Imam neku zelju da upoznam ljude koji žive sa tom bolešću. Zvuči čudno, ali tako je.

[Srdjan Kotur]

Na gore navedeni post, dobijen je odgovor:

You really wanna know?

Ovako, probudiš se ujutru, i odmah se setiš... da si gotov.

Piješ lekove svaki dan, svaki dan ti ceo život proleti kroz glavu, gde, kako, kada, zašto, od koga, je l' bilo namerno ili slučajno... au, pa onda vraćaš film s kim ti sve bio u poslednje vreme, i koliko duša možda nosiš na - duši.

Otudjuješ se, samoizoluješ, ne želiš da kvariš atmosferu dragim ljudima, a nesreća se jednostavno vidi u očima, ko gleda.

Smeješ se, ali... bol.

To je psihološki krah, kraj za svakog "normalnog" čoveka... bolje da ti kažu da imaš rak, onda bar znaš na čemu si i ne traje dugo, nisi žigosan i agonija je kraća.

Ovako ti kažu od 5-30 godina... i tih 5 do... godina, svaki dan znaš da sat otkucava, da je samo pitanje trenutka kada će prvi organ da otkaže, kada će neka nova neverovatna infekcija niotkuda, kada će...

Nema porodice, nema dece, nema onog što te vuče i puni u normalnom životu... samo tako čekaš... čekaš kraj koji nikako da stigne.

Naravno, ceo trip može da se doživi i shvati kao još jedan, čak najveći, izazov... patnja je najbolji učitelj... patnja kao put ka duhovnom razvoju.

Ali sve je to lepo i krasno u teoriji.
U praksi... težak oblik depresije, suicidne misli, apstinencija, iz praktičnih i etičkih razloga - e sad nećeš više, to te ubilo, nema više!

Možeš da kažeš možda dvoma najbližima, a i to je puno.

I tako...
(neko ko je isto mislio da se to dešava drugima, 4. mart 2013 21:56)

[Драган άσημος :)]

Тешко им је. Како да им се врати радост у живот? Покајањем.

[DankaM]

Da, kad neko sazna da je HIV pozitivan, prilično se oseća kao da mu je izrečena smrtna kazna...

[Драган άσημος :)]

Задивљујућа је Очева љубав према Сину која се пројављује у слободи да Син поступи по својој вољи.

Задивљујућа је Очева љубав којом дочекује блудног Сина не упућујући му ни један прекор, већ радујући се што Син мртав бјеше и оживје.

[malina :)]

Човек се, људи, рађа мртав. Откуцава свима нама сат од момента рођења. Тако себе и сваки ''здрав'' човек може да баци у депресивне мисли како га свакога часа може снаћи свашта нешто, типа: шта ако ме дрмне струја, удари гром, прегази воз и сл. Човек  је сам по себи једно ништа...сваки нам је секунд можда последњи .smesko. Кад схвати колика га провалија дели од Живота, тад све постаје небитно

 

.....једино остаје вера, љубав и нада, јер Hristos vaskrse !

[о.Небојша]

Прошле године дођем да светим Васкршњу водицу, домаћица ми прича како је са мужем орезала преко 100 стабала шљиве, купила семена, хоће ујутро да сеје башту.

Вратим се кући и зове ме њен муж, каже умрла, срчани удар, сутра у 13 ч. опело.......

[Драгана Милошевић]

Од данас до сутра. Дан по дан полако, стрпљиво. Неће ништа на силу. Хоћу, ако буде - то треба да нам буде увек на уму.

[-Владимир-]

Човек се, људи, рађа мртав. Откуцава свима нама сат од момента рођења. Тако себе и сваки ''здрав'' човек може да баци у депресивне мисли како га свакога часа може снаћи свашта нешто, типа: шта ако ме дрмне струја, удари гром, прегази воз и сл. Човек  је сам по себи једно ништа...сваки нам је секунд можда последњи Кад схвати колика га провалија дели од Живота, тад све постаје небитно   .....једино остаје вера, љубав и нада, јер !

 

Нису то депресивне мисли . Нису свети оци џаба говорили сети се смрти . Јер кад осетиш, стварно осетиш колико си смртан и пролазан не можеш да будеш равнодушан према свом спасењу. Док, код људи којима је једино надање у овоме свету такво размишљање изазива очај.

[malina :)]

Нису то депресивне мисли . Нису свети оци џаба говорили сети се смрти . Јер кад осетиш, стварно осетиш колико си смртан и пролазан не можеш да будеш равнодушан према свом спасењу. Док, код људи којима је једино надање у овоме свету такво размишљање изазива очај.

Ниси ме разумео. Одговарала сам на Срђанов пост у којем се питао како је људима који су болесни и који се сваког јутра буде с мишљу да могу тога дана умрети, а онда падају у депресију због те неизвесности. 

Свесност свог ништавила не значи пуку констатацију да смо смртни. Потсећање на своју смртност је много више од констатације, а то је повратак у Цркву у евхаристијско општење. 

[-Владимир-]

Ниси ме разумео. Одговарала сам на Срђанов пост у којем се питао како је људима који су болесни и који се сваког јутра буде с мишљу да могу тога дана умрети, а онда падају у депресију због те неизвесности. 

Свесност свог ништавила не значи пуку констатацију да смо смртни. Потсећање на своју смртност је много више од констатације, а то је повратак у Цркву у евхаристијско општење. 

 

Извини онда. А мислим да је најгоре одбацивање и осећај остављености, а не мисао о смрти

[Volim_Sina_Bozjeg]

Mozda je blize reci da se covek radja polumrtav. Bas kakvo je i stanje coveka koji ima neizlecivu bolest. Ja je imam ne hiv ali ipak neizleciva. Koliko sam radosti doziveo kad sam bio potpuno siguran da svojim snagama ne mogu dalje i da moram ponovo da se rodim u Ocu Sinu I Duhu Svetome... ne znam nisam pametan ... ali Bog zna!