О васпитању деце

[antics]

Још једна ствар: купи магнезијум у таблетама или шумећим таблетама, он благо утиче на расположење. И још једна ствар - ОБАВЕЗНО иди код лекарао опште праксе и провери стање штитне жлезде, нека ти дадне упут за ендокринолога и да радиш тест на T3, T4 и TSH. Такво расположење може да потиче и од поремећаја рада штитне жлезде. Ако ти смета светлост (посебно бела светлост), бука, ако су ти зглобови као задебљали, ноге отежале, ако ти се стално спава, ако се знојиш више него раније... Можда имаш хипотиреозу.

[Juan Valdez]

Свака част вама женама...

[Дејан]

Nema ljubavi bez bola

[Juan Valdez]

Nema ljubavi bez bola

Рече муж својој трудној жени (или жени младој мајци) и оде да цепа пиво с ортацима. greengrin

[nishizawa]

Не знам да ли слична тема постоји, али занимају ме ваша искуства:какав је живот, осјећања мајки чија су дјеца мала?Како се борити са обавезама, усамљеношћу, како "живот у кући" утиче на осјећања, психу.... Имам двоје мале дјеце, мала је разлика између њих и већ више од 3 год. само трудноћа, порођаји,плач...Мајчинство је предивно, заиста, испуњава, али увијек постоји оно АЛИ...Због обавеза сам углавном у кући, све радим док ми се двоје качи за ноге, усамљена сам, физички изглед ми се доста промјенио,вишак килограма, другарице се још нису удале, па немамо заједничке теме, тако да се и са њима слабо чујем, све ме нервира, неиспавана сам, стално су ми у глави неке катастрофе...ако негдје требам ићи милион ружних ствари које би ми се могле десити ми падају на памет....чак ни онај осјећај према Богу није исти, као да ни за Њега немам времена, а имам осјећај као да су око мене све сами непријатељи. Прије дјеце сам била потпуно другачија. Боравак у кући је највећи проблем, то и сама видим, али како другачије нахранити пресвући, почистити, испеглати и скувати...Све ово изгледа доста једноставније него што јесте. Да бих све постигла за вољене, одричем се себе, али ми исто то ствара проблем.Није да не изводим дјецу у шетњу, али то ми није довољно, ја бих да се дружим , попричам са неким. Муж ради, баке деке у другом граду...Волим дјецу, желим их још, али се плашим за психичко здравље. Како се изборити са проблемом?Шта радити?Да ли неко има неки савјет за мајке са малом дјечицом? Нека искусна мама? Психолог?

И између моје двоје млађе деце је разлика слична - 16 месеци, па разумем шта хоћеш да кажеш. Немам много тога да додам ономе што је већ речено, осим што бих приметио нешто у вези са овим болдованим.

Као што се твој друштвени живот променио доласком деце, тако се неминовно и твој молитвени и богослужбени живот мења док су деца тако мала. Не можеш више очекивати да за молитву и посете Цркви одвојиш онолико времена колико си некада могла, и нема потребе да се због тога осећаш лоше - сваки поштен посао једнако је вредан као молитва, а поготово онај којим се ти ових дана бавиш. Подићи децу да буду здрави и поштени људи у данашње време је, по мом мишљењу, далеко највећи подвиг који се може замислити.

Због тога - немој се претерано бринути и потресати ако понеко богослужење и прескочиш, а немој очекивати ни да тако мала деца буду мирна током читаве литургије - довољно је да дођеш и на петнаестак минута.

Кад мало поодрасту све ће то бити скроз другачије.

[pink panter]

Ceco , ne daj se. Znaj da radiš jedan od naj značajnijih poslova . Taj posao ti je Gospod namjenio i blagoslovio , i nije ti dao teže nego što možeš da poneseš. Sve što daš djeci sada to će ti se i vratiti u budućnosti.

Razumijem kako ti je jer smo i moja supruga i ja sami odgajali djecu bez skoro ikakve pomoći. Starijeg sina smo ostavljali samog u kući sa 4 godine. Mada mlađeg nećemo smjeti ni sa 10 jer nisu sva djeca ista. Pošto si aktivna u crkvi ti znaš da ne treba da se osvrćeš na bilo čije optužbe zato što ne radiš drugi posao. Pa ovaj je najvažniji. Pomisli koliko tvoj suprug gubi što ne može da vidi prvi korak, riječ itd.

Ma drži se i ne razmišljaj mnogo o negativnim stvarima. crosseo

[Grizzly Adams]

Свака част вама женама...

Мајке су хероји.

Цецо, има овде добрих савета. Ми смо прошли кроз сличну ствар као и остали, само што смо имали и бомбардовање, а ја сам био мобилисан три месеца... Како смо то издржали само Бог зна. Чисто да знаш да може и горе.

[Јелина]

Нико не помиње вртић, тј. јаслице, то чим будеш у могућности. Па ћеш моћи и посао да тражиш...

А Магдалена ти је поменула постпорођајну депресију, то није никаква непознаница. Ако ти реч "психијатар" делује преозбиљно за твоју ситуацију - да је заменимо са "психолог". У сваком случају, позабави се мало собом, причај о томе како ти је, па ево - и са нама

[ceca87]

Још једна ствар: купи магнезијум у таблетама или шумећим таблетама, он благо утиче на расположење. И још једна ствар - ОБАВЕЗНО иди код лекарао опште праксе и провери стање штитне жлезде, нека ти дадне упут за ендокринолога и да радиш тест на T3, T4 и TSH. Такво расположење може да потиче и од поремећаја рада штитне жлезде. Ако ти смета светлост (посебно бела светлост), бука, ако су ти зглобови као задебљали, ноге отежале, ако ти се стално спава, ако се знојиш више него раније... Можда имаш хипотиреозу.

За магнезијум знам и осјетим да ми помаже...али остатак поруке ме мало забринуо! Наиме, смета ми бука и спава ми се, а често имам и вртоглавице...Дакле, обавезно морам до љекара.Хвала свима на савјетима!

[Guest - . . .-]

Nema ljubavi bez bola

... што би рекао чувени народни уметник Мухарем Сербезовски

"Ко не зна да пати, тај не зна да воли"

[ego]

Када погледамо наше горштаке отресити су, издржљиви и стабилне нарави, самовање их нешто не ремети, пре је то ствар навике и тананог односа душе са Богом. Иначе, баке су ми у таквим околностима подигле силну децу, па зато говорим, а оне не да су ми cool, него само тако.

[ceca87]

Када погледамо наше горштаке отресити су, издржљиви и стабилне нарави, самовање их нешто не ремети, пре је то ствар навике и тананог односа душе са Богом. Иначе, баке су ми у таквим околностима подигле силну децу, па зато говорим, а оне не да су ми cool, него само тако.

Самовање када си"сам са собом" и самовање када немаш комуникацију са другима, а функционишеш како би подмиривао туђе потребе, а за себе немаш ни времена, а камо ли да се молиш Господу цијели дан се тотално разликује. Да не помињем грају, буку, плач због зубића, температуре цијелу ноћ...Нашим бакама дижем капу!Моја је родила деветеро! Самоњима је било лакше јер је мајчинство било њихово основно занимање(што нама мајкама хришћанкама НАЖАЛОСТ није).Нама набијају на нос зато што не доносимо новац у овој ери када се врједенује само материјално, омаловажавају оно што радимо као дијете може подићи свако...Бомбардују нас модели из новина, са серије, реклама...са улице,од којих је немогуће дистанцирати се...ако нисмо тип-топ сређене сматрају нас запуштеним, а не када имамо које кило вишка, а и због мужева морамо да се труднимо да изгледамо лијепо јер они такве сређене примјете, иако воле своју жену. Онда, морамо бити одличне домаћице, куварице, знати шити, вести...Бити образоване максимално, познавати стране језике, комјутере и сл.А да не мапомињен то што некада брига о дјеци није била као данашња, није се толико прало, чистило, играло, носало...мајке су радиле свој посао, а дјеца су ту била, успут...данас је дјеци све подређено, чим прва флекица пресвлачи се, купа, брише...Једноставно, када се саберу обавезе оне традиционалне жена какве су наше баке биле са овим модерним закључујем да су данас жене које желе да рађају преоптерећене.И очигледно их нико не разумије!Нарочито ако за рађање искористе, као што сам сама, најплоднији период жене (22год.), јер оне које хоће да рађају више морају рано почети, а оне које хоће једно могу и послије 35, док се остваре на пословном плану, па онда једва трудноћа, па све претраге, па када није у реду абортус, па онда послије треће трудноће буде све ок и роде једно.Ух, могла бих о овој теми писати колико хоћеш...

[Ленка*]

Цецо, ево и ја се налазим тренутно у скоро истој ситуацији као ти. Старија ћеркица има 4 године а млађа 6 месеци. Јесте разлика али је подједнако тешко. Чини ми се, тек што сам испливала из пелена дошло је друго дете, а да не причам о проблемима током обе трудноће, царским резовима, дојењу, маститисима, измузавању (ја још увек то радим, веровала или не, јер имам млека за извоз па је то још један од разлога зашто сам прикована за кућу) свим кућним пословима, обавезама.... А помоћи ниоткуда! Муж ради дупле смене да бисмо имали од чега да живимо. Мајка ми је умрла пре 13 година, унуке није ни дочекала, а свекрва пре 8 месеци, када сам ја била у 7. месецу трудноће.

Старија ћеркица иде у вртић али то ми много не помаже јер из вртића редовно скупља и кући доноси разноразне бактерије и вирусе, па више не иде него што иде. Кад је она болесна обавезно пренесе беби па и мени, јер мој имуни систем је сада нула! Ево, пре два месеца сам са бебом била у болници због вируса из вртића.

Већ је 6. месец како не спавам као човек. Одспавам 2, 3 сата у току целог дана, и то не спојена! БУКВАЛНО! Што због бебе и детета, кућних обавеза, што због млека које ми не да мира. Раздражљива сам, нервозна, бесна, само вичем и свађам се, преморена, све ме нервира, коса ми ненормално опада, лице ми се избубуљичавило, подочњаци су ми тамни и до пола образа, очи ''крваве'', имам 45 кила (стварно)... Ни зомби ми није раван.

За одласке на богослужења немам више ни времена ни могућности. Успем да се извучем, да отрчим на неку вечерњу службу, па одмах после јурим кући јер ми млеко надолази и цури а муж мора назад на посао. Душтвени живот ми је, такође, нула, а и брачни ће још мало јер не виђамо се скоро уопште, а и кад се видимо не можемо од деце до речи да дођемо. Оне другарице које нису удате и немају деце ме не разумеју уопште, а оне којима је упала секира у мед па од родитеља и свекра и свекрве имају све ''на тацни' ме разумеју још мање.

И ја бих могла до сутра да пишем, али и за ово ми је требало неких 45 минута јер ми беба све време кмрчи (немам појма шта јој је) а после по најгорем сунцу морам по старију у вртић са бебом, пешице, јер ауто немам, па ћу назад да пукнем за такси .smesko.

Држи се, не дај се, проћи ће нас и то...

П.С. А ја мислила ово се дешава само мени sHa_sarcasticlol

4869

[antics]

Ја се сећам да је мени један од највећих проблема, када се старија девојчица родила, било светло у соби ноћу. Ја сам волео да спавам у мрклом мраку, обавезно с неком музиком... И кад сам сконтао да од мог ранијег живота више нема ништа, и да морам толико да променим своје основне животне навике, рекао сам - па добро, спаваћу ко човек кад пође у школу. У међувремену сам навикао на светло и паклено ми је непријатно ако нема светла, па кад отворим очи не видим дечија лица. Али, то не значи да не желим свој мркли мрак и своју музику назад. Али сам некако преломио у глави и знам да морам да издржим и то је то.

Некако сам себи рекао да просто више ништа није као пре, нема излазака, нема седења до касних сати... Деца нису тражила да се роде, ми смо их хтели. Кад је већ тако, онда треба да их поштујемо, без да ишта тражимо за узврат.

[Ленка*]

А, поред свих мука има и овога .smesko.

И у првој и у другој трудноћи сам имала много проблема са мучнинама и повраћањем.

И тако ја са главом у WC шољи, ''ричем'', а трогодишња ћеркица стоји поред и уносећи ми се у фацу пита: ''Мама, мама, а ста то радис? А, а? Ста радис? Ста ти то излази из уста? Ти поврацас!!!! Бљаааааааааааааааааак!!!''

Месец, два после другог порођаја изашла на 15 минута да прошетам бебу и дете, да удахнемо мало ваздуха, беше неки леп дан. Ставила сам облоге од листова купуса на груди (помаже код маститиса). Скупиле се комшије, гледају бебу, тек ће моја ћерка к`о из топа: ''Моја мама има салату у сисама!!'' sHa_sarcasticlol

А сад стварно одох по дете у вртић, и ако ме нема, зовите хитну, негде ме треснуо топлотни удар.

4869