Донирање органа?

[Милан Ракић]

Теме спојене.

[Ђуро Станивук]

после ове информације, доктори буду мало љубазнији.

 

Ломљива роба. Поступати са опрезом! 

[Justin Waters]

Јесте свестан чин, али није жртвовање.

Moze da bude zrtvovanje, ako se recimo donira bubreg za zivota drugoj osobi. Nije potpuna zrtva kao kad das zivot, ali jeste zrtva, daleko veca od recimo davanje krvi ili kostane srzi.

[R.Žiskar]

Moze da bude zrtvovanje, ako se recimo donira bubreg za zivota drugoj osobi. Nije potpuna zrtva kao kad das zivot, ali jeste zrtva, daleko veca od recimo davanje krvi ili kostane srzi.

 

Ок, ја сам мислио на донирање органа после смрти. Некако је донирање органа после смрти подложније теми за дискусију у вези Православља од донирања органа кад и давалац и, дај Боже, прималац, остану живи.

Али, слажем се да је могуће посматрати и шире ову тематику.

[Милан Ракић]

Епископ Лаврентије завештао органе!

[Милан Ракић]

Донорство органа

 

Када је ВМА пре седам година почела да позива грађане да буду потенцијални донатори, Српска православна црква благословила је њихов рад. Епископ бачки Иринеј каже да питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују православна и римокатоличка црква, као и традиционалне цркве реформације.

 

 

По завештању органа Србија је међу последњима у Европи. Војномедицинска академија је пре седам година почела да позива грађане да буду потенцијални донатори. Српска православна црква благословила је њихов рад.

Епископ бачки Иринеј каже да питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују православна и римокатоличка црква, као и традиционалне Цркве реформације. Са хришћанским гледиштима, у том погледу, подударају се и гледишта јудаизма и ислама.

Маја 2007, епископ бачки Иринеј саопштио је да је трансплантација не само дозвољена, већ да са становишта хришћанског морала заслужује сваку похвалу, али само ако испуњава одређене услове.

Уколико прималац и давалац поступају слободно и добровољно, ако је давалац подстакнут искључиво љубављу према ближњем, или ако пресађивањем органа није угрожен живот даваоца.

Иако лекари често позивају верске заједнице у Србији да активније учествују у тој акцији, у Српској православној цркви кажу да такву одлуку свако доноси самостално.

Професор Теолошког факултета у пензији Димитрије Калезић објашњава да је "то ствар времена, праксе и прихватања, да у менталитету нађе своје место, а не да народу буде наметнуто".

Колико су поруке цркве значајне, доказују примери неких европских земаља. Када је улазила у ЕУ, Шпанија је, у односу на број становника, имала убедљиво најмање трансплантација на Старом континенту.

Пре свега захваљујући подршци цркве, која се у укључила у кампању шта ће вам органи у земљи, оставите их на земљи, данас је у самом врху по броју донора и урађених трансплантација.

У Италији су на значајно повећање донације органа утицала два догађаја. Пре 10 година усвојен је Закон о трансплантацији.

Одмах после Закона уследило је јавно иступање Папе који је донацију органа описао као одлуку која почива на великим етичким вредностима, а пре свега љубави према човеку. Одлуке које поспешују аутентичну културу живота заслужују посебну захвалност попут донације органа обављене у крајње етичкој форми, а да би се обезбедило здравље а неретко и живот особама које су безнадежно болесне, речи су Папе Јована Павла Другог.

У наредних пет година, донација органа у Италији бележи раст од 36 одсто! Донорску картицу има и Папа Бенедикт 16. Број особа које завештавају органе и број трансплантација, и даље расту.

Уколико желите да постанете потенцијални донор органа, или да се информишете о томе, позовите Војномедицинску академију у Београду, телефон је 011 367 07 84, или Донорски информативни центар Војводине - 021 520 141.

 

РТС

[ranjena majka]

Da li donirati ili ne? Kako se ovo tumaci u pravoslavlju?

 

[R.Žiskar]

https://www.pouke.org/forum/topic/11542-%D0%BF%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85-%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5%D1%98-%D0%B7%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BE%D1%80%D0%B3%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BC%D1%80%D1%82%D0%BD%D0%BE-%D0%B4%D0%BE/

[Tristatri]

Dok traje 'promocija' primaoci su i (naročito) oni uobičajenih (u Srbiji to znači bednih) finansijskih mogućnosti. Pa sada svaki slučaj transplantacije ima svojih 5 minuta na dnevniku. Kasnije verovatno samo oni neuobičajenih. U Srbiji već sada većina populacije ne može lako da kupuje mesečno potrebne lekove ukoliko koštaju npr. iznad 6000, a A-Lista je sve uža iz godine u godinu. Ako nemaš para, prava po pitanju zdravstvene zaštite su sada tek donji minimum. Ko će biti u stanju da plati npr. transplantaciju bubrega i da li će to već stajati na osnovnoj listi i u okviru osnovne zdravstvene zaštite.

[АлександраВ]

 

[АлександраВ]

Програм завештања органа

Програм завештања органа и издавања донорских картица у Србији први пут је покренут пре десетак година на Војномедицинској академији у циљу популаризације и унапређења програма кадаверичне трансплантације. Ради се о добровољном, непрофитном, писменом пристанку пословно способне и урачунљиве особе да се у случају смрти њени органи могу узети ради пресађивања другој особи у сврху лечења. Овај пристанак се може повући у сваком тренутку уколико се особа која има донорску картицу предомисли.

За доноре органа не постоји старосна граница и власници донорских картица могу постати сви пунолетни грађани Србије који немају дијабетес, малигне, психијатријске или неуролошке болести. Такође, власници донорских картица не могу постати зависници од наркотика, тешки срчани и бубрежни болесници, ХИВ позитивне особе и особе са инфекцијама попут хепатитиса Б и Ц.

Треба нагласити да се ради о крајње хуманом гесту који не доноси никакав профит за власника донорске картице.

До сада је у Србији више од 115.000 људи одлучило да у случају мождане смрти дарује органе за лечење других људи.

 

Поступак издавања донорске картице

[АлександраВ]

То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:

• и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;
• давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме;
• пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,
• трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.

......

Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.

Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство.

Извор

[JESSY]

On 14.4.2014. at 12:17, ranjena majka рече

Kako se ovo tumaci u pravoslavlju?

Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове - у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске.

 

Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:

• и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;
• давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме;
• пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,
• трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.

У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?"

Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце - па и други витално важни органи - пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом?

Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт"). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт"). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског" живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота".

Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу", постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима") значи неко особито доброчинство за човека.

Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти.

Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство.

Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини."

Дакле, трансплантација органа - да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца - условно да (никако e vivo, само ex cadavere).

http://www.spc.rs/sr/ukratko_o_transplantaciji

[JESSY]

@Александра В....поставила сам цео чланак....

[JESSY]

Prkoseći stavu Srpske pravoslavne crkve, otac Joil Bulatović iz manastira Ćirilovac, zabranio je porodici preminulog muškarca da donira srce teško bolesnoj majci troje dece.

наставак