О васпитању деце

[Данче*]

Ја и моје дете смо константно заједно тако да никада нам није досадно ( мада понекад јој се смучим,каже ми: "бежи тамо").

Наш дан започиње туширањем то нам је обавезно, прање зуба,сређивање фризуре,облачење...Затим иде доручак, одемо до радње да се прошетамо, вратимо се мало играрија погађање облика, материјала (храпаво,глатко) затим погађање одређених предмета, у позадини лагана музика која нам држи све време концентрацију а притом прија нашим чулима... Воли да јој читам молитве просто прија јој то и сама ми каже:"ајде мама читај молитвицу".. Мало вежбице за мишићи и ручице затим учење сналажење у простору, има тренутака када воли да се и сама игра, воли да пева..Онда ту долази ужина, ручак, поново шетњица поред Дунава( најчешће ) или парк..затим време за спавкање, све испочетка учимо се опрати ручице, лице, зубићи, туширање (тако учимо делови тела) и обавезно загрљај маме и медице...Све то није лако треба доста стрпљења,љубави,живаца,приче али је ипак за мене- непроцењиво!

[JESSY]

О ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ 

"Пазите да не презрете једнога од ових малих". (Мт. 18, 10)

 

Памтите ли ви те речи Христове, да ли сте размишљали о томе да се оне односе директно и непосредно на вас? 

Зар имате мало тих „малих" које треба пазити?

Зар је мало синова и кћери због којих лијете горке сузе?

Зар је мало развратних кћери ваших и синова, лопова и хулигана?

Много, много суза због њих проливате. Због чега? Зато што се не сећате речи Христових: „Пазите да не саблазните једног од ових малих".

Кад вам је тешко због тога што чине ваша деца, тада плачете, тада се Богу молите да вам помогне. И молитва вам остаје бесплодна. Зашто бесплодна?

Зато што се своје обавезе не могу наметати Богу, зато што сте ви сами морали да се бринете о својој деци и да их васпитавате, а не да чекате да ће Бог то испунити, упркос вашег немара.

Ако ваш слуга не мари за своју дужност и чека да је ви сами извршите, зар ћете почети да радите уместо њега или ћете се, пак, на њега разгневити?

Шта ви хоћете од Бога ако сами не марите за децу вашу?

Свети Јован Златоуст је рекао страшне речи о онима који не васпитавају децу своју: „Родитељи који занемарују да своју децу хришћански васпитавају, већи су безаконици од чедоубица, јер чедоубице убиством тело од душе раздвајају, а они и душу и тело (детиње) бацају у пакао огњени".

Тешко, тешко ће одговарати пред Богом свако од вас који се не стара о васпитању деце, исто тако тешко као што је то описано у Библији, у Првој књизи о царевима, где се прича о побожном првосвештенику Илији, који је педесет година био судија израиљског народа. Код њега је служио, тада још дете, свети пророк Самуило. И једном, у сну, том светом детету Господ је заповедио да каже Илији да га чека страшна казна Божија због немара према сопственој деци.

А деца су му била свештеници и својом безбожношћу су вређали народ и одвраћали га од Бога.

Кад су Јевреји доносили месо животиње да би био принето Богу на жртву, тада су слуге тих безбожних свештеника узимали најбоље комаде меса из котла у коме се оно кувало ради жртвоприношења, и давали га безбожним свештеницима. Чак су и сирово месо отимали, а на захтев дошавших да спале сало на жртвенику, одговарали су: Ако не даш, узећемо силом.

Видећи то, народ се уклања од жртвоприношења.

Због такве непобожности, Господ је покарао не само ове свештенике него и њиховог оца Илија. Филистејци су нагрнули на земљу израиљску, и за време тешког боја 98-годишњи старац је седео на столици у храму и чекао извештај са бојног поља.

И дошао му је узбуђен, прашином покривен весник, и рекао му:

„Убили су синове твоје, а Ковчег Божији је заплењен".

Чувши ту вест, првосвештеник је пао, поломио се и умро тешком смрћу.

А Господ је јавио да ће се та казна проширити на читав род његов.

Ето видите како је страшно - сав род његов био је кажњен зато што првосвештеник Илије није спречавао своје синове да чине тешке грехе.

То прети сваком од нас, свакоме ко не мари за васпитање своје деце.

А о онима који свим срцем настоје да децу васпитају у побожности, на сваком јутрењу слушате шта се каже у 102-ом псалму:

„Милост је Господња од века и довека на онима који Га се боје и правда Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов и памте заповести Његове, да их творе".

На веки вјеков је благослов Божији на онима који децу васпитавају у побожности. Реците шта ће бити с несрећном кћери вашом, која се у младости предаје разврату и затим оде мужу и роди децу? Хоће ли бити благослов на њој и на оном што је њено?

Не, не. Од ње ће се родити непобожни богопротивни пород. Во вјеки вјеков теретиће проклетство Божије оне које нисте васпитали у духу хришћанске побожности. Размислите, како је страшно, какву страшну одговорност имате ви пред Богом, ако не васпитате хришћански своју децу.

Како треба да их васпитате? Онако како су своју децу васпитавали древни Хришћани, Хришћани првих столећа. Они су од најранијег детињства децу учили молитви, храму, постовима, томе шта су црквене тајне. Кад су их учили писмености, учили су их по књигама Светог Писма. Они детету никад нису допуштали да седне за сто без молитве. Деци су говорили да свако дело, сваки корак Хришћанина мора почети од крсног знака и молитве. Кад су поучавали своју децу, нису се бринули о општем образовању, о паганској мудрости, о поучавању философији, музици, уметности. Не, учили су их нечему сасвим другом. Поучавајући своју децу, руководили су се дубоким, светим правилом: „Сматрали су несрећним онога који зна све, а не зна Бога. Блаженим, пак, онога који зна Бога, макар ништа друго не знао".

Не мислите да је тиме забрањено да своју децу учите световним наукама. Никако. Највећи Оци наши и учитељи Цркве су се и сами у младости предавали изучавању све научне, философске мудрости. Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти били су високообразовани људи свога времена. И наша деца треба да буду образована, учена. Али је важно једино да се њихово учење и васпитавање не ограничи само на световну мудрост, мудрост овога света. Врло је важно да они упоредо са тим упознају највишу правду и истину, да би се научили закону Божијем и заповестима Христовим, да би се научили постојаној побожности, да би они, изучавајући науке, увек имали сећање на Бога, на заповести Божије, на пут Христов. Тада, и само тада они неће залутати на путу човечанске мудрости, само тада ће изнад свега поставити мудрост хришћанску, познање Бога.

Тако треба да учите децу своју.

А како их морате васпитавати, како у њих усађивати најузвишенију мудрост хришћанску?

Пре свега, СВОЈИМ ПРИМЕРОМ, јер се деца васпитавају понајвише родитељским примером. Реците хоће ли порасти добра и чиста деца која код својих родитеља виде најгнусније примере неморалности? Хоће ли чиста, за крађу неспособна, бити ваша деца ако их у томе не будете спречавали од најранијих дана детињства?

Кад ваши синови краду и пустоше баште, кидају оно што је туђе, кад не остављају да плодови сазру у воћњацима, и кад људи дођу да се на њих пожале, мајке спокојно одговарају: „Па шта, деца су мала, шта се друго од њих може очекивати?" Господ ће од вас тражити одговор! Тражиће страшно, питајући зашто сте својој деци допустили лоповлук од најранијих година, зашто их нисте учили заповестима Божијим, зашто им нисте усадили одвратност према лоповлуку и хулиганству.

   Тешко ћете пред Богом одговарати због сваке саблазни коју код вас примете деца ваша, због свих свађа, псовки, празнословља, туча, које се збивају пред њиховим очима. Ако сами тако поступате, чему ћете научити децу своју?

Велики учитељ света, највећи црквени говорник, Јован Златоусти, је, ево, овакве страшне речи казао о родитељима који децу своју не уче добру, него развијају њихове лоше особине, њихове страсти и непобожност:

„Тешко, речено је, онима који се смеју сад", а ви деци дајете мноштво повода за смех. „Тешко богатима", а ви се само старате око тога да вам се деца обогате; „тешко вама кад сви добро почну говорити о вама", а ви сву своју имовину често траћите због славе људске; „ко брату своме каже: „будало!" крив је паклу огњеном", а ви сматрате слабим и колебљивим оне који ћутке подносе туђе увреде. Христос заповеда бежање од сукоба и расправа, а ви стално своју децу наводите на та зла дела. „Ко воли живот свој, изгубиће га", а ви на сваки начин настојите да их на ту љубав навучете; ако не отпуштате, вели Он, људима сагрешења њихова, ни Отац ваш небески неће опростити вама", а ви чак укоревате децу ако не желе да се освете увредиоцу. Христос је рекао да они који воле славу, што год да раде - посте ли, моле ли се, дају ли милостињу, све то чине без користи; а ви се само о томе старате да ваша деца стекну славу.

И није само то лоше што ви деци говорите оно што је противно заповестима Христовим, него и то што добро хулите, називајући скромност – необразованошћу, кротост - плашљивошћу, праведност - слабошћу, смирење - слугерањством, незлобивост - слабошћу.

Ви их наводите на таква дела за која је Исус Христос одредио неминовну пропаст; ви сте немарни према њиховој души, као према нечему неважном, а о оном што је заиста излишно бринете се као о неопходном и најважнијем.

Све чините да вам син има слугу, коња и најлепше одело, а не желите ни да размислите о томе да он буде добар; не, - бринући се о дрвету и камену, душу не удостојавате ни најмањег дела такве бриге. Све чините да би на кући стајала лепа статуа и да кров буде златан, а да најдрагоценија скулптура - душа - буде златна, о томе ни не мислите".

Као што је говорио свети Јован Златоусти у древна времена, пре 1500 година, треба да вам се каже и сад, јер, зар и ви не васпитавате своју децу исто тако лоше, не учећи их страху Божијем? Зар се свим силама не старате о томе да својој деци дате што бољи положај, да их ставите у ред властодржаца, богатих и моћних? Зар деци не говорите да је у парама моћ, да треба стећи што више знања због богатства и обезбеђивања безбрижног живота?

А зар је све то нужно? Нужно је управо обратно. Децу треба учити презирању свега тога - новца, богатства, славе, високог положаја у друштву. Треба им развијати љубави према чистоти, светости, побожности. А о томе се сви брину мање од било чега другог.

Малу децу треба почети васпитавати од самих пелена, јер се само у најмлађем узрасту деца лако предају сваком поучавању. Њихова душа је мека као восак, у њу се упечаћује све - како ваши лоши примери, тако и побожне речи и сваки светли и чисти пример.

Древни Хришћани су од најранијег узраста учили децу молитви и читању Светог Писма. А сада кажу - зар је то за децу, да се баве псалмима? То је посао монаха и стараца, а деци је потребно весеље и радост. Ви заборављате да је свети Тихон Задонски казао: „Куда год накренеш мало дрвце, оно тамо и расте; нови суд ће мирисати онако како га налијете, уливајући у њега или смрадну или ароматну и чисту течност".

Тако, ако у душу малог детета уливате сваки смрад, она ће увек бити смрдљива. Ако будете уливали мирис Христовог благоуханија, ваша ће деца мирисати пред људима, биће радост и утеха за вас.

Својим примером васпитавајте децу. О томе је дивно рекао славни руски проповедник, архиепископ Херсонски Амвросије. Чујте какве је он једноставне, у душу продируће, речи казао: „Када ни један члан породице не може да остане без вечерње и јутарње молитве, кад отац не излази из куће на свој посао а да се претходно не помоли, и кад мајка ништа не почиње без крсног знака, кад ни малом детету не дају да узме храну не прекрстивши се, зар се тиме деца не уче да у свему просе помоћ Божију и да се на све призива благослов Божији, и да верују да без помоћи Божије нема безбедности у животу, а да без Његовог благослова нема успеха у делима људским?’’

За децу не може бити бесплодна вера родитеља, кад они, у нужди и сиромаштву, са сузама у очима говоре: шта да се ради? нека буде воља Божија; у опасности: Бог је милостив: у тешким околностима: Бог нека помогне; приликом успеха и радости: слава  Богу, Бог је послао.

Овде се увек и у свему исповеда благодат Божија, Божији промисао, Божије правосуђе.

Мајка, предмет свеукупне љубави и нежности детиње, стоји с побожним изразом лица и моли се пред иконом Спаситељевом: деца гледају час на њу, час на икону - и нема потребе у дугачким објашњењима онога шта то значи!

Ето првог, немог часа богопознања. Ево првог, најважијег часа побожности. Такве часове можете и морате увек давати деци својој.

Морате чувати децу од свега што је нечисто, ружно. Морате спречавати своје кћери да читају нечедне, сладострасне романе, морате од њих захтевати да читају са разумом, морате их спречавати да гледају непотребне призоре, не дозвољавати им да се стално забављају и пречесто одлазе у позоришта и биоскопе. Морате их учити тихом и марљивом домаћем животу.

И још не смете заборавити да се мало дете не може васпитати ако се никад не кажњава. Увек морате знати да највећу грешку праве они родитељи који су заљубљени у своју малу децу, који се њима забављају, и све им праштају, никад не кажњавајући. За такве је рекао премудри Сирах: „Мази дете и утераће ти страх у кости".

А ево шта вели наш велики светитељ Тихон Задонски: „Млади некажњавани и у зрело доба дошавши су као коњи неувежбани и побеснели. Зато Хришћанине воли децу своју и кажњавај их. Нека их, док су мали, заболи тело, да те касније због њих не би болело срце. Нека они плачу од тебе, да ти не би плакао од њих и због њих. Међутим, умереност у свему похвална је и потребна"!

Неопходна је умереност у кажњавању, као што рече светитељ. Деца не смеју бити кажњавана са раздраженошћу, злобом, мржњом. Треба их кажњавати спокојно, љубвеобилно; кад деца осете ту љубав, они ће осетити и да су казну заслужили, и тада ће кажњавање бити на корист и поправљање. О таквом кажњавању деце многи од вас ни не мисле, и остављају некажњеним не само мале, него и тешке преступе - чак и лоповлук, хулиганство, распусни живот младих девојака.

Видите ли какви огромни задаци стоје пред вама у делу васпитавања деце, видите ли како су свете обавезе мајке. Нема важније обавезе и теже одговорности пред Богом за мајку него што је добро васпитавања деце. Пред Богом ћете дати велики одговор и на читаво ћете потомство навући гнев Божији ако не будете марили за васпитање деце своје. И мучићете се, и плакаћете, плакаћете гледајући на њих.

Стога: „Пазите да не саблазните једног од ових малих".

Свагда се о њима старајте, свагда им пружајте чисте, свете примере побожности, и тада ће благослов Господњи бити од века и до века на деци вашој и на вама самима.

 

Св. Лука Војно Јасенецки

http://православнајапородица.срб/2013-05-21-08-58-39/2013-05-24-09-42-58/511-luka-jasenecki-o-braku-i-vaspitanju-dece

[Crnokosa]

Super tekst.

[Данче*]

ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ
Савети и поуке родитељима

Дечје срце је чиста страница: шта на њој напишете, то ће остати заувек. МАЈКО, негуј душу свога детета, јер ни сама не знаш колико је судбоносни твој удео у његовом животу.

 

РОЂЕЊЕ ДЕТЕТA И КРШТЕЊЕ
Христос је рекао да, кад се дете роди, мајка заборавља свој бол од радости "што се роди човек на свет". Његове речи показују да је за Самог Бога рођење сваке бебе догађај — свака личност је, у очима Божијим, јединствена, самосвојна.

Један старац је саветовао мајку, која је била пред порођајем, да метне духовни печат на дете изговарањем Исусове молитве све време свог боравка у болници, чак и за време самог порођаја.

Ако се молимо, те мало по мало учимо да живимо у духу молитве, ми стварамо средину у којој деца окушају молитву и присуство Божије. Ако пребивамо у овом духу, чак и без речи, чак и пре него што деца проговоре, она могу да задобију природну склоност за молитву и жељу да Бога познају.

Када се беба роди, родитељи испољавају своју љубав према детету на разне начине, а један од њих је и молитва. Родитељи могу да се моле близу детета, да говоре своје сопствене молитве близу детета, или близу његовог кревета — уопште да окруже дете молитвом. Родитељи могу да се моле у себи, док држе своје дете у наручју. Они могу да осењују бебу крсним знамењем и да чине крсни знак над њеним креветом, од главе до ногу и са лева на десно. Знам оца који се свако вече молио за свог сина, клечећи поред његовог кревета, док је он спавао, усрдно вапијући Богу да дететов живот испуни Својом благодаћу.

Свети Јован Златоусти у свом делу "О васпитању деце", говори о давању имена детету. (Кад он говори о овоме, као и о многим другим проблемима, има се утисак да је ово дело написано колико и јуче — толико оно има значај за проблеме савремених родитеља). Он зна за обичај давања имена детету по неком рођаку или неком јунаку из литературе, али предлаже да се деци дају имена по некој светој личности, тако да би имала Светитеља за свој узор. Чак и ако својој деци дамо имена неког рођака, морамо учинити да свако дете буде посебно свесно Светитеља чије име носи. Можемо се молити Светитељу да благослови дете, и држати његову икону у близини детета, а касније га кроз причу упознавати са животом његовог заштитника.

У нашој Цркви постоје посебне молитве знаменовања детета у осми дан, затим након 40 дана од рођења детета, када га мајка уводи у Цркву ради уцрковљења, па такође пред полазак у школу итд. Не би требало да занемаримо ова блага.

Наш однос са Богом није чисто умна (интелектуална) ствар, ми можемо познати Бога свесно чак и пре него што проговоримо. Наша Црква стога крштава и причешћује и децу. Понекад се људи налазе под утицајем идеје да децу не треба крштавати већ им допустити да одрасту и сами изаберу свој пут. То би било као када бисмо предложили да је боље не хранити дете и чекати да довољно порасте како би само одлучило о своме јеловнику. Или када бисмо рекли да је боље не разговарати са дететом, како би оно могло да изабере језик којим ће говорити. Морамо да схватимо да нам Крштење даје духовну слободу — оно нам нашу слободу не одузима.

Родитељи треба да својој деци одаберу такве кумове који схватају да је њихова превасходна одговорност да брину о духовном узрастању детета. Благодат крштења се никада не може одузети; она може бити запретана грехом, може и не узрасти у нама услед нашег немара, али је она неотуђива од нас. Деца која су примила у себе семе крштења имају веће изгледе да се обрате (или врате) Богу као одрасли, чак и ако нису била васпитана као Хришћани.

Сам чин уцрковљења воцерковление обавља се након крштења.
 

 

БРИГА О ДЕТЕТУ КОЈЕ РАСТЕ
Боље је за бебу, уколико мајка није физички онемогућена у томе, да је храни природно, мајчиним млеком. Ово схватање је сада знатно присутније у медицини; међутим, ја такође говорим о духовној страни храњења. Боље је за дете да оно чиме се храни, од чега ће бити саздано његово тело, буде енергија људске личности пуне љубави и молитве.

Док храни своје дете, мајка треба да се труди да буде у миру и да се моли, како би оно примало и духовну, као и телесну храну.

Улога мајке се врло често оцрњује у наше дане — то је последица дубоког духовног незнања. Као хришћани, треба да молитвено размишљамо о улози Мајке Божије и осталих мајки Светитеља које се поименце помињу у нашем црквеном календару, како би се ослободили од сумњи о светости овог узвишеног призива.

Материнство је пример кенотичке, саможртвене љубави (кеносис значи самоиспражњење, крајње смирење према образу Христове кенозе, ср. Фил. 2,7). Цео дан мајка проводи са својом децом, посебно док су мала, тако да она на неки начин свој живот полаже за своју породицу — а управо је таква љубав оно што је чини христоликом личношћу.

У првим месецима свог живота, дете је скоро потпуно зависно од своје мајке, али је такође врло важно да дете зна за очеву љубав и нежност од самог почетка. Ово је од животног значаја гледано психолошки, али такође и духовно. Једна од трагедија нашег времена је што много деце која расту немају никакву, или имају негативну представу о оцу, а то представља опасност по њихов однос са Богом, Небеским Оцем. Очеви треба да се потруде да посвете више времена својој деци.

Када дете бучно плаче, или родитеље држи будне по целу ноћ, или их онемогућује да присуствују целој Литургији, они треба да се труде да никада не забораве да је то дете Божије створење, Божије дете, дар Божији, те да таквим мислима савладају љутњу на бебу.

Прве три године дечјег живота кључне су за његов раст — телесни, душевни и духовни. Управо током ове три године обликује се карактер детета, што од родитеља захтева велике напоре — али сваки напор је вредан труда. Св. Јован Златоусти каже: "Ради вредно, јер радиш за себе; јер ће ти живот бити лакши ако су ти деца пуна врлина".

Отац Јован Кронштатски пише: "Не остављајте децу без пажње када се ради о искорењивању кукоља грехова, гордости, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти из срца њиховог. Јер нечастиви и грешно тело не штеде ни децу, те се семе свих грехова налази и у деци. Представите деци све опасности од грехова на путу живота и не скривајте од њих значај грехова, да се не би по незнању и несхватању учврстила у грешним навикама и страсним привезаностима, које све више јачају и доносе рђаве плодове, када деца одрастају".
 

 

О ПРИМАЊУ СВ.ПРИЧЕШЋА
Од најранијег узраста деца треба да се припремају за Свето Причешће и да га са радошћу ишчекују. Није погрешно присуствовати Св. Литургији а не причестити се сваки пут. То је сигурно мање штетно него причестити се без припреме (барем почев од претходне вечери), без покајања, чежње, страха Божијег, без изношења благодарности после Св. Причешћа, као и без убеђења да примамо дар неизрециве светиње. Не смемо заборавити да је могуће примати Свето Причешће "на осуду" (упор. 1. Кор. 11,27). Мера благодати коју примамо од Светог Причешћа зависи колико од наше припреме, толико и од дара Божијег, који није такав да се "аутоматски" даје. Предање наше Цркве каже да су припреме и настројење важније од учесталости причешћивања. Богохулно је и духовно опасно присиљавати или подмићивати децу (чак и бебе) да се причешћују против своје воље. Слушала сам о једном руском богослову, који се целог свог живота сећао како су се, неколико пута годишње, сви чланови његове породице припремали за Св. Причешће, читали молитве пред Св. Причешће и тражили опроштај једни од других пре примања Св. Тајне. Дани у које су се причешћивали били су посебни дани, који се памте. Чешће причешћивање подразумева већи аскетски труд, те породица мора бити у стању да носи ту "меру" подвижништва (аскезе). Свака личност мора имати благослов свог духовног оца — и деци се такође, онда кад почну да се исповедају, може дати савет везан за њих саме, о овом кључном виду хришћанског живота.

Када разматрамо питања одласка у цркву, примања Св. Причешћа и молитве код куће, морамо имати у виду не само краткорочне, него и дугорочне резултате и последице: како је најбоље припремати неко дете да живи хришћански живот у овом свету? Шта ће у детету развити духовно здрав став према Христу, према Цркви, према Св. Тајнама? Шта ће му помоћи да сачува до зрелости жељу да спозна Христа и сједини се са Њим? Дешава се да деца одлазе у цркву често, али се у себи противе и одбацују благодат. Многи безбожници (атеисти) били су одгојени у нападно "побожним" породицама.

Када о Св. Причешћу говоримо малој деци, она понекад негативно реагују на израз "Тело и Крв Христова". Ово се чешће дешава у разговорима него у току саме Литургије. Можда је довољно за њих да чују Речи Узношења на Литургији и речи свештеника приликом примања Светих Дарова. У неким приликама можемо рећи да Христос долази да буде међу нама или да примамо Христа. Свакако, не бисмо, ни у ком случају, смели да прекинемо да примамо Христово Тело и Крв, али понекад наше "објашњење" само изазива децу да замишљају месо и кости, те да осећају неугодност. Христос нам долази у виду хлеба и вина, јер нам снисходи и зна како би тешко било за нас да на други начин окушамо од Његовог Живота.

МАТЕРИНСКЕ МОЛИТВЕ

Господе Исусе Христе, нека буде милост Твоја на мојој деци (имена), сачувај их под кровом Твојим, сачувај од сваке лукаве жеље, одбаци од њих сваког врага и противника, отвори им уши и очи срца, даруј умиљење и смирење њиховим срцима.

Господе, сви смо ми Твоја творевина, сажали се на децу моју (имена), и обрати их на покајање.

Спаси, Господе, и помилуј децу моју (имена) и просветли им ум светлошћу разума Јеванђеља Твога и изведи их на пут заповести Твојих и научи их, Спасе, да творе вољу Твоју, јер си Ти Бог наш.

Молитва коју је мајкама препоручивао преп. Амвросије Оптински

Господе, Ти Једини све знаш, све можеш и хоћеш да се сви спасу и дођу у разум истине. Уразуми децу моју (имена) познањем истине Твоје и воље Твоје Свете и учврсти их да ходе путем заповести Твојих и мене грешну, помилуј!

 

 

ВАСПИТАЈТЕ СВОЈЕ ДЕТЕ
"Не заборавите да примате ходочаснике!" — то је често знао да понавља праведник Божији, Преп. Сергије Радоњешки. Волео је да прима ходочаснике још од детињства; сетите се како се он, још као седмогодишњи дечак, сусрео у пољу, испод храста са путујућим монахом, како је са сузама молио овог Божијег старца да сврати у дом његових родитеља: "Моји родитељи — говорио је овај свети момчић — веома воле такве као што си ти, оче! Немој им ускратити свој благослов!" Очигледно је да су његови праведни родитељи строго учили децу да не пропусте прилику да позову у своју кућу путујућег монаха или неког другог уморног ходочасника. Има и сада таквих побожних родитеља који воле ходочаснике. Ево шта, на пример, прича један богобојажљиви ходочасник.

"Пролазећи кроз Тобољску губернију, једанпут сам видео на самом путу скромно селои омању дрвену цркву. Пролазећи мимо ње, пожелео сам да се

поклоним Божијем храму, те сам ушао у црквену порту и помолио се. Поред цркве, на пољаници, играло се двоје малишана од по пет или шест година. Помислио сам да су то деца свештеника и, помоливши се, кренуо сам даље. Нисам одмакао ни десетак корака од цркве, кад зачух иза себе повик: "Сиромашак, сиромашак, стани!" — то су узвикивала, трчећи ка мени, дечица — дечак и девојчица. Ја сам се зауставио; они су притрчали и, ухвативши ме за руке, рекли у глас: "Хајдемо код мамице, она воли просјаке!"

"Ја нисам просјак", кажем им, "него човек—путник".

"А како то да имаш врећу?" "Ту је мој хлеб за пут", кажем. "Не, идемо обавезно", наговарала су ме деца, "мамица ће ти дати новца за пут".

"Па где је та ваша мамица?" — упитао сам ја.

"Ено, иза цркве, иза оног шумарка". Они су ме повели у предивну башту у којој сам ја видео велику господску кућу; ми смо ушли у раскошне одаје, а нама у сусрет истрчала је госпођа.

"Добро дошао!" — рече. "Одакле нам те је Бог послао? Седи, седи, драги!". Она ми је сама скинула торбу.

"Децо!" — каже она — узмите торбу ходочасникову и однесите у собу за иконе: ту ће он и да преноћи"... Даље је ходочасник испричао како је хтео да се осами у башти, да би се помолио, али је домаћица рекла да му деца неће дати мира: "Чим те виде, неће се одвајати од тебе ни трен: она воле сиромахе — Христову браћу и ходочаснике".

Зар није истина, читаоче, да су срећни родитељи које је Бог благословио таквом децом! Уистину, таква деца су — Божији благослов: она не носе тај благослов небески само у себи самима, него га скупљају, тако рећи, одасвуда — да га усмере на родитељски дом!

Али, ту су срећу благочестиви родитељи у потпуности заслужили; ко је, ако не они лично, васпитавао у дечјим душама та света осећања љубави према мањој браћи Христовој? А ако је тако, шта онда спречава и све остале родитеље — Хришћане да заслуже такву срећу? Учите своју децу да воле ходочаснике, учите их свим хришћанским врлинама — и бићете исто толико срећни, као што су били родитељи блаженог Сергија и њима слични. Погледајте како се радује добра мати — Хришћанка, каква је срећа у сјају њеног погледа када види да се њено дете тако дирљиво, са простосрдачношћу, својственом дечјој души, моли

пред светом иконом! Тихо гори кандило испред иконе Мајке Божије и — како се радосно просипа та тиха светлост на добро, невино лице малишана који се моли Богу! Као да Сама Дјева — Богомати благо и нежно погледује на чедо у молитви; па ко ће смети да посумња да ће та молитва бити услишена, да ће и на то чедо, и на његовог оца, и на мајку, и на све који бораве у том дому, по овој молитви, као роса небеска сићи Божији благослов?... А ко је дете научио тој благодатној молитви? Од кога је оно први пут научило да изговара својим невиним дечјим устима

преблагословено име Оца Небескога? О, наравно, од мајке, и ово јој је достојна награда за то: она је сада неизрециво срећна; она са задовољством посматра како се за њу страсно моли њено мило дете! А како силна и јака може да буде дечја молитва — ево примера за то.

"У нашем селу", причао је један старац, подсећајући се на своје дечје године, десио се пожар: запалила се кућа у нашем суседству, скоро одмах поред наше. Било је јутро средином новембра. "Дечице рођена! — вичући је утрчала у нашу собу мама. „Устајте брже, горимо!" Настао је метеж; нас децу су на брзину обули и одвели на оно место где је била одвучена сва наша имовина. Дим се у виду густог, црног стуба извијао ка небу; ватра се попут страшних језика отимала на разне стране... Сваког тренутка смо очекивали да одједном плане сламнати кров и у нашем дворишту. "Дечице рођена, молите се!" — викнула нам је мамица и пожурила још брже да извади нешто из ватре. Ја сам бацио поглед на цркву, клекнуо и почео да се молим, страсно, као што се моле деца... "Чак ми се кожа најежила, тако је после причао оцу један сељак, када сам видео вашег малишана на коленима; моли се, кажем, чедо Христово, а ја ћу отрчати по воду..." То је била молитва дечака од тек седам година. Дубоки вапај растрганог мајчиног срца дечје срце је снажно доживело; мајчин зов на страсну молитву ја као да и сада чујем... Ја сам се молио. Три пута се палила наша кућа; али Господ је пружио Своју свемоћну Десницу и одбранио је од пламена који све уништава." Овако је завршио своју причу уважени старац. Толика је снага молитве детета! Учите, родитељи, своју децу да се моле Богу; склапајте њихове нежне прсте и учите их да на себе полажу знамење крста: никада ваша сопствена молитва не може да се упореди са молитвом детета! Толико је она чиста и угодна Богу!

Још један призор. Деца се играју напољу. Поред њих пролази отац—свештеник. Погледајте са каквим уважавањем трче ка њему ти малишани да добију од њега благослов, са каквом љубављу они посматрају Божијег служитеља! Или, ево, носе се по селу свете иконе;погледајте са каквом ревношћу се ти малишани поклањају пред њима до земље, са каквим страхопоштовањем љубе светиње, када се оне уносе у дом њихових родитеља...

Уживајте гледајући како смерно, са дубоким поштовањем стоје ти млади верници у цркви Божијој, како весело трче онамо на први звук благовесног звона! Погледајте како је паметна, побожна мајка дала детету у руку новчић, како дете ставља тај новац који су зарадили родитељи на црквени тас или га даје просјаку и богаљу, како даје са чистим дечјим усхићењем, и како тај сиромашни богаљ, са сузама у очима пуним захвалности, призива Божији благослов на дете, на мајку, као и на све његове ближње! Срећни сте ви, добри родитељи, ако од детињства учите руку детета да чини добра дела: дајте му чешће те новчиће; његовом руком дајте милостињу; његовом руком ставите свећу пред икону и знајте: због тога ће вас покрити Десница Оца Небеског, која благосиља! Учите дете да себе сматра Божијим чуваром овоземаљских блага; учите га да воли мајку нашу — Православну Цркву; нека за дечји слух звук црквеног звона буде најслађа музика; нека на чистој, мекој плочи његовог срца неизбрисив и дубок траг оставе свети звуци црквених песама: шта мари што их не разуме детињи његов ум? Ум ће их касније моћи да разуме — само ако их од срца заволи! А ако заволи — онда ће до дубоке старости да му служе као утеха у свим његовим животним недаћама... Запамтите, пријатељи: дечје срце је чиста страница: шта на њој напишете, то ће остати заувек. А ако не стигнете да напишете оно што је добро, ђаво ће на њему исписати своје погубне знаке, а онда ће их тешко бити избрисати...

 

ПОКРОВИТЕЉИ ПРАВОСЛАВНОГ ДОМА
За децу се, пре свега, треба молити:

Господу нашем, Спаситељу, Исусу Христу и Његовој Пресветој Богомајци. Затим Светитељу чије име дете носи,

Светитељу чију славу породица слави,

Светитељу коме је посвећен град (или село), Сабору свих српских Светих и

Светим српским Брачницима од Светог Симеона и Свете Анастасије до данас.

За здравље деце се молимо: Светој великомученици Екатерини, Светом праведном Симеону Богопримцу.

За исцељење деце од болести: Светим лекарима Козми и Дамјану, Светом краљу Стефану Дечанском, Светом Јоаникију Девичком, Светом Василију Острошком, Светом Серафиму Саровском,

Светом Нектарију Егинском.

За срећну удају, положај деце у друштву и избављење од материјалних тешкоћа: Светом Николају Чудотворцу, Светом Спиридону Тримитунтском, Светом Митрофану Вороњешком.

За помоћ у учењу: Преподобном Сергију Радоњешком, Светом Јовану Кронштатском, Светом Николају Жичком и Преподобном Јустину Ћелијском.

У тузи за децом у неизвесном растанку: Преподобном Ксенофонту и Марији.

За децу, која су нестала без трага, и утеху за преминулом децом: Светом великомученику Јевстатију Плакиди.

За покровитељство у браку: Светим Богооцима Јоакиму и Ани, Преподобном Ћирилу и Марији Радоњешким, Светом Петру и Февронији Муромским, светом великомученику Прокопију, Светом апостолу Симону Зилоту.

За крепљење у брачним невољама: Светим мученицима Тимотеју и Маври

За брз повратак мужа који је на путу: Четрдесеторици мученика у Севастији.

За отклањање породичних размирица: Светим мученицима Гурију, Самону и Авиву.

За сваку породичну потребу: Светој блаженој Ксенији Петербуршкој.

 

http://www.atlantaserbs.com/learnmore/library/vaspitanje-dece.html

[JESSY]

О такозваним либералним родитељима 
Све се заснива на једном јеванђелском духу. Ако родитељи од својих родитеља нису понели семе Божије истине у свом срцу остаће духовно дегенерисани и неће имати шта ни да пренесу својој деци. Дакле, васпитани тако у духу лажне слободе, у једној распасаности и разуларености, дозволивши да у њима дође до изражаја све оно анимално и саможиво за очекивање је да ће за такве родитеље бити сасвим нормално и прихватљиво да то раде и њихова деца. И колико год нас свакодневица опомиње да је то апсурд који нас може скупо коштати и да све то ничему не води јер је потпуно страно бићу човековом, толико с друге стране никако да се дозовемо памети правдајући се тиме како то сви раде и како је себе тешко изузети. Зато данас имамо посувраћену чињеницу да тзв. либерални родитељи аминују својој деци једно такво понашање које прераста пред њиховим очима у отворени разврат само што га они називају тзв. "слободним односима". Данас двоје младих, дакле момак и девојка, не умеју другачије да комуницирају сем по страсној основи, тј. оно што их сједињује није истинска љубав већ искључиво та блудна страст ка којој подани теже и којој се свесилно предају. Отуда се свака друга љубав и човечност потискују на рачун сладострашћа. И не само то. Данас ће један младић да промени 10 девојака и сваку ће од њих да има за жену.Сутра, кад се ожени, зар ће он психички и ментално адаптиран да буде веран својој жени и зар ће за њега бити морални прекршај то што ће поред своје жене да има још 5 ако хоће. На жалост, исто то може да ради и жена, апсолутно. Друга је ствар та анатомска разлика и њене последице. Све то, наравно, не може да их испуни и доводи до крајњег незадовољства животом и самим собом. И како, сутра, од тако склопљених бракова да се очекује дуговечност. Све то добија трагичне размере када се зна да су управо родитељи били узор у том тзв. слободном, демократском, либералном начину живота који је у ствари само слаткоречив назив за прикривање саможивости и неморала. Добро дрво се по плоду познаје, а какви су плодови савременог начина живота видимо: пуне луднице и психијатрије, пуне болнице, на сваких стотинак метара апотека итд. Данас срести психички здраву особу, уравно- тежену и целосну сачувану права је реткост. 
О духовном узрастању детета у ставу: нека 
оно одрасте па опда нека само одлучи да ли ће 
ићи у иркву или не 
Да, нажалост, такав став и мишљење потиче од родитеља који нису дубоко укорењени као православни хришћани и који не схватају шта је права истинита вера, који је уопште крајњи смисао и циљ живота човековог - обожења, сједињења са Богом, живот за онај живот или како каже апостол Павле: "наше живљење на небесима". Упрљавши се до краја, свикнути на грех који је прожео све поре нашег физичког и душевног бића, зар ћемо када одрастемо бити способни, не да деламо хришћански, него уопште да мислимо и осећамо, а да не говоримо о узвишеним православним и хришћанским начелима?! То би било исто као када би детету од 6-7 година које треба да пође у школу рекли: не, нека, нека оно одрасте па када му буде било 20 или 30 година нека сам одлучи да ли ће да буде писмен или не. Дакле, исти принцип важи и када је реч о православном васпитању и уопште једном здравом постављању према духовним вредностима. Обогаљимо дете до краја, а онда му тобож препуштамо да слободно одлучује и кажемо: е, сад си богаљ, гледај да мислиш здраво?! Пошто сам од тебе сачинио богаља, и душом и умом и осећањима, сада ти препуштам да слободно и нормално размишљаш? Готово сатански цинизам и лицемерје! Управо ка томе води један такав став. Корен свега у једном површном доживљају хришћанства и неразумевању унутрашње дубине и лепоте православља. Како живети да би се Богом живело, односно шта значи не живети Богом, који је то мрак и пустош, која је то празнина и колико она увеличава и умножава сваку другу потребу претварајући је у незајажљивост. Не схватамо да се она може попунити само Богом и да је само Он кадар да је осмисли и прожме. У противном, осећаћемо све већу жеђ и глад, све већи јаз и провалију, све веће незадовољство. Отуда из дана у дан расте број самоубистава, шизофреничара, наркомана, изопаченика. Наша деца и омладина се више не формира у Цркви, ни у породици, ни у школи која је немоћна и погрешно устројена, тако да улица узима данак, Шта нам то говори? То говори много за све оне који иоле трезвено умеју да посматрају човека као човека, а камоли као боголику личност намењену за вечност. 
Архимандрит Пајсије 
блаженопочивши игуман 
манастира Св. Прохор Пчињски

[Драшко]

winter

[Ленка*]

@Драшко

 

 

Иначе, саосећам са тобом

 

 

[feeble]

Otaj Pajsije je bio malo konzervativniji, gledao sam ranije ove klipove..

 

http://tinyurl.com/n4ynhlh

[Натан]

Otaj Pajsije je bio malo konzervativniji, gledao sam ranije ove klipove..

 

http://tinyurl.com/n4ynhlh

 Мислим да није конзервативан. Све ово, о чему он говори у тексту, јесу логички, морални, Хришћански критеријуми за исправно васпитање деце.

[Драган άσημος :)]

Допуштате ли дјетету да вам каже нећу и у којим ситуацијама?

[JESSY]

Допуштате ли дјетету да вам каже нећу и у којим ситуацијама?

само ако га питам - хоћеш ли батине....?

[JESSY]

Однос деце према родитељима, као у огледалу одражава однос родитеља према Богу. Да би се променила деца пре свега је неопходно да се пред Богом промене родитељи. Захтевати од других више него од себе далеко је лакше и једноставније.

 

Савремени родитељски свет је пун роптања и гунђања:

- Каква непослушна деца, то је невероватно! Кажем му: 'Иди у продавницу' - неће да иде. 'Намести кревет' - неће да намести. 'Опери посуђе' - ни прстом да мрдне. Немам више снаге, у гроб ће ме отерати...

Драги родитељи! Сетите се шта вам је Бог поверио да свакодневно извршавате. Сетите се својих родитељских дужности. Ако схватите да ви то у одговарајућој мери не вршите, гледајући истину у очи, открићете једноставну истину: ваша деца су се угледала на вас. Деца се буне зато што се ви буните против оних које је Бог поставио над вама: против власти, против шефова на послу, против пастира Цркве. Деца су непокорна вама зато што сте ви непокорни Богу. Деца су постала равнодушна према вама зато што сте ви постали равнодушни према Богу. Деца не виде у вама духовни ауторитет зато што је Бог престао да буде ваш Покровитељ. Деца су огледала својих родитеља.

Ако хоћете да промените децу, морате ви да се промените пред Оцем небеским. Промене у вама неизбежно ће повући за собом и промене у вашој деци. Да бисте васпитавали децу учењу Господњем, неопходно је да и сами боравите у њему, да будете прожети њиме, да живите њиме. Пази на себе и на науку, истрај у томе; јер чинећи ово, спашћеш и себе и оне који те слушају (1 Тим. 4,16), то јест, жену, децу и цео свој дом.

Дечија душа је крхка. Како се лако може у њој уништити клица Човека са великим словом, како је својом грубошћу лако згазити нежни пупољак Божанске изабраности и призвања сугерисаним осећањем мање вредности. Шта ће постати наша деца? Да ли ће она остати у ропству страстима овога света или ће бити синови слободе у Христу? Свети Јован Златоуст је рекао: "Узраст дечији је нежан, дете брзо усваја оно што му говоре други; као печат на воску утискује се у душу деце оно што она чују. Самим тим и њихов живот већ почиње да се приклања или пороку или врлини. Зато, ако се на самом почетку и, да тако кажем, у предвечерје она заштите од порока и усмере на бољи пут, у будућности ће се то већ претворити у навику и као у другу природу, те се она неће тако лако и својом вољом приклањати најгорем зато што ће их навика увек привлачити добрим делима".

Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30) - рекао је једном ваплоћени Син Божији, давши нам образац односа између Родитеља и Сина. Да ли данас многа деца могу достојанствено поновити ове речи поводом својих односа са својим родитељима?

Господ чека нашу децу. Пустите децу и не браните им да долазе к мени (Мт. 19,14). Једном су Исуса Христа упитали: Учитељу, која је заповест највећа у заповестима? А Исус му рече: Љуби Господа свога, свим срцем својим и свом душом својом и свом мишљу својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега својега као самога себе. О овим двема заповестима виси сав закон и пророци (Мт. 22, 36-40).

Две заповести су као две шине по којима јури локомотива нашег духовног живота. Када се уклони једна - катастрофа је неизбежна. Заволети Господа је прва. Заволети ближњега је друга. То су фундаменталне заповести. Без њих се живот претвара у пустињу, у суморно гробље. Оне су међусобно повезане. Друга проистиче из прве. Не може бити љубави према ближњему без љубави према Богу, а љубави према Богу без љубави према ближњему. Нарушавање прве заповести неизбежно повлачи за собом и одбацивање друге.

А даље следи ланчана реакција разарања: породичног, црквеног, друштвеног, економског и политичког. Ако се руши темељ, руши се цела зграда.

Љубав према Богу и љубав према ближњему - то је онај непоколебиви угаони камен Божијег Царства. А ко је ваш ближњи? О коме се ту ради? Ко може бити ближњи ако не онај који се назива вашим сином, вашом кћерком.

Заволети Бога и заволети децу - на тим двема заповестима почивају закон и пророци, породица и Црква, земља и држава, царство земаљско и Царство Божије. Велики педагог Ушински је рекао: "Љубав је једино средство да се душа детета потчини. Ко слуша другога из љубави, тај се потчињава већ по закону сопствене душе и од туђег посла прави свој".

 Игуман ЕВМЕНИЈЕ

Пријатељ Божији

[Данче*]

Моје лично распеће је брига о кћерки. Да ли сам јој дао добар пример, да ли сам јој обезбедио све што је требало, ту се највише распињем. Сваки дан размишљам о томе. Увек нешто видим што сам могао боље. У принципу је важно да се трудим сваког дана да будем бољи. Најгори је онај родитељ који каже: Ја сам ти дао све, а ти ме не поштујеш. То нисам никад радио.

 

Децу треба васпитавати личним примером. Ако сам ја задовољан, испуњен, остварен, све своје проблеме ће и моје дете лакше да решава јер види мене како функционишем. Може неко детету да даје најлепше савете и услове за живот, па опет ништа није урадио ако је сам несређен. Зато се ја трудим да будем искрен. Волим што је моја кћерка дружељубива, има пуно другова и другарица. Не радујем се некој њеној претераној послушности, чак ме обрадује и кад је мало својеглава јер из тога схватам да је она личност и да мора да има неки свој начин. Доћи ће увек на крају на оно што је исправно, али мора да пронађе свој начин, да има своју слободу у томе. Упорна је, што је лепа особина, верује у себе, има сигурност, то је јако важно за живот. У васпитавању се ослањам на ону кинеску пословицу: "Немој да ми даш рибу, него ме научи да пецам."

 

Нисам се никад трудио да будем родитељ-стена, већ сам кћерки показивао цео свој распон, од слабости до снаге. Нико није несаломив. Шта јој вреди да једног дана открије да тај родитељ-стена није стена? Стена је онај ко решава проблеме стално. Чуо сам од Владике Порфирија причу о духовнику коме је искушеник долазио сваког дана и говорио: "Оче, ја сам опет пао." А духовник му је говорио: "Ништа, само устани." То и јесте смисао хришћанства, нико не може да каже да је савршен и да је данас урадио све што је хтео, сваки дан имамо неки пад, па устанеш, па се поправиш мало. То ја и мојој кћерки покушавам да објасним. Пуно причамо, то је важно, да је саслушам са љубављу. Најважније је данас да човек уме да саслуша и чује другог човека. Причам јој обичним језиком, трудећи се да повежем то са вером, да јој покажем да су вера и живот једно, да нема раздвајања.

 

Велимир Веља Павловић, новинар

[Данче*]

Родитељство је један од најтежих послова на свету и не постоји нико ко га ради савршено. Ко би рекао да сва мудрост може стати у неколико редова који следе…

 

 

Дете које расте уз сталне критике, научиће да осуђује.

Дете које расте уз агресију, научиће да буде насилно.
Дете које расте уз подсмех, постаће стидљиво.
Дете које расте у страху, увек ће бити забринуто.
Дете које расте уз грдњу, увек ће имати осећај кривице.
Дете које расте уз толеранцију, научиће да буде стрпљиво.
Дете које расте уз сталне подстицаје, стећи ће самопоуздање.
Дете које расте уз разумевање, научиће да пружи љубав.
Дете које расте уз признања, научиће да увек постави циљ.
Дете које расте уз искреност, научиће да препозна истину.
Дете које расте уз поштовање, научиће шта је правда.
Дете које живи уз сигурност, научиће да верује у себе и људе око себе.
А дете које расте уз пријатељство, научиће да је свет дивно место на које долазимо да волимо и да будемо вољени.

 

http://zelenaucionica.com/sva-ta-mudrost-roditeljstva/

[Таша]

Ja samo da savladam "pravilo" 1, 2, 3. Pravilo dva mi se posebno dopada

http://www.detinjarije.com/7-uvrnutih-roditeljskih-pravila-koja-iznenadujuce-dobro-deluju/

7 UVRNUTIH RODITELJSKIH PRAVILA KOJA IZNENAĐUJUĆE DOBRO DELUJU

Otkako sam postala mama donosila sam mnoga bezvezna pravila, od iracionalnih pretnji (nikad više keks u kući) do onih koja se protive ljudskoj prirodi (nema više svađanja sa sestrom!), piše Barbara Rouli na sajtu Parenting.com. „Ali povremeno“, dodaje ona, „donosila bih neka pravila koja su delovala bolje nego što sam očekivala. Bez obzira poseduju li unutrašnju logiku ili ne, ona su funkcionisala zahvaljujući svojoj jasnoći, primenjivosti i lakoj pamtljivosti.“ Evo tih najdelotvornih pravila za roditelje, po njenom iskustvu:

Pravilo #1: Ne možeš biti u prostoriji kada ja u njoj nešto radim, ukoliko i ti nešto ne radiš.

Cilj: Da vam dete ili pomogne, ili prestane da vas gnjavi dok radite kućne poslove

Obično je stalno uznemiravanje od strane dece dok se rade kućni poslovi uzrok nerviranja. Ali ovo pravilo to rešava, uzimajući u obzir dve važne istine o deci:

deca žele da budu sa vama što je više moguće

ne možete ih prisiliti da vam pomažu na zaista koristan način

Jednostavno im postavite uslov – ili se priključi poslu ili napusti prostoriju.

Pravilo #2: Ne radim posle osam uveče

Cilj: Odlazak na spavanje na vreme i slobodno veče za vas

Ne možete prosto objaviti mužu i deci da od sada važi pravilo da se bez pogovora odlazi na vreme u krevet. Neće delovati. Ali ako objavite pravilo u vezi sa vama, umesto da svima govorite šta treba da urade, stvari čudesno ležu na mesto.

Roulijeva je jednog dana saopštila deci da je Ministarstvo za rad upravo donelo nov propis, po kom joj više nije dozvoljeno da obavlja roditeljski posao posle osam sati uveče. Objasnila je deci da će im rado i dalje čitati priče, kupati ih i slušati njihove doživljaje iz proteklog dana, ali samo pre kraja „radnog vremena“. „Ponašala sam se kao da to nije do mene, poput Pepeljuge koja prosto mora zabavu da napusti u ponoć,“ kaže ona.

Najednom, deca i muž su počeli da razvijaju svest o vremenu. Ćerka je počela da se užurbano sprema za krevet odmah posle večere, kako bi imala više vremena za druženje sa mamom. Muž je, svestan toga da će sam morati da stavlja decu na spavanje ako ne legnu na vreme, počeo da se više zalaže oko toga.

Od tada se mamino radno vreme malo „produžilo“ budući da su devojčice porasle, ali je svest o tome da mama nije neprestano „na izvolte“ ostala deo porodične rutine.

Pravilo #3: Šta si dobio – dobio si, nema ljutnje

Cilj: Nema više preganjanja oko toga ko je dobio perecu sa više soli ili mleko u lepšoj šolji.

Život nije fer, i to je nešto sa čim vaša deca na početku moraju da se pomire. Nema ljutnje ako izvučeš deblji kraj.

„Ovo sam čula od moje prijateljice koja je vaspitačica. Isprva sam bila skeptična, ali na moje iznenađenje, ne samo da ovo pravilo deluje, već i kod dece izaziva olakšanje. Mora da uviđaju da će, ako danas prođu lošije, sutra oni biti ti koji će proći bolje.“

Pravilo #4: Idi vidi dal sam tamo

Cilj: mir i tišina

„Ne znam da li sam samo ja u pitanju, ili i vas izluđuje kada dete „cijuče“ jednu te istu pesmicu sto puta za redom? Ja se ne osećam dužnom da im budem publika/žrtva više od par minuta ili da ih neprestano utišavam kada pričam telefonom.“ kaže Roulijeva i dodaje: „Jednom kada im poklonim pažnju primerenu njihovom nastupu, kažem im da mogu slobodno da pevaju, lupaju, viču i rade štagod im duša ište, samo ne ovde. Isto važi i za cmizdrenje, kukanje i napade besa. Ovo pravilo deluje zato što deci dajete izbor umesto da im uvodite sankcije.“ zaključuje ona.

Pravilo #5: Nema rasprave o novcu

Cilj: Predupredite moljakanje oko kupovine stvari

Da bi delovalo, ovo pravilo mora se sprovoditi dosledno. Osnovno je da nikad ne obrazlažete svoje odluke o kupovini. Bilo da ste rekli da ili ne, dete to mora da prihvati bez negodovanja. Uvek im ponavljajte istu mantru „Nema rasprave o novcu“.

Međutim, ovo pravilo mora se primenjivati dvosmerno – kada dete kupuje svojim novcem, možete mu dati savet i ukazati na moguće greške, ali odluka je njegova, osim kada zdravlje ili bezbednost deteta mogu biti ugroženi. Neka prave loše izbore, tako će naučiti.

Ovo pravilo deluje zato što pažnju sa objekta dečije želje preusmerava na „finansijsku politiku kuće“. Umesto da trošite snagu na ubeđivanje oko toga da li im treba još jedna drangulija, prosto se pozovite da vaše zdravorazumsko porodično pravilo.

Pravilo #6: Ne razumem taj jezik

Cilj: Zaustavite kmeženje, urlanje i nepristojnost

Ovo pravilo zahteva gotovo religioznu posvećenost kako bi uspešno radilo. A suština je u sledećem: kad god vaše dete prestane da komunicira na civilizovan način, npr. zatraži umesto da zamoli, kmezi ili priča na način koji ne odobravate, pravite se da ne razumete. Još je bolje da to kažete šapatom, što će smiriti situaciju. Tiho ponavljajte da „ne razumete taj jezik“, kako biste izbegli dramu koju dete možda upravo i želi.

Ovako ćete istovremeno onemogućiti dete da uspe u komuniciranju na ružan način, i učiniti da se oseti da ima nešto značajno da kaže, onda kada to kaže na lep način.

Pravilo #7: Dosada ne postoji

Cilj: Sprečiti dete da kaže kako mu je dosadno i naučiti ga da se zabavi samo.

„Prijateljica mi je ispričala kako je, kad joj se ćerka prvi put požalila na dosadu, poricala da tako nešto postoji. Sada ponekad doda da je jedino što postoji – nemanje mašte“ kaže Roulijeva. Fora je u tome da teret rešavanja ovog problema prebacite na dete i naterate ga da samo nađe način da mu ne bude dosadno.

Ovo deluje zato što će, dok bude razmišljalo kako to da nešto što postoji zapravo ne postoji, dete prestati da se dosađuje. Umesto da vi morate nešto da preduzmete, recimo da pobrojite sve detetove igračke i kažete mu da vas sad pusti na miru, dete je to na kome je da nešto preduzme. A niste ni lagali – kad nauče da sami sebi osmisle zabavu, dosada neće ni postojati.