Благодат Духа Светога

[nishizawa]

Objasnite mi, šta je pogrešno?

Sa stanovišta Pravoslavne vere?

Gde obitava blagodat, u ljudima? i dali je strogo locirana, po funkciji i formi.

Ili i obični paori, mogu da se ozrcale u njoj, nemajući nikakve funkcije.

Jednostavno, zbog svojih djela i dobrote, blagodat ih zapljuskuje.

Благодат обитава у људима, без обзира на то да ли су свештенослужитељи (свештеници, владике, ђакони, јеромонаси, итд) или не. Али та благодат није нешто што постоји ван Литургијског контекста, нити је то нешто до чега они сами могу доћи, без Литургије. Дух Свети није дух који ствара облагодаћене и савршене појединце, већ Дух који гради Цркву, Тело Христово.

Због тога не може нико рећи да благодат неко носи са собом. Нико не може имати благодат сам за себе, мимо Цркве и Литургије. Такав став управо је темељ расколничког менталитета, и води разарању Цркве.

Јасније?

[brana]

Благодат обитава у људима, без обзира на то да ли су свештенослужитељи (свештеници, владике, ђакони, јеромонаси, итд) или не. Али та благодат није нешто што постоји ван Литургијског контекста, нити је то нешто до чега они сами могу доћи, без Литургије. Дух Свети није дух који ствара облагодаћене и савршене појединце, већ Дух који гради Цркву, Тело Христово.

Због тога не може нико рећи да благодат неко носи са собом. Нико не може имати благодат сам за себе, мимо Цркве и Литургије. Такав став управо је темељ расколничког менталитета, и води разарању Цркве.

Јасније?

Не дао Бог,

Који расколнички менталитет, и где мене нађе у тој чорби, да сам хтела спасавање ван своје

Цркве, урадила би то давно, неби чекала да ми ви отворите очи.

Ви дакле тврдите, ако неко није ишао на Литургије, није се причешћивао и на крају

свештеник га није опојао, да је одбачен у вечности унаточ томе, да је живио готово монашким животом ?

[dragisa]

da bi razumeli odnos Blagodati i raskola, moramo prvo razumeti sta je Crkva. ako se ona pravilno shvati onda ce biti potpuno jasno zasto Blagodat nestaje u raskolu.

[brana]

da bi razumeli odnos Blagodati i raskola, moramo prvo razumeti sta je Crkva. ako se ona pravilno shvati onda ce biti potpuno jasno zasto Blagodat nestaje u raskolu.

Тек сад видим, да сам ја ову тему другачије разумјела, и да овај мали што је поставио, алудирао, на чисто нешто друго.

Наравно да Благодат нестаје у расколу.

Црква с енесмије цијепати, ја причам о турцима и старцу фочи а ви о расколу.

ајте молим вас, идем спавати.

[nishizawa]

Изгледа да се ми упорно не разумијемо, ја причам о времену, о ситуацијама

кад није била доступна ни Црква ни Свештеник.

Ја идем сваке недеље у Цркву, из простог разлога јер верујем да благодати нема

ван Цркве, којој припадам. Али шта је са онима, добрим људима, кад

су Цркве биле затворене, и није било свештеника, зар мислите, да нису

имали благотати, и да их Бог није помиловао, унаточ томе?

Шта је са прогоњенима, Христа ради, да се разумијемо ја не алудирам на монаха Артемија.

Него говорим опћенито.

Дали сте мислили на Св.Игњатију Богоносца?

Нема то везе са овим што ја покушавам да објасним...

Литургија јесте пројава Цркве, али и ван самог чина Литургије ми остајемо припадници Цркве, Тела Христовог. Па све и да 50 година из објективних околности као што су биле оне у време Светог Игњатија (да, Игњатије Антиохијски се још назива и Игњатије Богоносац), или за време Турака, не успемо да одемо ни на једну Литургију, ми смо и даље део Тела Христовог, и учесници благодати Духа Светога. Али не зато што је та благодат нешто наше, нешто са чиме ми располажемо сами за себе и сами по себи, и што носимо са собом, него баш зато, и само зато, што припадамо Цркви...

Оног тренутка када, не дај Боже, иступимо из Цркве, ми неминовно остајемо и без те благодати...

Извини што цепидлачим, али са оваквим стварима треба бити веома опрезан и прецизан...

[nishizawa]

Не дао Бог,

Који расколнички менталитет, и где мене нађе у тој чорби, да сам хтела спасавање ван своје

Цркве, урадила би то давно, неби чекала да ми ви отворите очи.

Ви дакле тврдите, ако неко није ишао на Литургије, није се причешћивао и на крају

свештеник га није опојао, да је одбачен у вечности унаточ томе, да је живио готово монашким животом ?

Тамо где си рекла да благодат они који је имају носе сами са собом, ваљда је то до сада јасно...

Теби то можда не изгледа претерано важно, али веруј ми да јесте, и да последице погрешног схватања ове проблематике могу да буду огромне...

Иначе, ја не знам ко ће бити одбачен а ко не, али засигурно знам да монашки живот управо првенствено подразумева стално учествовање у Литургији...

[Баба]

На жалост, велики број хришћана схвата благодат управо овако као што си и ти претпоставио - као некакву индивидуалну харизму, или магијско својство коју људи поседују сами за себе и сами по себи. Благодат је ствар заједнице, то јест Цркве. Другим речима - благодат не зависи од тога колико је једна "карика у ланцу" исправна или не - благодат је ствар учествовања у Литургији, у којој свако има своје место и своју улогу, и зависи, да поједноставим, од степена укорењености у ту заједницу...

Злоупотребе се, наравно, дешавају, и то је неминовност у свакој заједници у којој учествују људи, па и у Цркви. Међутим, Црква и није савршена у смислу да је сваки од њених чланова "морално савршен", већ је савршена у смислу да је савршено сособна да нас све спасе од последица наше несавршености - у оној мери у којој ми то сами заиста желимо...

Благодат стиче свако понаособ , значи стиче је човек за себе.

То пак не подразумева индивидуализам.

Човек сам себе удаљава или приближава благодати , сам себи ускраћује благодат или се сам отвара за њено примање. Рецимо високоинтелигентни атеиста својим неверовањем или одрицањем Бога и Цркве затвара себе за утицај благодати.

Док рецимо неки полуписмен човек , може бити и мало приглуп својом вером и животом у Цркви испуни се благодаћу до мере Христове.

Лично познајем оба примера.

Имам пријатеља који је из једне црквене породице постао атеиста ( разни су фактори , није само оно револт према верском одгоју) , временом је од једног доброг момка и интлигентног постао садиста , потом наркоман затим тука и на крају је умро.

Такође имам пријатеља који је из једне секуларне породице ( посткомунистичке) приглуп момак постао верник, затим црквен човек , затим калуђер , затим завршио теолошки факултет и сада има мудрост коју ја немам а претходно је био тука невиђена, нећу да причам докле је догурао да га не би компромитовао.

Међутим благодат се налази у одређеном народу , без обзира колико ми лично имали веру ако не припадамо том народу неможемо доћи до благодати, а тај народ је народ Божији - Црква Христова , и тај народ има дил са Богом захваљујући коме има толику благодат , дил је у завету.

Сваки који отпада од завета губи благодат , сваки који улази у завет добија благодат и постаје део народа Божијег.

Благодат није на неки начин институционализована , он пре свега припада народу завета .Што ће рећи може клир и да не постоји, док год постоји завет биће и благодати.

Овај одговор који је дао Ниши је доста добар, ја само оћу да речем моје виђење које се не коси са Нишијевим .

Дакле ако је неки епископ намћор , а поп је неки супергигамегаултраинџекшн благодатан лик и можда чак и светитељ , рецимо као што је био св.Нектарије Егински, који је такође имао забрану служења па ипак остао светитељ и наравно испоштовао забрану иако није била праведна , то не значи да тај поп може да ферцера сам за себе као што вели Ниши попут неког чаробњака , тако дакле чак и ако испоштује неправедну одлуку намћорастог епископа , штета ће бити за паству али он остаје у јединству са Црквом и у благодати.

Ако пак не испоштује одлуку епископа која није праведна онда тиме показује гордост и не толико због прекршаја епископовог наређења колико због гордости благодат ће одступити од њега.

С тога су светитељи поштовали сваку одлуку Цркве, каква год да је.

Разумевање ових ствари , немогуће је без разумевање Хришћанске православне аскезе.

[Guest]

А шта ако дође до неког симетричног раскола, где се нека помесна Православна црква цепа на два дела, од којих оба имају приближно исти број људи и међу њима нема догматско-доктриналних разлика, а канон који то покрива није довољно јасан.

Код кога онда остаје благодат?

Не бих да будем погрешно схваћен, али ово питам из чисте радозналости. Гранични случајеви су најинтересантнији.

[brana]

Благодат стиче свако понаособ , значи стиче је човек за себе.

То пак не подразумева индивидуализам.

Човек сам себе удаљава или приближава благодати , сам себи ускраћује благодат или се сам отвара за њено примање. Рецимо високоинтелигентни атеиста својим неверовањем или одрицањем Бога и Цркве затвара себе за утицај благодати.

Док рецимо неки полуписмен човек , може бити и мало приглуп својом вером и животом у Цркви испуни се благодаћу до мере Христове.

Лично познајем оба примера.

Имам пријатеља који је из једне црквене породице постао атеиста ( разни су фактори , није само оно револт према верском одгоју) , временом је од једног доброг момка и интлигентног постао садиста , потом наркоман затим тука и на крају је умро.

Такође имам пријатеља који је из једне секуларне породице ( посткомунистичке) приглуп момак постао верник, затим црквен човек , затим калуђер , затим завршио теолошки факултет и сада има мудрост коју ја немам а претходно је био тука невиђена, нећу да причам докле је догурао да га не би компромитовао.

Међутим благодат се налази у одређеном народу , без обзира колико ми лично имали веру ако не припадамо том народу неможемо доћи до благодати, а тај народ је народ Божији - Црква Христова , и тај народ има дил са Богом захваљујући коме има толику благодат , дил је у завету.

Сваки који отпада од завета губи благодат , сваки који улази у завет добија благодат и постаје део народа Божијег.

Благодат није на неки начин институционализована , он пре свега припада народу завета .Што ће рећи може клир и да не постоји, док год постоји завет биће и благодати.

Овај одговор који је дао Ниши је доста добар, ја само оћу да речем моје виђење које се не коси са Нишијевим .

Дакле ако је неки епископ намћор , а поп је неки супергигамегаултраинџекшн благодатан лик и можда чак и светитељ , рецимо као што је био св.Нектарије Егински, који је такође имао забрану служења па ипак остао светитељ и наравно испоштовао забрану иако није била праведна , то не значи да тај поп може да ферцера сам за себе као што вели Ниши попут неког чаробњака , тако дакле чак и ако испоштује неправедну одлуку намћорастог епископа , штета ће бити за паству али он остаје у јединству са Црквом и у благодати.

Ако пак не испоштује одлуку епископа која није праведна онда тиме показује гордост и не толико због прекршаја епископовог наређења колико због гордости благодат ће одступити од њега.

С тога су светитељи поштовали сваку одлуку Цркве, каква год да је.

Разумевање ових ствари , немогуће је без разумевање Хришћанске православне аскезе.

Ово је тако дивно речено, јер сма управо то хтјела рећи да благодат није институционализована, нема нико тапију да само томе припада, или ексклузивно право,

а други само да жалосно гледамо, што не припадамо томе бајбл клубу.

А ниши.. или како су га већ крстили ме оптужи за цепање Цркве, брате Желјко хвала на овако опширном и лијепом тексту, увијек се нешто научим.

дакле перманентна едукација.

[Guest - . . .-]

Господ ми је дао благодат очајања. И више од тога, свету мржњу према мом греху, тј. према себи самоме који сам се сродио са грехом, чији смрад личи на отрован гас. Излечити се сопственим напорима - није могуће. При пуном очајању на самог себе - онаковг какав јесам, једино што остаје јесте - бацити се у наручје Богу са безнадежном надом. Овај покрет може бити потпун, неповратан - ја се плашим повратка. Ја нисам у стању да се супротставим греху, да нови живот одржим непорочним. Господ ипак не узима увек душу у таквом стању: а човек из кога изиђоше ђаволи (бојећи да се удаљи од Христа) мољаше га да би с њим био; али га Исус отпусти говорећи: Врати се … и казуј шта ти учини Бог. Веруј да ни један од духова који су с тобом управљали више неће моћи да те надвлада. Болесници који су макар и мало слични “гадаринском” плаше се да се одвоје од Онога који их је ослобађао туђе власти, знајући своју немоћ да се супротставе ономе што их је “обузело”.

Живот душе која је упознала блаженство Христове љубави (после враћања) у пређашње окружење, неизбежно постаје пун жалости. У свету ћете имати жалост али не бојте се… (Јн. 16,31) .

Свети старац Софроније, нови богослов есешки

из књиге: видети Бога као што јесте

[Милан Меденица :)]

сува истина, ово може да напише само неко ко је лично искусио безнадежност дна ...

[Guest - . . .-]

Да ли неко од вас има ово искуство, макар и приближно?

[Justin Waters]

Мени ово дјелује као да кажеш "искуство сунчања на Антарктику". Не контам.

Очајање је очајање, не знам шта би ту било благодатно.

[Oglo]

Jesam ja,

doduše ne takvo da bih postao svetitelj, ali jesam približno

[Милан Меденица :)]

Мени ово дјелује као да кажеш "искуство сунчања на Антарктику". Не контам.

Очајање је очајање, не знам шта би ту било благодатно.

планинско сунце увек пржи јаче него морско, не мораш чак ни високо/ниско да будеш ...

благодат очајања је оно што те тера сваки пут да узмакнеш од дна кад га дотакнеш, управо она сила којом побеђује сваког демона од којег те Господ ослободио.

неком је то страст, неком порок, неком човек, неком неки лични грех ... и сви који су то искусили се сећају кад дођу до одређене границе да окрену налево круг.

то је лекција како употребити грех против самог себе уједно и дићи руку против самог себе кад тежиш греху.

кад сабереш, то је љубав према себи исто колико према ближњем и Богу.

између осталог, зато је самоповређивање грех.