као кривци и дужници Божији. И увек гледају да неку поуку из страдања извуку, доживљавајући их као васпитање и као лекцију у школи спасења.

Монахиња Стефанида (Бабић)

Извор: Глас са Цера

http://www.prijateljboziji.com/_Stradanjem-se-blagodat-drzi-u-smirenju/23111.html

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

Све Божанствене стварности, оваплоћене у Богочовеку Христу, непрекидно лију из себе неизбројне и неизмериве Божанствене силе, неопходне људскоме бићу за спасење, за обожење, за охристивљење, за уцрковљење, за одуховљење, за отројичење, за обогочовечење, и називају се једном речју: благодат. Све те Божанске силе свестрано су Богочовечанских својстава и карактера. И тиме свим бићем у Богочовечанском телу Цркве, од њега и кроз њега. У Цркви је cвe Богочовечанско, јер је све Богочовеково. Нема ничег у Цркви што је ван категорије Богочовечијег и Богочовечног.

Наше спасење = наше обогочовечење није ништа друго до наше непрекидно облагодаћење. У Цркви и Црквом благодат је безобални океан Божанских, Богочовечанских обогочовечујућих, охристовљујућих, отројичујућих сила, које некрекидно делају и делују у Богочовечанском организму Цркве. Богочовеком Христом, који је Црква, нама су дароване све Божанске силе које су потребне људима за живот и побожност у обадва света (ср.2.Пт. 1,3-4). Према Богочовеку, и као Личности и као Цркви, стоји човек са својом боголиком природом. Створен боголиким, човек поседује боголику слободу. Та слобода је огромних, неизмеривих размера. По својој слободној вољи човек може чак и Бога одбацити и ђавола пригрлити. И још: човек може постати и „бог по благодати”, али и ђаво пo слободном хтењу. Богомудро употребљена, слободна воља приводи човека Богу и сједињује са Богом; злоупотребљена, она приводи човека ђаволу и сједињује са ђаволом. Историја рода људског је речити сведок тога. Бог је зато и постао човек да као Богочовек, у Богочовечанској Личности Својој, покаже човеку и научи човека како може богомудро руковати својом слободном вољом, и из себе благодаћу изградити благодатног, христоликог човека, и до потпуности усавршити боголикост свога бића.

А да би за постигнуће тога циља дао потребне Божанске силе човеку, Он је на Себи, Богочовеку, основао Цркву, са њеним светим тајнама и светим врлинама. Постајући „сутелесник” Богочовечанског тела, Цркве (Еф.3,6), помоћу светих тајни и светих врлина, човек и постиже Богом му постављени циљ: постаје „бог по благодати”. Сва се спасоносна мудрост и богомудрост човека Хришћанина састоји у томе да он сву своју слободну вољу добровољно потчињава Божанској вољи Господа Христа, по угледу на самог Господа Христа, који је у Својој Богочовечанској Личности Своју човечанску вољу добровољно потчињавао Својој Божанској вољи. Тај Богочовечански однос између воље Божанске и човечанске важи као најсавршенији закон и најнеопходније правило у Богочовечанском телу Христовом – Цркви: своју човечанску вољу добровољно потчињавати Божанској вољи Господа Христа, и тако помоћу благодати светих тајни и светих врлина осигурати себи спасење, обожење, обогочовечење и живот вечни у Царству љубави Христове. У Богочовечанском телу Цркве дата је сва благодат Тројичног Божанства, благодат која спасава од греха, смрти и ђавола, препорођујући нас, преображавајући нас, освећујући нас, охристовљујући нас, обожујући нас, отројичујући нас. Али свакоме од нас даје се та благодат пo мери дара Христова (Еф.4,7). А Господ Христос одмерава благодат свакоме пo труду његовом (1.Kop.3,8): пo труду у вери, у љубави, у милосрђу, у молитви, у посту, у бдењу, у кротости, у покајању, у смерности, у трпљењу, и осталим светим врлинама и светим тајнама еванђелским. Предвиђајући Својим Божанским свезнањем како ће се који од нас користити благодаћу Његовом, даровима Његовим, Господ Христос тако и раздељује дарове Своје: свакоме према његовој моћи (ср.Мт. 25,15).

Међутим, од нашег личног труда и умножавања Божанских дарова Христових зависи место у животворном Богочовечанском телу Христовом – Цркви, која се као једно и недељиво небоземно Богочовечанско биће протеже од земље до уврх изнад свих небеса над небесима. Уколико човек више живи пуноћом Христове благодати, утолико је и више дарова у њему, и утолико се више разливају пo њему, као по сутелеснику Христовом, Богочовечанске силе Цркве Христове, тела Христова, силе које нас очишћују од свакога греха, освећују, обожују, обогочовечују. При томе сваки од нас живи у свима и ради свих, јер смо једно тело сви. Зато се и радује сваки даровима своје браће, нарочито када су већи од његових.

 

Свети Јустин Поповић

Пријатељ Божији

[Олимп]

Једно прелепо тумачење благодати светог новомученика Васлија Оптинског:

О благодати

 

Како је немоћно срце без благодати Божије! Постоји физичка сила коју осећамо у својим удовима. И ако се она истроши ми малаксавамо од умора. Међутим, постоји духовна сила, сила благодати, која укрепљује наше срце и без ње ми бивамо немоћни,односно бивамо склони сваком греху, нарочито осуђивању, раздражљивости, гневу,стомакоугађању, незадовољству свима и свачим, склони роптању, и очајању и таштини.Због тога свети апостол каже:укрепљујте срца своја благодаћу(Јак.5,8). А благодат Господ даје за испуњење Његових заповести.

 

Благодат је невидљива, незамислива, непојамна. Ми о њој нешто сазнајемо само на основу дејства које има у уму и души, по њеним плодовима:А плод духа је, каже Апостол, љубав, мир, дуготрпљење, кротост, вера(Гал.5,22). Ништа то није наше –већ је дело благодати. Ако будемо стално видели да то није наше задржаћемо благодат. А ако нешто припишемо себи све ћемо изгубити. Ако Христово смирење заблиста у срцу земаљски живот ће ти бити рај. Како то описати? Није могуће. То је осећање срца.

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Najveća moguća Blagodat je ona,kojom Bog svoja stvorenja sinovima nazva i prihvati ih.

 

Koliko je to veliko Carstvo,još uvek naslućujemo i nadamo se njegovoj punoći.

[Ненад Р.]

Ja recimo mislim da je blagodat Božija uvijek prisutna, pitanje je samo koliko smo mi otvoreni za tako nešto

Šta vi mislite o tome?

И ја се слажем са овим . Ако човек у свом срцу прими Бога , он већ има благодет